Etika modernog življenja Vuk Uskoković



Yüklə 0,89 Mb.
səhifə6/15
tarix20.08.2018
ölçüsü0,89 Mb.
#73140
1   2   3   4   5   6   7   8   9   ...   15

O neosuđivanju



»Jer ja nisam došao da sudim svetu, nego da spasem svet« (Jovan 12:47)
Biblijska norma o neosuđivanju (Luka 6:37, Jovan 8:15) predstavlja jednu od najdubljih poruka hrišćanskog i svakog svetog učenja. Međutim, i pored toga što je sama perceptivna stabilnost našeg sveta zasnovana na neprekidnim malim osuđivanjima u vidu poistovećujućeg afirmisanja poput reke neponovljivih putanja Prirode u izvesne opažajne kategorije, putem čega naše ponašanje dobija potencijal kreativne koordinacije, ne-znanje predstavlja nužan, komplementaran polaritet svake mudre životne spoznaje. »Mislim, nadam se, verujem, volim«, stoga, predstavljaju komunikativno pružajuće pijedestale na kojima stoje svi lepotom oivičeni ljudski izražaji. Jer, rađanje svakog tračka ljudskog znanja, svake prosvetljujuće, poput lego-slagalice uklapajuće ideje, uslovljeno je egzistencijom pretpostavljenih, nedokazivih i nepotvrđujućih tautologija na osnovama našeg razmišljanja i rezonovanja. Slično kao što se u sferama umetnosti radujemo drugačijim i novim pogledima na svet i doživljajima sveta, znajući da svaka nauka, svaka realna ili potencijalna fizika potiču na osnovama nedokazivih, nerečitih i metafizičkih implicitnih pretpostavki, nepodložnih bilo kakvom vidu istinitosnih preispitivanja i apsolutističkih vrednovanja, saznajne crte našeg bića će se radoznalo i sveprihvatajuće otvoriti ka drugim interpretativnim i deduktivnim sistemima razmišljanja i rezonovanja sa produbljivanjem znanja da svaki temelj čine putanje vere, poverljivog pružanja prema bližnjim bićima, i u kolikoj meri su ove nevidljive, verom izgrađene težnje svetlo pružene, u tolikoj meri će i zgrada naših dela dostići nebeske visine.

Put etike budućnosti divno iscrtavaju moderni konstruktivistički pogledi na svet u okviru kojih sve »istine« bivaju zamenjene poverenjem, dok čvrsta tla dogmi, fiksnih tvrdnji i predrasuda bivaju pretvorena u toplo i poverljivo držanje za ruke. Jer, »milost slavi pobedu nad sudom« (Jakov 2:13), a dokle god se budemo zagledali u ljudske oči, bića i putanje našeg sveta sa mišlju da »znam ja sve to...odavno mi je to poznato...sve o tebi znam, znam šta misliš i osećaš«, i čitav naš svet će biti preplavljen osećanjima razočarenja, zidovima mentalno-emotivne izolacije i nesreće, a tek kada se neosuđujuće, nevino i predano radoznalo zagledamo u tuđe oči, i naš svet će postepeno početi da obasjavaju prijateljske spoznaje, radosne otvorenosti, brižne bezbrižnosti i harmonije. U svim galebovima koji kruže nad morskom površinom videćemo deliće životne celine Kosmosa, esencijalne segmente kosmičkog Uma, a u ljudskim bićima ćemo videti uistinu svece i mudrace, postavimo li ih u kontekste društvenih okruženja prošlosti, odakle lako možemo izvesti zaključak o prirodnoj evoluciji svesti okruženih i poput nesvesno žednih biljki zalivanih plemenitim težnjama, i spontano razvijanih u uslovima složenih informativnih pejzaža. Jer, sve životne rasprave se prebrođuju ne protežiranjem »istinitosnih« argumenata, već probuđenim poverenjem u najvećim dubinama našeg srca. Ne reči koje isplivavaju na površinu naših komunikacionih dejstava, već nevidljive, biserne dubine mora naših osećanja - u kojima se kriju bilo težnje ka povredivosti burnim talasima i vetrovima, ili ukazivanje blaženog poverenja umirujućom bonacom našeg bića - čine osnove putanja kojima se pružamo prema bićima našeg sveta, korene na kojima se razvijaju plodovi našeg bivstvovanja u svetu. A kada svaka naša komunikacija sa bićima našeg sveta bude zasnovana na svetlosti prihvatanja i jedinstva koja potiče iz jezgra našeg srca, sa epistemoloških temelja našeg bića, i mir i radost saznanja ćemo rasprostirati, zaista, posvuda.



Slično kao što u svrhu održavanja maksimalne održivosti i dugotrajne plodnosti ljudske zemljoradnje, jedan deo prirodnih zemljišta mora ostati neobrađena, zarasla površina prepuštena spontanom i nekultivisanom razvoju, i naš um u svrhu održanja široke razgranatosti opcija evolutivnog puta, idejne kreativnosti i egzistencijalne pragmatičnosti, mora sadržati preciznu ravnotežu između konceptualnih misaono-reflektivnih modela prirodnog reda, svesno usmeravajućeg i kultivišućeg misaonog kopna, i mora intuicije i nepoznanica, »divljine u kojoj počiva očuvanje sveta«166, kao što je smatrao Henri Dejvid Toro. Logičke veze i racionalne putanje našeg uma moraju neprekidno ostati u kontinualno iznova pronalaženim harmonijama sa intuitivnom čistoćom i nepreglednom meditativnom svetlošću. Negovanje čistoće uma, transparentnosti ideja i informacija – oličeno u stavu Endija Vorhola po kome »mnogi ljudi pokušavaju da što više zapamte, ali sve što moj um izvodi je 'obriši', 'obriši', 'obriši'«134 - tako, predstavlja komplementarnost pronalascima »putanja koje povezuju«, analogijama i metaforama kao putokazima zaključivanja i odlučivanja, na putu buđenja anđeoskog uma modernih vremena. Jer, najviša, metafizička dostignuća uma ne počivaju na poljima prividno plodnog delovanja, već na prividno neplodnim i nepristupačnim, ali širinom otvarajućih perspektiva neprevaziđenim planinskim vrhovima (a podsetimo se da se razlozi opšteg unazađivanja izvesnih društava kroz istoriju naše civilizacije mogu pronaći upravo u gubitcima interesovanja za ove naizgled neplodne, metafizičke predele, polja beskonačnosti181, i to od Rimskog carstva140 preko islamskih država62 do aktuelnih ekoloških i vrednosnih kriza savremenog doba), čije spoznaje pripadaju domenu docta ignorantia, znanja o neznanju (o kome je pričao Nikola Kuzanski), ravnoteži oratio mentalis, mistične ćutnje pred neizrecivim sa jedne, i skeptične nesigurnosti kao puta ka otvorenoj zadivljenosti u susretima sa čudesnom veličanstvenošću Prirode sa druge strane, ravnoteži isihastičke (hésychia – apsolutna i sveta tišina)54, istočnjačke mistike oslobođenosti od želja, poriva i predstava sa jedne, i sveprijemčivog i otvorenog, lepotnog neo-antičkog intelektualizma sa druge strane, ravnoteže između uma i srca, razuma i vere, mudrosti i ljubavi.

Biblijska priča o Jovu predstavlja divan primer ne-znanja kao Puta čovekovog u ostvarenju opštih dobrobiti i blagostanja. Jer, dok nam suočavanje sa istorijom ljudske civilizacije može iscrtati mnoštvo primera tragičnih posledica negovanja i protežiranja sveznajućih, netolerantnih stavova i ideja, kroz rascvetavanje suptilnog, tananog u svojoj nesigurnosti znanja na stubovima stidljivog i blaženog ne-znanja, na stajanju ispred horizonata i pučina mora nepoznanica i iščekujućih otkrića, oduvek su se rađale ulepšavajuće i opšte oplemenjavajuće ideje. Prelasci od vere u dogme u poljima religijske tradicije razmišljanja su - slično kao i prelasci iz demokratska u autokratska politička uređenja ili aktuelni prelasci od otvorene, svepreispitujuće klasične naučne tradicije u redukcionističkim »istinama« ukrućene naučne stavove i predstave sveta - bivali praćeni narušavanjima slobodnog toka prirodno evolutivnih harmonija i kočenja točkova napretka naše civilizacije. U divnom filmu »12 gnevnih ljudi«, porotnička većina svojim osuđivanjima nahodi uništenje jednog čitavog sveta koga, ipak, svojom upornošću i blistavom racionalno-emotivnom harmonijom, pokazujući ne na isključivo zaključivanje i krutu samouverenost, već na fleksibilnost mišljenja, ne-znanje i nesigurnost, porotnik Dejvis uspeva da sačuva. U priči o Jovu, Gospod prividno odstupa od Božijih zakona u skladu sa kojima dobrota i pravednost saznajnih temelja bića rađaju divne, čiste i nebeske poglede na svet, izazivajući salve osuda upućenih ka Božijoj nepravičnosti sa Jovove strane, te ka Jovovoj nečistoći od strane Jovovih prijatelja, osuda koje reflektuju tužna zaboravljanja da naspram doživljavanja bića sveta u skladu sa prekoncipiranim istinitosnim sudovima, obasipanje svih njih talasima ljubavi, bez obzira na zlonamernost ili divotu njihovih dela i težnji, čini zaista Božiji put. »Hoćeš li mene osuditi da bi sebe opravdao?« (Jov 40:3), upitao je Gospod Jova, podsećajući nas na tragično zanemarivanje našeg bića i čitavog našeg sveta kao Božijeg poklona, te i svakog trenutka življenja kao dubokog, predanog naklona našem Stvoritelju, u cilju formiranja krutih, nepromenljivih koncepata uređenosti sveta kojima, naravno, opravdavamo sebe, odričući se od sveosmišljavajuće odgovornosti našeg bića za stanje svakog detalja sveta, podsećajući nas na Kainovo tragično pitanje za Gospoda: »Zar sam ja čuvar moga brata?« (Mojsije I 4:9). Nakon Gospodnjeg pokazivanja Jovu beskraja povoda iščuđivanja nad poretkom sveta, nad putanjama prirodnog stvaranja, molitvene nade usmeravanja naših brodova u mora novih otkrića, svetle hrabrosti održanja i nebeske lepote nestajanja, Jov, pokajavši se, odgovora: »Gle, ja sam malen, šta bih Ti odgovorio? Mećem ruku svoju na usta svoja. Jednom govorih, ali neću odgovarati; i drugom, ali neću više...Znam da sve možeš, i da se ne može smesti šta naumiš. Ko je to što zamračuje svet nerazumno? Zato kažem da nisam razumevao; čudesno je to za me, te ne mogu znati« (Jov 38: 37-38... Jov 42:2-3), razumevajući da komunikacija počiva u srcu, u toploti, brižnosti i poverenju koje gajimo prema bićima Prirode, u skromnim, tihom verom prožetim stavovima, u čistoći uma, a ne u istinitosnim, potencijalno sveznajuće prepotentnim idejama i zaključcima. Nevino, sudovima i kategorizacijama neugroženo divljenje lepoti sveta, zajedno sa svepraštajućim stavovima u odnosu na manipulativne, sebično uzdižuće težnje koje dominiraju savremenim svetom, oličenima Isusovim rečima: »Oče, oprosti im, jer ne znaju šta čine...ljubite svoje neprijatelje« (Luka 23:34...6:27), predstavlja, stoga, religijski ideal trenutaka devičanski zadivljenog života na zemlji, stvaranja čitavog jednog sjajnog sveta kroz naše nebeski čiste poglede.

Sa znanjem da nikada ne možemo znati da li je neko crtice svog sveta i emanencije umetničkog stvaralaštva povlačio sa mirom u srcu, sa blaženim iskrenim težnjama ka ulepšavanjem svakog detalja Prirode sa njima, čineći da nas možda one neprekidno obasipaju isceljujućom dobrotom, namesto strogih kritičkih osuda koje uvek potiču na našim sopstvenim, jedinstvenim vrednosnim kontekstima, rađaju se sveprihvatajuće težnje, orijentacije čitavog našeg bića ka pronalaženju ljudske i božanske lepote u svakom zrncu dela bića Prirode. Premda nas Isus uči da »se svako drvo poznaje po svom plodu. S trnja se ne beru smokve, niti se grožđe bere s kupine. Dobar čovek iz dobre riznice svoga srca iznosi dobro...po plodovima njihovim poznaćete ih« (Luka 6:44-5...Matej 7:20), istinska blagodetnost i božanstvenost naših dela se nikada ne može direktno oceniti, i često neugledna, neprimetna, malena i krahirajuća dela su u stanju da podjednako neprimetno, suptilnim efektima učine svet nesagledivo boljim (poput života Džordža Bejlija u filmu »It's a Wonderful Life«), dok prividno, površno dobronamerna, milujuća i slatkorečiva dela često njihovih prikrivenim razarajućim osnovama progrizaju harmonije sveta na mnogo dubljim nivoima njegove organizacije, usled čega istinske dobronamernosti naših dela mogu spoznati samo najveće dubine našeg sopstvenog srca; jer najdublji i nesagledivi impulsi, klice našeg srca koje iniciraju naša kreativna delovanja, kriju tajnu i suštinske uspešnosti i dobrote naših dejstava u svetu.

Premda nas zaista rastapanje naših fizičkih, mentalnih i vrednosnih napetosti u tiho more našeg bića, u svest Puta, čini osetljivima na najfinije vodene brazde i najmanje šumove našeg sveta, čineći da poput najveštijih samuraja možemo detektovati opasnost »na daljinu«150, empiristički ideal tabula rasa je nedostižan, s obzirom da naše biološke strukture nužno ko-kreiraju svaku putanju, svaki kvalitet našega sveta. Ideali mogućnosti pronicanja u istinite težnje i vrednosne porive bića sveta, »onakvima kakvi oni jesu«, na osnovu njihovog posmatranja se, stoga, pokazuju neodrživima, jer se u svakom ishodu naših prosuđivanja »objektivne« osobine posmatranih sistema i preslikani naši najdublji, direktno nesagledivi vrednosni koncepti, prepliću na nerazmrsiv način, čineći da nikada nismo u stanju da razlučimo objektivno od subjektivnog, posmatrano od posmatračkog. U svakom deliću našeg sveta se osim poruka celotne Prirode i mnogih drugih bića koji nas čuvaju u mislima, krije i tajna jezgra našeg bića, naših temeljnih vrednosti i urođene ljudskosti. Svest o osuđivanju i opravdanosti iznošenja bilo kakvih istinitosnih i apsolutnom sigurnošću uokvirenih sudova na svetlost dana se, stoga, u duhu etike ovog rada, zamenjuje svešću skromnih, verujućih mišljenja i otvorenih stavova, uokvirenih blagim ne-znanjem i prirodnim nesigurnostima. I podsetimo se da dok u misaonom svetu striktne podele na subjektivne i objektivne karakteristike našeg saznajnog sveta, postepeno iščezava svaka osetljivost svetog Duha, božanskih puteva koji se rađaju na mestima ko-kreativnih dodira bića i Prirode, svest o neraskidivom preplitanju udela bića i Prirode u iscrtavanju svake putanje našeg sveta čini nas budnima na duhovno obogaćenje jezgra našeg bića uživljenošću u tanane poruke prirodnih promena, u tihi, ali i gromoglasan govor Prirode, i stopljenošću našeg uma sa raznolikim detaljima našeg sveta.

Svako biće sveta dobija neprekidne odgovore Prirode na najdublje težnje koje se kontinualno i neprimetno, poput nevidljive fontane duha, izlivaju iz najvećih dubina njegovog srca. Ishodi ko-kreacije sveta bića uvek idu korak uz korak sa njegovim direktno nesagledivim temeljnih težnjama i željama, usled čega svet iz perspektive svakog bića u svakom trenutku predstavlja svojevrstan sud ili početak suda njegovoj implicitnoj dobroti, zagonetno ogledalo lepote koja se krije u njemu samom. Jer, što su naše duboke težnje prosvetljenije, brižnije okrenute saživljavajućem unapređenju sveta, to će i čitav svet u našim očima izgledati ispunjeniji skrivenim blagodetima i povodima našeg predanog delanja i saznajnih otkrića, dok se u nezainteresovanim, neiščuđavajućim očima postepeno gase radoznala ushićenja o čitavim nebesima koja nas čekaju iza svakog ugla našeg života. Svi očajavajući emotivni pritisci izazvani idejama o nužnosti našeg sudioničkog učestvovanja u unapređenju, donošenju pravde i jednakosti na poljima života se, u duhu ovakvog shvatanja, preobražavaju u zadivljeno posmatranje i vedrim nadama obasipanje puteva bića sveta, u našu odgovornost prema ne krivljenju i usmeravanju njihovih puteva, već pozivanju na pronicanje u dubine mora sopstvenih težnji, u predrasudno jezgro naših ko-kreacija sveta. Sve osude, stoga, moramo prihvatiti ne kao povode uzvraćanja, već kao povode radovanja (Luka 6:22-23), posebno kada su one podstaknute željama ka našim unižavanjem, jer, podsetimo se, svaki poriv ka ponižavanju drugih i uzdizanju sebe tim putem, poniče na temeljima sopstvenih slabosti i želja ka njenim nasilnim pobeđivanjima. I svako biće je prosvetljenoj svesti povod ne osuđivanja i finalizovanja mnenja, stavljanja tačke na naše predstave o njima, već neprekidnog, večnog traganja ka otkrivanju divnih vodoskoka i fontana putanja ljubavi koji bi se pružali među nama, i samo sa ovakvim stavom na osnovama našeg upoznavanja i komuniciranja sa bićima sveta, sa dubokim molitvenim željama ka buđenju zaljubljenosti u svaki kosmički detalj, i naša najdublja savest će, usled odricanja od osuđivanja, otvarati brane sopstvenih konceptualnih zaklona, dopuštajući spontanim osmesima, pokretima i rečima da nesmetano radosno isplivavaju na površine naših izraza.



U prirodnim susretima i borbama, uvek su, na kraju krajeva, ne drugi već sama bića ta koja sebe pobeđuju ili poražavaju, s obzirom da »se u svetu kao predstavi pojavilo volji njeno ogledalo u kojem samu sebe saznaje na sve višim stupnjevima jasnosti i potpunosti«154, te da, stoga, »kakva je volja, takav je svet...sam svet je sud sveta«154, kao što je smatrao Šopenhauer. Sudeći drugima, usled toga, zapravo sebe osuđujemo, o čemu nam svedoče kako Isusove reči da »ne sudite, da ne budete osuđeni; jer kakvim sudom sudite, sudiće vam se« (Matej 7:1-2), tako i reči LaoCea da »ko god pokuša da uradi posao glavnog drvodelje, retko kad da bradvom ne poseče ruke« (Tao Te Ćing 74). Aždaje sveta, prožete manipulativnim i osuđujućim ne »ja ću...«, već »ti ćeš...«116 izražajnim osnovama, ne pobeđuju se težnjama ka njihovom proburažavanju i destrukciji, već znanjem da će svetlo, sa spremnošću za pomoć stojeći pored njih sa našim mačem i oreolom dobrote i nepovredivosti, one ili same sebe uništiti (kao u hrišćanskim tradicijama) ili se pretvoriti u naše verne prijatelje (kao u orijentalnim tradicijama) ili našim tragalačkim porivima za pronalaženje povoda ljubljenja i divljenja njima biti mirno pretvorene u mefistofelovske sile Prirode, sile koje »težeći zlu, ipak nezaustavljivo čine dobro«25. I sve dok ne uspemo da pobedimo sebe u susretima sa zmajevima našeg sveta, da pretvaranjem naših nasilnih ogorčenja i osuđivanja u sveta prihvatanja i sveobasjavanja dobrotom učinimo neke od divnih spiritualnih trijumfa našeg življenja, zmajevi Prirode će nas upornim stajanjem na mostovima našeg života podsećati na neizbežnost susreta sa njima na putu našeg duhovnog napretka, istinski hodočasničkog putovanja koje uvek vodi u srce našeg bića. Ali kada se naše osude sveta pretvore u dečije nevine, začuđene poglede ka nebesima, i naše ruke duha će postepeno od skrušenih, tužnih i gušeće poplavljenih brana, sa spontanim dopuštanjem da harmonična reka života preplavi i svoje tokove izlije duž naših dlanova, toplih dodira i pogleda, posvuda budeći izvorno jedinstvo uma i Prirode, biti trijumfalno uzdignute u vis ka neprimetno nasmejanom Suncu sveopšte jednote172. Jer, ne postoji pogrešan put kada se temelji naše saznajne orijentacije u svetu prosvetle dobrotom, poverljivošću (koja sve znake Prirode i njenih bića može pretvoriti u korisne i blagodetne putokaze), radosnim prihvatanjem i dubokim vrednovanjem zaista svega, svake putanje i bića sveta. I kada su temelji našeg saznajnog pružanja prema svetu ne sivi, strastveno disharmonični, pakleni i huleći, i samo spolja prekriveni »izveštačenim« omotima prijemčivosti, blagonamernosti i sklada, već kada postanu čisti poput miloske suze i svetli poput najprozirnijeg nebeskog plavetnila, svaki naš pogled će spontano doprinositi prostiranju talasa blagodeti, mira i suštinske, neshvatljive dobrote svetom. Poput široke reke koja svojom grandioznom gracioznošću nezaustavljivo huji ka svome moru, sa pretvaranjem svih osuda koje su poput zmijskih čegrtaljki zakačene za strune životnih putanja muzike dodira našeg bića i Prirode u biserno svetlucave izraze nevinih divljenja, čitavo naše biće postaje neranjivo na dejstva Prirode i drugih bića, na najmoćnijim vetrovima razdragano stojeći, raširenih ruku, podsećajući na let ptice duha predano spremne na skok u vazdušno more naših i celotnih duhovno evolutivnih putešestvija, prihvatajući sve sporedne izvorske tokove i smelo se upuštajući u talase ljubavi sa najviših grebena života, sa najširih i najbogatijih perspektiva doživljaja sveta donoseći divotne saznajne plodove dolinama života.

Utemeljenošću na jezgru Sunca naših najdubljih težnji, na gracioznim konturama našeg duha, prisebnim i pažljivim osluškivanjem finih talasića čistoćom uma meditativno umirenog mora našeg bića, ni najglasnije pohvale i pokude sveta nas neće moći skrenuti sa staze našeg misionarskog putovanja. Naše oči će tada postati čedne i blage poput Meseca koji nečujno korača zvezdanom pozadinom, svetlucavim morem naše zadivljene sanjalačkosti, čineći da svaki naš pogled prosipa mlečno sjajne puteve posvuda oko nas, i da bića sveta spontano ugledavaju jasne i divne galaktičke staze na njihovim uzvišenim saznajnim poljima, enigmatski posutim mnoštvima zvezdanih putokaza.

Praštanje, a ne osuđivanje, pročišćenje naših pogleda na svet i bližnjih bića suzama mira i radosti, a ne sveukrućujuće, zaslepljujuće i ograđujuće osude, čine put istinske mudrosti. Jer, slično kao što u pauzama između tonova muzike i prazninama naslikanih pejzaža (u japanskom »ma«: prazninama u našim kreativnim ostvarenjima, ali koje pružaju smisao celini dela)46 počivaju tajne njihovih lepota, i ne samo veština pamćenja i bistrog, inteligentnog prosuđivanja, već pre svega zaboravljanja, praštajućeg brisanja prašnjavih (na)čela osuda belim oblacima čistote, čineći da naš um postane poput glatke i jasne reke, nedirnute impulsivnim mentalnim pritiscima, uzburkujućim preprekama i nekontrolisanim, fantomski krilatim vizijama. G. K. Česterton je smatrao svetla Brodveja čarobnim vrtom za svakoga ko ne zna da čita njihove neonske znake, a da »viđenje je zaboravljanje imena viđene stvari«46 smatrao je Pol Valeri, i zaista, svako mudro posmatranje sveta karakteriše se pronicanjem od mapa do teritorija, od opisa saznanja, osećanja i interakcija ka njihovom iskrenom življenju, ka nevinom stapanju našeg bića i Prirode, sa koga divne opise, nezavarani njihovim preslikavanjem na crte stvarnosti, možemo pragmatično, sa orijentacionim namenama, za voljena bića iscrtavati na nebesko čistim platnima našeg uma.

»Ljubite svoje neprijatelje« (Luka 6:27), govorio je Isus, dok je Ničeov Zaratustra učio da »kada imate neprijatelja, ne uzvraćajte mu samo dobro za zlo... već dokažite da je učinio nešto dobro za vas«, ukazujući nam da svete životne interakcije ne predstavljaju samo inertno, blaženo prostiranje dobrih puteva pred bića našeg sveta, nezavisno od dobronamernosti kojom su ona okrenuta prema nama (čime se neprijateljska bića često ne susreću sa vodama razumevanja i ogledanja svojih pogrešaka), već i uočavanje dobrih, obogaćujućih puteva koji će se izroditi iz neprijateljski orijentisanih poteza, uviđanje zajedničkog izvođenja na Božiji Put kroz prevazilaženja najčešće uzajamno otkrivenih zabluda u našim pogledima na svet, čime se, zaista, naši i njihovi putevi svepraštajuće čisto obavijaju. Takođe, dokle god najpre vidimo »neprijatelje«, pa ih obasipamo dobrotom, podsetimo se da našim delima prethode osuđujuća razmišljanja, uviđanja bića u svetlu nepravde i greha čime se obostrano putevi prostiranja naših bića prekrivaju prašinom i maglom osuđivanja i neprijateljstva (jer »čistima je sve čisto, a opoganjenima i nevernima ništa nije čisto« (Tito 1:15)), a kada uvidimo tuđe postupke kao dobre, Bogom-dane ključeve koji nam kroz naša prosvetljena razumevanja otvaraju čudesna vrata ka novim granama našeg znanja i opšte evolucije življenja, tada zaista iscrtavamo puteve sveopšte dobrote, i to niti našim »neprijateljima«, niti »bićima u zabludi«, već bićima u čijim srcima doživljavamo izvorno prisustvo Bude, božanskog jezgra postojanja.



I premda je neosuđivanje preduslov rascvetavanja božanstvenih drvesa poverenja sa temelja naših srca, sa temelja koji kriju naše prisebne odgovornosti za rađanje dobrodušnosti bića našeg sveta i zadovoljstava njihovih doživljaja sveta, u svakom putu Ljubavi su uzajamno potencirajuće isprepletane krajnosti buđenja svetog poštovanja, milovanja poput mora Solarisa, vulgarno nedodirujućeg i neremećućeg, već prelivajućeg tananim talasima dobrote i milostivosti sa jedne, i žudnje za saznanjem i otkrićima puteva koji se rađaju kroz poglede voljenih bića sa druge strane. Stoga, ne prividno nezainteresovano i ignorišuće prelaženje pogledima preko očiju bića u susretu pod parolama intime i »neosuđivanja«, već blago i milo, istovremeno aktivno budno i prijemčivo, ali i nenametljivo pružanje puteva naših pogleda u divne mostove poverenja, milosko posmatranje, utopljeno u srce sopstvenih težnji koje rasipa svoje cvetove duha posvuda po svetu, čini odraze toplih ljubavi, blaženih vrtloga u moru našeg srca, vrtloga koji božanskom radošću i duhovnim uzbuđenjima kotrljaju dijamante naših zenica. Jer, što više čeznemo da saznamo, što se više pitamo o nedodirljivim putevima koji se iscrtavaju i odslikavaju iza duginih horizonata tuđih pogleda na svet, to su intenzivniji tokovi rečnih strujanja našeg bića na kojima plutaju revnosni brodovi naših nadanja, svetlih poverenja i zvezdanih trenutaka čiste ljubavi. Osećanja brižnosti prema bićima našeg sveta divno usmeravaju naše saživljavajuće saznajne uspone, čineći da zaista svi plodovi našeg znanja poniču na korenima brižnosti, da se svako herojsko i viteško srce dugo vaja ne pod oblacima zaštite i sigurnosti, već pod zvezdanim krovovima nepredvidljivosti i potraga za uvek novim balansima našeg hoda ka otkrovenjima sveta u svetlu opšte dobrobiti i posvećenosti bićima sveta, našeg neprekidnog kretanja duž ravnotežnih ivica između svetlih predanosti bližnjim bićima, menjanju u svakom sveprihvatajućem dodiru sa njima sa jedne, i naše meditativne uronjenosti, budnog osluškivanja muzike našeg srca odakle izranjaju Gospodnji putevi naših životnih staza sa druge strane, vodeći nas u svojim plodnim dodirima ka novim morima i obalama ispunjenim letom radosno cvrkućućih ideja kao okrilaćenim perspektivama i glasnicima čudesnih, vedro osunčanih i nasmejanih saznajnih horizonata našeg sveta.

S obzirom da se čitava perceptivna ko-kreacija našeg sveta zasniva na neprekidno disipativno građenim postavkama naših epistemoloških i ontoloških osnova, na prosuđujućem klesanju vrednosnih mermernih statua saznajnih temelja našeg bića sa kojih se uzdižu sva naša očigledna iskustva, te da sama koordinacija informativnim pejzažima našeg sveta podrazumeva »osuđujuće« prikovljavanje izvesnih neponovljivih i jedinstvenih iskustvenih tokova našeg doživljaja sveta u prekoncipirane, a priori perceptivne kategorije, kao i s obzirom da estetika doživljaja sveta predstavlja estetiku selekcije, uzajamnog uzdizanja jednih i utonjavajućeg zaboravljanja drugih detalja našeg sveta, pa i, na kraju krajeva, usled toga što suština čitavog Kosmosa počiva u Putu, u susretu našeg bića i božanske Prirode u svakom deliću našeg ko-kreirajuće iscrtavanog sveta, dok suština naše životnosti počiva u ko-evolutivnom dodiru sa eksplicitovanim odrazima naših nevidljivih, tajnovitih konstelacija u drugim bićima Prirode, naša posvećenost učenju razvoja izvorno mudrih postavki saznajnih temelja našeg bića u svakom našem pogledu čini preduslov napretka našeg bića na opštem putu evolucije duha. Ipak, bitno je znati da ćemo uvažavanjem eksplicitovanih značenja naših izražaja i negovanjem površnih pohvala, pokuda i slatkorečivih fasciniranosti, te prevashodno ekspresija naspram utihnutog, pažljivog i nenametljivog osluškivanja - poput bića koje želeći da ne nevidljivom i duhovnom, već veštačkom i očiglednom svetlošću obasja i bolje sagleda zvezdana nebesa, zapravo još zatamnjenijim učini objekte svoga posmatranja i predele svojih znatiželja – samo potiskivati u sve veću tamu i nerazjašnjenost zvezdane, bilo spoljašnje ili unutrašnje horizonte naših traganja, dok će naše stvaranje ne rogobatnih i bastionskih temelja našeg saznajnog odnošenja prema svetu, već saznajnih i vrednosnih osnova na kojima poput mirnog mora mogu ploviti svi brodovi bića sa kojima se susrećemo, neprimetno nahođeni ka dobrim vodama putem nevidljivih, podvodnih morskih struja koje im prinose naše temeljne etičke orijentacije i duboke molitvene, sveblagosiljajuće težnje, čini put takođe neprimetnog dolaženja do duhovno inspirativnih predela naših životnih putovanja, tačkama paradigmatskih prelaza na kojima ćemo uočiti da smo kroz tihu reku vremena, ni sami to ne primećujući u prividnom platou, ali zapravo sinusoidnom i rezultujuće kontinualno uzdižućem toku našeg napretka, iskristalisali dijamant naše duše u najvećim dubinama našeg bića, dragi kamen koji je neprimetno obasjavao čitav svet svojom božanski reflektorskom svetlošću, ispunjavajući ga suštinski sve prosvetljenijim i blaženijim dodirima i saznajnim eurekama. Stoga, naša predanost ne grubo osuđujućem utvrđivanju naših stavova sa idejama rušenja svih shvatanja koja im modifikujuće prilaze, već tihom i radoznalom osluškivanju na mudro prosuđujuće iscrtanom moru naših nadanja, biserne vere, sirena i talasića ljubavi, čini put blagodetne mudrosti. Jer, ne u utvrđivanju naših stavova sa idealima rušenja tuđih ideala na granitnim stenama podnožja naših kamenitih težnji, već podsticanje razvoja raznovrsnosti pogleda na svet kroz fleksibilnost naših shvatanja i ideala, uz uočavanja stabla i korenova jedinstva koji čitavu ovu raznolikost stapaju u božansku Jednotu, jeste put prosvetljenog, neosuđujućeg razmišljanja.

Želeći da sagledamo tajanstvena značenja zvezdanih konstelacija i izvornih, temeljitih poruka detalja našeg sveta, nevidljive »znake vremena« koje oni neprekidno rađaju u ko-kreativnim dodirima sa jezgrom našeg bića, stoga, naspram njihovog doživljavanja na ogromnim zamcima naših prekoncipiranih shema prosuđivanja (veštačke svetlosti koja će zatamniti radosno trepćuće, ozvezdane nebeske sfere), silaženjem do temelja naših saznajnih i ontoloških osnova, skidanjem slojeva naših zaštitnih materijalnih, saznajnih i vrednosnih oklopa - kao nakon doživljaja Isusove besede na gori (Matej 5–7) - i doživljajem crtica našeg sveta ne na golemim logičkim spletovima, već na golim podlogama naše iskrene otvorenosti, u susretu sa njima ne kroz naše svesno osmišljene postavke, već putem naših bića onakvim kakvi jesmo, spontano izražavajući dugo klesane vrednosti miloskih Venera saznajnih osnova našeg bića pred licem sveta, pred nama će se otvarati čudesne božanske poruke i »znaci vremena« na svakoj kapi kiše, na ivici svakog plutajućeg oblaka, u pogledu svakog bića sveta i u svakom tračku svetlosti koja isplivava iz našeg duhovno ozarenog srca.

Sa verom da svaki detalj našeg sveta, takvim kakav jeste, bez potrebe za našim interferiranjem i prividno sveznajućim ispravljanjem, sam po sebi sledi Put Prirode, te da svako delo bića Prirode i čitav njen tok sadrže mora dragocenih putokaza koje samo naša poistovećujuća i saživljavajuća poverenja mogu prepoznati i izneti na plodonosnu površinu, u svim zvucima muzike sveta, doživljavajući je na osnovama svetih voda našeg poverenja, uočavaćemo divne anđeoske poruke, harmonije zvezdanih usklika na našim zadivljenim čelima i ka nebeskim tajnama usmerenim pogledima, stojeći na krovovima naših kuća prijateljstava i drugarskih drženja za ruke, obasjani muzama božanskih, dečije mudrih, nevino zadivljenih, sveprijemčivih i uzbuđeno otvorenih, miloskih i blagodetnih, spontano nebeskom lepotom, čistoćom i mističnošću, Suncem i zvezdama obasipajućih očiju, sve detalje i bića našeg sveta ćemo videti u prosvetljujućim, ka nebesima pružajućim i večno radosnim okvirima.

Umesto očiju koje bilo poput sove, iz prikrajaka i »špijunskih« rupica našeg sveta, skrivajući suštine sopstvenog bića, osuđujuće pokušavaju da upiju srži posmatranih bića, i poput obrćućih klikera skreću poglede sa strane u susretima sa potencijalnim ukrštanjem pogleda, ili bezosećajno, uspavano i primitivno tupo promatraju svet bez tananih tragova začuđenosti, uzbuđenja, poštovanja i radovanja, rađaju se blažene okice koje ne osuđuju bića sveta kroz prikrivene poglede upućene ka njima sa strane, već uronjene u suštinu saznajnih osnova koje neprimetno isplivavaju na površinu talasastih uzbuđenja naših okica, stopljene sa suštinom naše duše, sa svetlim temeljima našeg postojanja, večno iznedrujući blaga duha sa njihovih riznica, predano pružaju sebe u face-to-face susretima sa drugima. Jer, najdublje suštine bića i detalja našeg sveta se ne mogu spoznati prividno »objektivnim« ili »neutralnim« posmatranjem sa strane, već predanim susretima celote našeg bića sa njima, posvećenim stajanjima u ravnoteži Puta, ravnoteži istovremene utonjenosti u jezgro našeg duha, u srce našeg bića i saživljavanja sa bićima i stvarima prema kojima obgrljavajuće prostiremo Sunce našeg duha.

Svako učenje našeg bića u dodiru sa Prirodom zasniva se na pažljivom promatranju odgovora koje nam odašilje naš svet sa suptilnijim inicijacijama naših dejstava na njega. Mudro prosuđivanje, pažljivo poklapanje naših dejstava, naših najsićušnijih težnji i pomisli sa izgledima našeg sveta i njegovim porukama kao dobronamernim odgovorima i orijentirima kojima nas obasipa učiteljska Priroda, imanentno je u svakom vidu saznajnog progresa na našim životnim putovanjima, putovanjima koja u potrazi za skrivenim blagom i zlatnim Tajnama sveta vode ka otključavanju tajanstvenih riznica blaga našeg srca i naših pogleda na svet. Jer, »u prirodnim naukama, objekat istraživanja više nije priroda sama po sebi, već priroda u susretu sa ljudskim pitanjima, i u tom smislu čovek susreće sebe«, pisao je Verner Hajzenberg, i zaista, svaki eksperiment bilo u vidu svakodnevnih mudrih istraživanja preseka skupova naših temeljnih težnji i rezultata naše percepcije - unutrašnjih konstelacija našeg duha i naših saznajnih temelja sa jedne, i vidljivog kosmosa našeg sveta, te zvezdane lepote očiju bližnjih bića sa druge strane -, ili u vidu naučnih ogleda kao ogledanja temeljnih, tautoloških postavki teorijskog modela opisivanja istraživanih prirodnih pojava u formulisanim eksperimentalnih ishodima, predstavlja susret bića-istraživača sa najdubljim, implicitnim pitanjima koja često neprimetno tinjaju u njegovom duhu. Svaki oblak, svaka latica cveta, svaki šum borova i ples svake senke u mirnim večerima naše duše, slično kao i svaki pokret i ideja bližnjih bića, svaki pejzaž na displejima modernih komunikacijskih uređaja, čine mora zvezdane prašine bezbroja malenih, sjajnih putokaza na stazama našeg duhovnog napretka. I zato ne pasivno i uspavano tonjenje u njih sa zaboravljanjem suštine našeg bića, već pronalaženje ravnoteže Puta, uzajamnog i istovremenog budnog održanja pažnje na temeljima naših saznanja i našeg posmatračkog doživljaja sveta sa jedne, i saživljavajućeg stapanja sa predelima naših posmatranja, postajanja Jednog sa svakim bićem, sa svakom suzom, oblakom i dugom našeg sveta kao jedinim božanstvenim načinom njihove spoznaje sa druge strane, čini put zaista mudrog učenja, suptilnog, nemanipulišućeg i blaženo blistavog doživljaja sveta i spontane izgradnje stopa evolucije Prirode, sve divnijeg eksplicitovanja mora njenih skrivenih potencijala i izvorne, tihe božanske suštine.

I na putu prepuštanja svih samo-uzdižućih osuda potpunim posvećenostima našeg bića prosvetljenju bližnjih, znajmo da se ne naše eksplicitne osude, izrazi i stavovi, već naše najdublje, skrivene težnje i nečujni govor našeg srca neprekidno preslikavaju na istinsko stanje našeg sveta, posredstvom naših implicitnih etičko-estetskih vrednosti ko-kreirajući svaki njegov detalj. »Čovek može izgledati tih, ali ako njegovo srce osuđuje druge, on neprekidno brblja; ali može biti i čovek koji priča od jutra do večeri, a ipak je zaista tih«160, učio je Aba Pimen, dok je Isus smatrao da »ništa nije skriveno što se neće otkriti, ni tajno što se neće doznati. Stoga će se čuti na svetlosti ono što ste rekli u tami, i propovedaće se sa krovova ono što ste kazali na uho u sobama« (Luka 12:2-3), podsećajući nas ne samo da površni izrazi ljubaznosti koji plivaju na moru netrpeljivosti, nezadovoljstva i mržnje nalaze metaforu u noju koji zabada glavu u pesak u susretu sa opasnošću, već i da i najsuptilnije niti naših misli, najnečujniji žubori, talasići i otkucaji muzike naših osećanja i blagodetnih težnji nalaze svoje opšte oplemenjavajuće mesto u simfoniji Prirode, noseći poruke našeg srca ka najdaljim prostranstvima sveta, podjednako tiho, skriveno i neprimetno ga nahodeći ka sve čudesnijim, sve prosvetljenijim i duhovno uzvišenijim bićima u grandioznoj priči kosmičke evolucije života i odvijanja putanja Božijih otkrovenja, poput razvijajućih tepiha kraljevskog hoda; znajući, naravno, da »koji hoće među vama da bude velik, neka vam služi« (Matej 20:26), »da bio bio glavni među ljudima, čovek mora govoriti kao oni koji mu nisu ravni; da bi bio među prvima, mora uvek ići iza njih« (Tao Te Ćing 66), te da, poput sveprihvatajućeg mora, spuštanjem ka bićima našeg sveta i saživljavanjem sa njihovim pogledima na svet, slično duhovnom strelcu koji saživljavanjem sa metom svoga ciljanja, postajanjem Jednog sa njom, odapinje strelu i pogađa njeno središte, naše divne težnje tada kroz rezonantne harmonije blagodetno titraju strune divotnih osećanja koje spajaju srca bića u komunikaciji, čineći da se ona pretvore u divne glasnike božanske muzike sa plavih i čežnjivih zemaljskih prostranstava.

Znajući za polaritetnu uređenost Prirode u okviru koje se kroz neprekidna prevazilaženja problematičnih interakcija sveta našim predanostima pronalaženju njihovih prosvetljujućih i blagodetnih rešenja otvaraju putevi prirodne evolucije, sve bilo dobrotom obgrljavajuće ili sukobima izazivajuće talase našeg sveta ćemo gledati očima nevinosti, tople miline i utonjenosti u lepotu svakog posmatranog predela, očima u kojima se ogledaju ne stroge i munjevite uzdržanosti od kritičkih osuda, već blagi talasi temeljne ljubavi, s obzirom da nikada ne možemo znati u kolikoj meri svaki od njih zaista doprinosti iscrtavanju sve šarolikijih i uzvišenijih crtica prirodnog reda. Površni znaci blagonaklonosti, sazdani na temeljima ravnodušnosti, uzdizanja sopstvenog ugleda ili pukih navika ne prostiru svetom talase odgovarajuće kvalitetu njihovih površnih značenja, već duboka strujanja najdubljih težnji, temelja njihovog porekla, dok disharmonična dela često razbuđuju etički uspavana bića Kosmosa predstavama »kako ne treba«, spašavajući ih od sličnih sopstvenih pogrešaka i čineći da obaspu sebe zavetima svetih puteva ka kojima će se samostalno usmeravati. »In a many dark hour, I've been thinking about this, that Jesus Christ was betrayed by a kiss; but I cannot think for you, you'll have to decide, whether Judas Iscariot had God on its side«36, pevao je Bob Dilan, podsećajući nas na neizvodljivost dolaženja do finalnih prosuđivanja sveobuhvatne i istinske dobrote i blagosti izražaja bića našeg sveta, čineći da se uistinu obasjamo otkrovenjem da sve, zaista sve sledi Put Prirode, da svi ljudski izražaji i težnje, blagodetni ili destruktivni, bivaju u reci vremena upotrebljeni kao korisne stepenice u našoj gradnji veličanstvenih saznajnih i evolutivnih kula, ostvarenja sve čudesnijih i mudrijih perspektiva i pogleda na svet.

Dok osuđujuću svest možemo odslikati neprekidnim kočenjem i postavljanjem brana slobodnom, prirodnom toku naše percepcije, iskustva i poteza kičice naše imaginacije na platnu našeg uma, te zamrzavanju i ukrućivanju bistrine naših pogleda na svet, neosuđujuća, slobodno prostiruća, nejureća, ali i nezadržavajuća svest jeste analogna postajanju našeg bića i naših pogleda na svet vodopadno jasnih i poput perceta na vetru, anđeosko laganih, oslobođenih samo-pritisaka i tereta naših, često sitnih i neprimetnih osuda. Sa nestajanjem ovakvog osuđujućeg zadržavanja tokova našeg iskustva, čitavo naše biće postaje poput mirnog vodopada koji, iako se neprekidno menja i kreće, zahvaljujući nedostatku silovitih modulacija, odslikava smirenu i trajnu Sunčevu dugu na svojoj površini. Blagosiljajući svaki tren puta koji ostavljamo iza nas, čineći da svi njegovi beskrajno vredni detalji potonu u božanski sjaj spasenja, okrećemo se čistog uma ka putu koji se pruža pred nama, u svakom novom trenutku postajući novo biće i isijavajući sveti mir posvuda oko nas. »U svakom trenutku biram ko sam«50,127, smatrao je Hajnc fon Ferster, podsećajući nas na lepotu svesti koja namesto osuda, kočenja i neprirodnog zadržavanja prirodnog slivanja naših ideja i reka razmišljanja, u svakom životnom trenu, budno i prisebno, iznova postaje novo, celotno biće, radosno ispunjeno večnim mirom, sjajem i božanskom dobrotom, znajući da u svakom trenutku postajemo novo stvorenje, sa našim jasnim, ka nebesima usmerenim pogledima odražavajući neponovljivi božanski sjaj sa plavetnih zemaljskih prostranstava. Svest Puta ispunjena vodama prirodnosti, izvornom, mirom ovekovečenom radošću i »satori« hrabrošću, spontano se rascvetava sa temelja našeg odricanja od postavljanja samo-svestnih, malenih osuda i brana na putešestvijima našeg razmišljajućeg življenja. Ipak, zaista neosuđujuća, svepraštajuća svest, svest koja »ne uračunavajući zlo« (Korinćani I 13:5) anđeoski lepršavo orijentiše bića ka divnim horizontima lepote i božanskog sjaja, karakteriše se, naravno, odricanjem od istinitosti i univerzalnosti svake tvrdnje, uključujući i podelu na »povoljne« i »nepovoljne« tipove svesti izrečenu u ovom pasusu, čineći da poput radosnog, sveotvorenog cveta prihvatamo svaku životnu normu, misao (a svaka misao predstavlja svojevrsni sud), ideal i etičku zvezdu-vodilju našeg sveta kao podjednako važnu i istinsku, da ih duhom prihvatanja sve spontano pretvorimo u divne, sjajne podsticaje na našem duhovnom letu ka uzvišenim, nebeski jasnim pogledima i predelima budućnosti.

I naša samo-svest, egocentrično odstupajući od ravnoteže Puta, balansa unutrašnje prisebnosti i saosećajne predanosti (neprekidno kao da se upitkuje: »Da li ću ostaviti povoljan utisak i opčiniti bića oko sebe?...Ovaj izražaj je bio nepovoljan da izrazi moju važnost u očima drugih, zašto mi ne odstupa pažnja od njega?«), te ukočeno zadržavajući prirodni, nesamo-svestni i lepotni tok našeg izražavanja, predstavlja slično more suptilnih osuda koje namesto svetog praštanja sebi i drugima, te okrenutosti radovanju i uzvišenju svih naših krhkih i nesavršenih ljudskosti u nebeske, anđeoske visine, nelagodno ukrućuje našu pažnju na izvesnim detaljima našeg izražavanja, zaboravljajući na važnost negovanja ravnoteže Puta, brižne, prisebne posvećenosti bližnjim bićima našeg sveta. Jer, kada smo brižno okrenuti bližnjima, kada zaista živimo za duhovna uzvišenja drugih bića, slično kao i kada ispunjeni vodama poverenja odražavamo naše izražaje sa temelja bezbrižnosti i večne ljubavi (u koje uvek možemo uroniti i utoliti našu žeđ nastalu koračanjem pustinjama usamljenog, izolovanog, nesaosećajnog i emotivno zadržavajućeg življenja), postajemo poput malenog morskog plovka koga ni najjači talasi ne mogu porinuti, te koji uvek spretno pronalazi nove, veselo poigravajuće ravnoteže u uslovima uvek novih i neočekivanih uticaja sredine. I kada obasjamo naše biće čistom, neosuđujućom svešću koja, poput neumuljavljene, izvorske kapi vode iz pesme Džona Dona, »poljubi obalu i nastavi dalje« (podsećajući nas i na stihove Vilijema Blejka, »He who bends to himself a joy doth the winged life destroy, but he who kisses the joy as it flies lives in Eternity's sunrise«97), svi detalji našeg sveta postaće povodi ne kočenja, uspavljivanja, ignorisanja i osuđujućeg razaranja našeg sveta, već negovanja svete tolerancije, divotnih radovanja, mirotvornog učenja i nesagledivo prostiruće evolucije životnosti i duha.

Umesto vraćanja natrag i merkajućeg poređenja povoljnosti opcija našeg kretanja i izražavanja, rađa se svest da negovanje jezgra poverenja, blaženo obasjavajuće volje i večne radosti kojima odzvanja srce našeg bića čini sve staze sveta Božijim, pravim putevima koji vode našem duhovnom razvoju, kao i celotnom napretku životnosti sveta. Drevni indijski i budistički ideal nevezanosti u odnosu ne samo na zemaljska bogatstva, periodične ekspresije našeg sveta i čulna zadovoljstva, već i u odnosu na raznovrsne suptilne detalje sveta naše percepcije, spontano se razvija iz svesti neosuđivanja, čineći da se naspram pritiskajućih tuga prolaznosti u nama rasplamsa bezbrižno osunčano znanje o Kosmosu kao u beskraj prostirućoj raznovrsnosti života, planetarnih domova i zvezdanih davanja, večno obasjanih Božijim mirom i nebeski osmehujućom srećom. Meditativna smirenost, blažena dobrota, te povrh svega »idemo dalje« optimizam, znanje da su svi tragovi ucrtani na našim putevima, sagledani mudrim osvrtanjem unatrag, povodi divotnih uspona ka oblacima izvorne radosti i duhovnog sjaja, otelotvoravaju se iz svesti o neprekidnom praštanju kako našim malim i suptilnim pogreškama, tako i disharmoničnim mislima i delima bližnjih bića, i sve mudrijem nastavljanju ka putevima bezbrižnog sjaja iza horizonata našeg postojanja.



Dok nas naša osuđivanja čine preopterećenima, bremenitima i nelagodno pritisnutima - s obzirom da »je svaki - ko greši – rob greha...ne sudite, pa vam se neće suditi« (Jovan 8:34...Luka 6:37) -, naša praštanja i utapanja mora čudesnih detalja našeg sveta iza nas u talase blagonamernosti i vodiljne dobrote čini nas blaženo laganima, poput ptice koja svoje nebeski čiste poglede, uprkos boravljenjima u prašnjavim predelima osuda sveta, može uvek uzvisiti ka blistavom, lepršavom letu jedinstva uma i Prirode; jer »saznaćete istinu, i istina će vas osloboditi...opraštajte i biće vam oprošteno« (Jovan 8:32...Luka 6:37), kako nas je učio Isus. A na ovom putu uzvišenja našeg duha, znajmo da se iskrenost saživljavanja sa bićima sveta, činjenja da i mi »živimo i patimo dubokom i silnom strašću ljudi«3, te uvid u unutrašnji sjaj našeg bića i znanja da »stvari imaju onakav izgled kakav im dadne naša duša«3, u divnoj, himničnoj pesmi u prozi »Sunce« Jovana Dučića rađa tek kada kroz veselu, bezbrižnu i lepršavu plovidbu radosnih spoznaja našeg bića i sveta dostignemo vode teškoća, krhkosti i neuklapanja naših snova u zemaljske predele, tihe vode prolaznosti, nemira, sumnje i nedoumica koje ponovna buđenja svetlosti duha i utonjenosti u unutrašnji, večni sjaj bića, poput trenutka kada Zen drvoseča, proučivši Zen, opet prepoznaje reke kao reke i planine kao planine, uistinu prosvetljuju u svetlu večne dobrote, milostivosti i nebeskog sjaja. Svaka telesna nemoć i umanjenje naših mladalačkih sposobnosti hitrog razlikovanja se, stoga, znajući da »oštar vid može biti opasnost za oko, oštar sluh može biti opasnost za uho, brzo osuđivanje i zaključivanje može biti opasnost za um«28 (kao što je smatrao ČuangCe), te da »ko sve brzo razume, ima priliku da previdi zaista važne stvari u životu«67 (kao što je smatrao Aleksander Poup), nadomešćuju intuitivnim sposobnostima, bogatstvom u vidu beskrajno dragocenih tragova i vrednih zapisa našeg iskustva na biološkim osnovama našeg postojanja, te istinskom, duhovnom snagom. Takođe, sa iscrtavanjem brazdi, suptilnih korita i razlika na ontološkim temeljima sjaja našeg bića i naših pogleda na svet, sve veća i čudesnija svetlost duha je potrebna da obasja naš um i srce, čineći da sjaj duhovnog blaženstva i sunčane snage ljubavi, odražavajući se od tamnih i teških tokova našeg bića i sveta našeg saznanja, uporedo raste i razvija se sa našim starenjem. I paralelno sa Dučićevom alegorijom, lepota mirnog, meditativnog, neosuđujućeg uma, postajanje našeg uma poput nevinog deteta koje se, okupano u moru čistote i Ljubavi, nevino igra peščanim plažama, bivaju spoznati i ostvareni kroz nepregledne trenutke naših zaokupljenosti malenim osuđivanjima, kategorizacijama i ograničavanjima prirodnog beskraja, osuđivanjima koja, ipak, predstavljaju ponekada i divna žrtvovanja sjaja jedinstva uma i Prirode u svrhu pragmatičnog ostvarenja čudesnih snova bližnjih bića i unapređenja evolutivnog uzdizanja duhovnosti i celotnog sveta.


Yüklə 0,89 Mb.

Dostları ilə paylaş:
1   2   3   4   5   6   7   8   9   ...   15




Verilənlər bazası müəlliflik hüququ ilə müdafiə olunur ©muhaz.org 2024
rəhbərliyinə müraciət

gir | qeydiyyatdan keç
    Ana səhifə


yükləyin