Etika modernog življenja Vuk Uskoković



Yüklə 0,89 Mb.
səhifə5/15
tarix20.08.2018
ölçüsü0,89 Mb.
#73140
1   2   3   4   5   6   7   8   9   ...   15

O uzajamnim promenama

»Želiš li pronaći sebe, menjaj se«

Hajnc fon Ferster
U intro-retro-spektivnim preispitivanjima našeg odnosa sa svetom, sa drugim bićima, poput ptice koja jede čas slatke, čas gorke plodove drveta iz indijskih Upanišada, bivajući čas srećna i ushićeno radosna, a čas tužna i melanholična, i mi se često pitamo: »Kako da se postavimo u odnosu sa drugima, šta da budu osnove naše saznajne i osećajne orijentacije prema drugima da bismo zaista bili dobri prema svetu, a sa time i srećni i zadovoljni?«. I tada, znajmo da sva fiksna pravila ponašanja i kontakta sa drugima donose zadovoljstvo samo neko vreme, da bi zatim postalo neophodno njihovo evoluiranje, fleksibilno menjanje, uvek novo pronalaženje prosvetljujućih puteva kojima ćemo se pružati prema bližnjima. Najvažnije pravilo je, zaista, nemati pravilo, ali, naravno, uključujući i ovo pravilo. »Želiš li pronaći sebe, menjaj se«80, smatrao je Hajnc fon Ferster, i to sa svakim trenutkom postojanja, sa svakim udisajem, sa svakom mišlju, sa svakim susretom sa bližnjim bićem. Poistovećivanje sa ljudskim bićima na nivou temelja njihovih bića i komunikacijskih težnji, predstavlja put kreativnog zbližavanja, uzajamnog usavršavanja i istinske ljubavi.

Jedinstvo ka kome se naše biće pruža u interakciji sa našim svetom, sa drugim bićima, tihi stav u svakom našem pogledu ka bližnjem biću, koji kao da iz jezgra našeg srca govori: »ja i Ti jedno smo«, takođe, moraju biti probuđeni na samim temeljima. Jer, sve u Prirodi raste od svojih temelja: drveća od svojih korena, ljudi od svojih najdubljih težnji, a čitava Priroda od svoje vizije finalnog uzroka i krajnjeg odredišta, carstva Božijeg koje »neće doći tako da bi se spoljni znaci mogli opažati, niti će se kazati: evo ga ovde, ili onde; jer, gle, carstvo Božije je među vama« (Luka 17:20-21), carstvo Božije koje je »slično gorušičinom zrnu, koje čovek uze i poseja na svojoj njivi; ono je doduše manje od svih semena, ali kada izraste, veće je od zelja i biva drvo, tako da ptice nebeske dođu i gnezde se na njegovim granama« (Matej 13:31-32), jer klica božanskog izvora iz koje klijaju stabla i cvetovi nebeske lepote i religioznosti našeg bića, povezujući temelje i vidljive kupole, nevidljiva semena i ukusne plodove našeg kreativnog postojanja, predstavlja ishodište svih naših zaista uspešnih i prosvetljujućih delatnih nadgradnji, pokazujući nam da ne u trčanju za blagom duž predela sveta – jer, »reći će vam: eno ga onde, evo ga ovde; ne idite onamo i ne trčite za njima. Jer kao što munja - kad seva - svetli od jednog kraja pod nebom do drugoga, tako će biti Sin čovečiji u svoj dan« (Luka 17:23-24) -, već u predanosti nadanjima u svetlosti našeg srca i izgradnji temeljne dobrote našeg bića, sada i ovde, počiva put mudrosti. I saznajno-perceptivno stapanje u Jedno sa svakim bićem Prirode mora, stoga, poći od probuđenog jedinstva čitavog našeg bića sa korenima njihove egzistencije kao temeljima osunčanog pružanja njihovog duha ka čitavom svetu, dok uzajamne promene u komunikaciji našeg bića sa drugima i celotnim svetom moraju postati odraz našeg saživljavanja sa osnovama: kako ontološkim – osnovama našeg i drugih bića i uzajamnog postanka, tajnom našeg susreta i postojanja jednog pored drugog, tako i epistemološkim – našim i tuđim težnjama, vrednostima i saznajnim korenima. Jer, suštinske, temeljne vrednosti našeg bića tiho i neprimetno iscrtavaju svet u spiritualno evolutivnom, božanski učiteljskom dodiru sa Prirodom.



Duboka, istinska vera i religioznost našeg bića su, tako, oličeni ne u kamenitoj i manipulativnoj, eksplicitno propovedačkoj orijentaciji našeg bića prema drugima, već u spremnosti na promene najdubljih suština našeg bića u susretu sa drugima, što i jeste ljubav koja »sve snosi, sve veruje, svemu se nada, sve trpi« (Korinćani I 13:7). Misleći da »verujemo« podsećanjem na same reči o veri – reči koje u svom doslovnom ponavljanju čine odraze krutih dogmi i fiksnih stavova, potpuno suprotstavljene izvornoj veri -, zaboravljajući da »zna Otac vaš šta vam treba, pre no što ga zamolite« (Matej 6:8), da jezgro našeg srca neprekidno svojom skrivenom muzikom odašilje svoje najdublje težnje i želje koje nalaze svoje božanske odgovore u svakom deliću našeg sveta, podsećamo na žednog čoveka koji umesto da krene u potragu za vodom, neprekidno ponavlja »H2O, H2O«121, iako znamo za priču u kojoj sveštenik, dolazeći na pusto ostrvo i šapućući na uvo usamljenom pustinjaku reči Gospodnje molitve, te otišnjavajući se na pučinu, ugleda pustinjaka koji trči po vodi ne govoreći molitvene reči, već radoznalo upitkujući sveštenika da mu ih ponovi, jer ih je zaboravio, priču koja nam pokazuje da ne ponavljanje prekoncipiranih šablona, već traganje čini put činjenja božanskih čuda46. Ovakav površni stav religioznosti - stav zaboravljanja da je jezik srca i naših osećanja sveprostirući jezik našeg bića, da osećanja hvale u srcu, a ne samo na našim usnama čine temeljite, implicitne struje blaženih komunikacija, ogledajući u našim shvatanjima opštu situaciju u skladu sa kojom savremeni tok religijske tradicije često postaje rob površnog, »materijalističkog« viđenja sveta od koga se ona sama nekada davno otrgla, na koga je, inspirisana nevidljivim, spiritualnim korenima našeg postojanja i postojanja sveta, izvorno pronalazila duboke odgovore i putokaze - možemo skladno opisati mišlju Alfreda Korzibskog po kome »mapa nije teritorija«8, kao i rečima proroka Isaije da »ovaj narod me poštuje usnama, ali je srce njihovo daleko od mene. Uzalud me poštuju učeći nauke koje su ljudske zapovesti« (Matej 15:8-9). Traganje, adekvatno spremnošću na naše temeljne promene u dodiru sa svetom, preduslov je kretanja na putu »vere«, putu iskrene religioznosti. Jer, upravo se kroz radoznalo prihvatanje raznolikih saznajnih i životnih perspektiva produbljuju i usavršavaju naši sopstveni koncepti, naše slike prirodne uređenosti. Glumačka i umetnički-izvođačka iskrenost, razvijena poistovećivanjem sa raznovrsnim emotivnim i saznajnim perspektivama, slično kao i nemerljivo dragocenije vrednovanje našeg životnog konteksta sa ne samo prvim susretom sa fotografijom naše planete iz bliskog Kosmosa, već i sa svakim toplim otkucajem srca u probuđenom saosećanju sa bližnjim bićima, mogu nam predstavljati primere usavršavanja sopstvenih pogleda na svet kroz spontano menjanje u susretima sa drugačijim razmišljanjima, u saživljavanju sa svetom iz očiju drugih bića. Jer, ljudska bića, a ne uglačane površine jezera ili stakala, jesu ogledala suštine našeg bića. Dok, slično kao i kada naučno-redukcionističke, metaforične predstave sveta pogrešno poistovetimo sa vernim odrazom stvarnosti (zaboravivši da su one samo putanje razmišljanja kojima usklađujemo, uređujemo i na društvenom planu koordiniramo naša iskustva), doživljaj našeg lika u ogledalu kao stvarne slike našeg bića biva propraćen suočavanjem sa prazninom i ambisom besmislenosti postojanja, zadubljujući se u ljudska bića oko nas, diveći se pogledom na svet iz njihovih očiju, dubokom etikom i izvornom lepotom iz koje su sazdana, postajemo zadivljeni i suštinom našeg bića, vidimo koliko smo zaista i mi sami divni.

S obzirom da se kroz otvorenost na promene u komunikacijama sa drugim bićima sveta, kroz ne propovedanje unapred smišljenih fraza i ideja, već spontanu prepuštenost iznalaženju uvek novih zaključaka i putokaza (jer »ne brinite se kako ćete ili čime ćete se odbraniti ili šta ćete reći; jer će vas Duh Sveti naučiti u taj čas šta treba da kažete« (Luka 12:11-2), podučavao je Isus spontano prilagođavanje naših divotnih, istinski razbuđujućih izražaja neponovljivim trenutnim okolnostima, nasuprot osećanja distanciranosti, slabašne iskrenosti i uspavanog poverenja kojima odišu unapred pripremljene ekspresije), otvaraju vrata sveopšteg napretka, Gregori Bejtson je dijalozima odslikavao put evolucije životnosti9, slično kao što je smatrao da »ako je svet povezan...tada razmišljanje kroz priče dele (ceo Um ili) svi umovi, bilo naši ili oni od šume jasika ili morskih sasa«8, osmišljavajući nas sa pričom u kojoj upitan da li će ikada razmišljati kao ljudsko biće, kompjuter, nakon iscrpnog računanja, odgovara: »Pa, to me podseća na priču...«8. Suptilna, velom tajnovitosti obavijena lepota poetskih izraza opstaje u nadahnutim asocijacijama na puteve našeg iskustva, te tako, na primer, umesto da nam etičko-filosofski kaže da u nedogled širimo kontekst naših razmišljanja, pogleda na svet i doživljavanja prirodnih pojava, da naši pogledi u saosećanjima i požrtvovanosti otkrivaju svetlost lepote postojanja, da saznajno i osećajno jezgro našeg bića postane prožeto dečije nevinom fleksibilnošću i oivičeno večno mladom ljubavlju prema svetu, te da naše reči kroje jednostavne, ali svojom vanvremenskom dragocenošću, pod tekom modernih doba, trendova, civilizacijskih razdoblja i evolutivnih eona nepresušne misli, Vasko Popa, premda sa blago melanholičnim negacijama, piše: »Ulice tvojih pogleda nemaju kraja, laste iz tvojih zenica na jug se ne sele, sa jasika u grudima tvojim lišće ne opada, na nebu tvojih reči Sunce ne zalazi«. I bez hrabre spremnosti na suštinske promene našeg bića, na postajanje nečega potpuno novog iza prvog ugla našeg upoznavanja sveta, i svaki metaforični putokaz koji prožima našu civilizaciju, svaka poema i naučna veza, ostala bi samo kap na mapi Kosmosa, ali ne i oživljena i konstruktivno nahodeća misao, evolutivna iskra koja se rađa u dodiru bića ispunjenih uzajamno dubokim težnjama ka prenošenju lepote koju smo videli, i nevinom, poverljivom začuđenošću, dodira odslikanog na drevnim freskama koje opisuju kontakte duhovnih učitelja sa njihovim apostolima.

Božanska večnost dolazi do izražaja upravo kroz neprekidne i neponovljive tokove životnih postojanja. Naime, slično kao što leteći sa balonom ne primećujemo vetar jer letimo sa njim, kada čistog i sa strujom života, sa Taom plutajućim umom postanemo jedno sa promenama, rastapa se referentna tačka poređenja i registrovanja prolaznosti, i večnost postaje svaki trenutak postojanja = postajanja. Posmatrajući zastavu koja se vijori na vetru, jedan Zen monah primeti drugome:46 »Gle, zastava se pomera«, na šta drugi odgovori: »Ne pomera se zastava, već vetar«, dok iz blizine doviknu Zen patrijarh: »Ne pomeraju se ni zastava, ni vetar, već um putuje«, podsećajući nas delom i na nužnost neprekidnih menjanja perspektiva, putovanja u svrhu ogledalskih samo-spoznaja Prirode i njenih bića, sa odredištem u nepomičnoj i nepromenljivoj večnosti uma koji postaje jedno sa prirodnim promenama, koji ogleda more prirodnih talasa u svakoj svojoj spontanoj misli, pokretu i izrazu. »Menjajući se, svet kao Jedno se održava«176, smatrao je Heraklit i, zaista, ne u vezanosti za stabilne norme rezonovanja i struktuiranja sveta, već upravo u neprekidnim promenama i transformacijama, u boravljenjima na stalnom putu traganja za novim dinamičkim ravnotežama, za novim harmonizujućim rešenjima nesuglasica u našim konceptualnim modelima Prirode, u stalnom koračanju na ivicama suprotstavljenih polariteta - sa sve neizbežno imanentnim rizikom da poput Talesa iz Mileta, tragajući za dubljim, novitetnim i fundamentalnijim temeljima, izgubimo tlo pod nogama i zagledani u zvezde upadnemo u jarak - krije se i tajna održanja sveta. Međutim, kroz ovakve trenutke neizvesnosti se otvaraju vrata potencijalu izgradnje čudesnih gradbi saznanja, u skladu sa razmišljanjem Serafima Sarovskog po kome »učiti druge – to je lako, kao kad se baca kamenje s kule na zemlju. Ali, primenjivati u životu ono što drugima predajemo – to je kao kad čovek iznosi kamenje sa zemlje na vrh kule«54, jer tiho živeći najveće, religiozne ljudske vrednosti, ljubav, lepotu, predanost i posvećenost, a ne samo glasno pričati, pisati i promišljati o njima, glačamo puteve Gospodnje duž podijuma celotnog Kosmosa.

Ljubav, temeljna Božija zapovest (Jovan 13:34, 15:12) ogleda se u svepoistovećivanju i menjanju suštine našeg bića i naše svesti sa svakim pogledom i osećanjem bližnjih bića, sa svakim daškom Kosmosa. Molitva za bića našeg sveta jeste upravo naše praštajuće menjanje u pravcu negovanja, vrednovanja i postajanja svetog mira. A obasuta našim osećanjima pažnje i brižnosti, oivičenima našom spremnošću na promene, na davanje i razmenu lepota naših bića u tihom i suptilnom, molitvenom, nedodirujućem dodiru, bića našeg sveta i sve što postoji - naviknuto na orijentisanost ka samom opstanku u svetu nemarnosti, uzajamnog ne pokazivanja i prostiranja puta, već stajanja jednih drugima na putu, u svetu nebrige i kainovskog odbacivanja tajnovito oplemenjavajućeg osećanja odgovornosti prema svakom cvetu i crtici sveta, prema svakom bratskom biću – začuđeno se okreću za našim dobrim, zvezdanim željama, toliko dubokim da ponekada ni sami nismo svesni da one jesu u nama, da one jesmo mi. Jer, kao što svaka biljka odražava negu baštovana, toplih suznih kiša majke Zemlje, u otvaranju svojih cvetova i blaženosti postojanja, i svako biće sveta počinje da vene jezgrom svojeg bića kada ne biva zalivano vodom Ljubavi, molitvenih, svetlih poruka koje poput svemirskih portala svetlosti i jasnoće prolaze kroz zvezdane zagonetke Kosmosa, nalazeći svoja svetla utočišta u radosnim srcima voljenih bića.



S obzirom da kako sve poetske, prozne i uopšte lingvističke, tako i sve naučne i religijske predstave sveta - uključujući »atome« i »kvarkove« koji su ne entiteti koji opstaju nezavisno od naših bića, krećući se inertno u skladu sa prezadatim prirodnim zakonima, već ljudski koncepti koji rezultuju u beskrajnim mogućnostima postojanja njihovih predstava u svakom trenutku Kosmosa (kao što nam opisivanje Prirode posredstvom formalizma kvantne teorije pokazuje), kao i »Boga« koji ne predstavlja uveličani ljudski um koji stoji iznad sveta, već izraz ljudskog zamišljanja čudesnog temelja čitavog postojanja, temelja ka kome sve putuje i iz koga se sve rađa, osnove koja je posvuda, nahodeći svet u svakom trenutku kroz duhovna učenja i putešestvija bića Kosmosa - predstavljaju ne istinite odraze univerzalne, za svakoga identične stvarnosti, već metafore koje opstaju u svrhu uzajamnih uređenja ljudskih iskustava, koje su orijentiri na putevima naših duhovnih prosvetljenja, kako interpretativna lepota njihovog poverljivog preslikavanja na naše slike sveta i pretvaranja u sjajne dragulje naših razmišljanja, tako i kreativni izbor preslikavanja putanja nedokučive, uvek tajnovite uređenosti sveta u iscrtane metaforične orijentire, znajući da je sistemsko zaključivanje, rezonovanje asocijacijskim skakutanjima metaforičnim nivoima razmišljanjima - nasuprot slepom praćenju logičkih, induktivno-deduktivnih niti rezonovanja -, crta kako šizofrenog7, tako i proročki inspirativnog i prirodno inteligentnog razmišljanja, krije tajnu istinske lepote i nepresušnog bogatstva naših iskustvenih doživljaja. Tako, dok savremene slike živih bića u vidu redukcionističkih mašina (koje se kvare lokalno i nasumično, a nikada celovito, i koje se popravljaju eksternim manipulacijama, nezavisnim od unutrašnjeg kosmosa bića, iako znamo da jedino bića sama sebe mogu isceliti, prosvetljenjem svojih najdubljih težnji i vrednosti, te izgradnjom svetih mostova poverenja i ljubavi ka bližnjim bićima, mostova sazdanih na temeljima vere i uzdanja u sopstvenu božanskost, o čemu nam svedoče, između ostalog, i sva Isusova isceljenja: »tada dotače njihove oči govoreći: neka vam bude po veri vašoj. I otvoriše se njihove oči...Zato vam kažem: sve što molite i tražite, verujte da ste primili, i biće vam« (Matej 9:29-30...Marko 11:24)), mehanizama koji se, poput pokretačkim gorivom, hrane bilo »pozitivnom energijom« ili »kalorijama«, kriju u sebi nepotpune i mentalno izolujuće doživljaje životnosti, predstavljanje živih bića u vidu muzike, harmonija interakcija izvesnih elemenata i putanja, celovitih simfonija Kosmosa, Božijih instrumenata koji neprekidno sviraju u igri evolutivnog stvaranja, i holističkih bioloških sistema, nerazlučivih na svoje sastavne »delove«, izaziva ostvarenja toplih, nasmejanih, spontano ujedinjujućih pogleda na svet. Naime, dok se sa osnova mehanističkog doživljaja životnosti često razvijaju ideje u skladu sa kojima nečiji energetski »dobitak« biva propraćen energetskim iscrpljivanjem drugog bića, u svetu holističkih doživljaja, doživljaja bića kao muzike znamo da uvek opstaju uzajamnosti, te da naše harmonizovanje u dodiru sa drugim bićima biva propraćeno harmonizovanjem našeg sveta, i obrnuto. Tako, očajavajući nad sopstvenim susretima sa disharmoničnostima uviđenim u ljudima, i naše biće će početi da zvuči panično raštimovano, dok posvećeno, vizionarski, ozvezdano našim dubokim željama uviđajući čudesno, isceljujuće prelivanje disharmoničnih putanja u bićima u nove, čiste i skladne harmonije, i naše biće (kao i svi delovi sistema u kontaktu) će postajati sve ispunjenije svetlom ravnotežom, učestvujući na putu postajanja božanskog, isceljujućeg provodnika božanskih misli i (sa)osećanja. I poput mudrog vodiča simfonijskog orkestra koji neusklađenost individualnih izvođača i instrumentalnih sekcija neće rešavati smenom svirača, popravkama i zamenama instrumenata ili nasilnim, manipulativnim menjanjem inherentnih i eksplicitovanih crta konstitutivnih svirača, već će, pružajući dirigentu lepše i divnije kompozicije, spontano kreativno uzdignuti i ujediniti u cilju sve delove orkestra, i mudro biće neće pokušavati lokalnim, mehanističkim intervencijama da indukuje razvoj sopstvene celovitosti, već će negovanjem svetlih, sjajnih misli, okrenutih svojom dobrotom i blagodetnim težnjama bližnjim bićima, uzvišujućih, veličanstvenih misli poniklih na korenima dubokih saosećanja, spontano usklađivati delove svoga sistema i celotne Prirode, ko-kreirajući kao rezultat divne harmonije, prostirane duž najdaljih kosmičkih puteva.

»Radujte se s onima koji se raduju i plačite s onima koji plaču« (Rimljani 12:15), podseća nas apostol Pavle ne na inteligentno, osuđujuće »merenje« uviđanih osobina bića našeg sveta u odnosu na apstrahovane ideale, već na krotko i jurodivsko, nevino postajanje suštinama težnji bića koja nas okružuju, bez straha da ćemo poistovećivanjem sa eventualno destruktivnim namerama i naše delovanje jednako obeležiti, već sa znanjem da sa ovakvim stavom postajemo saosećajna ogledala - čista i uglačana čistoćom naših misli - u kojima bližnja bića nalaze svoje odraze i dobijaju jasne slike u odnosu na koje mogu popravljati svoje greške, dok sa druge strane, i saživljavanje sa raznovrsnim životnim težnjama, u sprezi sa osetljivim osluškivanjem na to kuda ovakve težnje nahode brod našeg bića, čini da suptilnim odgovorima i blagim pogreškama, ipak, uvek i iznova preusmeravamo naše kormilo u smeru Sunca jedinstva našeg bića i Prirode, mudriji nego pre. I znajući za komplementarnu uređenost Prirode u okviru koje u najširem mogućem kontekstu ne postoje pogrešni i neispravni izbori, već svako biće u svetlu celine neminovno sledi Put Prirode, sva sujeverna, odbacujuća i izolujuća, »ne ovo, ne ono« izbiranja ćemo preobraziti u poverljiva sveopšta prihvatanja i spontane promene u dodiru sa svakim trenutkom postojanja, u znanje da plemenitost naših najdubljih težnji može i najgrublje crte sveta upotrebiti za izgradnju najlepših fresaka životnosti, čime ćemo u svakom kamenčiću i svakom biću sveta umeti da prepoznamo čitave saznajne kosmose, neponovljivo bogatstvo svetlećih dijamanata stvarnih i potencijalnih saznanja.

Temeljna ogledanja drugih bića, slično kao i imitacije celotne Prirode u našim razmišljanjima, stavovima i pružanjima prema svetu, predstavljaju ne samo uspostavljanje opšte umirujućih i harmonizujućih relacija našeg bića prema svetu, već čine i jedini način upoznavanja lepote raznovrsnih pogleda na svet, te, stoga, i suštinskog obogaćivanja sopstvenih perspektiva kontekstualnog uobličavanja putanja našeg sveta, s obzirom da su temeljne, paradigmatske promene našeg bića - na sličan način kao što možemo pomeriti kamen na kome stojimo tek kada se uzmaknemo od njega i sagledamo sa novitetne perspektive - uslovljene našim sopstvenim promenama perspektiva. Na sličan način, svako duboko, suštinsko učenje se ne sastoji u imitiranju površnih i očiglednih izraza, već u pronicanju i spontanom saživljavanju sa temeljnim težnjama, sa morem osećanja i izvornih težnji na kojima plutaju bilo šumovi prirodnih putanja ili ljudska dejstva i dela (usled čega za vešto učenje jednog jezika, na primer, nije dovoljno samo imitirati eksplicitnu fonetiku reči, već prodreti u muziku jezika i izvorne težnje izražaja kroz njega (a dečija spontana moć saživljavanja i iskrenog imitiranja putanja Prirode se u ovom slučaju direktno odražava na lakoću učenja novih jezika, u suprotnosti sa krutim bedemima opreznosti i ega koji odraslim bićima čine učenje suptilne muzike novih jezika teškim poduhvatom) – i obrnuto, za divno komuniciranje kroz jezik je, umesto zaustavljanja na eksplicitnim jezičkim preprekama i uzimanja njihovih, subjektivno formiranih značenja kao vernih prikaza težnji, osećanja i ideja koje je drugo biće pokušalo da iskaže, neophodno uživeti se u implicitne težnje i orijentacije, u izvorne osnove ovih izraza -, dok je za učenje briljantnog pevanja i muziciranja neophodno napraviti dubinski korak od obraćanja pažnje na precizno, tonalno inkorporiranje naših vokalnih izražaja u dati zvučni ambijent do zaboravljanja na važnost uglađenosti naših izraza, do buđenja znanja da moramo »voditi računa o smislu, a glas će voditi računa o sebi«26, do očuvanja pažnje na kvalitetu našeg potpunog davanja sebe bićima sveta i stvaranja blažene svetlosti posvuda oko nas), što nas pomera od ponavljajućeg, nerazumevajućeg i programskog učenja ka dubokom, jezgrovitom razumevanju koje povlači fleksibilne poglede na učenjem razvijene temelje i njihove slobodne i mudre modifikacije.

U trenutku prosvetljujućeg razumevanja da praćenje Puta Prirode, življenje u harmoniji sa načinima na koje Sunce, Gaja, godišnja doba, vetrovi, vodeni tokovi, mora, biljke i zvezdane svetlosti, hraneći i inspirišući, pružajući nam hleb i reči Božije, neguju planetarnu životnost i pokazuju joj puteve samostalnih evolucija, beskrajnog umnožavanja duhovno zvezdanih, divnim težnjama oplemenjenih bića kroz neprekidne cikluse nastajanja i nestajanja, rađanja i umiranja, ujedinjenja i rastajanja, jeste pravi Put, Jao shvata da »ono što sam se trudio bilo je da budem u skladu sa ljudima, kada je trebalo da budem u skladu sa Nebom«157. I zaista, ne konformističko inkorporiranje sopstvenog bića, pogleda na svet i ponašanja u prihvatljive i neuznemirujuće društvene okvire, ne površno oponašanje plitkih uglađenosti, ljubaznosti i rečitosti, već pažljivo osluškivanje jezgra sopstvenog bića i tananih »znakova Prirode« koji nam se neprekidno pružaju kao odgovori na svaki talasić naše i najmanje težnje u srcu, čini put mudrosti i beskonačno kreativne, neiscrpne i večno svetleće ljubavi. Prisebna usidrenost u dubokom, iskrenom govoru našeg srca (govoru koji, primetimo, često biva pometen pričom) i svestrano pružanje naših ruku ka prihvatanju, spasenju i uzdizanju bića našeg sveta, ocrtava put harmonične kreativnosti puta Ljubavi. Dok zaboravljanje na osluškivanje jezgra sopstvenog bića i odnošenje prema drugima iz srca naše egzistencije, rezultuje u gubljenju stabilnosti i kompasa naših pogleda na svet, čineći da brod našeg bića biva uztalasan i zabačen u predele širokih, uznemirujućih oscilacija sa jedne strane, a uzdržavanje od oplemenjujućeg kreativnog pružanja ka bićima sveta i prigušena saosećanja vode u neplodne predele krute i čvrsto zakopane saznajne egzistencije sa druge strane, ravnoteža osluškivanja temelja našeg srca i radoznalog saznajnog upoznavanja crta sveta i drugih bića čini da naš brod vedro, fleksibilno radosno sa lepršavim belim jedrima i uzvišeno mašući plovi duž mora sveta. Imitacija Prirode u našim pokretima, delima, mislima i pružanjima prema drugim bićima i celom svetu (što i jeste prirodni, dečiji put učenja i obogaćivanja sopstvenih pogleda na svet), znajući da se najdivnija prirodna dela stvaraju ne putem utonjenosti u sopstveno biće i manipulisanjem ostatkom sveta, niti putem fanatične, samo-gubljeće i nemisleće zatopljenosti u izvesne religijske, društvene ili, uopšte, prirodne predstave, već kroz uzajamnu, istovremeno samostalno prisebnu i ujedinjujuće plutajuću kreativnost na relaciji između bića i Prirode – podsećajući nas na reči Kinga, Tao majstora klesanja drveta, da »sve što radim jeste da dozvolim svojoj nebeskoj moći da sarađuje sa nebeskim kvalitetima drveta« - predstavlja put postajanja našeg bića čitavom Prirodom, budnog, neprekidno inovativnog i duboko usrećujućeg nalaženja sebe u svakom deliću sveta, i obrnuto, čitavog sveta u otkucajima našeg srca.

Ne samo da ne mogu postojati posmatrač bez posmatranog (življenje bez saznanja i učenja, evolucije) ili posmatrano bez posmatrača (objektivno posmatranje, oslobođeno od ko-kreativnog elementa saznajnog bića), već i svako posmatranje (kao glagol, suštinska crta postojanja) nužno podrazumeva obostrane promene kako posmatrača, tako i posmatranog. Svuda oko nas, čak i kada to ne primećujemo, odigravaju se neprekidne, uzajamne promene bića i prirodnih putanja u interakciji. Upoznajući se i predajući se entitetima i putanjama Prirode, uzajamno mi postajemo oni, obogaćujemo crtice i najdublja mora našeg bića, dok se i stvari sveta zauvek obogaćuju suštinom našeg bića, jer naše biće, poput Sunca, neprekidno »šalje svoj veseli glas preko stotinu leta«156, osvetljavajući čitavu večnost Vasione. Gledajući jedan čempres, mi mu predajemo suštinu najdubljih težnji našeg posmatranja, i kada su one divne, poštovanjem intrinsične lepote bića i obavijanjem, grljenjem ga našom svešću, postaćemo i sve divne crte tog bića. Premda, tako, sa jedne strane možemo sagledati razvoj kompjutera u smeru njihovog oponašanja ljudskosti razmišljanja uporedo sa robotizovanjem ljudskog razmišljanja i ponašanja (vodeći degradiranju dugotrajnom evolucijom stečene moždane lateralizacije viših sisara, igre razuma i intuicije)72, sa druge, optimističnije strane možemo primetiti da Priroda u svojoj evoluciji životnosti postaje sve humanija, dok ljudi postaju sve prirodniji, u sve većoj meri ogledajući savršenosti prirodnog reda u sebi, svojim razmišljanjima i pružanjima prema svetu.

U uzajamnoj uzročnosti sveta, u egzistenciji povratnih i uzajamnih uzročnih veza svuda gde izgleda kao da postoje samo jednosmerni uticaji, u simetričnom deljenju na komplementarne delove prilikom svakog povlačenja razlike, svakog informativnog i saznajnog obogaćenja našeg sveta, krije se i tajna karmičkog, neprekidnog nalaženja sebe u idealnom svetu kao savršenom odrazu naše duše na putu njene zvezdane evolucije. Naša životna sredina, bića koja nas okružuju, te i svaki detalj, svaka crtica u svakom informativnom pejzažu naših opažaja predstavlja jedini mogući, idealni odraz suštine našeg bića, otvarajući nam more putokaza za duhovnim napretkom i duševnom evolucijom. Stoga je jasno da se samo kroz težnje ka spasenju čitavog sveta i svakog njegovog bića, možemo uzvinuti na putu sopstvenog spasenja. Takođe, smatramo li sami sebe lošim, i čitav svet će postepeno početi da se zaoblači u boje tame i neraspoloženja, dok ukoliko sebe smatramo dobrim, ukoliko vidimo svetlost duše u dubini svoga srca, i čitav svet ćemo nečujno obasjavati svetlošću mira i ljubavi. S druge strane, vidimo li u svetu imanentnu propast i ponore besmisla, i naše biće će postajati zaodenuto tmurnim oblacima misli, odašiljajući nesreću duž svih predela sveta, a ukoliko smo neprekidno zabljesnuti lepotom sveta u svakom njegovom deliću, zaboravljajući na posebnost našeg bića, i naši temelji duše će postajati tiho prosvetljivani svetlošću implicitne božanstvenosti.

Sva temeljna osećanja i ideje koje čine naše nevidljive, implicitne, ali efektivno suštinske relacije sa svetom, uzajamno deluju na svet i na jezgro našeg bića, na sličan način kao što brižna ljubav roditelja prema deci rezultuje u prosvetljujućem usmeravanju razvoja njihovih perceptivno ko-kreirajućih pogleda, istovremeno osvetljavajući put roditeljskih bića ka sopstvenoj duši, ka jasnoći dodira sa našom božanskom zvezdom-vodiljom i isceljujućeg počivanja u Putu Prirode. Tako, strepnja koju negujemo u dubinama našeg srca u odnosu na druga bića, obasipaće i njih sličnim talasima, dok će naša tiha, nevezana radost uzdizati obostrano i naše izvorište ovih relacija i efektivne zrake kojima one kupaju životnost našeg sveta. Međutim, bitno je primetiti da, na sličan način kao što su suštinske, temeljne težnje - koje za razliku od površnih, eksplicitovanih reči i dela, zaista utiču na čitav svet – skrivene, i njihovi efekti su najčešće neprimetni. I upravo se u odricanju od vrednovanja očiglednih i neposrednih blagodetnih odgovora na naša dejstva krije jedna od tajni mudrog razmišljanja. Naime, dok malo vredni postupci življenja ponekada izazivaju trenutne satisfakcije, to nije slučaj sa našim najvrednijim odlukama i izborima. Dobra dela i plemenite misli tiho i nečujno nalaze svoje mesto u globalnoj sferi osećanja i ideja, u kolektivnoj svesti čovečanstva i naših ekosferičnih osnova. Mudri gradinar, zasadivši drvo danas i posejavši seme svoga rada, ne očekuje da plodovi njegovog truda odmah obaspu zemlju, već zna da ponekada čitave životne generacije moraju proći pre nego što deca novih naraštaja ne ugledaju plodove rada njihovih predaka. I slično kao što drvo ne konzumira sopstvene plodove89, i mudri gradinar zna da njegova dela ne služe njegovom sopstvenom zadovoljstvu i koristi, već spontanom, ne tražećem ništa zauzvrat, davanju i obasjavanju bića sveta. A strpljivim dočekivanjem plodova drveća Prirode u našim naručjima, umesto brzoplete seče njihovih stabala da bismo što pre došli do plodova, rađamo temeljni stav mudrog gradinarstva iz koga se rascvetavaju tihi osmesi uzajamnih brižnosti, očuvanja i održivosti naših bića i Prirode.

Na sličan način kao što sa termodinamičkog stanovišta, apsorpcija stresa i njegovo ne otpuštanje, već konstruktivno osmišljavanje, predstavlja preduslov informativnog i evolutivnog napretka bilo kog prirodnog sistema, otvorenost sistema na priliv novih uticaja i njihovo prijemčivo osmišljavanje čini preduslov njegovog inherentnog razvoja, te razvoja sredine iz koje su potekli dati uticaji, označavajući nam neprekidni krug uzročnih efekata između individue i njegove sredine, pozivajući nas i na razmišljanje kako se prihvatanjem bilo plemenitih i harmoničnih ili razarajuće usmerenih uticaja i njihovim dobronamernim prihvatanjem uporedo oplemenjujemo i mi sami, kao i čitav svet. Eksplozivan razvoj Interneta kao društveno-tehnološki samo-organizacionog sistema možemo sa razlogom potražiti u njegovoj otvorenosti na modifikacije individualnih ideja i konstrukcija53, bilo posredstvom dobronamernih poruka, bilo posredstvom kompjuterskih virusa koji, podsetimo se, na sličan način kao što ne boravljenje u sterilnim (besprekorno čistim, te stoga i neplodnim) sredinama, već susreti sa »greškama«, sa prirodnom raznovrsnošću, sa stranim mikrobiološkim agentima, ojačavaju i razvijaju imune sisteme živih bića, takođe, putem njihovog savladavanja, dovode do razvoja bogatstva globalne informativne mreže kompjuterskih podataka i potencijala njenih oplemenjavajućih efekata na ljudske umove. Wikipedia, open-source Internet informacijska svaštara danas poseduje približno jednaku količinu i proporciju zvanično korektnih podataka kao i enciklopedija Britanica,187 podsećajući nas da je carstvo nebesko ogledalo svesti bića koje ne razdvaja kukolj od pšenice, puštajući i jedno i drugo da porastu do dana žetve, čineći da lepota pšenice postane još dražesnija odražavanjem od »neprijateljskog« kukolja (Matej 13:24-30) tokom svoga rasta, da se revnosne osnove naših ideala i kreativnog delanja zvezdano rasplamsaju uznoseći plodove našeg truda u blagodetne nebeske visine i poput kapi kiše ili dragulja nepreglednih zadivljenosti ih, često vekovima kasnije, blago spuštajući duhovno žednim bićima Prirode, bićima čiji su vratovi nežno i čežnjivo usmereni prema nebeskim ogledalima svojih uzajamnih veličanstvenosti.

Da gašenje osetljivosti na odgovore sredine pri dejstvima bića podseća na slepo kretanje ka jamama života (Matej 15:10-20), može nas podsetiti i istorijsko pretvaranje originalne, uzajamne radio-komunikacije u jednosmerni medij informisanja, pretvaranje koje je u periodu od nekoliko decenija iniciralo kulminaciju višestrukih diktatorskih političkih sistema. Transformacija tradicionalne dominacije jednosmernih medija informisanja (tipa televizije, radija, klasičnih, amfiteatarskih predavanja i konferencijskih izlaganja) u odnosu na dijaloške i umrežene, participatorne i interaktivne, open-source putanje komunikacije istovremenih ekspresija i apsorbovanja, davanja i primanja, do njihove međusobne uravnoteženosti (čineći da se savremene komunikacije kao, najčešće, skupovi monologa često pretvore u vatromete slobodnih, razbuđujućih, improvizujućih, sveprijemčivih, zajedničkih, trubadurskih, veselih i vedrih »u glas« komunikacija), predstavlja, stoga, kroz spontani razvoj kooperativnih težnji nad dominirajućim i manipulativnim, put obogaćivanja potencijala učenja i napretka u našim delatnostima, neprimetno uvek utopljenim u izvesne komunikacione mreže beskrajno prostirućih efekata. Jer, svako naše saznanje opstaje samo usled toga što je sa-znanje, znanje koje stičemo zajedno sa nekim, znanje koje nije slika stvarnog, objektivnog sveta (a mnoštva tragičnih istorijskih činjenica vezanih za religijske misli, od Isusovog progona preko inkvizicijskog gonjenja »jeretika« do savremenih fundamentalističkih religijskih ideala, te uopšte pozivanja na površne, potpisane zavete, sa zaboravljanjem na negovanje neeksplicitujućih zaveta srca i znanje da »sila greha je zakon« (Korinćani I 15:56), potiču od pogrešnog poistovećivanja pisanog znanja sa ne metaforama, već slikama stvarnog sveta) identičnog za sve nas, već skup kontekstualno oblikujućih metafora koje opstaju u svrhu uzajamne koordinacije naših iskustava. Temeljitim produbljivanjem naše perceptivne i misaono-reflektivne ko-kreacije sveta, doticanjem osnova našega znanja i odbacivanjem ka svetloj površini, noseći radosne vesti o prirodno imanentnoj subjektivističko-objektivističkoj ravnoteži, o Putu kao simbolu ko-kreacije sveta, te o ljubavi kao korenu svake mudrosti i uzajamno uzdižućoj interakciji kao svrsi svakog našeg znanja i čitavog postojanja, objavljuju nam se i apostolske reči: »Jer ovo je vest koju ste čuli otpočetka: da volimo jedan drugoga« (Jovan I 3:11).

Kroz saosećanje sa drugim bićima sveta, kroz ljubavlju obasjana spontana menjanja u susretima sa njima, mi zaista tonemo u suštinu sopstvenog bića, otvarajući kristalne poglede na naše unutrašnje more, otključavajući vrata drevnog grčkog ideala spoznaje »sebe samoga«. I tada, poput idealnog žiroskopa koji svaki momenat sile sprovodi u neuništivu ravnotežu obrtanja, stabilna i tiha muzika čigre našeg srca, u svom beskrajnom obrtanju, budi u nama osećanja nenarušivog mira, ljubavi koja budno, lepršavo i otvoreno, ali i snažno utemeljeno, širi posvuda, sa osmesima koji obuzimaju celokupno naše biće, vibracije radosti i istraživačke radoznalosti.

Na sličan način kao što se unutrašnja radost, svetlost radoznalosti i lepota sveta iz saznajnih perspektiva drugih bića, ne mogu dokučiti njihovim eksternim posmatranjem – što čini temeljnu, premda izrazito zavaravajuću ideju behaviorističke psihologije, ideju koja sa sobom nosi niz pogrešnih posledica, od prividnog otvaranja mogućnosti manipulativnog učenja do naizgled pravovernog osuđivanja ljudskih bića na osnovu njihovog izgleda i ponašanja –, i donošenje ključnih zaključaka o stanjima i eventualnim putevima napretka bilo kog prirodnog sistema nije moguće na osnovu njihovog distanciranog posmatranja i merenja. U svrhu pronalaska istinski konstruktivnih i harmoničnih razvojnih puteva sistema u pitanju, neophodno je saživeti se sa njima, spustiti ili podići se na njihov nivo kompleksnosti, prilagoditi naše saznajne perspektive i postati jedno sa njima. Anđeli silaze na Zemlju i žive kao bića Gaje, zajedno sa čitavom životnošću, da bi usmerili kormila broda naše civilizacije u smeru harmonije i mira. Hipotetički kartezijanski Bog, izolovan od svoje kreacije, ne može postojati, jer je svaka Ljubav sjedinjena sa objektom svoje zaljubljenosti, čineći suštinski put povezivanja u mreže kreativnog, evolutivnog jedinstva svega i svačega u Prirodi. Priroda je, tako, jedno sa svakim svojim bićem i zrncem peska, nikada ih ne ostavljajući na cedilu, zauvek ih, poput vilinske muze, držeći u vidu dragocene kapi vode na svojim uzvišenim, otvorenim, svedajućim, ali i svečuvajućim dlanovima.

Međutim, odmicanje i udaljavanje od stvari i bića našeg sveta, ponekada čini najbolji put njihovog upoznavanja. Posmatranje detalja sveta neprekidnom saživljenošću sa izvesnim bilo kontekstualnim ili imanentnim crtama uobličavanja datih entiteta, čini nas slepim na mnoštvo suštinskih crta kako epistemološkog jezgra našeg bića, tako i ontološke tajne posmatranih sistema. Gledajući svet uz pomoć samo jednog oka, mi ne vidimo »slepu mrlju« našeg vidnog polja, krug koji odgovara rasponu duž koga se optički nerv susreće sa mrežnjačom106, s obzirom da taj nevidljivi opseg jednostavno ne vidimo da ne vidimo. Put kao simbol uređenosti sveta, simbol istovremene povezanosti i udaljenosti, slično kao i muzika kao temeljna, sveprožimajuća predstava sveta, muzika koja nastaje neprekidnim treperenjima, približavanjima i udaljavanjima sistemskih čvorova, skladno nam opisuju ovakav put suštinskog upoznavanja kako stvari našeg sveta, tako i nas samih, esencija naših pogleda na svet, kroz neprekidno naizmenično saživljavanje i svesrdno poistovećivanje sa jedne, te odmicanje i udaljavanje od predmeta naših interesovanja sa druge strane. »Ko zna samo Englesku, zna malo o njoj«, pisao je u ovom duhu Radjard Kipling, iznoseći pred nas stav nužnosti kako težnji ka postajanjem Jednoga, tako i uzmicanja od voljenih bića i putanja našeg sveta u svrhu rasplamsavanja naše ljubavi prema njima, stav koji možemo uopštiti na proces upoznavanja i istraživanja svakog odabranog, ko-kreiranog sistema u Prirodi, uključujući i teološko shvatanje egzistencijalnog preplitanja svesti o sveprisutnosti božanske Prirode i našoj prividnoj napuštenosti i samoći kao puta vrhunskog i suštinskog upoznavanja duše i Boga.



I ne samo da uzajamne i povratne, a ne jednosmerne i linearne uzročnosti karakterišu sve prirodne interakcije, bez obzira na kompleksnost sistema u pitanju, već nam celovita isprepletanost i svepovezanost i najudaljenijih prirodnih procesa ukazuju na menjanje celokupne Prirode sa svakim našim i najsuptilnijim porivom, upućenim bilo kojoj, i najintimnijoj i naizgled samo nama poznatoj interakciji našeg sveta. Dok se eksperimentalna ispitivanja sveta od strane ljudskih bića, bilo u primerima naučnih ogleda ili svakodnevnih saznajnih situacija, zasnivaju na linearizujućem opisivanju odnosa naših delovanja i promena sveta u vidu menjanja vrednosti isključivo izvesne odabrane varijable sistema u odnosu na aproksimatizovano, prividno održanje konstantnosti svih ostalih, prirodne promene se karakterišu ne samo uvek obostranim menjanjima izvora i prijemnika tokom svake njihove interakcije, već i inherentnom povezanošću svih, i najudaljenijih varijabli postuliranih u svrhu opisivanja izvesnog prirodnog sistema. Sa promenama vrednosti jedne od varijabli, i sve druge se menjaju, onemogućavajući nam savršene proračune u svetu enormnih kompleksnosti prirodnih veza, ostavljajući nas same sa našom zadivljenošću i temeljima vere i dubokih težnji kao osnovama svakog našeg logičkog znanja o svetu. I najudaljeniji atomski dodiri sveta se, tako, menjaju, odgovaraju na svaku našu misao, na svaki bačeni oblutak u beskonačno more Prirode.

Deca Prirode u prvim trenucima svoga življenja doživljavaju čitav svet iscrtavan pred njihovom očima kao njihovo biće, da bi zatim, postepeno, uočavajući razlike između voljno direktno pokretljivih, voljno indirektno pokretljivih i voljno naizgled nepokretljivih segmenata sveta, sužavali i sve finije doterivali granicu između njihovog bića i »ostatka« sveta, stvarajući svojevrsni interfejs koji možemo smatrati egom bića, i čija funkcionalnost odslikava manipulativne moći koje egzistiraju duž njega. Interakcija između strana razdvojenih granicama je u Prirodi - kao što nam može pokazati, na primer, Njutnov zakon akcije i reakcije (dok se i naizgled jednosmerna, isključivo privlačeća, Njutnova sila gravitacije može sagledati kao odbijajuća sila iz perspektive sveprisutne, ad infinitum kosmičke ekspanzije, beskrajnog informativnog rasta i grananja u svakoj tački kosmičkog toka)120 - uvek uzajamna, te, stoga, način delovanja našeg bića na svet biva uzvraćen jednakim delovanjem sveta (odnosno, našeg bića) na nas same. Cirkusant koji žonglira pomorandže i finansijski magnat koji svojim odlukama preusmerava globalne tokove novca, mogu nam izgledati kao da efikasno kontrolišu izvesne detalje svojih svetova, iako sagledavši iste interakcije sa druge strane granice, možemo primetiti da pomorandže kontrolišu cirkusanta, kao i da dirigovane monetarne putanje kontrolišu magnata, ukrućavajući njihove potencijale slobodnih kretanja. Svaki vid komandovanja predstavlja, stoga, istovremeno i pokoravanje. Tako ćemo se, misleći da efikasno manipulišemo našim svetom, jednoga dana možda probuditi sa svešću da smo čitavo vreme zapravo bili robovi sopstvenih zarobljavajućih težnji, da je čitava naša svetovna aktivnost, usled toga što smo bili predmeti naših slepih, nesvesnih motivacija, zapravo bila istinski kreativna pasivnost52, prisećajući se možda Isusovih reči da »nemojte da se radujete tome što vam se duhovi pokoravaju, nego se radujte što su vaša imena zapisana na nebesima« (Luka 10:20), dok će nas, sa druge strane, pružanje slobode i beskonačnih opcija svim detaljima i entitetima našeg sveta tiho dovesti do predela spontanih, radosnih prijateljstava, duhovne slobode i harmoničnog, detinjeg jedinstva našeg uma i Prirode. Jer, dok kontrolišući i manipulišući svetom Prirode zapravo ukrućujemo sebe u uske granice naših manipulacija, tiho i nenametljivo verujući u Prirodu, i ona će verovati u nas, poput božićnih pahulja obasipaće nas božanskom verom i suptilno nam pokazivati Put. A do tada imajmo na umu stav savremenih standarda ekonomičnog delanja da »kvalitet ne zna za granicu«, stav koji možemo uopštiti i na filosofsku perspektivu doživljavanja kvaliteta ne kao indikatora potrošačkog (vrednosno interpretatorskog, kritičarskog, sudijskog) zadovoljstva, već kao svake osobine sveta, te suštinski razlike, granice. Sama granica nikada ne zna za granicu, s obzirom da ona spada u domen njene saznajne implicitnosti, »slepe mrlje«, nečega što ne vidimo da ne vidimo, a na sličan način, samo-svestno utonjavanje u isprepletane niti naših misaonih refleksija ili zaslepljeno praćenje objekata našeg sveta u svetlu divljenja sebi i uzdizanja sebe kroz oči drugih bića (što smatram skladnom definicijom ega172), rezultuju u svesti o razdvojenosti našeg bića i sveta, dok se aktivnim boravljenjem na samim granicama, na srednjem Putu, sa divljenjem bićima sveta i njihovim uzdizanjem kroz naše oči, sa postavljanjem puta naše predanosti svetu kao centra referentnog sistema naših razmišljanja i doživljaja sveta, i ova razlika u našoj svesti postepeno briše, donoseći nam beskrajnu harmoniju jedinstva našeg uma i celotne Prirode, uzajamnih promena i mirnih blagodeti koje njihova radosna prihvatanja posvuda rađaju. S druge strane, samo kroz neprekidne promene perspektiva, kroz stalno menjanje kako površnih grana našeg razumevanja i viđenja sveta (odslikanih na prirodnom toku promena), tako i osnova našeg rezonovanja i interpretiranja rezultata percepcije, produbljujemo upoznavanje tajni našeg bića, Prirode i svetog puta koji povezuje naš um i celotni svet.

Kroz znanje o uzajamnosti promena u svakoj prirodnoj interakciji - od sudara dveju elementarnih čestica preko dodira zaljubljenih bića do uzajamnosti prosvetljenja i samo-spoznaje našeg bića i celotne Prirode -, znaćemo i da se u aktivnoj, ne osuđujućoj, već nevino oplemenjavajućoj predanosti menjanju sopstvenog bića i prosvetljenju drugih, iscrtanoj u molitvi Franje Asiškog »da ne tražimo toliko da budemo utešeni, već da tešimo; niti da budemo shvaćeni, koliko da shvatimo; niti da budemo voljeni, već da volimo«, krije tajna istinskog prosvetljenja celokupnog sveta, da se ne kroz manipulišuće teranje bića sveta da nas obasipaju pažnjom i divljenjem, već u našem nesujetnom i nesamo-svestnom divljenju bićima sveta pronalazi put životne sreće i zadovoljstva, da se kroz naše nevino obgrljavanje svakog bića Kosmosa aurama spasenja i božanske zaštite – sa čistim umom koji ne očekuje ništa zauzvrat i ne obazire se na sopstvene površne utiske u očima drugih bića, znajući da »vaš ukras da ne bude spolja: u pletenju kose, u stavljanju zlata ili oblačenju raznih haljina, nego: skriveni srdačni čovek s nepropadljivim ukrasom krotkog i mirnog duha; to je skupoceno pred Bogom« (Petar I 3:3-4), ali i da »krvožedni mrze ispravne: ali pravedni traže (osluškuju, prim.a.) svoju dušu« (Priče Solomonove 29:10), kao i da »neiskrena (površna, prim.a.) uređenost mrska je Gospodu, ali istinska ravnoteža je njegova divota. Kada ponos dođe, dolazi i sram: a sa njima i niska mudrost. Isceljujuća nevinost vodi pravednike, dok bezbožnike upropašćuje izopačena sujeta« (Priče Solomonove 11:1-3) - zaista krije put prožimanja sveta putanjama ljubavi. Videći u bićima sveta čistu lepotu, more zvezdanih vrednosti i izvorišta beskrajnih povoda spoznajnih radovanja, i naše biće se preplavljuje sličnim mirnim vodama osećanja koje nas jasno vode tokovima spontanih božanskih saznajnih krunisanja, dok sa druge strane, uviđajući bezvrednosti, hadski besmisao tužne prolaznosti i svačije koračanje na putevima propasti, patnje i samo-uništenja, i naše biće će postajati zamračeno obesmišljenošću, vodama ogorčenja, čineći da su samo krici u tami i nasilne i razarajuće težnje u stanju da uskomešaju i razbude naš svet (jer ljutnju i ljubav možemo sagledati kao jedine modove, u prvom slučaju naglog i privremenog, a u drugom blagog i dugotrajnog psihofizičkog integrisanja)100, vodeći ga sve dublje u talase rascepljenosti i jada. Dok se naše panične napetosti, kreativne ukočenosti i uspavljujuće nezanimljivosti pri svakoj životnoj komunikaciji odražavaju na sva bića-učesnike, naše budno obasipanje pažnjom, širom otvorenih, duboko začuđenih saznajnih očiju, naše zadovoljstvo i uživajuće plovljenje vodama divnih saznanja i uvek uporednog i uzajamno podstičućeg isceljenja sveta i isceljenja našeg bića, integrisanja prirodnih putanja duž celotnog sveta i integrisanja našeg bića i naših pogleda na svet, činiće da ista kreativno pobuđujuća osećanja šaljemo i prelivamo vodama duž kojih plove naša bližnja bića.

Svako merenje u Prirodi podrazumeva interakciju između mernog, posmatračkog i merenog, posmatranog sistema, i to tako da emisija informacija od strane posmatračkog sistema, inicirajući njihov susret uzajamnih promena sa posmatranim sistemom, uvek prethodi prijemu rezultujućih informacija iz kojih posmatrački sistem proračunava osobine posmatranog sistema. Želimo li da otkrijemo položaj tela u tami, moramo najpre aktivirati svetlosni izvor, odaslati svetlosne impulse ka pretpostavljenom nalazištu traženog tela, i primiti svetlosne informacije koje proizilaze iz interakcije predane svetlosti i istraživanog objekta. Davanje, tako, u Prirodi uvek prethodi svakom viđenju, što čini jednu od poetskih i etičkih suština Hajzenbergove relacije neodređenosti. I detaljno poznavanje osobina našeg svetlosnog izvora, emitovanih svetlosnih talasa, kao i osetljivost pri detekciji najfinijih promena pri prijemu rezultujućih signala nužni su preduslovi preciznog hipotetisanja o uzajamnim promenama inicirane merne interakcije, te o osobinama ispitivanih entiteta. Dakle, duboko poznavanje pitanja koje naše biće odašilje oko sebe svojom začuđenošću sa svakim životnim trenutkom čini preduslov razumevanja odgovora Prirode na njih. Jer, s obzirom da davanje prethodi prijemu u svakom vidu fizičkog merenja, čitav svet kakvim ga doživljavamo jeste neprekidno odgovaranja na najdublje težnje, želje i nedoumice koje potiču iz dubina našeg srca, a drugi element, neophodan u svrhu preciznog merenja, naša osetljivost na najmanje promene, predano i budno stajanje na moru supstrata naše osetljivosti i primanje svih i najmanjih talasića koji stižu do obale, prouzrokujući naše svesne i dalje misaono obrađujuće promene, činiće da – kroz, naravno, otvorenost na promene kao suštinski preduslov aktivnosti ove osetljivosti – mudro čitamo znake Prirode na svakom našem, koliko god prividno malenom i nevažnom koraku na putu življenja.



Da bi dodiri uzajamnih promena našeg sveta odisali potencijalom divnih i suštinski enormnih napredaka, neophodno je ne samo povinovati se Šopenhauerovom »zakonu gravitacije« po kome »misli lakše padaju na papir nego što slova prelaze u misli«138 i unapređivati element našeg razumevanja tananih poruka Prirode i što jednostavnijim rečnikom formulisati naša osećanja i ideje, već znati da izazov počiva u uzajamnom (jer, »saznaćemo tek ako kažemo reči iskrene, istovetne...«114, kako je pisao Mika Antić) razvijanju umeća davanja i uzimanja, iskrenog izražavanja svoga bića i sijanja posvuda oko nas sa jedne, i mudrog očitavanja ne uvek vidljivih i konvencionalnih, već i dubokih znakova koji prožimaju najraznovrsnije prirodne i međuljudske komunikacije sa druge strane. Jer, kada bismo naučili zaista iskreno da dajemo sebe svetu, čitavo naše biće bi se pretvorilo u slobodnu baletsku predstavu rascepljenu najrazličitijim ekspresijama, od ushićenog, svedajućeg poskakivanja i umiljatog rasipanja svog srca svud naokolo preko tihog jecanja do blagog plovljenja i meditativne tišine, sve praćenih prirodnim, nezadržavajućim udisajima i izdisajima, dok bi se mudro, predano usavršavanje elementa razumevajućeg primanja impulsa naših interakcija ogledalo u mudrom, širom otvorenih očiju, sveiščuđavajućem čitanju najrazličitijih poruka i »znakova vremena« na našem prirodnom putu, čineći oba poduhvata nesagledivo veličanstvenim, isusovskim izazovima savremenog doba.

Čitava ova knjiga je izgrađena na osnovama inspiracije savremenim susretima empirijsko-materijalističkih i metafizičko-teoloških predstava sveta, susreta u kojima se krute, naučno-ateističke slike sveta menjaju u smeru njihovog obogaćivanja mističnom toplinom skrivenih božanskih uticaja sa osnova prirodne uređenosti, dok se bukvalno prihvaćene religijske metafore usložnjavaju i prevode u bezbrojne potencijalne etičko-estetske interpretacije našeg sveta. Sudar linearnog optimizma naučnog progresa i implicitne mudrosti religijskih i umetničkih tradicija naše civilizacije se odražava i na vizije koje su stajale u osnovi ovog rada, slike moje vere u beskrajni evolutivni napredak ostrvaca života i zadivljenih pogleda na svet širom kosmičkih prostranstava. Stojeći između sveta nauke i sveta umetnosti, lepote i religije, i pružajući im, poput krilima ptice, svoje ruke, otvarao sam nebeske perspektive pogleda na svet, odišuće vedrinom i bezbrižnošću u blagodetni smer evolucije života. I zaista, gde god naiđemo na jednostrani smer razvoja, neophodno je udružiti ga sa njegovom komplementarnošću u svrhu održivog leta kroz prostore životnih organizacija, i znati da se samo njihovim uzajamnim fleksibilnim promenama omogućava harmonično letenje. Gde postoji subjekat, postoji i objekat, gde postoji red, postoji i haos, gde postoji logika, postoji i intuicija, gde postoji filosofija, postoji i poezija, i gde postoji duša, postoji i Bog, sveprožeti uzajamnim, dinamičkim, evolutivnim promenama, što je, na primer, Artur Šopenhauer zanemario, pesimistički uviđajući svet kao pasivno i inertno ogledalo slobodne volje jezgra našeg bića154, a ne božansku, učiteljsku silu na putu naše duhovne evolucije, sveti Put i uzajamno osetljivi i neprekidno obogaćujući dodir između bića i Prirode. Na sličan način, u nadahnutoj, trubadurskoj Ničeovoj basni o pustinjaku Zaratustri (delu koje predstavlja kritiku nekreativne, potlačene pasivnosti pre svega mnogih religijskih tradicija, kritiku svesti koja potčinjavanjem pravilima i normama ponašanja redukuje oplemenjujući osećaj unutrašnje odgovornosti prema svetu, pri čemu, ipak, jezgrovita ideja dela odskače na drugu stranu klackalice, na potpunu utopljenost u sebe uz zanemarivanje bližnjih bića, čineći da ovakva odgovornost postane zapravo enormna, sveprostiruća neodgovornost, i zaboravljajući na srednji Put spoja dve temeljne Hristove zapovesti, uronjenosti u glas sopstvenog bića i predano pružanje celoga sebe bližnjima i svetu), tek uviđanjem lepote samo-požrtvovanja, saosećanja i saživljavanja sa bližnjim bićima, Zaratustra dostiže krunu svoga puta, čineći kako plašljive ptice, tako i opasnog lava svojim prijateljima koji mu sleću na ramena i brišu suze pokajanja sa njegovih dlanova, te poput svetlog mosta se pružajući iz svog samo-utonjenog doživljaja sveta (sa kojim je nekada negovao ideju ne o svepoistovećujućoj ljubavi, već o nevezanom, udaljenom prijateljstvu kao »putu nadčoveka«, a nedostatak elementa saosećanja na račun elementa prisebnosti u putu Ljubavi, skladno u svojoj gospodarskoj strogosti i oštrini odslikava duh čitavog Ničeovog dela) ka čitavoj Prirodi i svakom njenom biću (ostajući pri tome, naravno, utemeljen na osluškivanju unutrašnjeg puta sopstvenog bića), »napuštajući pećinu, svetao i snažan, poput jutarnjeg sunca koje dolazi sa tamnih planina«116, te umesto distanciranog propovedanja po trgovima – kao prilikom svog prvog silaska sa planine – odlazi da se saživljava i dela sa bližnjim ljudskim bićima, spuštajući se ka osnovama svoje ljudskosti i ujedno se uzdižući ka crtama novih evolutivnih stupnjeva uzvišenih bića Kosmosa.

Ni samo ja: utonjenost u jezgro sopstvenog bića sa zanemarivanjem puteva dobrote, saosećanja i saživljavanja sa svetom iz očiju drugih bića; ni samo Ti: slepo povinovanje tuđim autoritativnim putokazima; već za-jedno ja i Ti, kreativni put koji se prostire između nas i drugih bića, sa održanjem kreativne aktivnosti osluškivanjem svoga srca i prisajedinjavanjem i saosećanjem sa svakim bićem sveta koje nas okružuje, jeste put duhovne ravnoteže, put mira i Božije radosti. I svaki put iznova, novim putevima, znajući da ne postoji dizajn produhovljavajućih životnih interakcija, da nema večnog algoritma za rađanje sreće i uzajamnih zadovoljstava u našim saznajnim i kreativnim dodirima sa bićima sveta, moramo iznositi na svetlo dana blaga naše duše, našom dobrotom i milostivošću rušiti brane slobodnog toka našeg duha i pokrećući vodenice ljubavlju žednih bića Kosmosa. Ali, kada se nađemo tužni i bezvoljni, uviđajući svako naše delanje bez svrhe, sedeći zamišljeno skrštenih ruku na poljima Prirode, znajmo da nismo sami, da nisu samo naše najdublje težnje usmeravači našeg sveta, već da nas Božija ruka neprekidno vodi kroz tamne puteve sveta kojima moramo prineti svetla mira i dobrote, te da malo, malo pa eto divnih putokaza Prirode, anđeoskih bića koji će se ljubopitljivo iskreno zagledati u naše tužne oči i kroz kapi kiše sa tmurnih oblaka našeg uma nam otvoriti beskrajne nove horizonte, išarane Sunčevim dugama i srećnim držanjima za ruke, budeći u nama nepresušne izvore novih vera da uzajamnost molitveno sklopljenih dlanova i dlanova istovremeno otvoreno pruženih ka svim bićima sveta, dlanova sa kojih teku vode mizirske, predstavlja srednji Put, božanstvenu tragalačku zadivljenost kroz koju se bude i najsnovitiji kapci, raspleću i najspletenije koprene u svojim dubinama svetlih, radoznalih i toplih, iskrenih pogleda na svet, pogleda koji će svojom duhovnom znatiželjom zaista iskricama, malenim zvezdama koje rađaju čitave nove svetove interesovanja u malim detaljima i bićima, ponovo početi da obasipaju svet. Jer, naše oči, inspirisane vodama radoznalosti, duhovne čežnje i sveprostiruće dobrote, zaista plivaju u svetlosti zvezda.

I kada naše oči zaista započnu da izgrađuju puteve dobrote između bića sveta, kada umesto bilo upijajućih, vakuumskih ili odbojno zaklapajućih, prostreljujućih i osvajačkih pogleda prema bićima sveta, naše oči počnu da stvaraju mostove sa drugim očima, zlatne lukove poverenja, znaćemo da smo na putu ravnotežne mudrosti, mudrosti koja čini da našim jednostavnim pogledima uzajamnog, prisebnog davanja srca svoga bića i zadivljujućeg prihvatanja bića i poruka sveta ne podstičemo bića ni na razjarenu agresivnost, niti na potlačenu pasivnost, već da i njih spontano činimo uravnoteženim, aktivnim i uživajućim u sopstvenim slobodnim izrazima, kao i pažljivim i poverljivim pri uzimanju dragulja sveta svojim pogledima. Ali i ovi mostovi naših pogleda, kada bi činili unapred isplanirana pravila našeg ponašanja, našeg pružanja prema svetu, tokom vremena bi se pretvorili u jalove, krhke i neprivlačne izraze neiskrenosti, usled čega se moraju u novom obliku otkrivati, uvek poput čarobnih otelotvoravanja u vazduhu sa novim dobronamernostima u srcu i radošću njihovog otkrovenja, prostirati prema bićima sveta kako bi zadržali večnu veličanstvenost i divotu.

Umesto samo-svestnog posmatranja sebe u pružanju mostova pogleda prema drugim bićima, ili pasivnog i zaslepljenog utonjavanja u druga bića, čineći da nekada zlatni i velelepno ukrašeni mostovi metalno posive i propadnu pod teretom naših stresnih neravnoteža, pažljivim čuvanjem ravnoteže uzajamnog podsticanja na samostalne odgovornosti i saosećajna ujedinjenja, stojeći na sredini ovih divnih mostova, blistavim treptajima šaljući šarolike senke duž njegovog luka, ne nametljivo i pohlepno se pružajući ka drugim stranama, niti uplašeno i konsternirano se zatvarajući iza kapija naših kapaka, već otvorenih dlanova i, poput sveprihvatajuće ptice širom raširenih krila, molitveno održavajući sebe na nekada vetrovitoj, a nekada sunčano lepršavoj sredini, čekajući da nam se tužni i zbunjeni pogledi sveta upuste u radosne susrete, učestvujemo u putevima iscrtavanja zaista divnih, kreativno uzajamno podstičućih i obogaćujućih, zaljubljenih i dirljivih prijateljstava. Poput bratskog dobacivanja šarenom loptom na plaži mora, na susretima obala i horizonata naših znanja, postojanja i blistavih dodira, ili kraja divnog filma »Boja purpura«, na kome se zaljubljena bića naizmenično molitvenih ruku zapljeskuju da bi pružili jedno drugome svoje dlanove, opet ih sklopili u molitvene krovove, uzneli njihove nevidljive plodove ka voljenim bićima, vratili se na krošnje svog zamišljenog posmatranja zvezdanog neba, silazili i davali sebe čitavom svetu, naizmenično tonući u svoje srce i budno se predajući bližnjima, učestvujući u beskrajnoj ravnotežnoj muzici prisebnog, meditativnog plovljenja unutrašnjim morem duha i dodavanja zlatne lopte našeg bića drugima u zajedničkim potragama za božanskim harmonijama isprepletenih struna i radosnih mreža životnosti.

I ne odbacivanje i dopuštanje slamanja mostova životnosti, zaboravljanje i zanemarivanje bića sveta na račun predanosti voljenim bližnjima, slično kao ni površne predanosti individualnim bićima na račun orijentacije ka opštem skladu, već istovremeno razumevanje celotne »šume« i zadivljenosti njenim pojedinačnim »stablima«, nalaženja nikada ne stabilne, već uvek naizmenično oscilujuće, dinamičke harmonije između naše posvećenosti građenju divnih mostova poverenja u unakrsnom šaranju pogledima sa najbližim bićima sveta, kao i istovremenom pletenju struna ovih sijajućih, elastičnih mostova sa svim saznajnim svetovima, sa svim očima koje slušaju i stvaraju svetove oko nas, čini srednji Put zaista mudrih, istovremeno dečije razdraganih i duboko promišljenih modernih komunikacija.

I na sličan način kao što ne utabavanje zemljišta, već njegovo oranje i činjenje ne krutim i stamenim, već rastresitim i fleksibilnim predstavlja put uvećanja njegove plodnosti, predanost putanjama saznanja koje ne dokazuju i potvrđuju naše aktuelne stavove i ideje - stvarajući čvrsta utvrđenja na relaciji između našeg bića i Prirode - već ih slobodno dovode u pitanje, poput upregnutih plugova do najvećih dubina šarajući zemljištem našeg uma i modifikujući paradigmatske osnove naših shvatanja i pogleda na svet, čini put pripremanja tla našeg uma za oplođenje divnih novozavetnih klica (Luka 8:5-8) duhovnih stabala znanja. Spremnost na promene, tako, predstavlja prvi korak na putu rađanja prosvetljenog i sveprosvetljujućeg uma, spremanje bašte naših saznanja za sletanje nebeskih ptica i golubova pismonoša božanstvenih, Gospodnjih poruka.

Kako naša saznajna fleksibilnost, otvorenost na prihvatanje i postajanje raznovrsnih pogleda na svet, ideja i temeljnih stavova, tako i naše krutosti, neprijemčivosti u odnosu na različite perspektive doživljaja sveta i strah od pomeraja od naših osnovnih stavova sa kojih se rađaju naše misli i zaključci o svetu, uzajamno utičuće se odražavaju na svim poljima našeg doživljaja sveta i životnih izražaja, od kognitivnih preko osećajnih i inherentno biomolekulskih do pokretno interaktivnih polja u susretima sa novim bićima i situacijama našeg sveta. Teškoća i prividno hladnokrvna ukrućenost sa kojima prilazimo novim životnim situacijama indikatori su čvrstog držanja izvesnih tautologija razmišljanja i straha od napuštanja njihovih osnova stabla naših idejnih i telesnih koordinacija u svetu, iako je jedino saživljavanje sa novim perspektivama življenja u stanju da obogati naše osnovne stavove rezonovanja i direktnog, ko-kreativno perceptivno-vrednosnog iscrtavanja našeg sveta, usled čega ne pribojavanje, već radovanje susretima sa nepoznanicama i novitetima našeg sveta, predstavlja korake na putu mudre kreativnosti. »Zubi ispadaju, jezik ostaje«, učio je ČuangCe direktnu srazmernost održivosti i fleksibilnosti, a poput savitljive, Zen trske koja se povija na vetru, i naš um se nasuprot tvrdih, krtih i lako lomljivih stavova, u svrhu razvoja široke adaptivnosti karakteristične za put životne evolucije, mora pretvoriti u lako perce koje leti na talasima vaz-duha, ali koje ipak duboko u sebi prati i osluškuje svoj put, verujući - snažno, ali ne dogmatski, već otvoreno preispitujući, večno menjajući i iznova gradeći - u božansku smislenost svojih ishodišta i odredišta.

Poput harfinih žica koje iznedruju divne, inspirativne kosmičke tonove, žica koje nisu ni previše labavo rastegnute, niti čelično ukrućene, već istovremeno čvrsto privezane za čivije instrumenta i opušteno fleksibilne, i čitavo naše biće na putu postajanja božanskih instrumenata, obasipanja različitih polja prirodnih ostvarenja isceljujućim harmonijama, mora postići slične tanane ravnoteže između kamenite čvrstoće i tečne lelujavosti, ravnoteže kroz koje se rađaju i obnavljaju disipativne životne strukture, spontano evolutivne fontane koje utiču u same sebe, nebeski plodonosni spojevi uređujućih ograničenja i haotičnih sloboda. Poput skladno zategnute žice, spoj naše čvrste utemeljenosti u spontanim, zemaljskim, biološkim osnovama našeg postojanja sa jedne i nebeskim zvezdama-vodiljama i etičko-estetskim idealima sa druge strane, slično kao i održanje ravnoteže Puta, negovanja istovremene budne prisebnosti, duboke usamljenosti našeg bića i osećanja saživljavajućeg jedinstva sa svakim bićem, svakim zvukom i šumom Kosmosa, predstavljaju jednu stranu rađanja divotne muzike našeg bića prirodnim prostranstvima, dok njenu drugu stranu, analognu fleksibilnoj rastegljivosti žice, čine spontana prepuštanja promenama našeg bića sa svakim trenutkom življenja, prihvatanja promena naših najdubljih saznajnih i osećajnih sfera sa svakim dodirom, novim pogledom, shvatanjem, idealom, putokazom i zaljubljenim očima našeg sveta. I kroz spojeve čvrste utemeljenosti na zemaljskim i božanskim osnovama našeg postojanja, na verom iscrtanim etičkim idealima sa jedne, i fleksibilnosti, poput ptice lakog prihvatanja promena na raznovrsnim poljima našeg doživljaja sveta sa druge strane, otvaraju nam se putevi rađanja divne muzike Kosmosa sa tišinom našeg uma, sa svakim trenom našeg postojanja, čineći da u trenucima meditativnog mira, poistovećenosti sa svakim detaljem našeg sveta, dolaženja do blještavih predela Jednote našeg bića i Prirode laganim istovremenim tonjenjem u dubine našeg bića i poput Sunca prostiranjem našeg duha prema čitavom svetu (jer, skladno ravnoteži Puta, meditativno udubljivanje u suštinu našeg bića, traženje odgovora na pitanje »ko sam ja?«, rasplamsava sunčane izvore našeg duha, šireći našu svetlost ka sve daljim predelima našeg sveta), pronalazimo savršene i precizne rezonance, suptilne i tihe zvuke koji prožimaju u nedogled prostiruće predele Prirode, neprimetno donoseći puteve mira, harmonije i nečujnih rajskih zadovoljstava.



Samo kroz naša otvorena menjanja u dodirima sa bićima sveta, saživljavanja sa raznovrsnim životnim i saznajnim perspektivama bića Prirode, otvaraju nam se vrata prosvetljujućih spoznaja, mudrog, istovremeno objedinjujućeg i jednostavno sveprožimajućeg, kao i beskrajno granajućeg rasprostiranja tananih niti naših saznanja. Umesto doživljavanja bića sveta kroz naše stamene i krute stavove, distanciranu orlovsku pronicljivost skrštenih ruku i potcenjujućeg, »ispod oka« procenjivanja drugih kroz ideale veličanja našeg sopstvenog ega, kao istinski put obogaćivanja polja našeg znanja se postavlja, tako, milo, saosetljivo i saživljavajuće pružanje naših vedrih i širom otvorenih, ne panično razrogačenih i ukočenih, već toplo i mekano čežnjivo sveupijajućih i svedajućih, sijajućih očiju, usmeravanje tokova naših sudbinskih reka i leta divnih belih golubova, pismonoša božanskih poruka sa naših dlanova, te prostiranje čitavog našeg bića poput mostova i divnih tepiha na virovitim, uskovitlanim i žuljevitim duhovnim putevima bližnjih bića, te nevino, nesamo-svestno postajanje Jednog sa svim stvorenjima i saznajnim temeljima našeg sveta. Put znanja, ne površnog i enciklopedijskog, već dubokog, istinskog znanja, sazdanog i uklesanog na temeljima našeg srca, stoga, postaje jednak putu saosećanja sa bićima sveta, saživljavanja sa sve novijim i raznovrsnijim saznajnim perspektivama, dok put mudrosti postaje poistovećen sa putem Ljubavi. Jer, življenjem za bića našeg sveta u skladu sa svetim isusovskim idealom da »niko nema veće ljubavi od ove: da neko položi svoj život za svoje prijatelje« (Jovan 15:13) (u suprotnosti sa bezbednosnim, ali i kreativnim, te i odgovornosnim sklupčavanjem našeg bića – kojim se degradiraju kako svetle prisebnosti našeg bića, tako i naše sjajne spremnosti za požrtvovanim pomaganjem, čineći, kroz istoriju, divne ljudske snove, od idela hrišćanstva do komunizma, u tragične predstave njihovih površnih, samo eksplicitovanih, ali ne i implicitnih oživljavanja – kao suštinskom crtom »filosofije čopora«133, priklonjavanja tuđim idealističkim vodiljama u svrhu prividnog očuvanja sopstvene uglađenosti i komfora), saživljavanjem i postajanjem Jednog sa divnim pogledima na svet koji nas okružuju, otvaraju nam se vrata spoznaje jezgra našeg bića, najvećih tajni naših saznajnih i egzistencijalnih temelja, dok se meditativnim produbljivanjem saznajnih osnova našeg doživljaja sveta dotiču sveta otkrovenja, tajni hijeroglifi zapisani na osnovama našeg srca, putokazi koji nam otvaraju perspektive saznanja da svako saznanje jeste sa-znanje, da svako »ljudsko biće jeste ljudsko biće zajedno sa drugim ljudskim bićem«127, da svaka mudrost poniče na osnovama delatne brižnosti i iskrenih saosećanja, sejanja cvetnih pahulja našeg duha širom sveta, čineći da kroz ovakva uzajamno potencirajuća stapanja u Jedno sa bližnjim bićima sa jedne strane, i odgovornosnog osluškivanja nečujne muzike sopstvenog srca sa druge strane, veličamo divotne ravnoteže Puta i spretno gradimo svetle mostove duha duž kojih se prostiru blagi koraci životnih puteva našeg i naših bližnjih bića, puteva koji uvek jednako vode u srce našeg bića, u sjajno Sunce naše duše, kao i ka svetlim, beskrajno prostirućim horizontima i nedodirljivim Sunčevim dugama našeg sveta.

Evolucija svakog prirodnog sistema i svi duhovni napretci koji se prostiru duž tananih ravnoteža Puta, dubokih meditativnih prisebnosti i usamljenosti i radosnog davanja čitavog našeg bića Prirodi, podrazumevaju ne bilo dominirajuća i potlačujuća ili konsternirana i preplašena zatvaranja naših kreativnih i saznajnih pružanja u oklope i odbojne štitove naših stavova i bilo uzmičućih ili sevajućih pogleda, zaklapajućih ili krutih kapaka i uspavanih ili ledenih očiju, već otvorena prepuštanja promenama sa našim blagim i kristalno jasnim, svetlo budnim i sanjivo lelujavim, širom otvorenim i prijemčivo opuštenim pogledima, uzajamna i blagotvorna uzimanja i davanja, istovremena neprekidna traganja za izvorištima kaplji duhovnih baština našeg sveta na kojima ćemo utoliti naše saznajne žeđi, kao i uzgajanja stabala velikih želja da se našim postojanjem i ostvarenjima ne nametljivo i samo-uzvišujući, već samo-unižavajući, blago i neprimetno prosvetljuju pogledi bližnjih bića. Egzistencija svakog životnog sistema je uslovljena neprekidno menjajućim, ne stameno nepokretnim i statičnim, već slobodno dišućim i kontinualno komunicirajućim interfejsima sa odgovarajućim životnim sredinama, a divotne evolucije prirodnih sistema se rađaju upravo kroz neprekidna slobodna menjanja i obogaćivanja ovih saznajnih interfejsa. Velike želje da se ispričaju bajne priče, da se našim postojanjem otvore duhovne oči bližnjih bića u sprezi sa našom predanom tragalačkošću, neprekidnim upitkivanjima o životnim Tajnama i samostalnim otvaranjima zaključanih i nepristupačnih riznica temelja našeg srca, čine pokretače čudesnih točkova evolucije. Ipak, ne zaboravljanje na tradicije sa kojih je poniklo naše biće u ovim neprekidnim prepuštanjima talasima promena, već istovremene prisebne otvorenosti saznajnih latica čakrastih cvetova našeg vizionarskog uma, umetnički predanog, u lepoti zagrcujućeg grla, svetlog srca naših herojskih prožrtvovanja, stomaka na kome zalazi i izlazi Sunce našeg životnog sjaja, bezbrižnosti i zadovoljstva, kičmenog repa kupanja u vodama naše karmičke čistote i sedećeg cveta naše indijanske bliskosti sa svetim tlom naše planete sa jedne, i očuvanje tajanstvene arhaičnosti naših shvatanja i pogleda na svet, mirisanje na drevne, antičke, dorske stubove, predanosti nošenju himalaja saznajnih i inspirativnih uzvišenja naše prošlosti u dubinama našeg srca, zavetima da ćemo sve divne predele našeg sveta sa kojima smo se susreli i koji su nam neprimetno udahnjivali struje života, sve divne trenutke ispunjene čarima zaljubljenosti, brižnosti i večne ljubavi, nositi zauvek svuda sa nama, da ćemo sve snovite trenutke našeg radosnog življenja, trenutke koje smo morali napustiti, ali čija smo blaga poneli i koja ćemo spontano sa morem naših čistih osećanja i pogleda na svet rasipati širom sveta, blagosiljajući živote bližnjih bića sa druge strane, čini tananu ravnotežu pogleda unazad, uzdizanja temelja našeg postojanja i svetih okrenutosti napred, hodanju ka svetim ciljevima i vrhovima naših misionarskih putešestvija.


Yüklə 0,89 Mb.

Dostları ilə paylaş:
1   2   3   4   5   6   7   8   9   ...   15




Verilənlər bazası müəlliflik hüququ ilə müdafiə olunur ©muhaz.org 2024
rəhbərliyinə müraciət

gir | qeydiyyatdan keç
    Ana səhifə


yükləyin