Etika modernog življenja Vuk Uskoković

O povećanju broja opcija

»Etički imperativ: Delaj uvek tako da povećavaš broj opcija; Estetski imperativ: Ako želiš da vidiš, nauči da činiš«

Hajnc fon Ferster
Etički imperativ Hajnca fon Ferstera, govoreći nam da »uvek se ponašajmo tako da povećavamo broj opcija«⁴⁸, moramo uvek sagledavati u svetlu što većeg Geštalta, što šireg konteksta i što božanskije celine. Jer, povećanje fleksibilnosti, broja opcija pod-sistema u uskim okvirima može često podrazumevati ukrućivanje celine sistema (kao što je to danas slučaj sa uvećanjem kratkotrajnog komfora ljudskih bića na račun pada kapaciteta planetarne održivosti), te se, stoga, ovaj imperativ mora uvek odnositi na put koji spaja naše biće sa Prirodom. Svaki prirodni sistem, od kvantnih, atomskih i molekulskih do ćelijskih, životnih, ekosistemskih i kosmičkih entiteta se karakteriše harmonijom između centralizujuće uređenosti i fleksibilne haotičnosti, te je, stoga, put optimalnosti uvek put vrhunske etike. Ali, ipak, povećanje broja opcija bića koje držimo na dlanu, odslikava se ne na nametanju eksternih normi ponašanja, već na negovanju slobodnog rasta i tihom usmeravanju ka beskonačnom broju opcija, ka potpunoj spiritualnoj slobodi. Zamišljanje divote odnosa koji vodi do stalnog povećanja broja opcija voljenih bića, čini kontemplacije koje nas nečujno pozivaju na kreativnu, hrišćansku predanost bićima našeg sveta, koja se, naravno, dograđuje fon Fersterovim komplementarnim, estetskim principom: »Ako želiš da vidiš, nauči da delaš«.

Povećanje broja opcija sistema je adekvatno njegovoj evoluciji u negentropijskom smeru, u smeru informativnog grananja i obogaćenja. A svako istinsko grananje stabla životnosti se odigrava uvek na korenima, na temeljima naših saznanja i putanja pružanja prema svetu. Jer, sve crte životnosti koje primećujemo na sebi i drugim bićima su samo simptomi, posledice dubokih motiva i težnji bića. Stoga, mudri Otac neće nemarljivog sina eksplicitovanim stavovima nahoditi na učenje, već će, putem otvaranja novih perspektiva na svet voljenom biću, indirektno i suptilno ga pozivati na prosvetljenje svojih najdubljih težnji u kojima se krije tajna i razvijanja sopstvene vrednoće. Jer, znanje se nikada ne uliva u živa bića kroz protežiranje »objektivnih informacija«, već se najvrednije učenje odigrava kada učitelj i učenik zagrljeni posmatraju zajedničke horizonte, neprekidno radoznalo učeći na svojim uzajamnim koracima ka njima. Religijske knjige nas, tako, bilo posredstvom interpretacija priča (Novi Zavet) ili direktnih putokaza (Tao Te Ćing) pozivaju na usaglašavanje naših najdubljih težnji, nevidljivih pokretača svih naših misli, reči i dela u smeru dinamičke ravnoteže, hitre i budne smirenosti, okrećući kompase našeg unutrašnjeg bića, ponovo razvijajući našu osetljivost na suptilne znake Puta Prirode i evolucije našeg bića i naše duše.

U miru našeg bića počiva put isijavanja naše duše, pretvaranja svih naših dejstava u svakom trenutku u uzročno Sunce koje u nedogled, na neobjašnjiv način, stvara prosvetljujuće posledice u našem svetu. I najmanji detalj Prirode sa kojim smo postali Jedno, u koji smo uneli tihu svetlost našeg srca, na čudesne načine će pokazivati puteve novim bićima na novim raskršćima opcija odlučivanja. Jer, dok svi ratovi sveta ne potiču iz objektivnih razloga, već uvek nastaju iz klica nezadovoljstava u našem srcu, dela, reči i misli koje stvaramo, putevi koje gradimo, neprimetno će nahoditi putnike na srećne destinacije kada sa mirom, plemenitom, svetlom predanošću u srcu izlivamo njihove tragove. Delajući sa odbojnim, razarajućim i vulgarnim mislima i težnjama, raspirujući snagu našeg bića u netrpeljivost i ljutnju, zapravo sejemo seme sopstvene propasti, dok kada upravo u trenucima osnaženosti negujemo mir i harmoniju, kada su naše misli prožete pažnjom, brižnošću i zaljubljenošću u sve oči sveta, u svaki talasić na površini jezera, tada sejemo mir, ljubav i nove, nad nebeskom dugom u svakom zrnu peska, zadivljene oči. Jer, »kažem vam, ako ovi ućute, kamenje će vikati« (Luka 19:40), učio je Isus, i zaista, spomenici i tragovi drevnih vremena koji nas podsećaju da smo nastavljači duge tradicije ljudskog truda, da smo »loza na čokotu« (Jovan 15) tradicije religioznih pogleda na svet, ne postoje samo u očiglednim Šaolin kapijama i eksplicitnim podsetnicima koje susrećemo širom sveta, već i u nepreglednim cvetnim poljima, u mirisu vetra i nevidljivim tragovima vremena koji nam neprekidno, tiho šapuću najdublje tajne celokupnog postojanja.

U duhu etičkog povećanja broja mogućih opcija, potencijala raznovrsnosti grananja sistema, i svaki oblik dokazivanja, kao i fiksiranja, bilo premisa našeg rezonovanja, bilo puteva razmišljanja ili zaključaka naših dedukcija, predstavlja manje etičko delovanje u odnosu na prožimanje verom beskrajnih mogućih opcija svih naših stavova i putanja razmišljanja. Međutim, sloboda beskraja negovanih opcija predstavlja samo začetak na putu ka predanosti i osluškivanju Božijeg glasa u svetlom jezgru našeg srca, u vrhu piramide bivstvovanja, u središnjoj tački Sunca, ruku pruženih svud oko sebe. Filosofski put Johana Fihtea, krećući se od apsolutne, solipsističke slobode svoga Ja, preko uvažavanja jednakosti sopstvene slobode sa slobodom drugih bića, te njenog ograničavanja koje ovakav stav prouzrokuje, zatim uviđanja nužnosti kao korena stabla svakog oblika slobode, pronicanja do temelja slobode odlučivanja i stvaranja sveta, i pronalaženje Gospodnjeg izbora na njemu, i stapanja u Božije jedinstvo, religioznu predanost i odricanje od svoga Ja u svetlu sveprisutnog kosmičkog Uma, odslikava ovakav put traganja od sebe ka ugledavanju sebe u svemu postojećem i vice versa, otkrivanju prave, duhovne slobode u postanju Jednog sa Putem Božijim. A kada shvatimo da je ovaj temelj slobode i temelj večnosti, izvorište same spiritualne beskonačnosti, tada dostižemo i treći, »religiozni stupanj« životnog puta Serena Kjerkegora, koji prati »stadijum estetskog« uživanja u mnoštvu opcija stabla sistema kome pripadamo i koji jesmo, i »stadijum etičkog«, hrabrog biranja, odlučnosti i dominacije izbora nad misaonim refleksijama, poređenjima i povučenim, sanjivim maštanjem.

Međutim, bitno je znati da je uvek ravnoteža između ograničenosti i slobode, restrikcija i potencijala, nemogućnosti i mogućnosti optimalan put razvoja svakog prirodnog sistema, na sličan način kao što je svaka granica, svaki put, svaka informacija kao »razlika koja čini razliku«, istovremeno i aktuelizovana mogućnost i nemogućnost neaktuelizovanih potencijala. Stoga, slično kao što šahovske figure bez postavljanja pravila njihovog kretanja duž šahovske table, ostaju samo isklesana telesa⁸² beskraja otvorenih mogućnosti kretanja, dok sa ograničavanjem njihovih opcija kretanja posredstvom uvođenja pravila i restrikcija, one »oživljavaju« u igri šaha, pružajući nam potencijal raznovrsnih shematizacija, apstraktnog povezivanja i radosnog, kreativno ispunjavajućeg igranja, i čitav Kosmos, singularitet beskraja potencijala iscrtavanja putanja životnosti, analogno, ostaje samo eksplicitna praznina sve do ostvarivanja prvih razlika, granica i puteva u njemu, sve do hrabrog i odlučnog razlučivanja onoga što »jeste« od onoga što »nije«. I savremene težnje ka slobodi kao primarnom cilju novodolazećih generacija doživljaja sveta, predstavljaju, tako, puteve izgradnje labilnih, nestalnih i neuravnoteženo hirovitih, rađas identiteta, podsećajući nas na pokušaje izgradnje kuće ne polazeći od njenih temelja, već od prozora, dok utemeljenost na našim životnim vezanostima, prihvatanja ograničenosti naših opcija odlučivanja zaradi dobrobiti voljenih bića sveta, jesu put izgradnje božanstvenih vidika na panoramu Kosmosa, divnih, satvičnih pogleda na polja Prirode i nebeski slobodnog leta ptice našeg duha.

Prvi korak svakog mudrog, kreativnog dizajna i planiranja jeste uviđanje graničnih uslova u kojima ćemo definisati i izabirati opcije naših kretanja⁴⁶, ograničenja koja će pružiti formu bezgraničnom (kao što je smatrao Pitagora), konačnim linijama koje će iscrtati lepotu beskonačnosti, čineći da ploveći od bove do bove, od ostrva do ostrva i od luke do luke, brodovi naših saznanja u svojim ograničenostima dotaknu polja beskrajne sreće, što i jeste put svake divne, religijske umetnosti. Slično kao što nas suočavanje sa problemima i pitanjima našeg sveta navodi na pronalaženje puteva njihovih rešenja, te time i do suštinskih, evolutivnih napredaka na putu razvoja čovečije misli, i prostiranje naše pažnje duž granica, limita, ivica, okvira (koji, naravno, čine »esenciju svake slike«⁴⁶, kao što je smatrao G. K. Česterton, jer »slika mora oživeti prostor koji je okružuje«⁴⁶, kako je mislio Anri Matis, a sanjanjem na ovim ivicama polja naše kreativnosti, naše ograničenosti koje ko-kreiraju perspektive doživljaja našeg bića i sveta - poput pijaniste koji, sa ograničenim spektrom frekvencija koji iznedruju dirke klavira, postaje prozor ka ugledanju večne slave Prirode – postaju naše kreativne vodilje u rađanju veličanstvenih, inspirativnih duhovnih plamenova), krajeva i horizonata našeg sveta i neprekidne, upitkujuće, filosofske kontemplacije nad njima čine da - poput drevnih moreplovaca koji su se, želeći da ispitaju ivice Zemljine »ploče«, u traganju za njima vratili na početak svojih putovanja, te doneli znanje o njenoj loptastosti i otvorili nove dimenzije u predstavljanju i doživljaju našeg planetarnog doma – se razbude mašta i inspiracija kao kreativni tokovi kroz koje ćemo uspeti da sagradimo anđeoska krila i dotaknemo nebo beskonačnosti postojanja.

I poput preciznog strelca koji svoju strelu odašilje ciljajući ne pravo u metu, već blago iznad nje, postižući savršen pogodak, i idejne strele luka našeg uma, jezički formulisane ideje i drugi izražaji - namesto krajnosti oličenih ponavljanjem očiglednih i dobro utvrđenih tvrdnji sa jedne, i upotrebom prekomerno složene terminologije i logičkih veza koje bića ka kojima su usmereni naši izražaji neće moći da isprate sa druge strane, u oba slučaja suštinski vređajući bića u komunikaciji – moraju gađati ni ispod, ni daleko preko, već suptilno iznad naših ciljeva, blago preko nivoa razumljivosti naših slušalaca, susrećući ih pri tome sa blagim nejasnoćama i suptilnim zbunjenostima koje će oni sa malenim koracima uma, produbljujući njihove smislenosti, prevazilaziti i rešavati, prosvetljujuće razumevati, čineći da ih naše ideje istinski vode na putevima razvoja misli, idejne kreativnosti, kapaciteta razmišljanja i evolucije uma. Slično tome, i ne samo naši jezički izražaji, već i čitava etička postavka našeg bića u susretima sa drugima mora odisati sličnom, poput Sunca koje se rađa iznad planinskih vrhova, usmerenošću prostirućih zraka saznajnog i božanskog jezgra našeg bića. U skladu sa Kantovim etičkim imperativom, bića sveta moraju uvek biti ne sredstva zadovoljenja naših ciljeva, već ciljevi sami po sebi, pri čemu, ipak, istovremeno moramo u sebi nositi vizije horizonata koji se pružaju na putevima bića sveta, čineći da se zajedno kreativno usmeravamo i orijentišemo ka divnim zamišljenim ishodištima naših duhovnih putovanja. Jer, namesto pozivanja bića sveta da se zagledaju u naše unutrašnje kvalitete, da postanu očarani našim osobinama, kao temeljnih i najčešće neprimetnih težnji koje prožimaju savremene komunikacije, put ostvarenja lepotom i duhovnom slobodom obasjanih interakcija rađa se iz težnji našeg srca koje govore ne »pogledaj me kako sam lep, velik i moćan«, već »pogledaj svet kako je lep«, obasipajući bića sveta ne magnetnim privlačenjima i orbitiranjima oko Sunca našeg bića (ili obrnuto, našeg pasivnog orbitiranja oko drugih, u slučajevima suprotnih odskakanja od ravnoteže Puta), već divnim vizijama samostalnih puteva, prožetih leptirima i mehurovima od sapunice^65,116, peskovitim trakama svetlosti i utonjavanjima u blaga Sunčevih horizonata.

Mudra pitanja i komentari, po pravilu, dotičući se samih temelja na kojima stoje tvrdnje i izražaji ka kojima su oni usmereni, ne teže da jednostavno ponove iskazane ideje, iskazujući time sopstvenu sposobnost razumevanja, već pokušavaju da otvore nove perspektive na razumevanje aktuelnih problema, na nove prozore sa kojih se možda rasprostiru vidici njihovih pragmatičnih rešenja. I uopšte, briljantni izrazi se nikada ne mogu »razumeti« u smislu njihovog metaforičnog, preslikavajućeg uklapanja u zamišljenu situaciju iz prve ruke, već svojom »sistemskošću« uvek nude razumevajuću primenu na bezbroju raznovrsnih životnih primera, različitih domena naših apstrakcija ili tipova životnih interakcija, pretvarajući se od jednostavnih, unidirekcionih parabola u divne, semi-sferične kupole od kojih nam se reflektuju i prikazuju slike jezgrovitih težnji i lepote razumevanja našeg bića. Na sličan način kao što budna, radoznala svest skakuće svojom pažnjom i pogledima sa crtice na crticu, sa praćenja jednih na zadivljenost drugim krivudavim linijama našeg sveta – znajući da Priroda crta pravo krivim linijama -, upijajući njihove tajnovite poruke, i sistemsko rezonovanje u svom traganju za opštim metaforama i inspirativnim pričama, primenljivim na bezbrojne aktuelne situacije ljudskih dvoumljenja na tačkama raskršća, zasnovano je na »hitrom, ali polakom«¹³⁶ skakutanju – poput bistre, ne muljave vode, vode koja »poljubi reku, i nastavi dalje« (kao u pesmi Džona Dona) - od primera do primera, od priče do priče, od jednog do drugog slikovitog odnosa, stavljajući pred nas putokaze zamišljanja velelepnih opštih zaključaka i predstava koje zaokružuju sve prirodne sisteme vezama našeg razumevanja. »Ko sve brzo razume, ima šansu da nikada ništa pravilno ne razume«⁶⁷, smatrao je Aleksander Poup, podsećajući nas da postavljanje budne, radoznale hitrosti naše pažnje na osnove strpljivosti, smirene, nenarušive odlučnosti i znanja da dug put prati dolazak do razumevanja svih zaista važnih ideja i stavova, predstavlja ključ uspešnosti našeg mudrog, sistemskog razmišljanja.

Otvaranje novih perspektiva skromnim pozivanjima na samostalne refleksije i promene tački gledišta, predstavlja osnovu holističkog pristupa učenju naspram redukcionističkog, lokalnog i manipulativnog modifikovanja bića u skladu sa našim namerama. Umesto nasilnog »ulivanja u glavu« značajnih informacija i secirajućeg traženja lokalnih uzroka odstupanja od naših zamisli celovitosti, kao puteva edukacije i isceljenja, holistički pristup bi se karakterisao uzajamnim učenjem i buđenjem radoznalosti i čuđenja - kao prvih koraka na putevima samostalnih razvoja i ostvarenja ne slepih sledbenika tradicija razmišljanja i ponašanja, već hrabrih istraživača novih, sopstvenih teologija i mudrosti (s obzirom da su najplodotvornije teologije one koje se kontinualno iznova rađaju sa duhom vremena, prihvatanjem i re-interpretiranjem aktuelnih predstava sveta, prožimanjem svih njih korenima religioznosti i duhovne osmišljenosti) - te traženjem uzroka poremećajima životnosti na što širim, psihološkim, društvenim, klimatskim, ekosistemskim, kosmološkim planovima integrisanosti bića i Prirode, nudeći time duboka i trajna rešenja ispitivanih problema. Pronalaženje efekata naših dejstava na što širim planovima, otkrivanje da ponekada i mali, iskreni osmejak može zatalasati čitavu Vasionu, čini da naše oko, osim stvari našeg očiglednog okruženja, u kontekstu njihovog sagledavanja sadrži i daleka Sunca, predele iza i najdaljih planina i pesme davnina, otvarajući nam potencijalni prostor beskonačnih zadivljenosti u naizgled istim predstavama našeg sveta.

I čitav naš svet, svaki trenutak našeg življenja, svaki prirodni detalj kriju u sebi beskrajan potencijal doživljaja, molitvenih putokaza i blistavih prosvetljujućih praskozorja naše duše, na sličan način kao što iz perspektive kvantne teorije svaki prirodni entitet poseduje u svakom trenutku mogućnost postojanja u bilo kom kutku Kosmosa, okružen najraznovrsnijim prirodnim kontekstima. Jer, ne u strukturalno inherentnom, već u kontekstualnom karakteru prirodnih sistema se krije tajna kvalitativne beskonačnosti postojanja, neponovljive jedinstvenosti svakog beat-a muzike Prirode, svake naše misli i osećanja, ulivajući nam znanje o blagodetima ne uspavanosti i potonulosti u lavirinte sopstvenih misaonih koncepata, već budnog divljenja svakom trenutku Kosmosa u svom beskrajnom putovanju, iscrtavanju evolutivnih staza na našim, blaženom radoznalošću uokvirenim dlanovima. Skidajući kacige misaonih refleksija, konceptualnih traganja za finalnim odgovorima na zagonetke sveta naših saznanja i prepuštajući se svesti Puta Prirode, budnoj zadivljenosti svakim trenutkom postojanja, nalaženju beskrajnih izvora saznajnih unapređenja u svakom detalju sveta, i u potpunosti prihvatajući svoju ljudskost i svoje biće, oslobađajući se lažnih šlemova i ograda ega, ograda koje nas sprečavaju da budimo ljubav posvuda u svetu, autor knjige »Zen i umetnost održavanja motorcikla«¹²⁴ - pokazujući nam da se ne kroz orijentaciju ka menjanju sveta iz hijerarhijskih, top-to-bottom perspektiva, već u usavršavanju u malim stvarima, u malim postignućima i ostvarenjima, u menjanju suštine našeg bića krije tajna ulepšanja čitavog sveta – uspeva da samom kraju zapisa o svom putovanju, svog sina podstakne na uzdizanje iznad njegovog ramena, po prvi put ugledanje puta kojim se zajedno kreću, budeći osećanje revnosti za saživljavanje sa čitavom tradicijom, sa korenima svoga postojanja, pobeđujući sopstvenu izolovanost spontano uzrokovanu neprekidnim zatvaranjem pogleda očevim leđima, i polako postajući Jedno sa celotnim svetom.

Kada umesto doživljavanja čitavog našeg sveta kao ogledala naših najdubljih težnji i htenja, Sunca koje se ne rađa svako jutro unapred predodređeno i mehanički, već koje svetlosti vere i nadanja u korenima našeg srca - divnih želja da zvezdane, putokazne i duhovno razbuđujuće luči obaspu sve, i najskrivenije kutke sveta - pokreću duž nebeske sfere, čitav svet pretvorimo u objektivističku predstavu inertnih i uzajamno nezavisnih kretanja, tada i divna, vodoskokna izvorišta vere sa kojih širom sveta otplovljavaju brodovi našeg čuđenja, svetih zapitkivanja i traganja, postepeno presušuju sve dok se čitava kreativnost nepredvidljivosti, budnosti i neobičnosti našeg postojanja, razmišljanja i ponašanja ne pretvori u monotone vode, tupe, neživahne i nezainteresovane poglede i ideje o nužnosti ne usklađivanja srca našeg bića, putanja naše vere, nadanja i ljubavi koje prostiremo nečujno posvuda oko nas, već surovog, bičujućeg i očevidnog manipulisanja kao načina unapređenja bića sveta. Upravo vera u mogućnosti voljenih bića čini da se opcije njihovih odlučivanja i raznovrsnosti doživljaja sveta, ogledala aktivne, unutrašnje snage bića, poput žbunastog stabla, skladne slike moždane strukture, gusto razgranaju. Jer obasipanje verom u našim relacijama sa svetom je znak životnih odnosa, s obzirom da robotizovane, programske putanje, slično kao i sve što se automatski, nezavisno od nas kreće i ponavlja, ne zahtevaju veru u svrhu njihovog »vernog« funkcionisanja, i upravo u ovom neprekidnom ulaganju vere u svrhu polaženja putanja našeg sveta harmoničnim tokovima se i kriju tajne duhovnog napretka i najvećih blaga životnosti. I kada eksplicitno, istinitosno pokazivanje »kako treba« bićima sveta zamenimo molitvenim ulaganjem vere i duboke želje u rađanje tihih Sunaca odgovornosti, pri-sebnosti i upitkujućih, wondering čežnji, vizije zajedničko-samostalnih pronalazaka skrivenih blaga na životnim, tragalačkim putevima saznanja će unapred trepereti u našem srcu, govoreći nam da »sve je u redu, na dobrom smo putu«.

A dobri putevi su samo ponekad, i to najčešće na samom kraju našeg božanskog putovanja, ravne, osunčane staze, prave linije napretka duž kojih nisu potrebna naša neprekidna preispitivanja i nedoumice, već samo radosna sleđenja Jednote sa Suncem ispred nas, dok su njihove crte duž našeg životnog i duhovnog razvoja uvek prepune razgranatih mreža krivudavih puteva, susreta sa bezbrojnim raskršćima i dumanja nad njihovim otvorenim opcijama. Simbol života jeste susret sa raskršćima, kao što nam Hristovo raspeće pokazuje, i za razliku od robotizovanog, kompjuterskog razmišljanja i ponašanja koje uvek pravi naredne korake u skladu sa jedinim mogućim rešenjima izvesnih, unapred postavljenih formula, sledeći tako slepe, linijske tokove progresa, životna, slobodno-voljna sanjarenja nad bezbrojnim raskršćima našeg sveta su jedina u stanju da stvore nove evolutivne grane i pravce razvoja. Morska zvezda koja odstupa od svoje zadovoljne družine u potrazi za sopstvenim putem zna da se samo odricanjem od instinktivnog praćenja najprirodnijeg mogućeg puta i uspinjanjem u bogatija stanja životnosti na lestvicama stresnih nivoa sopstvenog doživljaja sveta (usled čega glagoli supress i surpass predstavljaju dve strane istog novčića prirodnog napretka, u suprotnosti sa osnovnim stavovima behaviorističke psihologije), svetu pružaju nove životne opcije, novi izvori i divni tokove evolutivne priče Prirode. I samo kroz mirno, očarano zastajkivanje nad otvorenim opcijama razmišljanja i kretanja, uviđanjem beskraja lepote u svakoj od njihovih produženih grana, ne želeći da ikada ostavimo ijednu od njih, večno ih grleći i obasipajući talasima zahvalnosti, zadivljenim, večno mladalačkim sanjarenjem ispod mora zvezdanih nebeskih opcija u našim očima se, tako, zaista pokreće svet u smeru razvoja novih grana stabla životnosti, neprimetnih nosilaca novih pupoljaka, plodova, ptićih gnezda i igre veverica kosmičke bajke.

Decu sveta, stoga, treba učiti ne da »porastu«, da se poslušno i konformistički uštoglje nesamostalno koncipiranim graničnim uslovima doživljaja sveta i predvidljivim opcijama ponašanja, već da se »probude«, da osvetle dubine sopstvenog bića i postanu samostalno, pred svojim srcem odgovorna za stanje čitavog njihovog sveta u svakom trenutku. »Držeći palčeve« bićima sveta prilikom njihovog osluškivanja, ne distanciranim kritičkim osuđivanjem njihovih izražaja, neprekidnim egocentričnim merenjem naših vrednosti u odnosu na njihove, te njihovim spuštanjem, a ne uzdizanjem, već građenjem puteva jednakosti našim pogledima i zracima pažnje, budimo blagodetne ravnoteže Puta, budnosti i koncentracije prilikom sopstvenih izražaja, kao i blaga, neprimetna lepršanja dobrim vetrovima koji vode bića sveta ka novim, divnim zemljama u našim tihim i predanim osluškivanjima.

I kada naši izražaji budu ispunjeni ne prikrivanjem naše prirodnosti, već čistom iskrenošću, i klišei i fraze naše izražajnosti će se pretvoriti u nepatvorene ekspresije, ispunjene obogaćujućim novitetima, često usput kršeći blokade raznovrsnih prezadatih pravila izražavanja na putu evolucije i obogaćivanja opcija potencijalnih kreacija i saznanja u okvirima datih sistema izražavanja. Naime, dok su komunikativni klišei, s obzirom na direktnost i efikasnost njihovog »razumevanja« i ispunjavanja njihovih poruka, karakteristični za komandujuće, povinovajuće, autoritativne odnose⁴⁶, čineći bića sveta inertnim, pasivnim i nekreativnim, reproduktivnim, a ne produktivnim, susretanje bića sveta sa novitetnim izrazima indukuje izvesnu introvertnost prilikom pokušaja njihovog razumevanja (što je jedan od razloga zašto Zen i druge religijske priče i bogate parabole, razumljive na mnoštvo jezgrovito različitih načina i nudeći bezbrojne životne pouke, obogaćuju naše razumevanje naših pružanja ka svetu), obogaćujući horizonte njihovih samostalnih kreativnih pogleda. Takođe, s obzirom da se svako učenje odigrava na primerima, ne na kopijama površnih putokaza, već na ogledanjima celokupnih bića u dodiru (usled čega dok voljenje samo bića u dodiru naspram ostatka sveta navodi izabrana bića u vode zavisnosti i prebacivanja osmišljavajuće odgovornosti, opčinjenost i posvećenost zaista čitavom svetu navodi edukovana bića sličnom svestranom otvaranju cvetova inherentne kreativnosti), i naše traganje ka novim opcijama izražaja, ka novim i sve bogatijim putokazima edukacije će neprimetno udahnjivati u bića sveta tragalačku čar ka novim evolutivnim stazama, otkrićima, izumima i pronalascima. Međutim, bitno je primetiti da klišei i fraze postoje samo u slučajevima njihove inertne upotrebe, nesaživljenosti sa njihovim značenjem, nepostajanja čitavog našeg bića vibracijama njihove semantike, dok se izvođenje svih »šablonskih« izraza našeg sveta u svetlima njihovog iskrenog držanja na našim dlanovima i srcima, pretvara u divne putokaze koji spontano skidaju velove odbojnih zaslepljenosti nad suštinski lepotnim izrazima našeg sveta, i buđenju njihovih dubokih vrednovanja u srcima bića sveta. Težnje ka originalnosti po svaku cenu, postavljene na osnovama naših kreativnih pružanja svetu su, stoga takođe, poput težnji ka slobodi savremenih mladalačkih ideala, adekvatne površnom i neodrživom građenju naših saznajnih pogleda i našeg izražajnog bića od prozora (čineći da se jednoga dana upitamo »what's your freedom without love?«¹⁰⁴), a ne od temelja ljubavi, božanske tragalačkosti i beskrajnih davanja.

Ipak, ne ponavljanja naših već utvrđenih i često oguglalih i okoštalih ideja i izraza u komunikacijama sa najrazličitijim bićima sveta, od ljudi preko šumaraka i šišarki do čitavih bisernih mora, već traganje za uvek novim zaključcima i idejama kroz naše fleksibilne, ne fortifikujuće, već otvoreno preispitujuće stavove, kretanje ka plodnim idejama uvek iz čistih početaka, iz otvorenih mora naše sveprijemčivosti i dopuštanje da nas spontane struje kreativnih komunikacija dovedu do novih, neotkrivenih uvala i luka našeg razumevanja sveta = sebe, čini put duboko-etičkog životnog odnošenja našeg bića prema svetu. Jer, ne krutim nametanjem naših stavova i ideja, već neprekidnim zajedničkim traganjima za novim horizontima i pogledima na svet, za novim idejama, kreativnim izrazima i putokazima, šire se grane stabla cvetnih opcija naših saznajnih sistema i prirodne celote.

I znajući da, usled naše prirodne ograničenosti pri pokušajima uviđanja celotnog toka Prirode i naših dejstava u njima, nikada ne možemo odrediti uticaje koji bi sa savršenom pouzdanošću navodili bića sveta ka divnim otkrovenjima i putevima napretka, sva pravila koja bi nahodila naše kreativne edukacije, održive informativne i spiritualne gradnje i sve druge komunikacije, pretvaraju se u duboku utonjenost u naše srce i predanost pronalaženju uvek novih puteva izražavanja našeg bića, buđenja uvek novih voda poverenja, radosti, divljenja, opčinjenosti i saznajnih podsticaja prema uvek neponovljivim i jedinstvenim bićima sveta. Sa znanjem da s obzirom da celoviti interaktivni konteksti čine dragulje u jednim, a prividno smetajuća zrnca prašine u drugim slučajevima idealnim uticajima koji navode bića sveta ka skladnim vodama, ka moru opcija njihovih doživljaja sveta, sva fiksna pravila našeg ponašanja ustupaju mesto sjaju vere našeg srca, neprekidnih nadanja, držanja palčeva i bivanja uz voljena bića našeg sveta na njihovim ponekada dalekim putovanjima, znajući da i milionima milja udaljene, naše misli mogu imati efekte divnih ukazatelja smerova dobrote i blagodeti voljenim bićima u trenucima nedoumica i zbunjenosti. I zajedno sa ovakvim stavom doživljaja prosvetljujuće vere i nadanja kao temelja svakog našeg zaista plodonosnog dela, i raznorazne privlačnosti i odbojnosti izazvane našom začaranošću prividnim, očiglednim crtama sveta, zamenjuju se mirnom radošću sa našom utonjenošću u nevidljivu muziku našeg srca i drugih bića, sa ispunjenošću nitima komunikacije koje povezuju nevidljive kvalitete našeg sveta i naših bića, sa putevima koji titraju od srca do srca. »Jer mi ne mislimo na ono što se vidi, nego na ono što se ne vidi; jer vidljive stvari su privremene, a nevidljive su večne...A nada koja se vidi - nije nada; jer, kad neko nešto gleda, zašto da mu se nada?« (Korinćani II 4:18...Rimljani 8:24), učio je apostol Pavle, a viđenje bića sveta u divnoj svetlosti duha i slanje radosnog sjaja koji se rasipa iz našeg srca ka njima, stoga, čini istinski put prostiranja blagodetnih puteva pred bića sveta i njihovih čudesnih isceljenja, bez obzira na fizičke crte dela koja se promaljaju sa temelja ovih toplih i svetlih težnji. Svaka skladna crta kojom obasipamo bića sveta tada će predstavljati divan povod njihovog radovanja kroz često obeznađeno suzne prozore u svet, dok će se sve nečistoće sa naših dlanova pretvarati u inicijacije jačanja samostalnih imuniteta, adaptivnosti, fleksibilne održivosti, snage volje i odlučnosti, dobrote prostiranja prema svetu, u oba slučaja čineći njihove saznajne svetove zaista harmoničnim i celovitim. Međutim, i u ovakvim plemenitim težnjama ka pružanju istinskog sklada i dobrote bićima sveta, znajmo da naše putokaze samo poverenje bića koja ih drže na dlanovima može pretvoriti u povode napretka i inicijacije skladnih samo-organizacija, dok će isceljujuće težnje ka prosvetljenju sveta, praćene mudrom utonjenošću u sopstveno biće i punoćom sjaja našeg srca, kao i oduvek kroz istoriju naše civilizacije, biti praćene uviđanjima snage, lepote i dragocenosti dobronamernosti bića sa jedne (Luka 4:31-2), kao i njihove uobraženosti, praznoverja i bezvrednosti sa druge strane (Luka 4:28-9). Jer, ne u uspešnom dizajnu jednosmernih uticaja, već u blagim, dvosmernim susretima - koji se u svojim plodonosnim dodirima pretvaraju u iskre koje posvuda šire svetlosti duha –, popločanima mozaikom poverenja, kriju se tajne sjajnih i uzajamno unapređujućih komunikacija življenja. Na mesto manipulativno nahodećih, kormilarskih moći kao temelja uspešnosti naše edukacije se tada postavlja uvek nova, molitvena zamišljenost nad zvezdanim putevima, obasjana životnim, suzno čistim željama ka prosvetljenju čitavog sveta, željama koje čine da se čitave nove zvezde rasplamsaju u svojim beskrajno dajućim sjajnostima.

Ne kroz intelektualne dijaloške spekulacije sa ciljevima uzajamnog ispravljanja prirodno krivih i asimetrično nesavršenih dolina i reka našeg umovanja »peglama« istinitosti, već uzdizanjem svih naših izraza, ideja i zajedničkih konceptualizacija sa temelja brižnosti, poverenja i svetle posvećenosti bićima sveta, te negovanja duboke, vizionarske vere u lepotu kojom će isijavati jezgra njihovih težnji i težišta ideja i milostivog Sunca duha, čini put uzajamno obogaćujuće edukacije, uzajamnog nahođenja put svetačkih puteva, čiste i sjajne aure naših bića. I bitno je znati da se namesto potencijala neutralnog ili »objektivnog« posmatranja, ulaženja u srca težnji drugih bića kroz ključaonicu naših posmatračkih vizira i puškarnica zamandaljenih tvrđava koje skrivaju najmilije crte našeg bića, putanje koje su u stanju da spontano oplemenjavaju svet (jer upravo blage, prirodne nesavršenosti, iskazane sa temelja dobronamernosti i lepote, čine svet blistavim, a saznajne perspektive bića sveta svestrano bogatijim), postavlja svest o uzajamnosti pronicanja u jezgra težnji bića i njihovih dela, i tonjenja u tajne koje nose temelji naše neprekidne životne interpretativnosti. Upoznavanje sveta je, tako, uvek istovremeno i upoznavanje direktno nesagledivih tajni našeg bića, i obrnuto, a tonjenjem u srce drugih bića i nalaženjem blaga čistote i sjajne lepote na njihovim osnovama, često nismo svesni da u velikom delu tada ugledavamo sopstvenu lepotu, interpretativnu dobronamernost našeg bića koju nikada ne možemo direktno iscrtati ili promeniti, već dugim življenjem, morima plemenitih osećanja, vetrovima duha i marljivim strpljenjem ih neprimetno klešemo na našim saznajnim temeljima, odakle oni, spontano, bez obzira na naše plitke težnje, dejstva i izražaje, nalaze svoje jezgrovite, implicitne puteve širom Prirode. I premda se Jeremija pita: »Može li Etiopljanin promeniti kožu svoju ili ris šare svoje? Možete li vi činiti dobro naučivši se činiti zlo?« (Jeremija 13:23), podsećajući nas da – s obzirom da svaki trenutak našeg življenja predstavlja učenje, neprekidno, tiho i neprimetno graviranje brazdi na temeljima našeg bića, brazdi koje se pretvaraju u korita koja nose spontane tokove reka izražaja našeg bića i naših prirodnih životnih talasa - duboko, u jezgru našeg bića iscrtane etičke vodilje spontano nahode naše biće bilo u smeru pokajajućih prekrivanja naših lica haljinama (Jeremija 13:26) ili činjenja da se najdublje težnje, »semena« naših dela radosno »utvrde« pred ozarenim »licem Božijim« (Psalm 102:28), i iako znamo da se lepota interpretacije u kojoj počiva izvor etike našeg življenja, ne može jednostavno preneti i uliti u bića sveta, već samo samostalno probuditi i iznutra negovati, naša ljubav, naši talasi svete predanosti koji se prostiru iz mora našeg srca ka bližnjim bićima, u stanju su da obaspu divotnim putevima voljena bića, da ih nečujno, na nevidljivim dlanovima prenose preko burnih voda sveta, te da sve Budine otrovne, osuđujuće strele, odapete iz potajka, destruktivne putanje egoizma i mržnje koje Buda savlađuje ne istinitosnim intelektualnim spekulacijama, već očišćenjem temelja naših misli i činova¹⁵¹, isceljujuće pobeđuju¹⁴⁹, te radosnim susretanjem i obasjavajućim širenjem naših anđeoskih krila ka sveprihvatajućim zagrljajima, pretvaraju u glatke i milostive mostove prijateljstva i ljubavi.

Pružanje osećanja slobode, odgovornosti naših postupaka i misli koje polažemo prema srcima naših bića, stoga, čini put svake svete edukacije. Ne razvijanje krutih pravila ponašanja i redukovanje našeg unutrašnjeg osećanja odgovornosti kroz slepo pokoravanje autoritativnim nivoima organizacija kojima pripadamo, Pontije-pilatovsko »pranje ruku« (a u skladu sa biblijskom pričom o postanku⁵², ljudska bića bivaju »isterana« iz raja kao posledica prebacivanja Adamove odgovornosti za kušanje plodova drveta znanja, rađanja misaonih refleksija, na Evu (Mojsije I 3:12), te sa Eve na zmiju (Mojsije I 3:13)) već buđenje svetog osećaja odgovornosti na temeljima našeg srca sa koga se svako naše ponašanje rascvetava kroz uvek novitetne grane i listove, jeste put dobrotnog vas-pitanja, fleksibilnog postavljanja svega pojavnog u pitanje i inovativnog građenja našeg sveta i naših ideja u skladu sa svetlim vizijama, večnog bivanja nevine detinjosti na temeljima naših pogleda na svet. Međutim, ovakva savršena sloboda razmišljanja, delanja, prostiranja našeg duha i ostavljanja tragova na površinama i jezgrovitim, suštinski blagodetnim dubinama našeg sveta, se ipak tako često doživljava kao nepodnošljivo breme odgovornosti^47,49,150, usled čega se u današnjem društvu zamenjuje našim privrženostima raznovrsnim principima, doktrinama, normama, naredbama, standardima, zakonima i ideologijama. Ipak, putevi hrabrosti i istinske snage, istovremenog nošenja stenovitih misionarskih zaveta i osećanja duhovne slobode, ptičije nesputanog leta nebeskim prostranstvima, počivaju u uzajamnom osluškivanju sopstvenog srca kao vodilje naših krstarenja i otkrivanja novih zemalja, novih područja znanja i egzotičnih ostrva idiličnih vizija kraljevstva Božijih, kormilarenja brodovima naše civilizacije ka novim horizontima čistih, održivih i blago evolutivnih putešestvija, i pletenju tapiserija nebeskih ptica i Sunaca pomoću niti poverenja i vezova kao izraza prisebnog davanja dragulja dobrote bićima sveta na dlanovima našeg srca.

Slično kao što sva osećanja majke, poput talasa prvog mora našeg življenja i prvih zvezdanih sfera našeg začuđenog posmatranja sveta, prenose na maleno biće u njenom stomaku, i sve najsuptilnije i najskrivenije težnje našeg srca neprekidno ostavljaju trajne tragove u svim doživljenim, ko-kreiranim putanjama našeg sveta, u mislima bića sveta i delima koje ostavljamo u amanet putevima ljudskosti Prirode. Kada je naš um čist, prosvetljen i smiren, poput glatke površine mora koja je na svojim pažljivo i budno osluškujućim obalama u stanju da prepozna i pojedinačnu kap slivenu na njega, doživljavajući čitav sveta kao u rečima Bude: »Smatram položaj kraljeva i vladara istim kao i čestica prašine. Posmatram zlato i drago kamenje kao mnoštvo opeke i šljunka. Gledam na najlepšu svilenu odeću kao na rite pomame. Vidim mirijade svetova vaseljene kao sitno semenje voća, i najveće jezero Indije kao kap ulja na mom stopalu. Osećam nauk sveta kao varku čarobnjaka. Razabiram najuzvišeniju misao oslobođenja kao zlatni brokat u snu, i gledam sveti put prosvetljenih kao cvetove što se pojavljuju u ljudskim očima. Vidim meditaciju kao potporu planine, nirvanu kao snoviđenje dana. Gledam na sud o dobru i lošem kao na vijugavi ples zmaja, i na bujanje i pad uzdanja samo kao na tragove koje za sobom ostavljaju četiri godišnja doba«¹⁹⁵, doba koja »dolaze i odlaze, a sve raste« (kao što nam kaže drevna konfučijanska izreka¹⁵⁰, pokazujući nam na ne dezintegrišuće, već uzajamno uzvišujuće susrete polariteta Prirode u kojima se odigrava njena beskonačna evolucija), pozivajući nas na uviđanje beskrajnog uvećanja Božije slave i čudesnosti Kosmosa u svakom trenutku življenja, sa svakim našim udisajem i pokretom, čineći da se talasi harmoničnosti i beskonačne radosti prostiru posvuda oko nas, neprimetno i suptilno gravirajući brazde puteva Gospodnjih duž svih naših dela i čitavog sveta.

I da bi se putevi prostiranja, grančice, cvetni pupoljci i kreativne opcije voljenih saznajnih svetova divotno uraznovršćavali ka poljima beskonačnosti, zaista rasli u dugim vremenskim razdobljima, neophodno je ne samo razvijati njihove fascinacije čudesima sveta neumornim »gle lepote tamo, gle lepote ovde« obasjavanjem putokazima radoznalog, otvorenog pružanja ka mirisnim cvetovima sveta u svrhu buđenja osećanja nesputane, lepršave slobode (koje u svom prevazilaženju čvrste utemeljenosti na duboko-etičkim idejama, može nositi bića ka povodljivom, nepromišljenom lebdenju oblacima sveta, bez neprekidnog mudrog sagledavanja naših kretanja u odnosu na pažljivo osluškivane puteve našeg srca), niti samo utabanavati saznajno i etički temeljite pretpostavke njihovog razmišljanja i doživljaja sveta u svrhu rasta bezbednosti kretanja, pouzdanosti ponašanja i prisebne stabilnosti (premda koji u svom prevazilaženju komplementarnog doživljaja beskraja slobode, rezultuju u pasivno ukrućenim, kreativno prikovljavajućim i odgovornosno-privrženim životnim vezanostima), već uzajamno, uravnoteženo, istovremeno buđenje osećanja božanstvene radoznalosti, naslućivanja neizmerne raznovrsnosti koja počiva u svakom detalju sveta kroz ukazivanja na beskrajne povode i izvore saznajnih, sveprosvetljujućih radosti koje nam pružaju ruke odasvud, kao i stabilno uzemljenje na osnovama kako njihove božanske ljudskosti, tako i duboko-etičkih saznajnih premisa rezonovanja i iscrtavanja, ko-kreacije sveta, čini put zaista održivog, beskonačno trajnog uvećanja broja opcija saznajnih svetova voljenih bića. Svest o otvorenim vratima saznanja iza kojih nas čekaju čudesni susreti sa nepreglednim povodima radovanja, etičko-estetskim i duhovnim bogatstvima, u sprezi sa budnim osluškivanjem koraka i znakova našeg malenog srca prilikom njihovog pažljivog odškrinjavanja, čini da bića postaju nalik divnim, čisto semantičkim cvetovima, cvetovima koji u svojim spoznajama, poput malog princa koji vidi slona u zmijskom caru¹³⁵, direktno prodiru od linija i crtica sintaksi sveta, od prividnih granica našeg sveta ka njihovim suštinskim značenjima, istovremeno duboko i čvrsto usidrenih korena u etičkim, estetskim i religijskim vodiljama duhovno evolutivnih posmatranja i ponašanja, noseći otvorene, sveprijemčive i nebeski radoznale latice ka Suncima sveta.

Obasipajući svetlošću zemaljske puteve i pružajući životnosti sveta izvore evolutivnih uspona, Sunce otvara bogatstvo perspektiva, prostranstvo potencijala i opcija življenja našim saznajnim svetovima, ali nas nikada i ne vodi za ruku čineći da se oslobodimo sopstvenih odgovornih izbora, samostalne kreativne aktivnosti i domišljatosti, već i pored divote i beskrajne dobronamernosti prirodne strane ko-kreacije kvaliteta, svake crtice i putanje našeg opažajnog sveta, druga strana njihovog stvaranja i lepotnih, sjajnih ostvarenja pripada vodiljama naših najdubljih vrednosti, težnji i htenja, usled čega je uvek u našim rukama, mislima i temeljnim osećanjima odgovornost za uobličavanje našeg i svih saznajnih svetova u prozirne koprene lepote i dražesnosti. I svaka sveta edukacija odražava prirodno vas-pitanje Sunca, ne odlikujući se činjenjem bića sveta nesamostalnima kroz naše upravljanjem njihovim postupcima, kreativnim inicijacijama i zamasima, već negovanjem srednjeg Puta, dubokim željama ka njihovom postizanju ravnoteže Puta, uzajamno potencirajuće udubljenosti u lepotu unutrašnjih saznajnih i duhovnih konstelacija sopstvenog bića i brižnog, svedajućeg, saosećajnog kreativnog pružanja ka drugima. Otvaranjem perspektiva i divnih pogleda na svet voljenim bićima, prostiranjem tračaka svetlosti vedrinom našeg srca i duhovnih ideala, ali buđenjem njihove sopstvene odgovornosti, neprekidno negovanog poverenja u snagu duhovnih temelja srca i duboke posvećenosti sopstvenim životnim izborima, naše biće spontano rasipa zvezdana semena novih izvora duhovnog sjaja Kosmosa, sa mekog i rastresitog, fleksibilnog i prijemčivog, ali istovremeno i dijamantski sjajnog, u božanskoj veri utvrđenog, temelja našeg srca.

Sa predanim vizijama usmerenim ka nebeskim horizontima našeg postojanja, poput fudbalera koji pogleda čvrsto usmerenog u daljinu, oslobođen samo-svesti i sujetnog dokazivanja, znajući da »...nemoj da se ponosiš nad granama. A ako se ponosiš, znaj da ne nosiš ti korena, nego koren tebe« (Rimljani I 11:18), požrtvovano sa svešću da življenje za druge čini naše biće natprirodno celovitim i svestranim²⁰, zaboravljajući na sopstvenu krhku ljudskost, hrani svoje biće himničnim zavetima spremnosti na predanost čitavog svog bića idealima veličanstvenog igranja, sada i ovde, i pobede srca, ili slično smernom karatisti koji duboko utonjen u srce svoga bića ne vodi borbu protiv drugih, već borbu sa sobom, i naše biće budno osluškujući himnu svoga srca, odričući se vrednovanja našeg ugleda u očima drugih bića, meditativno rasplamsavajući plamen čistoće duha u jezgru srca, spontano zrači svetom čvrstinom, snagom i dobrodušnošću. Poput Sunca koje udubljeno u sebe, sagoreva svoju suštinu, spontano pružajući svojim usamljenim i bespomoćnim satelitima oživljavajuće talase svetlosti, a dalekim zvezdanim očima plutajuće usmerenosti ka obalama spasenja za njihove brodove, često izgubljene na pučinama Kosmosa, i naše biće u oživljenoj ravnoteži Puta, nesamo-svestno udubljeno u srce našeg bića, neprekidno negujući zavet srca, potpune predanosti bićima sveta, pruža ravnotežne mostove, čvrsto utemeljene na našoj meditativnoj prisebnosti i osluškivanju Puta Prirode našeg srca sa jedne, i iskreno predanoj ljubavi prema bližnjima sa druge strane, mostove duž kojih mnoga bića sveta mogu prevazilaziti virove teškoća i pronalaziti puteve božanstvenih pružanja ruku i isceljujućih dodira.