Etika modernog življenja Vuk Uskoković


O znanju da svaki kvalitet je put



Yüklə 0,89 Mb.
səhifə7/15
tarix20.08.2018
ölçüsü0,89 Mb.
#73140
1   2   3   4   5   6   7   8   9   10   ...   15

O znanju da svaki kvalitet je put

»Stajah između Gospoda i vas, da vam javim reči Gospodnje« (Mojsije V 5:5)


Iz dubokog, temeljnog znanja da svaka saznajna i perceptivna informacija, svaka crtica sveta iz perspektive svakog bića nastaje u dodiru saznajnih, idejnih i fizičkih osnova bića i Prirode, božanskog učitelja na putu duhovne evolucije bića, proizilazi mnoštvo divnih, inspirativnih i istinski usrećujućih harmonija. Zahvaljujući nenarušivom elementu subjektivnosti svakog opisa, spoznaje, razmišljanja i pogleda na svet, znaćemo da je svaki pokušaj uvođenja kriterijuma istinitosti i objektivnosti, opisa sveta nezavisnog od naših želja, htenja i najdubljih težnji, adekvatan prikovljavajućem ukrućivanju sveta slobode naših saznanja, kreativnih verovanja i puteva traganja. Zatim, znaćemo da radost i slavljenje putanja našeg sveta ne pripada ni solipsistički, našem idejnom svetu oko koga se okreću druga bića i ostale zvezde, svetu koji je naša manipulativna igračka - jer »ako ja proslavljam samoga sebe, ništavna je moja slava« (Jovan 8:54) -, niti objektivistički, svetu iz koga je suština našeg bića izolovana, svetu koji se mehanički, neumitno, ravnodušno, inertno i besmisleno, poput unapred navijenog časovnika, kreće u skladu sa inicijalno ustanovljenim, determinističkim fizičkim zakonitostima, već ćemo znati da sve što postoji pripada dodiru između bića i Prirode = Boga na putu evolucije bića, putu njihovog postajanja novih Sunaca, novih zvezdanih izvora inspiracije i kretanja na istim putevima posredstvom bilo njihovog veličanstvenog treptanja na platnu nebeskog svoda, ili davanja oživljavajuće i isceljujuće svetlosti nekim novim Gajama, izvorištima novih zvezdanih, spiritualnih puteva, novih bića, novih putanja čuđenja nad zvezdama Kosmosa...

Svaki detalj našeg sveta ne predstavlja sliku univerzalne stvarnosti nezavisne od našeg bića, niti samo ogledalo naše usamljene saznajne i ontološke suštine, već ishod ko-kreativnih dodira ovih dveju nedodirljivih saznajnih polova, Puteva Prirode i srca našeg bića. Novorođenom detetu rezultati percepcije izgledaju poput haotične i nesređene reke utisaka koja se, ipak, postepeno, poput lego-slagalice u kojoj, pošto se izvesni opažajni podsticaji prepoznaju kao ponavljajući i kategorišu u određene podsvesne klase, individualno konstruisane perceptivne celine se slažu do kompleksnih, stabilnih izgleda našeg sveta u kojima tada opstaju čvrste, ustaljene predstave objekata, konstantnosti našeg i drugih bića, te raznovrsnih graničnih uslova u kojima možemo planski i spontano koordinirati našim ponašanjem i kreativnim izražajima. Svaki vid čulne percepcije se, stoga, poput svakog drugog konvencionalnog znanja i životne veštine, uči, i dok se čista novorođena saznajnost karakteriše potpunom zbunjenošću i neprekidnom nepredvidljivom novitetnošću u susretu sa izgledima našeg sveta, saznajna i perceptivna ukrućenost jedne saznajne ostarelosti - koju prati kategoričko prepoznavanje perceptivnih celina našeg sveta u okviru koga nas krute predrasudne saznajne i perceptivne osnove često čine izrazito ignorišućim i slepim kako u odnosu na novitetne, tako i familijarne putanje, što je i razlog zašto dečiji dani, ispunjeni novitetnim iskustvima, prirodnom tragalačkom radoznalošću i zvezdano rasutim povodima iščuđivanja, u svesti bića traju znatno duže od dana odraslog doba - predstavlja drugu krajnost naših doživljaja sveta u čijem srednjem Putu, dečije nevinoj mudrosti, počiva nepredvidljivo-ponavljajuća, novitetno-periodična, evolutivno-umirujuća harmonija našeg iskustva. Iako se svako posmatranje i rezonovanje nužno zasnivaju na izvesnim pretpostavljenim, tautološkim vezama i tvrdnjama, sa osećanjem čuđenja i traganja, umesto uglavnom potvrđivanja naših predrasudnih očekivanja u našim interaktivnim posmatranjima, stvaraćemo novitetne zaključke i impresije, uistinu ne samo uspavljujuće pre-poznavati, već zaista budno i radosno u-poznavati bližnja bića i čitav svet.

Ne samo da su svako čulo i svaki senzor osetljivi isključivo na razlike8, na modulacije neprekidnih cikličnih tokova koji poput reke protiču »talasovodima« naših opažajnih sistema - čineći da nas umirenost našeg bića može činiti duboko osetljivim za najfinije šumove Prirode -, već, na primer, naš vizuelni čulni sistem još na nivou mrežnjače započinje sa »kompresovanjem« interpretiranih eksternih impulsa, čineći da su poruke koje stižu u odgovarajuće moždane centre već redundantne, spontanim, prirodnim kategorizovanjem zbijene strukture46 koje se, zatim, u skladu sa epistemološkim, vrednosnim kriterijuma individue dodatno kategorizuju. Ne samo da, tako, prirodne putanje koje čine izvorne inicijacije životnih opažaja, oblikuju živa bića, dok živa bića svojom kreativnom aktivnošću oblikuju ove prirodne inicijacije - oličavajući nam povratno spregnutu, neprekidno evolutivnu interakciju između Prirode i njenih očiju -, već i naše biološke osnove oblikuju naše vrednosne koncepte i porive, dok naše temeljne vrednosti oblikuju naše biološke organizacije, čineći dragulje naših srca kreativnim središtima iz kojih zrači svetlost evolutivnog produhovljenja celokupne životnosti. I kao što se u legendarnom filmu »Rašomon«, sa promenom perspektiva posmatranja naizgled identičnog, »objektivnog« događaja, suštinski menja njegova slika, i svako biće sveta poseduje jedinstvenu, u svakom trenutku neponovljivu predstavu sveta u skladu sa neponovljivom kako sopstvenom fizičkom i saznajnom strukturom, tako i tokom prirodnih procesa, »jer se zvezda razlikuje od zvezde po sjaju« (Korinćani I 15:41), te »niko ne može u istu reku dva puta ući, jer ni čovek ni reka nisu nikada isti«, kao što je smatrao Heraklit. Naše biće, stoga, neprekidno stvara, iscrtava svoj svet u dodiru sa prirodnim podsticajima. Svaki put kada neko izgovori da »svet je divan«, možda ćemo kroz znanje o ko-kreaciji uvek jedinstvenih i neponovljivih svetova iz perspektive svakog bića Kosmosa, u daljini čuti odzvanjanje ne samo »Ti si divan«23, već i »dodir između Tebe i Prirode je divan«, jer subjekat i objekat predstavljaju nerazlučivo spojene polove ko-kreacije svakog detalja bilo kog saznajnog sveta.

Svet, tako, nije ni solipsistički izum našeg uma, niti skup objektivnih fluktuacija prostorno-vremenskog supstrata, nezavisnog od suštine našeg bića i naših htenja, već sve što postoji jeste evolutivni dodir između najdubljih konstelacija bića i božanski učiteljske Prirode, na putu razvoja nebeske čistoće našeg duha i kraljevstva Božijeg uspavanog u celini Kosmosa. Stoga se svaki vid »magijske« manipulativnosti – odslikane bilo objektivističkom ljutnjom deteta kada se saplete o kamen i okrivi ga za loše namere147, ili solipsističkom razdraženošću kada se putanje njegovog sveta ne kreću onako kako im ono naredi - te svaki vid osećanja usamljenosti i mentalno-emotivne izolacije od ostatka našeg sveta, slično kao i svaka druga finija manipulativna igra prema crtama našeg sveta i drugim bićima, preobražavaju u prosvetljene saznajne crte sa shvatanjem da je svaki naš doživljaj i svaki tračak našeg iskustva putokaz u učenju sa božanskom Prirodom (te da svaki kosmički kamenčić poseduje svoj smisao za nekoga, kao što je cirkuski pajac hrabrio tužnu Đelsominu u filmu »La strada«, pozivajući nas umesto razarajućih ljutnji ili depresivnih obeznađenosti na blistavu, kreativnu začuđenost prema tajanstvenim porukama i poreklu putanja izbrazdanih u svakom kamenčiću na našem dlanu), Prirodom koja nas svojom beskrajnom ljubavlju uči kako da postanemo nova Sunca, da ispunimo zvezdane ideale bića koja dajući i ne išteći ništa zauzvrat stvaraju, hrane i obnavljaju čitave svetove čudesnih saznanja, praveći nove zvezde i prostirući put božanskog stvaranja u beskraj. Slično kao što se uspešno putovanje morima na brodu sa jedrima zasniva na usklađenoj veštini jedriličarstva i uzdanju u puteve vetrova, oblaka, zvezda i morskih struja, i ispunjenje puta evolucije počiva u tanano oplođenoj igri najdubljih težnji saznajnog bića i naučene snalažljivosti sa jedne, i putanja prirodnog supstrata sa druge strane.

Svaki put poseduje dve strane, i kroz igru prirodnih polariteta se razvija svet. Put predstavlja divan simbol uređenja sveta, jer istovremena razdvojenost i spojenost koju označava svaki put predstavlja divnu metaforu nužnosti razdvojenosti bića Prirode od Boga u svrhu postanka sveta raznolikih putanja, sveta informacija i saznanja. U prirodi životnosti je stvaranje novoga, pretvaranje jedinstvenih celovitosti u nove razlike, u nove grane i pupoljke novih plodova Prirode, da bi se svi oni usrećujuće ponovo vratili u svetlost jedinstva. Simbol evolutivnog razvoja, informativnog bogaćenja sveta i grananja svetskog stabla znanja, ogleda se u morskoj zvezdi koja napušta zadovoljnu družinu (hegelijanska teza) u potrazi za svojim putem, stvarajući tako Put razdvojenosti (hegelijanska antiteza), ali i čežnjivo, duboko u srcu nošeno jedinstvo ka kome će ona svojim kreativnim postupcima budućnosti težiti, i u dostizanju koga (hegelijanska sinteza) će dovoditi sebe i svet do novih, lepotnijih stanja životnosti.

Sve što postoji je put, i suština svakog vida religioznosti je put pružanja našeg bića prema Bogu, čitavom svetu, svakom njegovom biću. Ne postoji, stoga, ništa što je objektivno, odvojeno i nezavisno od nas. »...Never send me to know for whom the bell tolls; it tolls for thee«, podsetio bi nas Džon Don, i svaki zvuk, svaka informacija pokazuju na relaciju sa Tobom, koja tako postaje prosvetljujući centar referentnog sistema subjektovih saznanja. I tada, naša odgovornost za kako nezgodne situacije, tako i stvaranje lepote svuda oko nas, prestaje da bude učaurena i ograničeno lokalizovana, već se pretvara u put našeg dodira sa svetom, put koji se prostire na sve postojeće, čime naše misli i postupke možemo mudro i prosvetljujuće smatrati duboko odgovornima za događaje u najudaljenijim delovima sveta i u naizgled najmanje povezanim životima bližnjih bića, čineći nas blaženo zamišljenima nad svakim listom deteline koji se odcepi u more, nad svakim zvonom i šumom vetra čije melodije, noseći poruke srcu našeg duhovnog puta, prolamaju vazduh na putu ka nama.

Svaki vid evolucije postaje time ko-evolucija, uzajamno unapređivanje svesti i osetljivosti živih bića i oplemenjujuće vajanje njihove životne sredine, slično kao i uvek uporedno i zajedničko evoluiranje bića uronjenih u bliske ekosistemske interakcije. Dobrota kojom se odnosimo prema svetu i drugim bićima odražava se, tako, na oplemenjivanje i sopstvenog bića, dok, sa druge strane, brižno usavršavanje sopstvenih pogleda na svet, jezgrovitih vrednosti i bližnjima okrenutih želja i pružanja ruku, dovodi do spontanog ulepšavanja celokupnog kako živog sveta, tako i najudaljenijih kamenčića koje tada neka daleka mora radosno talasaju, odzvanjajući Kosmosu biserno peščane dodire harmonija ko-kreacije sveta. Istraživanja sveta »oko nas«, tako, postaju identična spuštanjima do suštine našeg bića, dok nam produbljivanje tajni predrasudnih i bioloških osnova naših pogleda na svet, u beskraj otvara nove predele i horizonte prirodne uređenosti. Neo-darvinovsko shvatanje evolucije kao procesa transformacije koji se odigrava u nama, nezavisno od naše sredine, i neo-lamarkovsko shvatanje po kojem se evolucija odigrava kroz adaptaciju bića sredini, dakle suštinski nezavisno od saznajnog jezgra samog bića, stapaju se tako u isprepletenu celinu. Evolucija postaje put, dodir između naših najdubljih težnji i nevidljive, tajnovito božanske Prirode, Prirode koja »voli da se skriva«176, kao što je smatrao Parmenid.

I u tom Putu, naše najdublje želje, poput ozvezdanog neba, uvek se ispunjavaju, naši snovi kao najdublje vizije našeg bića postaju stvarnosti i kakve snove gajimo, takvi i postajemo. Naši talenti, inteligencija i intuicija ne predstavljaju »urođene« i same-po-sebi ostvarujuće kvalitete, već ishode susreta naših sopstvenih težnji i želja sa bezbrojnim voljama drugih bića, u mikrokosmosu našeg uma. »Gde nema vizije, ljudska vrsta nestaje« (Priče Solomonove 29:18), pisao je car Solomon, podsećajući nas na kontinualnu samo-kreaciju i isceljenje naših bića kroz naše vizije, dok je Hajnc fon Ferster govorio: »Neka bude vizija: i bi svetlost«50, slažući se sa Isusovom porukom da »vi ste svetlost sveta« (Matej 5:14), da naša dobrota i plemenite težnje ka obasjavanju životnosti našeg sveta svetlošću, čine da nas sve Sunce zaista obasipa svojom svetlošću. Jer, zaista, ono što vidimo, to i postajemo: mi koji jesmo naš svet, svet koji ko-kreiramo sa svakim životnim trenutkom. Golgeter koji stremi ka golu obasjan željom za njegovim postizanjem, stvarajući u sebi predeo koji podseća na Sunčev zalazak i mio ples sambe na uzavreloj peščanoj plaži, zna da je buđenje finalne vizije postignutog gola u srcu preče od svake promišljene trenutne analize povoljnog načina šutiranja lopte i gađanja mete. Slično tome, predanošću viđenju, odnosno stvaranju duhovne svetlosti u drugim bićima, na tihi način prosvetljujemo suštinu njihovih i sopstvenog bića. Iz okvira autopoietičke teorije znamo da se životni sistemi karakterišu neprekidnom samo-generacijom, cikličnim procesima u kojima svaki element neprekidno gradi ostale elemente bića, i analogno tome i mi sa našim posmatranjem i interpretacijama (nerazdvojivim od procesa posmatranja, jer nema čulnog opažanja bez implicitne interpretacije u kojoj učestvuju naša svesna i podsvesna očekivanja, navike i saznajne, fizičke i biološke strukture) stvaramo naš svet. Jer, ako zaista »vidimo sebe očima drugih«, kao što je smatrao Viktor Frankl, tada uviđanjem nebeske lepote i izvorne mudrosti u bićima našeg sveta, tiho i neprimetno sledimo Božiji, krotki i jurodivski put stvaranja sveta sreće, radosti i mira. I upravo zato je nužno prosvetljivati korene sopstvenih pogleda na svet, znajući da osuđujući svet podsećamo na »majmuna koji se ruga sopstvenom odrazu u ogledalu«117, te da »čulni organi jesu svojevrsne teorije«128,147 (kao što je smatrao Karl Poper) koje ne primaju impulse objektivnog sveta, već ga neprekidno implicitno interpretiraju i stvaraju.

S obzirom da sve naučne, umetničke, filosofske i svakodnevne jezičke predstave sveta predstavljaju - kao posledica neponovljivih jedinstvenosti sveta iz svake saznajne perspektive i neizvodljivosti dosezanja stvari-po-sebi, već samo ishoda naših spoznajnih dodira sa Bićem sveta – samo metafore, ali ne i istinitosne odraze stvarnosti (a primetimo da se sa intenzitetom kriterijuma istinitosti koji neka društvena ideja propagira, uvećava i tragičan opseg njenih dejstava), i prosvetljena razmišljanja budućnosti vidim – slično Aristotelu, utemeljivaču savremene logičke analize, lišene metafizičkog elementa, koji je smatrao da »što sam više upućen na sebe i što sam usamljeniji, utoliko više postajem ljubitelj mita«176, i Martinu Hajdegeru koji je pisao da »mišljenje u budućnosti više neće biti filosofija. Ono treba da siđe do siromaštva svoje prethodne suštine. Mišljenje sabira jezik u jednostavne priče«176 – u povratku na »igru staklenih perli«, na tanano pletenje poetskih, inspirativnih sa jedne, i racionalnih izražajnih putanja sa druge strane, u neraskidivo isprepletene, harmonične celine. Jer, vera i znanje, lepota i razum moraju biti nerazlučivo uzajamno prožeti i međusobno potencirajući u svakom obliku duboko-etičkog vida ljudskog znanja. A znajući da svaki oblik eksplicitovanog ljudskog znanja predstavlja skup isprepletanih metafora, metafora koje nastaju u dodiru horizonata interpretirajućeg bića i stvaralačkog bića188, moći ćemo u svakom ljudskom ili civilizacijskom delu zanemariti njihov eventualni prepotentni implicitni imperativ istinitosnog kazivanja (a »istina je rat«167, kako je imao običaj da kaže Hajnc fon Ferster) i pronaći povode divljenja u njihovom sistemskom, opštem karakteru koji ih, poput Isusovih i svih drugih, mudrih religijskih priča, može činiti relevantnim opisom i etičko-estetskim putokazom u svakoj aktuelnoj ili zamišljenoj životnoj situaciji.

Održavanje znanja da svaki kvalitet je put, ko-kreativni plod na relaciji između našeg bića i Prirode, spontano i naše telesne, jezičke i mislene izražaje nahodi u smeru ne egocentričnosti, dominantnosti, ali ne ni gubljenja dubokog osećaja odgovornosti i aktivne kreativnosti, već skromne uravnoteženosti, »srednjeg Puta« koji nas vodi kroz prihvatanje kako realizma i uvažavanja tuđih iskustava, tako i duboko ukorenjenog konstruktivističkog osećanja odgovornosti, jer mi, našim mislima i temeljnim željama zaista stvaramo svet u dodiru sa učiteljskom Prirodom. Tako se i objektivistički stavovi tipa: »Ova muzika je dobra«, preobražavaju u skromne izražaje tipa: »Dopada mi se ova muzika« (iako naš jezik ne može izbeći objektivističku eksplicitnost i postaviti referentne centre izražaja na relacije, glagole, skromno skrivajući krajnje tačke ovih odnosa iza naših saznajnih horizonata), a referentni centri svakog našeg izraza se pomeraju od solipsistički zamišljenog jezgra našeg bića ili hladnog i nasumičnog, objektivnog sveta, na put koji spaja naše saznajne svetove sa božanskom Prirodom. Iako strogi objektivistički stavovi zvuče autoritativno, prividno snažno, znalački i emotivnim pritiskom pozivaju na promene u saznajnim svetovima drugih bića, istinska snaga leži u skromnim, tihim izjavama, jer tiha voda je ta koja breg roni. Nakon pozivanja Nebeske vatre i trijumfa nad Valovim prorocima (Carevi I 18:37-39), prorok Ilija, osećajući se ne ushićeno, već tužno (jer, »u svakoj pobedi ima mnogo suza« (Tao Te Ćing 31)), odlazi u divljinu, seda ispod krošnje drveta smreke i, poput Džordža Bejlija u filmu »It's a wonderful life«, u vrhuncu sopstvene tuge i beznađa, inicira pojavljivanje anđela koji ga ohrabruje, čineći da Ilija krene na put ka Planini Horeb na gori Sinajskoj gde će se susresti sa Gospodom. »I reče on, idi napred i stani nad planinom pred Gospoda. I gle, Gospod prođe, i veliki i snažni vetar rascepi planine, i razlomi stene pred Gospodom; ali Gospod ne beše u vetru: i nakon vetra, zemljotres; ali Gospod ne beše u zemljotresu: i nakon zemljotresa, vatra; ali Gospod ne beše u vatri: i nakon vatre, dođe glas, miran i tih«37 (Carevi I 19:11-12). I zaista, iako smo danas okruženi vrednovanjima gromoglasnih izjava i raspirujućih pokliča, prava snaga i iskrene zvezde-vodilje počivaju u malim, tihim glasovima, u skromnim i nenametljivim porukama i mirnim, idiličnim, impresionističkim pogledima na svet, prirodnim ambijentima i pejzažima.



Iz teorije igara se mogu izvesti zaključci da dok težnje ka hitrim i hirovitim postizanjima koliko god mirotvornih i harmoničnih rešenja, rezultuju u buđenju dugotrajnih nesklada i nerazumevanja, dopuštanja polaganog i prirodnog rascvetavanja naših ideja u vidu divnih, oplemenjavajućih ostvarenja dovode do uobličavanja čitavih sistema u pitanju u istinski harmonične konture22. Istraživanja na osnovama sistemske teorije su slično pokazala da ekonomski projekti sa idealom »get big fast« predstavljaju dugotrajno uspešne i održive sisteme samo u retkim uslovima, kada se niz sistemskih efekata spontano povoljno usaglasi119, a sa dubokim znanjem da naše najdublje težnje, naša duša, poput Sunca, okružena planetama vere, temeljnih težnji, nadanja i priželjkivanja, učestvuje u ko-kreaciji čitavog sveta u dodiru sa Božijom, učiteljskom Prirodom, sa svim postojećim, rađa se i znanje da nije nužno našom glasnoćom, eksplicitovanom, propovedajućom etikom, već tihom i neprimetnom, implicitnom dobrotom, menjati svet u smeru napretka i jednake dobrote. Umesto eksplicitovane dobrote, dobrote koja se krije samo u rečima i plitkim delima koja oličavaju našu uglađenost i pristojnost, neophodno je negovati dobrotu i herojstvo na nivou naših najdubljih, implicitnih težnji i izraza, na nivou jezika našeg srca. Jer, reči prijemčivosti i blagonaklonosti u osnovi kojih se kriju težnje ka odricanju i odbacivanju, osećanja nezadovoljstva susretanim bićima i strah koji emitujemo u našim susretima naspram radosti i slobodnih istraživačkih, ali suptilnih, nemanipulativnih i nedodirujućih poriva, samo na površini doprinose harmoničnom usklađivanju globalne životnosti, dok korenite putanje nastavljaju da progrizaju čitav svet na mnogo dubljim nivoima, neprimetno prouzrokujući nezadovoljstva, disharmonije i sukobe. Jer, »kada se lovac ustremi na svoj plen, peva slatku pesmu da ga očara«, ali »sva dela budalastih su nalik brzo izbrisanim brazdama na vodi, a dela svetaca su poput ugraviranih linija na kamenu. Premda mogu biti mala, ostaju trajna (podsećajući nas na reči cara Solomona da »kako uragan (a »uragan je vihor kome se žuri«, kako nas podseća jedan aforizam) prođe, tako i rđavih nema više: ali pravedni su večni temelj« (Priče Solomonove 10:25), prim.a.)...Iako možemo živeti u visokoj društvenosti, ne mora postojati bliskost poput vode i lotosa. Sveti ljudi mogu živeti daleko razdvojeni, a ipak biti radosno sjedinjeni poput meseca i vodenih ljiljana«101, kako nas je učio drevni ratnik Nagarđuna. Poznato je da – s obzirom da plamen koji se brzo rasplamsa, brzo i ugasne - dok se intenzivno reklamirana, eksplozivno popularizujuća ljudska dela nakon određenog vremena gase i postaju zaboravljena, tiha i neprimetna, nenametljiva dela, godinama i vekovima polako nalazeći svoje mesto u istoriji ljudske civilizacije, postaju duboko uticajni i značajni izvori inspiracije, zaista menjajući čitav svet. Za razliku od meteorita koji samo prohuje nebeskim svodom ili heliocentričnih planeta i drugih satelita koji, sijajući reflektovanjem Sunčeve svetlosti, brzo zamaknu iza horizonta, zvezdani, iz dubine svoje egzistencije sagorevajući izvori, čijoj svetlosti je potrebno puno, puno vremena da pristigne do nas, dugotrajno i poverljivo konzistentno obasjavaju naše duhovno čežnjivo nebo svojim divnim značenjima138.

I sa druge strane, mudro posmatranje sveta nikada ne postaje trenutno i eksplozivno fascinirano susretima sa bićima i putanjama sveta, već je okruženo znanjem da razumevanje svih velikih i važnih životnih ideja zahteva njihova dugotrajna glačanja, preispitivanja i graviranja ne samo duž peščanih dina puteva po kojima hodimo, već i širom reka života koje struje u nama i u Suncima koja se svakog dana rađaju u dubinama našeg stomaka i svetim jedinstvom obasjavaju naše mirno i prisebno, nečujno meditativno biće. »Samo se na pijaci čovek presreće sa Da? ili Ne? Sporo je iskustvo svih dubokih fontana: dugo moraju one čekati dok ne saznaju šta je zapalo u njihove dubine«116, pisao je Fridrih Niče, podsećajući nas na fuzzy prirodu svakog prirodnog odgovora, rešenja i putokaza, kao i ne na brzinu i lakomislenost, već radosnu dubinu i budnu, hitru sporost kao na puteve mudrih razmišljanja. Ipak, ponekada sa dubokim intuitivnim osećajem držeći na dlanu izvesne putokazne linije, u nama se može razbuditi neobjašnjiva, prosvetljujuća impresioniranost, čiji se razlozi tek kasnije, kroz mnogo protečenih voda, pojave, podsećajući nas na važnost mudrog i pažljivog, poverljivog i jezgrovitog, poput veštine Tao konjušara Jina157, dodirivanja i upoznavanja prirodnih putanja.

Na sličan način kao što želeći da plivamo nečujno, neprimetno, ne praveći nijednog vala, poput Tao plivača, namesto težnji ka maksimiziranju brzine našeg kretanja, namesto nestrpljivosti i cilja na našem umu, moramo se naučiti da upravo u putu ka vrhovima planina opstaju njeni plodni predeli, te da svaki naš zamah i pokret moraju odisati mirom i predanošću datom trenutku postojanja, i rukovođenje našim životnim postupcima može dostići savršenu harmoniju sa Prirodom, harmoniju »zlatnih« vremena o kojoj se sanjalo u doba procvata Tao filosofije, u kojoj bića »ne ostavljaju traga«, samo kada naše ideale brzine i neprekidnog rasta zamenimo ravnotežama, optimalnostima i srednjim putevima. Jer, tajna lepote doživljaja sveta nikada ne počiva u samo jednoj, bilo stvaralačkoj, bilo interpretativnoj strani saznajnih interakcija, već u njihovim susretima, u obogaćujućem, evolutivnom razumevanju koje se rađa u preseku horizonata dubokih težnji koje nevidljivo sveobuhvataju vidljive crte i dela, kao i skrivene misli i osećanja bića u dodiru. Umesto objektivnih, materijalističkih pristupa i kvaliteta, ili solipsističkih, subjektivno idealističkih izuma crta sveta, tako se postavlja put, dijalog, dodir, aktivno upoznavanje i uzajamno istraživanje kao potencijal beskrajnih kreativnih iskri na putu evolucije životnosti. Jer, svaka evolucija je ko-evolucija, i sve što je zaista dobro i održivo za celotnu Prirodu, dobro je i za nas, i obrnuto: ono što je zaista, dugoročno i u holističkom, sveobuhvatnom kontekstu zaista dobro i prosvetljujuće za naše biće, dobro je i za čitavu Prirodu, Prirodu koja crta pravo krivim linijama, čineći da su često duži, krivudavi, teži i naporniji putevi stvaralačkiji i zaista pravi, da su »uska vrata i stešnjen put koji vode u život« (Matej 7:14), da naši skromni izbori predstavljaju najbogatije izbore, da putevi prašine vode vodama čistote, da putevi beskrajnog davanja vode plodnom izobilju, i obrnuto.

Sa znanjem da naš svet predstavlja plod igre uma i Prirode, i naša odgovornost i smislenost sveta se paralelno prostiru, donoseći nam nove koloseke znanja i divljenja. Jer, danas je odricanje odgovornosti kroz prihvatanje sveta objektivnosti i nezavisnosti od naših saznajnih, emotivnih i opšte-temeljnih perspektiva egzistencije, postalo toliko popularno da se u većini izražaja može nazreti implicitno prebacivanje sopstvenih odgovornosti za izgled našeg sveta na druga bića, na Prirodu, na sudbinu, Tvorca, na inertne i nasumične fizičke zakone, na determinističku, kompjutersku prirodu sveta, na socijalna pravila ponašanja, visoke političke odluke i stavove i slično. Savremene objektivističke ideje na osnovu kojih se u eksternim događanjima krije tajna životnih zadovoljstava - doprinoseći stvaranju savremenih zavisti ne prema tuđim unutrašnjim doživljajima, već prema eksternim okruženjima u kojima plutaju bića, te nastanku mnogobrojnih sukoba, iniciranih idejama da se menjanjem sveta, a ne njegovog subjektivnog doživljaja postiže sreća – čine, takođe, suštinska prebacivanja odgovornosti za stanje našeg sveta, i to od svesnog oblikovanja naših etičko-estetskih temeljitih stavova na kojima se grade čudesne ispunjenosti u susretu sa najskromnijim putanjama sveta, do zaboravljanja na unapređenje suštine naših pogleda na svet i zamišljanja tuđih, udaljenih i inertnih svetova kao prividnih ključeva sreće. Današnja pozivanja na eksplozije na Suncu kao na uzroke klimatskih promena, umesto na temeljne vrednosti savremene potrošačke kulture i sledujuće pozivanje na modifikovanje prvenstveno sopstvenih stavova i težnji, pa tek potom i uređenosti sveta, predstavljaju tipične primere ovakvih objektivističkih prebacivanja odgovornosti, i pored toga što je optimalni put uvek srednji Put, put koji se pruža između, za-jedno sa nama i Prirodom, nama i svim postojećim. Sunce koje rađa nove dane u očima planetarnih bića samo u objektivističkim predstavama sveta predstavlja inertno kosmičko telo koje nezavisno od našeg doživljaja sveta, priča svoje priče, slepo obavlja svoj osvetljavajući posao, dok u svetom, ko-kreirajućem doživljaju stvarnosti znamo da je ono, slično kao i svaki detalj Prirode, metafora jednog dubljeg, analognog Sunca u nama samima, da je ono divan znak koji vodi u srce našeg bića, u jezgro svetlosti duha i da, stoga, upravo vera i plemenite težnje koje nosimo u nama čine da se ono svakodnevno rađa i blagosilja svojom svetlošću životnu raznovrsnost našeg sveta. »Obsodijansku pahulju i silicijumski čip pogađa svetlost iste logorske vatre koja se prenosila od ruke do ruke od kada se ljudski um začeo«46 stav je Džordža Dajsona koji nam odslikava Sunce i čitav svet poput olimpijske baklje koju su nečije duhovne brižnosti i saosećajna požrtvovanja postavila u naše ruke, čineći nas neizmerno odgovornima da ovaj večni plamen života održimo i u još divnijem obliku predamo futurističkim i sve spiritualnijim svetovima ka kojima se krećemo.

S obzirom na uzajamnost uticaja božanske Prirode i naših temeljnih težnji u svakom ostvarenju, rađanju svake informacije našeg sveta, ne samo relaksirajuće prepuštanje našem biću da zamahuje mirne talasiće, harmonične uzdahe i izdahe širom mora našeg bića, niti samo prepuštanje tajnama, skriveno realističnoj Prirodi, nosi sa sobom put savršene harmonije, već istovremeno prepuštanje i sopstvenom biću i Putu Prirode, njihovom iskrenom, srce-otvarajućem, predanom dodiru tokom, na primer, svakog umirujućeg utonjavanja u san, predstavlja put divnog, adaptivno-evolutivnog utapanja u jedinstvo uma i Prirode. Molitveni, iskreni dodir jezgra našeg bića i tajnovite Prirode, otvara nam puteve plodonosnog mira, radosnih otkrovenja i božanskih saznanja.

Tajna našeg duhovnog uspinjanja, božanskih iskri i plodova duhovnog ovaploćenja, počiva ne samo u divnim eksternim putanjama sveta i našem pasivnom predavanju njima, već u aktivnoj interakciji između saznajnog uma, čitavog našeg bića ispunjenog tragalačkim pitanjima i mističnom otvorenošću sa jedne, i putanja Prirode sa druge strane. Dobre i zle, povoljne i narušavajuće putanje i harmonije sveta nikada ne postoje nezavisno od naših, bilo direktnih, perceptivnih ko-kreacija ili indirektnih, misaono-reflektivnih interpretacija. Ko-kreacija svakog detalja našeg sveta je uslovljena našim najdubljim težnjama i saznajnim osnovama, a svaki vid sujevernog demonstva, primitivnog, magijskog verovanja u egzistenciju potlačujućih, bilo »zlih« ili »dobrih« sila u svetu se, kroz otkrovenje stvaranja sveta u dodiru naših saznajnih težnji i skrivenih, božanskih temelja Prirode, pretvara u poverljivu i svetlu svest, prosvetljenu znanjem da mi, naše najdublje težnje i htenja, u sprezi sa nevidljivom, božanskom Prirodom, jesmo gospodari naše sudbine, slobodni da prividno bilo otkrivajuće ili izumljujuće, ali zapravo uvek ko-kreirajuće, kroz dodir naših saznajnih težnji i Puta Prirode, učeći stvaramo svet. Traganje za našom srećom koja, poput zakopanog blaga, postoji u nekom ambijentu Prirode, nezavisno od naših suštinskih, trenutnih težnji, nas može samo podsetiti na Sunčevu dugu i ćup sa blagom koji se krije u njenom podnožju, ćup neuhvatljiv jer Sunčeva duga uvek opstaje u relaciji između naših očiju, naše perspektive posmatranja sveta i položaja Sunca. Slično tome, kroz dodir Prirode - božanskog ideala odslikanog metaforom Sunca koje stvara život, ne išteći ništa zauzvrat – i saznajnih bića, rađa se čitav svet, svaka putanja, linija i nota muzike Kosmosa. U svakom predelu Prirode i u svakoj životnoj situaciji, stoga, možemo podešavanjem kompasa našeg srca, doživeti prosvetljujuću sveprisutnost našeg bića, trenutke beskrajne radosti i stapanja u prirodnu celinu, trenutke znanja da sve stvari, dobre i loše, i mi sa njima, neumitno pratimo Put Prirode, Prirode za koju tada znamo da je »beskrajna lopta čija je površina nigde, a centar posvuda«.

Svaka crtica sveta, svaki njegov kvalitet, sve što može pod bilo kojim uslovima postojati predstavlja ishod dodira, puta između dveju saznajnih polova. S obzirom da ne samo da različite fizičke metode opisivanja prividno istih predela stvarnosti rezultuju često u drastičnom uzajamnom odskakanju dobijenih vrednosti i »stanja stvari«105, već i da, uopšte, različita bića ne vide slike istog, objektivnog sveta, već svako od njih kontinualno stvara, ko-kreira u dodiru sa Prirodom svoj posebni svet, i svaki opis Prirode se mora pozivati na dve strane, posmatračku, epistemološku i prirodnu, ontološku, te moramo biti svesni merne aparature, naše biološke strukture i saznajnih predrasuda pri razumevanju opisa svakog naučnog rezultata i zaključka. Svaka definicija, stoga, mora biti izvedena iz relacija saznajnog entiteta i Prirode – te tako informacija može biti »(ontološka) razlika koja pravi (epistemološku) razliku« (premda bih, postavljajući referentni centar na samu relaciju, informaciju pre definisao kao »pravljenje (epistemološke) razlike (ontološkom) razlikom«), putanja može biti »pružanje pažnje duž granice koja čini primarnu, perceptivnu razliku« itd. - pri čemu, naravno, jezgra našeg bića i Prirode, duša i Bog, u krajnjim slučajevima, ostaju nedefinisani, skriveni u našim jezičkim ekspresijama, otelotvoravajući tako biblijsku zapoved da »ne uzimajmo uzalud imena Gospoda Boga svojega« (Mojsije II 20:7). Premda je savremeno naučno-filosofsko razmišljanje i izražavanje zasnovano na tradiciji eksplicitovanja i definisanja svih upotrebnih pojmova, neprirodnost ovakvog prilaza i ukazivanje na nužnost egzistencije elementa mističnosti u svakom vidu filosofije, nauke i ljudskog znanja, na nužnost uravnotežavanja vere i razuma, intuicije i logike, rađa se iz izranjanja niza cirkularnih definicija ili zatvorenih lanaca definicija, sa iole produbljenim osnovama našeg znanja, sa istraživanjem saznajnih i racionalnih temelja na kojima stoje zaključci svakog oblika ljudskog rezonovanja. Znanje da se srca lepote, božanske esencije našeg postojanja i duhovno-društvenih putokaza, ne mogu eksplicitovati, već uvek moraju opstajati na nevidljivim temeljima davanja našeg bića svetu, čini nas uistinu mudrim ljudskim bićima, ovenčanima u tajnovitim i mističnim osmesima koji pozivaju na čuđenje i traganje za enigmom življenja, za skrivenim blagom religioznog traganja.

Prihvatanje relativnosti iskustava i ne-znanja koje uokvirava naše posmatranje i predviđanje efekata određenih prirodnih pojava i ponašanja na tuđe saznajne svetove, znaci su ogledanja duboke etike na našim saznajnim temeljima. Jer, dok su takmičarski duh, egocentričnost, odvažnost i uzdizanje sopstvenog bića u našim društvenim odnosima, usko povezani sa apsolutističkim »poznavanjem« (šta je »dobro« za druga bića) i manipulativnim doživljavanjem drugih bića poput lutaka vezanih za kruto drvenu dršku našeg ega, znanje da ono što je dobro za nas, ne mora biti dobro za sva druga bića u svakom drugom iskustvenom kontekstu, pruža se ruku uz ruku sa ne takmičarskim, već blagodetno uzajamno uzdižućim doživljavanjem bližnjih bića kao naše braće i sestara, očeva i majki, sinova i kćerki. I sa ovakvim stavom mora, mora u koje se ulivaju sve reke u potrazi za zaštitom, duhovnom potporom, utehom i osnaženjem, današnja rutinska ogovaranja i pokazivanja na sopstvena nezadovoljstva, kao načina da se spuštanjem drugih pokažu sopstvena veličina i vrednost, pretvaraju se u uzajamno uzdizanje, podizanje, čedno posmatranje sveta sa vratom žirafe usmerene ka svetlucavim zvezdama.

Umesto zaslepljujuće fiksiranog, ratobornog ubeđivanja bližnjih bića u isključivu istinitost i ispravnost sopstvenih stavova, ideja, te vrednosnih kriterijuma i orijentacija, umesto insistiranja da se svi povinuju našim pogledima na svet, našim shvatanjima i kreativnim vodiljama, sa prihvatanjem jedinstvenosti i neponovljivosti iskustva iz svake saznajne perspektive Kosmosa, postavlja se susret sa pruženim rukama budne odgovornosti, sveprihvatanja i ne predrasudnog potvrđivanja, već nepredvidljivog i otvorenog, radoznalog upoznavanja, prožetog milim treptanjem toplih očiju u kojima teku blage vode poverenja i radosnih saživljavanja, očiju koje duboko znaju da pošto svaki kvalitet, svaka crtica svačijeg sveta predstavlja ko-kreativni put između duše i Prirode, sve zaista počiva u svemu; cela Vaseljena prožima životom svako zrnce peska, svaki naš mio pogled ili pomisao veselo, u talasima plove Vasionom, svaka naša temeljita pretpostavka i božanskost duše se ogledaju u svakom deliću našeg sveta, dok prisustvo Boga pulsira večnošću u svakom zrncu Kosmosa. Temelji naše duše i Boga se nikada ne mogu direktno sagledati, već se njihovi neprekidni evolutivni, ko-kreativni dodiri u kojima se rađa i razvija čitav svet našeg iskustva, mogu očitavati u svakoj, i najmanjoj crtici našeg sveta. Tada, u ravnoteži Puta, ne samo da se sve obeznađene usamljenosti koje nose jednostranosti bilo solipsizma ili objektivnog realizma pretvaraju u beskrajno plodonosne dodire, već i svaka naša društvena i ekološka razmena saznajnih i ontoloških temelja sa bićima sveta prestaje da bude monološko pričanje sebi, kao i ulagujuće povinovanje tuđim autoritetima - ne razvijanje novih, kreativnih podsticaja bićima sveta, već pasivno potvrđivanje njihovih stavova, ideja i puteva - i pretvara se u građenje mostova jednakosti, u svete, budne, istovremeno prisebne i duhovno obgrljujuće, prisajedinjavajuće susrete sa bićima sveta, omogućavaju nam da se naša isceljujuća kreativnost, kroz svetle snopove naše imaginacije, kroz zamišljanje voljenih bića u oblicima svete čistote, isusovske blagosti i dražesne dobrote, rascvetava obasipajući čitav svet cvetnim semenima saznajnih, zvezdanih divota.

»Neko se pruža ka bližnjima jer traži sebe, a neko da se izgubi«116, učio je Ničeov Zaratustra, opisujući nam krajnosti dominirajućeg solipsizma i odgovornosno-redukujućeg objektivizma u muzici svete ljubavi, ali sa održanjem tople ravnoteže Puta, sa svakim našim istovremeno prisebnim i poverljivim pogledom, dodirom i sjajem naših vrlina, poniklima na mostu jednakosti koji spaja tanano osluškivanje našeg srca sa jedne, i predano pružanje našeg bića čitavom svetu i bližnjima sa druge strane, otkrivaćemo kako najdublje suštine našeg bića, tako i jezgra Prirode, božanske osnove našeg postojanja, pletući usput divne strune ko-kreacije sveta u dodirima naše duše i Boga, i dražesnih harfi koje povezuju bića Kosmosa u istovremeno duhovno budno i sanjalački opijeno, istovremeno svesno i prisebno, u sebi utonjeno stvaranje i spontano, slobodno prepuštanje melodijama i harmonijama sveta, te istovremeno dopuštanje da nas dirljive pesme kroz našu umirenost, stresno-apsorbujuće preplave inspirativnim osećanjima, suštinski nas uzdižući na putevima naše evolucije i evolucije čitavog sveta, kao i ne propuštajući da nas povremeno lelujave melodije navedu na spontani, sveispoljavajući i opuštajući ples. Jer, tek kada dopustimo da nas suze u grlu preplave naših budnim i mirnim uživljenostima u muziku sveta, iz našeg grla će moći da poteknu spontani glasovi osunčanih, ptičijih usklika, odraza čiste radosti i božanske blagosti.



I s obzirom da je čitav naš svet posledica neprekidnog ko-kreativnog dodira između naše duše i Gospodnje Prirode, te da je nastao iz sveobasjavajuće želje za samo-spoznajom i samo-realizacijom koja se - s obzirom da svest o postojanju bilo čega nužno podrazumeva nesavršeno spoznajnu podelu na posmatrača i posmatrano - proteže u beskonačnost divnih životnih opcija postojanja sveta, putanja saznanja i svetlih osećanja radosti, ogledanje celokupne Prirode u našoj svesti, u našem susretu sa njom kao ontološkim temeljima koji u sprezi sa našim najdubljim epistemološkim težnjama grade strune sa kojih se prostire ko-kreativna muzika čitavog našeg sveta i rađanje svakog njegovog delića, predstavlja srednji Put našeg duhovnog razvoja, činjenja svake ko-kreativne putanje našeg sveta, svake granice koja istovremeno spaja i razdvaja našu dušu i Prirodu u ovim uzajamnim, molitvenim ogledanjima, svetim Duhom.

Iz svesti o iscrtavanju svakog delića našeg sveta putem dodira saznajnih temelja našeg bića i božanskih osnova Prirode, između bezbrojnih divnih, opšte prosvetljujućih i oplemenjavajućih posledica, rascvetava se i znanje da se samo besna i razmažena, dečije manipulativna delanja karakterišu idealima direktnog, savršeno preciznog i vernog preslikavanja naših kreativnih ideja na prirodne supstrate našeg sveta, te da je svako istinski divno, spontano i neshvatljivo prosvetljujuće stvaranje prožeto spletom naših samostalnih kreativnih ideja i prepuštanja spontanom toku Prirode, osluškivanju njenih znakova i suptilnih ograničavajućih putokaza pri ispunjenju naših zamisli i otelotvoravanju dražesnih, nevidljivih muza naše duhovne inspirativnosti. Svako zaista divno, božansko stvaranje podrazumeva predavanje naše potpune kontrole i predvidljivog reda putanjama zajedničkog, uzajamnog stvaranja i evoluiranja, a rađanje novitetnih ideja kroz blještave susrete razumnih, logičkih čvorova i lavirinata sa inspirativnim, intuitivnim vodiljama ka njihovim rešenjima i osunčanim izlazima, te čudesni trenuci replikacije životnosti, izvornog postajanja dva od jednog, slično kao i Božije stvaranje sveta kroz prihvatanje slobodne volje živih bića (ali i obrnuto, stvaranje i evoluiranje sveta životnosti kroz prihvatanje božanske emanencije i duhovno dragocenih putokaza u svakom deliću Prirode), predstavljaju primere divotnih kreativnosti obeleženih ne manipulativnim držanjem svih končića lutkastih i beživotnih pokreta i dodira naših dela, već davanjem i poput zvezdanog neba rasipanjem čitavog sebe, svojih najdubljih izvorišta kreativnosti i plemenitih težnji na brižne i zadivljene dlanove bića sveta. Ideja o mogućnostima antropocentričnog dizajniranja materijala i uređaja budućnosti »atom po atom«, bez obaziranja na samo-organizacijske vodilje Prirode, stoga, između ostalog, prepušta mesto harmoniji naše logičko-intuitivne kreativnosti i negovanja pragmatičkih zvezda-vodilja u srcu našeg bića sa jedne, i osluškivanju suptilnog govora Prirode, njenih sićušnih putokaza sa druge strane, evolutivnom koračanju ka poljima budućnosti kroz držanje za ruke naše zadivljene ljudskosti i božanske Prirode171. I svako naše prebiranje po kosmičkim tonovima koje naše biće spontano iznedruje sa svakim trenom našeg življenja, u svojoj zasenjujućoj lepoti biva prožeto harmonijom između ponovljive, kristalne uređenosti naših kreacija i spontane, meditativne i vodene prepuštenosti nečujnom govoru našeg srca, dopuštanju da se kako jezgro našeg jedinstvenog bića, tako i Put celotne Prirode istovremeno izraze kroz nas. Naša duboka odgovornost izgrađena na temeljima vere da sa svakim našim tonom isceljujemo bića Prirode, da na neprimetan način pred njima prostiremo zlatne puteve koji vode ka spoznajama njihove duše, čini da poput Sunca duboko uronjeni u sagorevanje sopstvene božanske suštine, iznedrujemo nadaleko pružajuće zrake svetlosti, zlatne i poverljive, putokazne odsjaje duž staza na kojima se prostiru brižni i pažljivi koraci tanano osetljivih i dražesno ljubopitljivih bića Prirode.

I kada se susretnemo sa objektivističkim stavovima negiranja ko-kreativne prirode sveta, iscrtavanja svakog njegovog detalja kroz dodir najdubljih vrednosti našeg duha i neprimetne, božanski učiteljske Prirode, ukazujući nam da se vidljivi i opipljivi kvaliteti svakog zajednički dostupnog objekta sveta mogu usaglasiti kao jednaki za sva ljudska bića, setimo se ne samo da ravnoteža zajedničkosti i posebnosti čini jednu od suštinskih životnih tajni (tajni života u kome znamo da samim tim što naš svet postoji, postoji nas barem dva), te da jedinstvene biološke strukture iscrtavaju u sprezi sa prirodnim inicijacijama nužno jedinstvene perceptivne svetove, već i da, premda se izvesne očigledne osobine zajednički doživljenih objekata mogu uvrstiti u jednake (implicitnim dogovorom usaglašene) kategorije, njihove nevidljive crte, oreoli duha koje oni prostiru oko sebe su jedinstveni za svako biće Kosmosa, čineći da u jednakim predelima, svako od nas vidi različite priče, uspomene, ideale prošlosti, krasotne snove i crte nedokučive lepote. Premda se za loptu u našem naručju možemo usaglasiti da je ona okrugla, da poseduje izvesnu boju, šarolikost i veličinu, njen unutrašnji sjaj, neopisivo more osećanja i internih životnih putanja koje svako od nas vidi u njoj, ne mogu se usaglasiti upravo jer pripadaju suštinskim putevima naših doživljaja sveta, putevima koji su poput ljubavi, vere, radosti, duha i Boga uvek skriveni i neeksplicitujući, ali istovremeno sveprisutni i sveprožimajući. Otkrivajući moć temeljnih, nevidljivih i suptilnih putanja našeg razmišljanja, doživljaja sveta i etičkih stanovišta koji rasprostiru svetli sklad čitavim našem bićem i svetom, u nama se budi i znanje da se blistavim mislima i čistoćom razuma, pročišćenjem najdubljih vrednosti našeg bića, svetlom dobrotom našeg srca, iscrtavanjem raznolikih detalja bića našeg sveta u konturama duševni prozirnog, osunčanog sjaja, privođenjem svih bića sveta u zajednicu našeg svetlog srca uistinu usavršavaju putevi našeg božanskog misionarstva.

Informativna i spiritualna evolucija Prirode se odigravaju paralelno, uzajamno potencirajuće, čineći da se temeljito produbljivanje jezgra našeg razmišljanja odražava i na bogatstvo naših kreativnih poduhvata, dok šarolikost informativnih pejzaža našeg sveta podstiče iscrtavanje sve uzvišenijih, božanstvenijih i milostivijih stepenica duha naših bića. Evolucija duha i sveta se, stoga, odigrava upravo na nivou ko-kreativnih putanja rađanja sveta u očima bića Prirode. Sunce koje pozdravljamo na svom izlasku našim toplim mahanjem, tako, predstavlja mudri putokaz u jedno veliko Sunce duše koje gori u našim bićima, a naša bića i Priroda se kreću korak po korak, ruku uz ruku, uzajamno se ogledajući i zaljubljeno tonući u oči jedna drugih na putu naše zajedničke evolucije. Naš stupanj karmičkog uzvišenja, evolucije duha, ostvarenja sve čudesnijih, milotvornijih i čednijih saznajnih talasa, horizonata i božanstvenih dodira na nebesima našeg uma i srca, možemo očitavati kako na lepoti organizacije našeg bića, tako i na harmoničnosti prirodnih i društvenih uređenosti, stepenima prijateljstva, ljubavi, sreće i zadovoljstva kojima odišu putanje koje se pružaju između bližnjih bića našeg sveta. I na putu našeg duhovnog napretka, činjenja našeg bića i sveta, čudesnog drveta saznanja koje se uzdiglo iz karmički umreženog životnog supstrata sveta, blistavim i nebesko čistim, setimo se da »se zla karma neutrališe težnjom ka dobroti«58, kao što je smatrao Milarepa, pokazujući nam da ne samo u prividnim korisnostima i isplativostima našeg delanja u svetu, već na tananim temeljima naših najdubljih težnji, u milostivosti uma, sjaju srdačnosti i božanskoj sreći kojima obasjavamo sve naše, i prividno najmanje značajne kreativne poduhvate, počivaju tajne uspešnosti, trajnosti i celivanja vodama dobrote i duhovnog rasta celotnu Prirodu i njena bića. Poput šumskih slonova ili livadskih pčela koji, utabavajući prašumsko šipražje i srkajući cvetni nektar, neprimetno i nehotično raznose biljna semena iz kojih će izrasti nove, sjajne krune života173, i naša bića širom prostranstava sveta tiho i neprekidno seju semena naših najdubljih težnji, temelja naših nadanja i naše vere u rađanje Sunca dobrote i božanskog sjaja u srcima bližnjih bića i čitave Prirode.

Apokrifno jevanđelje po Filipu sadrži sledeće redove: »Vladari misle da se putem njihove moći i volje izvode njihova ostvarenja, ali Sveti Duh u tajnosti postiže kroz njih sve onako kako želi. Istina, koja postoji odvajkad, seje se posvuda. I mnogi je vide posejanu, ali je malo onih koji je vide požnjenu...Niko ne može videti išta od postojećih stvari ukoliko ne postane poput njih...Isus je postao veliki, ali je učinio svoje sledbenike velikim, kako bi ga mogli videti u njegovoj veličini...A ono što vidimo, to i postajemo...Vera prihvata, ljubav daje...Žetva se prikuplja u ambaru kao rezultat prirodnog dejstva vode, zemlje, vetra i svetlosti. Božije uzgajanje slično poseduje četiri elementa – veru, nadu, ljubav i znanje. Vera je naša zemlja u kojoj uzimamo korene. Nada je voda u čijem toku se navodnjavamo. Ljubav je vetar kroz koji rastemo. Znanje, stoga, jeste svetlost u kojoj sazrevamo...Većina stvari u svetu, dokle god su njihovi unutrašnji delovi skriveni, stoje uspravno i životno. Bivajući otkrivene, umiru...Dokle god je koren rđavosti skriven, snažan je. Ali prepoznat, rastvara se. Otkriven, nestaje. Stoga je zapisano: 'Već sekira leži kod korena drveća' (Matej 3:10). Ona neće samo iseći – jer što se iseče, klija ponovo – već će zaći duboko, dok ne izvadi celi koren...'Svaki sad koji ne posadi Otac moj nebeski, biće iskorenjen' (Matej 15:13)...Tada će savršena svetlost poteći ka svima...To biva otkriveno samo onima, skrivenim ne u tami i noći, već u savršenom danu i svetoj svetlosti«, pokazujući nam da ne u očiglednim i konvencionalno vrednovanim postignućima našeg delanja, već u skrivenim klicama naših najdubljih plemenitih težnji, nadanja i snova počivaju tajne istinske uspešnosti i blagodetnosti naše kreativnosti, te na sveti trougao sa osnovom koja se pruža na relaciji preciznog balansa između vernog prihvatanja i ljubavlju pokrenutog davanja, i temena naših svetlih nadanja, obasjanih poistovećivanjem sa bićima i predstavama našeg sveta, blistavim, stapajućim treperenjem skrivenih i nedokučivih krajnosti duše i Prirode u ko-kreaciji svake putanje i crtice našeg sveta, trougla kome moć vodilje mističnog, unutrašnjeg oka pruža svetlost svetog znanja koje gradi temelje našeg etičkog prostiranja prema čitavom svetu. Naša ljubav, čistoća koju gajimo na temeljima našeg srca čini da se neprimetna semena naših divnih težnji prostiru talasima vetra duž najdaljih predela našeg sveta, rađajući sve bajnije talase saznanja i duhovne inspiracije oko nas, dok lepota skrivanja i tajnovite milostivosti obasjava naše tople, iskrene osmehe, poput blagodarnih poljupčića, poslatih u vetar, pahuljasto pruženih prema svetu.

Tonjenje u dubine srca naših težnji, pronicanje u klice začeća naših kreativnih poduhvata u svetu, te svetla spoznaja, tanano doticanje i spontano preobražavanje temelja našeg srca jeste meditativni put prosvetljenja čitavog našeg bića, iscrtavanja svakog našeg strpljivog pogleda u svetlu najdivnijih pejzaža večernjeg Sunca iznad horizonta, obasipanja bližnjih bića radosno bronzanom, mistično isceljujućom, istovremeno beskrajno starom, zlatastom i prašnjavom, kao i čistom, blještavo novom svetlošću duha, te istinskog ulepšavanja svake crtice našeg sveta. »Revnost za tvoj dom poješće me« (Jovan 2:17), zapisano je u vidu Gospodnjih reči, podsećajući nas da se ne u težnjama ka postizanju površne usklađenosti, te ostavljanju utisaka spoljašnjeg sklada, prividne čistote i uglađenosti, već u negovanju sjaja lepote i duhovne svetlosti na nivou naših unutrašnjih težnji, na nevidljivim temeljima pružanja čitavog našeg bića svetu krije tajna procvata duhovnosti sveta i istinskog prosvetljenja celotne Prirode, podjednako skrivenog, tajanstvenog i neprimetnog kao i temelji sa kojih se izvori duhovnog prosvetljenja prostiru. Jer »vetar duva gde hoće i fijuk njegov čuješ, ali ne znaš odakle dolazi i kuda ide. Tako je sa svakim koji je rođen od Duha« (Jovan 3:8), učio je Isus, pokazujući nam na ne očiglednu, eksponirajuću i opšte-priznatu, već skrivenu, skromno nevinu i tajnovitu prirodu svakog svetog delanja, svake reke duha koja istinski utoljava i oplemenjuje žedna polja života. I znajući za važnost prosvetljenja izvorišta naših misli, reči i dela, u skladu sa Isusovim učenjem da »ko pije od vode koju ću mu ja dati - neće ožedneti doveka, nego će voda koju ću mu ja dati postati u njemu izvor vode koja uvire u večni život« (Jovan 4:14), doticanje temelja našeg srca predstavlja blaženi dodir srca olovke koja ko-kreirajuće, u dodiru sa božanskom Prirodom, iscrtava čitav naš svet, poput doticanja tople granitne stene u miru osunčanog podnevnog morskog pejzaža, sklapanje ruke mira i harmonije u neprekidnom ko-kreativnom govoru našeg bića i Prirode, tonjenje u čistotu i svetlost mira večnosti u neprekidnoj spirali evolucije duhovnosti i životnosti, igri iscrtavanja sve čudesnijih i uzvišenijih saznajnih pogleda, anđeoskih dodira i miloskih suza, izvorišta novih i sve čudesnijih reka i bunara koji će navodnjavati bića Kosmosa vodama duha, prostirući u nedogled tokove divne priče Božijeg stvaranja.


Yüklə 0,89 Mb.

Dostları ilə paylaş:
1   2   3   4   5   6   7   8   9   10   ...   15




Verilənlər bazası müəlliflik hüququ ilə müdafiə olunur ©muhaz.org 2024
rəhbərliyinə müraciət

gir | qeydiyyatdan keç
    Ana səhifə


yükləyin