Nagrađeni radovi u knjizi „vetar po ocu

PESME

ZLATNI ALBATROS - BIJELA 2012.

SAFETA OSMIČIĆ

Holandija, Herlen. Rođena u Bosni i Hercegovini, već više od dvadeset godina ne živi u domovini. Uspešno se ogledala u pisanju proze i poezije za decu i odrasle. Učesnik je mnogobrojnih književnih manifestacija. Objavila je šest samostalnih knjiga: poezija „Između nas“, „Samačka soba u velegradu“, zbirka priča i pripovedaka „Samačka soba u velegradu“, roman „Malek Rabija“, dečja ilustrovana knjiga „Medo medeni i njegovi prijatelji“ i dečja slikovnica „Slonica Mica u kupovini farmerica“.

MORSKI PEJZAŽ

kameni obzor

linijom tirkiznom podvučen

nad zelenom kapom

nebeska košulja plava

s dugmetom od zlata

krik galeba

psovka mornara

iz konobe

klapa šalje zvuke zavičaja

majka uspavanku pjeva

ozvučeni pejzaž

u oko mi urezan

Heerlen, 22. 11. 2011.

ODLAZAK

dišem kap po kap

života

i smrti

spojene kolaju mojim krvotokom.

natrula dinja

u meni kopni.

kao napuklo vedro

slomljeni mjesec

lije svjetlost u noći.

u rijeci se davi

kradljivac mojih snova.

s brojem beskonačnosti

čekaju me

vrata otvorena.

Heerlen, 23. 11. 2011.

SREBRNI ALBATROS - BIJELA 2012.

ZLATKA EMERŠIĆ

Bosna i Hercegovina, Sarajevo. Rođena 1992.g. u Sarajevu. Trenutno student Komparativne književnosti i Istorije umetnosti. Objavljene zbirke pesama: „Moje pjesme,moji snovi“ , „Let mladosti“ i „Tvoje jesenje razglednice“.

SIBIRSKA VRELINA

Sklanjaj te oblake ispred moga sunca

ne diraj oblak kaljužavim rukama

usnuli nemir počeće da bunca.

Tvoj brod plovi sjevernim lukama

na ovoj obali morskoj ti si izgleda na mukama.

U tvojoj krvi smrtna je tišina

u mojoj galop divljih vranaca

vrtoglavost dubokih klanaca.

U očima mi sibirska vrelina

tvoje bi zaledile i saharski žar

mraz upisale na julski kalendar.

Tvojoj hladnoći ja ne sudim

malo mjesto pod suncem ti samo nudim

toplog jutra zagrljaj,

širinu, prostranstva prerije.

Neka, samo ti tvrdoglavo odbijaj

saznaću ja gdje li je

srce što ga ko zlatan novčić skrivaš

negdje pod jastukom

dok mene lomi šta li snivaš.

 

NOĆ, TI I JA

Pusti večeras ljubavi vječne.

Život je voz, brzo dođe do zadnje stanice.

Zar još vjeruješ u te priče srećne?

Opij se ljubavlju i vinom, piši života stranice...

dok traje još plamen voštanice.

Dosta je priča o Veroni,

ljubav im jedina religija,

nek šapuću nježne molitve oni,

za moju dušu dovpljna je ova melodija...

noć, ti i ja.

A život čudne niti plete,

davno poznata priča za nas.

Hajde, dodaj malo boje svijetle.

Nije bitno iz kog smo svijeta...

večeras.

SREBRNI ALBATROS - BIJELA 2012.

BILJANA DIKOVIĆ

Srbija, Užice. Rođena 1964.g. u Požegi. Piše poeziju na temu ljubavi, religije i rodoljublja. Nosilac je više nagrada za poeziju na lokalnom, državnom i međunarodnom nivou. Član je UNS - a. Novinar je i pesnik.

SEĆANJA U ĆILIM UTKANA

Nisam te majko pitala

kako su bake tkale platno,

šarenice i ponjave,

ćilime proste i balučane

kako se grebenalo, bojilo, prelo, plelo,

uplitalo i snovalo, navijalo i vodilo na razboju.

Nisam te pitala kako su natra i stan

devojačke misli sabirale

između prednjeg i zadnjeg razboja

gde miriše na bukovu šumu...

samo sam u mnogim spisima čitala

kako su Srpkinje znale

sa brdom od šipurka i drenovine

da slože prostirke, čohe i gunjeve

od bliznovitih niti

pa se tako na praznike, o slavi

Božiću i Vaskrsu zašareni u kući

u pembe, beloj, vranoj, smaragdnoj,

singavoj, višnjevoj boji, na kocke...

Nisam te majko pitala

da li se neka tvoja tuga u ćilim utkala

zajedno sa mirisom šume

koji čuva kuću na cvetnoj livadi...

Od svega što na to vreme podseća

ostalo je nekoliko ćilima

u devojačkom sanduku

koji si s tvojom ljubavlju

u miraz tati nekad davno donela

i sećanja

koja mirišu

na bosiljak i luč...

VINO KAO MOLITVA

Zamislila sam

Ti na zelenoj planini

kod Belog Manastira

ispod Loze

kažeš da me Voliš

iznad naših glava

glasom se javiše

i široko krila raširiše orlovi

... zamirisa miomirisom tamjan

i Molitva poteče preko stena...

Zamislila sam

Ja sa krčagom od zemlje

u beloj haljini od oblaka

sa narukvicom od trešnjevog cveta

i krunom od vinovog lista

tebi dolazim

ispod naših stopala

zaigraše vetrovi

sakupiše sve pesnike vinopije

... da napišu najlepšu ljubavnu

pesmu o vinu...

Zamislio si

Mi

pored reke u tvom zavičaju

šetamo zagrljeni

i poljupcima

pijemo jedno drugom

vino sa usana...

BRONZANI ALBATROS - BIJELA 2012.

ANDRIJA STANULOVIĆ

Srbija, Pirot. Rođen 1989. Dobitnik je više priznanja na domaćim i međunarodnim književnim konkursima. Piše poeziju i prozu, kao i kolumne za lokalni nedeljnik.

ŠEŠIR

Još uvek pamtim miris tog zubatog jutra kad je otišla.

I jezivu, praznu sobu sa poljupcem na slici.

Znam da nije žurila.

Zamišljam kako je damski,

nogu pred nogu,

skliznula niz put.

Bilo je rano, video sam tako,

pre petlova i zubatog sunca koje bi je odalo.

Znam i da je vetar lomatao

plavom trakom na kožnom šeširu

koju me, tako dugo, molila da pričvrstim.

„Sutra.“, odmahnuo bih.

Skliznula je niz drum skromno i lagano,

Baš kao što je i ušla u život jednog krojača snova.

Još uvek pamtim miris tog zubatog jutra,

Jedan nedovršeni šešir

I kafu gorču nego ikad.

BRONZANI ALBATROS - BIJELA 2012.

TODORA ŠKORO

Srbija, Beograd. Novinar i pisac. Objavila je pet knjiga : zbirka priča “Varka duše” , poezija “Neizmer”, “Pod nebom Srbije” , “Suđaja mi dala” , i kratke priče “Umiranje srama”. Pesme su joj prevođene na više jezika. Dobitnica je nekoliko nagrada za poeziju i prozu.

ZLOSLUTNICE

Opet vrane neke crne

natkriljuju prorokuju

zoblju i kljucaju

nezarasle rane

moj sine

Tvoje stričeve i ujake

ljudine bivše

k'o ugarke utrnule

na utrini posejane

da niknu bol

sine moj

i sestre tvoje

neveste samotne

nedara svelih

od čekanja i nedodira

što grle krstove kao muževe

čedo moje

A ti pitaš me u snu iz daljine

o našoj kući i livadi

o reci i zemlji crnici

je li plodna i blagorodna

mili sine

Jeste, al' jadom i čemerom

preorana

gavrana i vrana puna

što nije im dosta rana

nego nove krstove slute i utrine

moj sine

MOJA CIGANČICA

Bosa je stopala

nudila đurđevskoj

rosi

u kosi je

orkane

krotila

i zmije

za gladne oči

palanačke

što tamnoputo

jedro golo bedro

gutaše...

Ona je

obrve i telo

izvijala

smehom na greh

navodila

i izmicala

izmicala...

A ja više

ne idem

na vašare

ruke mi

ostariše

prazne

ispružene

za čergom tom

što je u nepovrat

odnese

POHVALA ALBATROS - BIJELA 2012.

MILICA PAPOVIĆ

Crna Gora, Tivat. Rođena 1961.g. u Pljevljima. Autor je : „Na krilima golubice“ dečja poezija, „Nazdravimo“ pesme za komponovanje , „Aforizmi“, „Iza granice smjelosti“ aforizmi, „Kraljica noći“, ljubavna poezija. Predsednik je Književnog kluba „More“ iz Tivta, član UKCG. Učesnik je brojnih književnih manifestacija i dobitnik nekoliko povelja i zahvalnica za humanitarni rad.

KAD TE NEMAM NEK NEMAM NI MENE

Zagledana

U vrhove lomnih osjećanja

Samoćom sam povijala skute

Kad kroz mrežu umemljene tame

Neko ruku stavi mi na rame.

Poče šapat...

U oku se lome sjenke naših tijela

U ušima... Antić, „Besmrtnu“ nam pjeva.

Pamtim... kako često plakah s tobom

Kad „Mostarske kiše „recitova“ kažeš

Svoga srca, samo jednoj ženi

Vidio si besmrtost u meni .

Zagledana...

Pa mi uši čuju „Ne daj se Ines“... hm...

A u duši bijes

Zar „Poslije toliko godina“

„Ne daj se Ines“, ali dobro,

Sad me malo brineš...,

u duboka sjećanja vodi me

A „Prošle moje nježne godine“

Srce već cvili po notama Baha

Govoriš i onu „Do poslednjeg daha“

A ja samo živim zagledana

U vrhove lomnih osjećanja

Hoću šapat da otmem iz tame

A na usni stihovi zadrhte

„Da sam umro, čekam da mi jave“

Čujem šapat... da oživim nadu

Sjenke budne... razbježaše svuda

Neko ruku s ramena mi strgnu

Ja „Besmrtnu“ Antićevu plačem

Zagledana... na stihu umirem...

Volim li te?... a ja glavom klimnem

jer se kuneš Vitom Nikolićem

„ Neka me ne bude, ako prestanem da volim

Nek od mene ne ostane ništa „

„Ugarcima velikog ognjišta „

Pa plamenom vatre snom viđene

Ruke su nam gorele spletene...

Zagledana... u vatru se spalih

Kad te nemam, nek nemam ni mene.

SRCE TUČE..

Kada se svjetla pogase

Kada se uvučem

U postelju noći

Dlanovima stisnem

uzdrhtalo srce

jer otkucaj tiho, neka slova tbori

što imenu Tvome, dozivanje zbori.

Kad se bol u meni

Zaodjene srećom

Koju negdje hoću da nametnem duši

Ja oči tad sklopim.

Tvoja sjena ljubi

Vrelinom što boli

Jer zagrljaj prazan, hoće da te voli.

Probudiš se s njom ...

Probudim se s njim

A srce još tuče ...

Tad umiru snovi

Snovi iz tame

Otrgnuti bol, spakujem u juče

A srce tuče... tuče... tuče...

POHVALA ALBATROS - BIJELA 2012.

DRAGICA OHASHI

Japan, Kyosu City. Izvanredan đak, završava Školu ilustracije u Japanu. Pokretač više projekata, dobitnik književnih nagrada, slikar i pesnik. Piše za više online časopisa i blogova književne kritike. U pripremi je prva zbirka pesama. Govori ruski, engleski i japanski jezik.

ZORA NA MORU

Sviće prva zora, tiho na moru ljuljaju se vali

Šetaju samo beli galebovi po obali.

Odleteše ptice u visine

Vraćaju se ribe moru u dubine

A ja tražim svoje more u tuđini bez korena

Slušam pesmu kamenitih stena.

Jedan život, pusta nada

Opet suza tiho pada.

Koračam po plaži, ništa više važno mi nije

Zamišljam da ni ova moja tuga nije postojala prije.

Gledam sunce dok izlazi

Kao i da samo iz plavog mora dolazi

Nalik dukatu rađa se u nemirnom valu

Dok tako zatečena idilom stojim na morskom žalu.

Zlatna nit obasja moj otvoreni dlan

Vraća se život, počinje novi dan.

POHVALA ALBATROS - BIJELA 2012.

TODA MATIĆ MEDIĆ

Australija, Sidnej. Rođena 1945. u Bajinoj Bašti. Školovala se u Beogradu. Radi kao slobodan novinar, književnik. Zastupljena je u preko pedeset antologija širom sveta. Pored klasične poezije i proze piše Haiky pesme i priče za decu. Objavila je osam knjiga na srpskom jeziku: „Neko me iz drugog veka dariva“, „U podnevima sunca”, „U pesmi te tražim”, „Presto svetlosti”, „Zemlja skrivena iza mora”, „Boginja samoće”, „Oči moje majke”, „Izgubljena ljubav” haiku poezija i „Love lost” na engleskom jeziku. Predsednik je Udruženja književnika „Prosveta” iz Sidneja, član UNS, UKS, i Udruženja pesnika u Australiji i Americi.

OKEAN

Tkala sam vlakna ruha

Sklanjala u skrovište duše,

Gde žive u mome ćutanju.

Pregrnuta podvečerjem

Gledam kako se Sunce spušta

U raspevanu reku.

Vetar šapuce u travi,

Glas mu se pretvara u pesmu

Dok pleše sa jesenjim lišćem.

Gledam zemaljske lepote

I grlim anđele u letu.

Pogledah u prirodu,

I kretoh gradskom ulicom

Dok vetar i dalje čezne

Da se poigra sa mojom kosom.

Raskopčajte slovo

Naći ćete u njemu morske svetiljke

Što mi kroz prozor donose pesmu

Sa plavog Okeana.

HAIKY POEZIJA

Na ratnom polju

Iz krvi ranjenih

Božuri cvetaju.

Zvona na crkvi

Zvone da li nekim

Ili nekome.

Grbavac prođe

Ali još nešto na

Leđima nosi.

Snežna planina

U podnožju vidim

Ucvetale sljive.

Na letnjoj žegi

Eno i zmija svoju

Košulju skida.

Ciganski karavan

Konji pokisli, deca

Bosonoga.

Zaleđeno jezero

U ritmu muzike vetra

Ždralovi lete.

Da li kajanje

Ili neki glodar moj

Nemir nagriza.

Medved bukvu trese

Da dođe do meda kad

Žalac u njušku.

Vuci na mesec

Zavijaju a on od

Straha prebledeo.

Tupa kašika

Potajno zavidi

Oštrome nožu.

Nad planinom mesec

Se nazire da čuje

Potok što žubori.

Sedim kraj obale

Vidim ribice moje

Suze skupljaju.

Petao rano

Objavljuje zoru mesec

Gleda zbunjeno.

Gore je hladan

Mesec dole sneg vuci

U lov kretose.

POHVALA ALBATROS - BIJELA 2012.

OLIVERA DOKLESTIĆ

Crna Gora, Herceg Novi. Rođena 1962.g. Građevinski fakultet je završila u Beogradu, a magistrirala u N.Sadu. Piše poeziju i prozu. Član je UKCG. Objavila je tri knjige proze : „Prašine koraci“, „Sofijine kćeri“, „Između kamena i vode“ i tri zbirke poezije: „ Kap po kap“, „Opunomoćeni zapis“ i „A ja bih samo da sa tobom ćutim“.

MODRA NOĆ

Nad Obostnikom zlatan dukat pomalja se tiho, stidno

Dok se svjetlost ne pojača kao vatra, čisto, vidno

Pa se trgne i odskoči da odozgo more gleda,

Sneno brežje, livade i šume, sve onako s reda.

A more se, mirno, ravno, svo podatno sjajem zlati

Hoće da se s nebom gordim trka i inati.

Ali dukat silan, sjajan vođa, ulazi u snove strasne,

Bludne misli sa izvora, naviru k'o rijeke jasne.

Noć je modra i srebrna sve u divni velvet skrila

Jednom loli, bekriji, bludniku i noćobdiji

Nevina je djeva mlada usne svoje rosne dala,

Kad je u trans i pomamu zbog dukata sjajnog pala.

Noć je ova, tiha, sjajna, i još modra,

Za vragol'ne zgode puna strasti, divna, bodra,

Velom tajne njene tamne, od kadife i brokata

Prekrila je zemlju, more, u simfoniju od trokata.

Ne izlazi van, ne gledaj u njeg', dušu ne griješi,

Bludniče u modroj noći, ništa te ne tješi.

Izaziva te, gizdav, ljepota ti se njina ruga,

Ne vjeruj mu, varljivom, ne traži u njemu druga.

U MANASTIRU SAVINA

U čast i slavu manastira Savina

Ovdje molitvu nađe i onaj ko se nikad molio nije

Ovdje spas nađe svaki zarobljenik puste duše

Ovdje nebo govori milinom i kad gromovi pucaju

I kad grǎd lomi i kiša zemlju topi,

ne reci da to je od gnjeva Božjeg

Jer, Bog stanuje ovdje. Bog je tvoj prijatelj.

Čim prođeš manastirska vrata - uš'o si u spasenje

Za tebe govori šuma, šumorom lišća hrastovi se mole,

I krošnjati pinus, čuvar dveri neba i zemlje,

I čvornovati čempresi, poput straže,

I kamen na kom je nzidan predivni hram

Snažan nosi monolog Božjeg ćutanja.

A kad na Gospođindan, u slavu manastira,

Zapoje horovi glasovima Božje žudnje, oprosta i pokajanja,

U milozvučni pjev, praiskonske vertikale,

Odaslane iz najvećih dubina čiste duše,

Kao da se ogleda On sam,

Stvoritelj neba i zemlje, u ljubavi okupan.

I mogu da šaraju munje, gromovi lome i da prijeti mrko nebo,

On, Veliki zna da tu je snaga, riječi ljudske a božanske,

Jer, Istina samo tu postoji,

Istina silna što tali laž.

U visine se pogledi naši gube,

Zvonik podupire nebo,

Mali si, a osjećaš da te štiti,

Radost zari lica,

Odavde ne možeš otići tužan.

U slavu Boga kada poje horovi u porti manastira,

Darežljive ruke pruža nam dok govorimo riječi lamenta i tuge

Za Lazarom i devet Jugovića, za opustjelo Gračanicom i Dečanima

Za ratovima i vidovdanskim crnim barjacima,

za svima nesrećnima što izgiboše na te sudnje Vidovdane,

za sve one, od pamtivijeka žene i majke, što su očinji vid klele,

raspletale kose, zbog pustog Vidovog dana što im odnese muža i sina.

Na Vidovdan, u manastiru, Gospod Bog pušta

da glasovi ljudski hvale nebu svoje žrtve,

i u taj dan prašta ponos i prkos ljudski.

Jer u manastiru Savina stanuje Bog.

POHVALA ALBATROS – BIJELA 2012.

VERA CVETANOVIĆ

Srbija, Babušnica. Bavi se uređivačkom i novinarskom delatnošću, lekturom i uređivanjem knjiga; pokretač je i glavni i odgovorni urednik školskog lista '' Đačke iskre'' u svojoj školi. Organizuje '' Malu pesničku školu '', iz koje su iznedrena tri zbornika dečjih literarnih ostvarenja – „Razbokoreni svet“, „Na krilima radosti“, „Ovako se sunce rađa“. Piše pesme za decu i odrasle, haiku, priče, drame, eseje. Saradnik je više listova, zastupljena u mnogim časopisima, zbornicima, antologijama. Nosilac je brojnih nagrada i priznanja. Autor je gramatičkog priručnika za učenike mlađih razreda pod nazivom Ja znam gramatiku (Gramatika poučnica). Pesme su joj prevođene na bugarski i francuski jezik.

MOJA KARMA

Kap na dlanu

U talas se pretvara

Osmeh mi otima

Ne dam

Ko na to ima pravo

Bog mi je osmeh dao

Krade ga đavo

U dolini duše glas oluje

Uvećan odjekom nespokoja

Kao tutanj vetra

Vapaj u grudima

Ne dam

Osmeh je karma maoja

Moja izvesnost jedina

Sve ostalo je s one druge strane

Crnih slova tmina

Gde je povod ljubavi obmana

Samo rast lepih ruševina

Ali ako se užas već dogodio

I nesanicu ophrvao san

Želim da se probudim neporažena

S omehom na usnama

U blesku munje da ugledam dan

Ne dam

Patvornost blagoslovom trujem

Isus bejaše zatečen ali se ne dade

Svaka nesreća i bol

Rođendan je veće nade

U magnovenju

Strune rajske čujem

POHVALA ALBATROS - BIJELA 2012.

BOJANA ŠKORIĆ

Srbija, Novi Sad. Rođena 1985. godine u Vrbasu. Zvanje Psiholog. Trenutno na master studijama. Edukuje se za psihoterapeuta u okviru psihoterapijske škole i pravca Transakciona analiza (4. godina) i bavi se psihološkim savetovanjem. Dobitnik 3. nagrade na 4. Međunarodnom festivalu poezije ''Mihal Babinka'' 2012 godine u Novom Sadu.

ŠAPNI MI

Šapni mi u prolazu istinu.

Bilo kakva da je

nežna ili tužna,

surova ili ružna,

pogubna za sreću,

bilo kakva da je

želim da je čujem.

Šapni mi u gužvi

ili kad smo sami,

kad je mlad mesec

ili pada kiša,

šapni mi istinu o nama.

Najbolje ili najgore po mene

te reči su nebitne,

jer kad mi priđeš

i počneš da pričaš

kože će nam se dodirnuti

zenice povećati

dlake nakostrešiti

vilice stisnuti.

Kao životinje kada se njuše

mirisi se mešaju.

Tada znaću istinu.

Zver u meni reći će mi

da li smo na istoj strani

ili ćemo se

rukama,

nogama,

telima,

zubima,

noktima

boriti do smrti.

POHVALA ALBATROS - BIJELA 2012.

LJILJANA MILOSAVLJEVIĆ

Srbija, Smed. Palanka. Rođena u Beogradu 1952. g. Osnivač je i predsednica Književnog kluba „21“ u Smederevskoj Palanci. Poezijom je zastupljena u mnoštvu listova i zbornika. Objavila je knjigu ljubavne poezije „Postojbina srca“.

NAŠE DRVO POZNANJA

Kraj utihnulih vatri zebemo

ćutnja ćutnju iskušava

neki novi dani darovani

telefoni besplatnih minuta

a sat i tišina pregovaraju

Kao na ringišpilu starom

uz muziku sa karnevala

lenjo promiču dani

tuge sustižu tuge

a niko da se javi

ELEONORA

U treptaju misao

igra zvončićima

Ljubičasto plavom

svetlost boji vreme

Uživaj u zelenim

jabukama moga sna

Ne daj crvu sumnje

da pokvari dan

RASTANAK

pogled daleki

visinama oplavljen

u oku mome ćuti

odjek tišine

dubinu mi sluti

skrštenih ruku

i praznih dana

smeši se vreme

vrtlog večnosti

usnule nas ljubi

POHVALA ALBATROS - BIJELA 2012.

DEJAN RISTIĆ

Srbija, Kruševac. Rođen 1966. godine. Po struci mašinski inženjer. Radio kao saradnik u lokalnim nedeljnim novinama „Pobeda“. Piše poeziju za decu.

BIVŠA KLINKA

Ne, mama, stvarno

nisam više ona klinka

što rano ide

s medom u krevet,

treba mi puder,

treba mi šminka,

treba mi izlaz

i posle devet.

Da, mama, stvarno

ja te volim,

i baš zbog toga

ja te molim …

Pusti mi ruku

kad idem gradom

i dok se kupam

ne trljaj leđa,

ne gledaj dal' sam

uvek pred zgradom –

sada me to,

po malo, vređa.

Ne treba, mama,

tvom malom čedu

toplo mleko, krevet

i zvečka,

pusti na miru

plišanog medu,

devojka ova

već ima dečka.

UČENICI PIŠU

„Bogati su oni ljudi koji pre

spavanja broje

decu, a ne pare.“

ZLATNI ALBATROS - BIJELA 2012.

NEDA LUKOVIĆ

Srbija, Smederevo. Rođena 1993. g. Uspešno se bavi pisanjem poezije i glumom u Gradskom pozorištu, Smederevo. Nagrađivana za svoj rad.

BUDNA SAM

Okrećem leđa ponoru,

nova se budim u zoru,

zaključavam srce svoje,

zauvek bacam okove, lance,

konačno slobodna,

moje srce je samo moje.

Nikome ne dugujem

ni suzu, ni osmeh,

probudila sam se,

to nije greh.

Jedino moj život

pripada meni samo,

kako je divno opet biti

budan, slobodan.

Kako je divno reći NE,

kako je divno voleti

sve one kojima su pale maske

postali ili nestali,

nebitno je.

Kako je lepo kada si sam,

budan i slobodan,

kako je lepo,

a vi i dalje sanjajte...

Ali ne zaboravite,

postoji samo danas,

juče je prošlo juče,

а сутра можда и не сване.

SREBRNI ALBATROS - BIJELA 2012.

OZRENKA DRAGIĆ

Srbija, Beograd. Rođena 1994. g. u Aarau, Švajcarska. Član literarne sekcije „Sremac“, Ekonomske škole „Nada Dimić“, Zemun, koju vodi profesor Snežana Obradović. Uspešno piše kratke priče, pesme. Nagrađivana za svoj rad.

MASKA

Ja nemam ideale,

Prodao sam ih još kad je ona iščezla.

Ja nemam snove,

Probudio sam se kad je ona otišla.

Ja nemam sreće,

To mi je ona bila.

Mali i ponizan

Imam samo dotrajalu masku,

Koju ste vi, zlobnici,

Skovali na mom licu,

I ovo malo vina

Što opija umornu dušu.

Mrzela je svoje oči.

Ja sam im se divio.

Mrzela je ceo svet.

Mrzela je i mene.

A ja? Ja sam je voleo.

Moram da je volim, moja je.

Ponekad u misli zaluta

Dubina njenog pogleda –

Ne mogu da se odreknem onoga što je moje.

Sam sam je svojom prozvao,

Ne mogu tek tako da odustanem.

Na licu je imala najširi osmeh,

Osmeh koji mi još uvlači nemir u kosti.

Jezivi osmeh, pun bola, osvete –

Moja omiljena scena iz horor filma.

Ali moja je. Ili sam ja njen?

Večeras pijem za nju.

I poput boema

Svoju bol pretvaram u stihove

Da je sačuvam od zaborava,

Da je sačuvam od nepovrata.

A ujutru ću spretno navući

Masku bezbrižnog starca

I sa osmehom dočekati unučiće

I ženu kraj koje spavam.

SREBRNI ALBATROS - BIJELA 2012.

ĐORĐE RACKOVIĆ

Srbija, Beograd. Rođen 1998. Učenik OŠ „Dr Arčibald Rajs“, Beograd. Član literarne sekcije kod Ljubinke Marković, profesora. Pesme stvara od petog razreda i sa njima je dostigao mnoge uspehe. Treće dete od trojki Racković.

IMAM NEŠTO VAŽNO DA TI KAŽEM

(vrlo ozbiljna varijanta)

Želim nešto važno da ti kažem...

Ups, izvini,

nisam ni počeo, a već lažem!

Želim SVAŠTA važno da ti kažem:

kosa ti je najlepša na svetu,

kike su ti kao cvetnice u cvetu.

Oko ti je kao od kamena dragog,

da sam gusar, bila bi mi blago...

Sve to želim lično da ti kažem,

ali jezik kao koprivom da mažem,

jer, kada te vidim, jedva i da dišem,

zato sve ću važno srcem da ti pišem!

BRONZANI ALBATROS - BIJELA 2012.

INDA MULAAHMETOVIĆ

Bosna i Hercegovina, Sarajevo. Rođena 1994. u Sarajevu. Učenica trećeg razreda Treće gimnazije u Sarajevu. Pesme objavljivane u zbirkama. Objavila knjigu "Pustit ću sebe na slobodu". Voditeljka dečjeg programa na BH radiju 1.

SVJETIONIK

Izdvojen, dostojanstven i sam

Napravljen od sivog kamena

Prije mnogo godina, ustao iz ruševina

Skriva svjetioničarev san.

Usred plavog tepiha,

Siva boja prosuta

Izdigla se tvrđava

Gordi otac brodova.

Kula od kamena

Luka zlatnog plamena

Čuva zvižduk vjetrova

Tajne noću otkriva.

Izdvojen od kopna raj

Došaptava se s valovima

Uz tihi maestral

I svjetioničarev lik.

Kip što zlatom obasjava

Puteve daleke, mornarske

Živote robinzonske

S jednog kraja ostrva, na drugi.

Spiralnim stepenicama se penje

Mladi svjetioničar

Između neba i zemlje

Želja mu je ostala.

Brižno pali fenjere

Svjetla svoje sudbine

Sjaj dalekog svjetionika

Iz sna budi me.

BRONZANI ALBATROS - BIJELA 2012.

TAMARA ŠURBANOSKI

Srbija, Beograd. Rođena 1999. Učenik OŠ „Dr Arčibald Rajs“, Beograd. Član literarne sekcije kod Ljubinke Marković, profesora. Pesme stvara od petog razreda i sa njima je dostigla mnoge uspehe.

VETAR

Zraci sunca spuštaju se na zemlju

otkrivajući igru jednom doživljaju,

gde vetar putuje danima,

sa morem se veselo zanima.

Tražeći mesto gde da ostane,

prevrće more da deo njega postane,

ali kad ga talasi izbace gore,

pomisli: „Krila su mesto moje“.

Tad pokuša da uz pticu bude,

al` ona ima navike čudne –

snažno krilima maše,

ni to mesto mu ne paše.

Pažnju mu privuče zlatna livada,

i evo peska na nebu sada.

Pesak se u zvezde pretvara

i vetar, opet, osta bez para.

Napušten, ostavljen, bez nade,

najednom utihnu, zastade...

pa pogleda u kovrdže moje

i shvati da treba da se spoje.

Sada ga ja u kosi nosim,

drugarstvom s njim se ponosim.

Vetrova igra na mojoj glavi

najčarobnije frizure pravi!

POHVALA ALBATROS - BIJELA 2012.

TAMARA SENIĆ

Crna Gora, Berane. Rođena 1996. Dobitnik diplome ,,Luča’’. Završila nižu muzičku školu. Član mnogih horova, bavi se folklorom. Pohađa srednju umetničku školu za muziku i balet ,,Vasa Pavić’’ u Podgorici. Piše poeziju.

PISMO BRATU

Ovo pismo u paket stavljam krišom

jer želim da popričam sa mojim Mišom.

Dragi braco, ja te puno volim,

i najljepše, od srca te molim…

Mama i baka spremiše ti kolače,

ali pojede ih ono malo mače…

Nemoj da im kažeš za prazan paket

već otidi i jedi u prvi market.

Nemoj da se čudis odakle mi mačka…

Pojela je kolače - i tu je tačka !

Mače izgrdila već sam ja,

Ali za ovo niko ne smije da zna…

Dragi braco, znaš li koliko te volim,

i najljepše, od srca te molim…

Nemoj opet da budeš ljut.

Ovo je, zaista, poslednji put!

POHVALA ALBATROS - BIJELA 2012.

JOVAN SAVIĆ

Srbija, Pećinci. Učenik TŠ „Milenko Verkić“, 16 godina. Član Literarne družine „Zmaj u zelenim čarapama“, Pećinci, pod rukovodstvom veroučitelja Miloša Jevtića. Osvajao je nagrade, a pesme su mu objavljivane u zbornicima.

PO SREDI JE GREŠKA

Nekad mislim, po sredi je greška:

vremena su onda bila teška,

profesori ocenjuju strogo,

mala glava, a predmeta mnogo!

U toj glavi sveske, knjige, klupe, devojčice...

O, kako sam voleo Sanjicu,

a Sanjica voli istoriju!

Tako lepa, rumena i vitka,

beše moja izgubljena bitka.

Gasio sam ljubavne ugarke

zbog Milice, matematičarke.

Misli Mica da sam jednačina,

pa se smeši da me lako reši.

Istezao vrat sam k’o žirafa

zbog Dragane, lepog geografa.

Misli ona da sam ja planina,

da na glavi imam oblak plavi.

Milena, lepa da ti pamet stane,

pravi stručnjak za jezike strane,

kraj sve moje spretnosti i glume,

šta god da kažem – ništa ne razume.

Voleh Seku, tiho bez panike,

sve je znala ta iz Botanike

misli Seka da sam i ja biljka,

priželjkuje da me ispresuje.

Dijana je ličila na sliku,

u prste je znala gramatiku.

Sva pravila za nju su igračka,

među njima – ja obična tačka.

Zagledah se docnije u curu

koja voli sport i fiskulturu:

lepa, tačna, sve drži pod konac,

trčah za njom kao maratonac!

Naposletku, muzikalna Mira,

note zna k’o profesor klavira:

lepe dirke Mira nežno bira

da ja pevam kako ona svira...

Nekad mislim, po sredi je greška,

vremena su onda bila teška

i dok mi ljubav čudne misli plete,

različite savladah predmete,

i u takvom, ljubavnome bolu,

ako ništa, bar završih školu!

POHVALA ALBATROS - BIJELA 2012.

MIHAJLO SARIĆ

Srbija, Beograd. Rođen 1998. Učenik OŠ „Dr Arčibald Rajs“, Beograd. Član literarne sekcije kod Ljubinke Marković, profesora. Pesme stvara od petog razreda i sa njima je dostigao mnoge uspehe.

LJUBAVNA PESMA

Ljubav nije roman, ni pesma, ni proza,

ljubav nije film, ni scena, ni poza.

Ljubav nije buket ruža ni balona...

Ljubav je kad prođe ona!

Ljubav nije šala, vic ni skeč,

ljubav nije stih, nota ni reč,

ljubav nisu zvezde, leptiri i zvona,

ljubav je kad me pogleda ona!

Al` smišljam roman i pesmu u prozi,

glumim scenu na jednoj nozi,

vrlo sam vickast uz leptire i zvona

kada za ruku drži me ona!

POHVALA ALBATROS - BIJELA 2012.

SOFIJA ŠPILJEVIĆ

Srbija, Kragujevac. Rođena 2000. godine u Kragujevcu. Učenik je petog razreda Osnovne škole „Stanislav Sremčević“. Osvojila je nagrade „Izvor žive reči“, na konkursu „Orka“, i pohvaljena za najlepšu dečju pesmu u Futogu. Pesme su joj štampane u zbornicima Dječjeg carstva, nevenovog festivala, 100 talenata šumadijskog okruga...

NATA, PERSONE NON GRATA

Iznad mog stana, dva sprata

živi jedna devojčica Nata.

Svi kažu da je više nego fina,

da sve same vrline ima.

Nata trenira aikido i plivanje.

Talentovana je i to je realno stanje.

A kad za klavirom sedi,

retko ko se s njom poredi.

U školi je pravi petičar.

I za slikanje ima dar.

Svi je vole i cene,

a nervira samo mene.

„Zašto?“ pitam se sama.

Evo, podeliću to sa vama.

Da ne biram reči i fraze;

To je sve zbog Laze.

A taj Laza divne oči ima

i sviđa se baš svima.

Svaka druga za njim uzdiše

Njegovo ime po svesci piše.

Ajde svaka druga, nego i ja.

Ispisana je sveska moja sva.

Lazino ime svuda pišem,

Pišem zamišljena i uzdišem.

Lazi se sviđa samo Nata.

Idol, zvezda, majstor svakog zanata.

E, Boga mi, doći će do ljubavnog rata.

Izgubiće naša mezimica Nata.

Čekam da ga pozove u šetnju,

da se pojavim i uputim pretnju.

Nato u šetnju kreni sama,

da ne bude prava drama.

Ostani ti idol naš,

al' ja Lazu volim, to da znaš.

Zbog svega ovoga je Nata,

za mene persone non grata.

NEPOZNATI PESNIK

Srbija, Pećinci. Iz Literarne družine „Zmaj u zelenim čarapama“, Pećinci, pod rukovodstvom veroučitelja Miloša Jevtića.

JATO LABUDOVA

Bogati su oni ljudi koji pre

spavanja broje

decu, a ne pare.

Oni čiji su zidovi puni dečijeg smeha i graje

slušaju najlepšu muziku sveta.

Svaki život je priča za sebe

i baš ta

raznovrsnost je pravo bogatstvo! Od prvog plača bebe

meri se nečiji život – učinimo,

svi pomalo, da samo

takvog plača bude više, jer najlepša zastava

na Svetu jeste viorenje pelena, poput jata labudova!