Politika cena kao faktor optimizacije funkcionisanja elektroenergetskog sistema

6.

CENE ELEKTRIčNE ENERGIJE

1.18Uvodna razmatranja

Cena određenog proizvoda ili usluge ima niz funkcija koje treba da obavi. Najdirektnije, cena koja se zaračunava potrošaču predstavlja osnovu za formiranje prihoda proizvođača kojim on treba da pokrije troškove proizvodnje i da nešto i zaradi. U zavisnosti od visine zarade, zavisi i inicijativa za ulaganje u određenu delatnost. Cena ujedno predstavlja i poseban način sporazumevanja između proizvođača i potrošača, putem signala koji ukazuju na raspoloživost određenog proizvoda ili usluge.

Ove funkcije cena su relevantne za električnu energiju kao i za sve ostale proizvode i usluge. Velika kapitalna ulaganja, dug period izgradnje i korišćenja energetskih kapaciteta uz esencijalnu prirodu ovog proizvoda za svako društvo, nameće potrebu za takvim sistemom formiranja cena električne energije koji bi davao adekvatne signale investitorima, proizvođačima i potrošačima, u cilju formiranja jedne zdrave nacionalne ekonomije.

Održavanje cena ispod nivoa troškova zbog socijalnih i industrijskih razloga, nije bio samo čest slučaj u zemljama u razvoju nego i u pojedinim zemljama OECD-a. Posledice ovakve politike su izuzetno skupe i ogledaju se pre svega u preteranoj i neracionalnoj potrošnji električne energije, prekomernom trošenju nacionalnih resursa kao i u nastanku šteta usled povećanog zagađenja čovekove sredine. Sa druge strane, posledice prekomernih cena električne energije mogu negativno da se odraze na konkurentsku moć industrije kao i na lišavanje stanovništva ovog esencijalnog dobra.

Otuda, uspostavljanje ravnotežnog nivoa cena električne energije u praksi nije ni najmanje jednostavno ostvariti pošto utvrđivanje cena električne energije u suštini predstavlja određeni kompromis između različitih interesa i ciljeva.

1. 
   Interes potrošača
   

Pregledom interesa potrošača mogu da se otkriju dve vidne osobine: prvo, ne odlazeći tako daleko da očekuju da će struju dobiti besplatno, ipak svaki potrošač želi da plati što je moguće manje; drugo, potrošači žele da imaju fer i pošten tretman od strane isporučilaca električne energije, pri čemu neprestano prate koliko drugi potrošači plaćaju i kolika je cena za njih. To u suštini znači da kada dođe do toga da treba da se podele troškovi proizvodnje električne energije na različite grupe potrošača, onda te grupe imaju različite i uglavnom konfliktne interese. Na primer, glavni industrijski sektori često pokrenu čitavu medijsku kampanju u kojoj podvlače da su njihovi loši izvozni rezultati posledica viskokih troškova kojima se ruši njihova konkurentnost na ino tržištima. Pri tome naglašavaju da troškovi za električnu energiju u znatnoj meri opterećuju njihovu cenu koštanja.

2. 
   Društveni (nacionalni) interes
   

Društveni interes ponekad diktiraju stanovišta i stavovi koji mogu podjednako da imaju uticaja i na položaj potrošača i proizvođača. Naime, vlada može da smatra da cenovna struktura električne energije može da posluži kao zgodan instrument za sprovođenje nacionalne ekonomske, energetske, socijalne ili industrijske politike. Takođe, u nameri da izbalansira nacionalni budžet, ili budžete lokalnih vlasti, mogu da budu uvedene razne takse ili pak neke druge obaveze kako na cenu električne energije tako i na druge oblike energije što može da dovede do poremećaja na tržištu energenata i da naruši njihove međusobne paritete.

3. 
   Interes proizvođača
   

Na prvom mestu, preduzeće mora da postavi svoje ekonomske, finansijske i komercijalne ciljeve, i da onda u skladu sa njima angažuje sve raspoložive resurse kako bi ih ostvarili. Mada ovakva definicija interesa proizvođača počiva na legitimnom pravu svakog preduzeća da može slobodno da rukovodi svojim poslovnim aktivnostima, neka ograničenja na slobodu donošenja odluka moraju da se postave zbog postojanja prirodnog monopola u pojedinim segmentima ove delatnosti.

Neosporno je da pojedini nivoi cena električne energije mogu da idu na ruku, odnosno da forsiraju interese potrošača ili proizvođača. Ovi ekstremi u principu moraju se pomiriti i na određen način uskladiti sa interesima društva u celini. Bilo koji nivo cena odnosno tarifna struktura, očigledno mora da predstavlja kompromis između različitih očekivanja i ciljeva. U kojoj meri će taj kompromis biti postignut zavisi od mogućnosti prepoznavanja respektivnih interesa kao i od merenja i upoređivanja svih faktora koji su uključeni.

Međutim, postavlja se pitanje kako meriti i međusobno upoređivati različite faktore koje treba uzeti u obzir. Teškoća potiče od toga što se raznorodni zahtevi ne mogu meriti zajedničkom merom, te stoga nije ni moguće izraziti njihovu “sumu” za koju treba težiti da se postigne optimum.

Očito je teže brojčano proceniti jednu uslugu, uz koju su uglavnom vezani apstraktni pojmovi o kvalitetu, sigurnosti i redovnosti, nego proizvode koji se mogu brojati, klasificirati, vagati, tim više što ova usluga može imati bezbroj oblika i omogućuje najrazličitije primene.

Razmatranja o upotrebnoj vrednosti jedne usluge ili jedne robe ne prejudicira odgovor na pitanje da li ta vrednost treba da bude odlučujuća za utvrđivanje cena električne energije. Želi se međutim istaći da uvažavanje opšteg interesa ili interesa potrošača koje treba zadovoljiti u najvećoj meri nije dovoljno jasna kategorija. Uz to treba jednako biti u stanju, na ovaj ili onaj način, proceniti i izraziti stepen zadovoljenja. Bilo bi sasvim pogrešno zaključiti da se to zadovoljenje postiže količinom KWh koji su isporučeni, jer niko se nebi zadovoljio kada bi mu ponudili grejanje usred leta ili kuvanje posle ponoći. Sa druge strane, može se postaviti pitanje, da li optimum za kojim se teži u jednom kratkom roku odgovara najvišem opštem interesu posmatranom na dugi rok. Ukoliko želimo da naglasak stavimo na interese potrošača, moramo se zapitati da li da istu važnost damo svakoj potrošnji, ili želimo da, na primer, poklonimo više pažnje onoj potrošnji koja predstavlja faktor proizvodnje i čini sastavni deo ekonomskog ciklusa?

U svakom slučaju, pronalaženje ekonomskog optimuma za društvenu zajednicu kao celinu, mora da počiva na zadovoljenju sledećeih kriterijuma:

• 
  ravnoteži prihoda i rashoda koja omogućava efikasno poslovanje elektroprivrednih preduzeća
  
• 
  zadovoljenju opštih ekonomskih interesa
  
• 
  ravnopravnosti potrošača, koje isključuje svako diskriminatorno ponašanje.
  

Sa stanovišta ekonomske nauke i misli, nije uopšte sporno da se mora ostvariti ravnoteža prihoda i rashoda, bilo da su u pitanju javna ili privatna preduzeća ili je pak reč o monopolskom položaju ili o uslovima potpune konkurencije. To je jednostavno sine qua non ukoliko se teži ka pronalaženju optimalnog rešenja. Međutim, pitanje koje se postavlja zahteva preciznije definisanje koja je to cena koja obezbeđuje takvu ravnotežu.

Ekonomska cena električne energije trebalo bi da osigura sledeće:

• 
  da informiše proizvođače i potrošače o stvarnim troškovima proizvodnje, kako bi oni mogli donositi pravilne odluke (informativna funkcija cena),
  
• 
  da izvrši raspodelu prihoda tako da se zadovolje zadati kriterijumi u primarnoj raspodeli (distributivna funkcija),
  
• 
  da omogući pravilnu alokaciju proizvodnih faktora na alternativne upotrebe (alokativna funkcija),
  
• 
  da omogući pravilno poređenje preduzeća prema uspešnosti poslovanja (selektivna funkcija)
  

Navedene četiri funkcije ekonomskih cena predstavljaju naravno, samo teorijski idealan slučaj koordinacije ekonomske aktivnosti kroz tržišne, konkurentno utvrđene cene. Iako stvarnost, uz sva postojeća ograničenja, u velikoj meri sputava ovakvu orijentaciju, treba težiti ka ceni električne energije koja u najvećoj mogućoj meri zadovoljava navedene funkcije.