Politika cena kao faktor optimizacije funkcionisanja elektroenergetskog sistema

1.21Utvrđivanje cena na bazi istorijskih troškova

Tradicionalan pristup obrazovanju cena električne energije zasniva se na klasičnoj kalkulaciji cene koštanja električne energije. Cena električne energije utvrđena u skladu sa ovim postupkom pokriva prosečne troškove proizvodnje³¹, koji po svojoj suštini uvek izražavaju prethodno stanje proizvodnih kapaciteta ne uvažavajući pri tome promene u ukupnim troškovima do kojih dolazi uvođenjem dodatnih kapaciteta ili promenom stepena korišćenja postojećih.

Najrazvijenija verzija ovog pristupa je ona koje se primenjuje u SAD. I druge zemlje, u suštini primenjuju sličan metod, dozvoljavajući proizođačima električne energije da kroz cenu pokriju troškove proizvodnje uključujući tu i određenu stopu povraćaja na uloženi kapital. čak i u situacijama kada ne postoji formalni regulator (kao što je slučaj u Nemačkoj), kombinacijom javnog vlasništva ili koncesijama generalno se stimuliše “cost recovery” pristup. U nekim slučajevima, gde se formalno odobravanje cena nalazi u rukama države ili nacionalnog parlamenta (npr. Portugalija, Australija), ili pak posebnih komiteta (Belgija), ono takođe počiva na “cost recovery” principu. U zemljana kao što su Danska ili Finska, ovaj opšti pristup je razvijen kroz upustva koje donose industrijske asocijacije koje su nadležne za ovu strukturu kao i za nivo cena.

Stoga, iako postoje izvesne nacionalne razlike koje proističu iz primene ovog opšteg pristupa, njegove osnovne konture mogu najbolje da se sagledaju na osnovu najtransparentnijeg ali takođe i najkomplikovanijeg i najskupljeg oblika, koji se primenjuje u SAD.

Osnovni kriterijum od koga se polazi je da cene moraju da budu pravedne i razumne i da ne smeju da budu diskriminatorne, u smislu da za nekoga budu stimulativne a za drugoga destimulativne. Maloprodajne cene ili cene kod krajnjeg potrošača, su regulisane od strane državnih komisija. Praksa varira od države do države, ali je opšti princip da operativni troškovi budu nadoknađeni direktno iz cene, dok kapitalni troškovi se pokrivaju na osnovu odobrene vrednosti sredstava, “rate base”, na osnovu koje se određuje koja stopa povraćaja (“rate of return”) može da se ostvari kao i koji iznos amortizacije može da se prizna kao trošak. Sredstva se ne uključuju automatski u cenovnu osnovicu (rate base). Mnoge države zahtevaju da se investiciona ulaganja korektno utvrde, odnosno da se ustanovi da li su ona korisno upotrebljena pre nego što se odobri da ona uđu u osnovicu za formiranje cena. Neke države odobravaju da se ovo učini još za vreme izgradnje elektrana, dok neke druge to omogućuju tek kada elektrana uđe u pogon.

Iako je ovaj sistem dobro razrađen i imao je priliku da bude široko zastupljen, tokom prethodnih godina on je pokazao i izvesne slabosti, pogotovo u situaciji preizgrađenosti kapaciteta (da li ovi troškovi investicija koje nisu bile neophodne treba prevaliti na potrošače), kao i u vezi sa nuklearnim programom (da li prekomerni troškovi zbog dugih rokova izgradnje ili obustavljene investicije treba da budu predmet povraćaja kroz cene). Treba naglasiti da ovi problemi, iako su najuočljiviji na primeru SAD, su prisutni i u ostalim zemljama koje su preferirale ovakav pristup formiranju cena električne energije.

Sa druge strane, ovaj sistem ima i niz prednosti. On je relativno precizan, pošto je zasnovan na istorijskim troškovima, podrazumeva mali rizik za proizvođače (te shodno tome i nisku stopu povraćaja na uložena sredstva), i relativno je lak za razumevanje i prihvatanje od strane potrošača. Međutim, njegova mana je u tome što on ne pruža korektne ekonomske signale u situaciji kada su marginalni troškovi veći od prosečne cene (npr. kada je nova elektrana zbog inflacije ili zbog uvedenih ekoloških standarda skuplja od postojećih), ili pak kada su niži (npr. kada u sistem uđe elektrana koja ima veću efikasnost od postojećih). Osnovna ograničenja ovakvog pristupa obrazovanju cena električne energije sastoje se u toma što su propisane, normirane vrednosti obračunskuh troškova po pravilu potpuno različiti od troškova koji su relevantni za efikasnu alokaciju resursa. Ovakav pristup predstavlja ex post pogled na troškove i stvara iluziju kod potrošača da su troškovi proizvodnje (pa time i resursi) isto toliko jeftini kao što je to bio slučaj u prošlosti, odnosno da su resursi u istoj meri raspoloživi kao što je to nekad bilo. Naime, u slučaju kada su cene usmerene na pokrivanje ostvarenih prosečnih troškova, one ne ostvaruju svoju alokativnu funkciju u smislu da potrošačima daju signal koliki su dodatni troškovi proizvodnje neophodni za zadovoljenje dopunske potrošnje. Ovaj argument važi, naravno, i u suprotnom smislu. Ukoliko potrošači smanjuju svoju potrošnju, tada su ekstra troškovi dodatnih kapaciteta izbegnuti ili smanjeni, pa će u slučaju da su cene u korelaciji sa njima, i smanjenje troškova pojedinačih potrošača električne energije odražavati uštedu resursa do koje je došlo.Usled toga on može da utiče na veliko lutanje u cenama uprkos činjenici da je tok novih investicija prilično konstantan, i ujedno on ne daje snažan podsticaj efikasnosti poslovanja. Konačno, nizak rizik za proizvođača, podrazumeva visok rizik za potrošača koji je taj koji u krajnjoj instanci kroz svoj račun plaća za sve počinjene greške kako proizvođača tako i regulatora.

Svi ovi nedostaci mogu donekle da se otklone efikasnijom regulativom, ali po cenu pravljenja kompromisa sa komercijalnom autonomijom preduzeća. Stoga su u poslednje vreme učinjeni koraci u pravcu uvođenja veće fleksibilnosti, bilo kroz tržino orijentisano određivanje cena bilo kroz uvođenje podsticajnog regulisanja cena električne energije. Ovo zadnje, ima za cilj da oslabi vezu između troškova i cene električne energije, vezujući ih za inflaciju umanjenu za stopu rasta produktivnosti, podstičući na taj način, sa jedne strane smanjenje tarifa, a sa druge strane preduzeća na veću efikasnost kako bi mogli da ostvare i veće profite. Ovaj model poznatiji kao RPI-X ili price cap model, najpre je bio primenjen u V.Britaniji, da bi se kasnije proširio i na druge zemlje. U daljem tekstu daćemo detaljniji opis utvrđivanja cene električne energije putem ovih modela.

1.21.1Model stope povraćaja (SP)

Ovim mehanizmom, nivo cena se utvrđuje indirektno, kontrolom troškova i profita, te je on u praksi poznat i pod imenom cost plus metod, pošto je orijentisan na to da ustanovi takve cene koje bi omogućile preduzeću da pokrije sve operativne troškove, kao i da ostvari određeni nivo profita.

Metodologija primene ovog modela se sastoji iz serije dobro definisanih koraka koji u krajnjoj instanci, kroz jedan administrativni postupak dovode do formiranja cene električne energije. U prvom koraku, regulatorna komisija određuje kapitalnu bazu, koja može da se definiše kao iznos sredstava na koje elektroprivredno preduzeće ima pravo da obračuna stopu povraćaja (rate of return). Drugi korak predstavlja utvrđivanje operativnih troškova (gorivo, zarade, takse, amortizacija i sl.) I jedna i druga stavka se u početku utvrđuje za period od 12 meseci koji se smatra probnim. U trećem koraku, određuje se stopa povraćaja u vidu procentnog iznosa koje elektroprivredno preduzeće može da primeni na kapitalnu osnovu.

U svojoj ulozi regulatora, komisija je dužna da sagleda i odobri sve troškove elektroprivrednog preduzeća koji nastaju u procesu zadovoljavanja potreba potrošača, bilo da se oni odnose na sopstvene proizvodne troškove, bilo da je u pitanju trošak nastao po osnovu kupovine električne energije od strane drugih preduzeća ili je on posledica primene programa koji treba da stimuliše racionalno korišćenje električne energije. Pri tome, da bi odobrila sve navedene troškove, komisija mora da utvrdi da li su oni “razumno” određeni. Kod utvrđivanja šta je to “razumno”, komisija se rukovodi time da li je onaj koji donosi odluke, na osnovu informacija kojima je raspolagao ili kojima je morao da raspolaže ukoliko pretenduje da posluje sa pažnjom dobrog privrednika, mogao da donese takve odluke.

Pored ovoga, u delu koji se odnosi na kapitalne troškove, komisija je dužna da ustanovi da li se oni odnose na sredstva koja se nalaze u neposrednoj i svsishodnoj ulozi. To podrazumeva, da se nedozvoljva zarada na kapital koji je uložen u projekte koji su u toku izgradnje, kao i to da se u pojedinim slučajevima iz kapitalne osnove isključi višak kapaciteta koji nije u neposrednoj funkciji zadovoljenja potreba potrošača i koji prevazilazi potrebe rezervne margine ³².

Kontrola proizvodnih (operativnih) troškova predstavlja najjednostavniji deo posla regulatora. U ove troškove spadaju troškovi goriva, plate i nadnice menadžera i radnika, materijalni troškovi, troškovi održavanja, amortizacija i porezi, i u strukturi ukupnog prihoda oni imaju najveće učešće. Jednostavnost kontrole ovih troškova počiva na transparentnosti njihovog formiranja. Naime, najveći njihov deo je van kontrole elektroprivrednog preduzeća, kao što su porezi i takse, troškovi goriva koji se formiraju na bazi tržišnih cena, nadnice koje se utvrđuju na bazi kolektivnih ugovora i slično. Otuda problem kontrole proizvodnih troškova može da nastane u situacijama kada dođe do relativno visoke inflacije ili kada naglo porastu cene goriva, kao u slučaju dva naftna udara (1973. i 1979.godine). Nakon toga je uvedeno pravilo da se porast cena goriva automatski prebacuje na cene električne energije.

Iako uključivanje amortizacije u ukupne proizvodne troškove koji se moraju pokriti kroz cenu električne energije nije predmet rasprava, način njenog izračunavanja može biti sporan. Iznos amortizacije određuje se konvencijom pa su česti sporovi koji se tiču osnovice za njen obračun, vek trajanja sredstava kao i metod otpisivanja³³.

Daleko najveći problem za regulatora predstavlja određivanje kapitalne baze i stope povraćaja, jer njihov proizvod određuje profit preduzeća. Za izračunavanje kapitalne baze može da se koristi nekoliko metoda:

• 
  vrednovanje sredstava na osnovu njihove istorijske (knjigovodstvene) vrednosti
  
• 
  vrednovanje sredstava na osnovu reproduktivne (zamenske) vrednosti (kupovina istog postrojenja po sadašnjim cenama)
  

Regulatorne komisije obično koriste istorijsku (knjigovodstvenu) vrednost za utvrđivanje kapitalne baze, pošto je to i najjednostavnije³⁴. Iako je ovaj metod dosta nepovoljan za regulisanu firmu, njegovi nedostaci mogu da se kompenziraju prilikom određivanja stope povraćaja.

Jedanput, kada je utvrđena bazna osnova, prelazi se na utvrđivanje strukture kapitala iz koje se ona sastoji. Slično kao i kod drugih kompanija, struktura izvora sredstava se sastoji iz kratkoročnih i dugoročnih zajmova i akcijskog kapitala. Regulator utvrđuje odnos pozajmljenog i akcijskog kapitala, i određuje maksimalan iznos dobiti koju kompanija može da ostvari po osnovu učešća akcijskog kapitala. Postoji već dobro uhodana i razrađena metodologija koja se koristi za kalkulaciju dozvoljene stope povraćaja, i ona je zasnovana na proceni rizika sa kojim se kompanija sučeljava prilikom opredeljenja da se bavi ovom vrstom posla.

1.21.1.1Procedura

Jedna od glavnih karakteristika regulatornog procesa određivanja cena metodom interne stope prinosa je njegova transparentnost i otvorenost. Ovaj proces je evoluirao tokom prethodnih godina, i on je baziran na konceptu javnosti. Naime, utvrđivanje cena električne energije privatnim elektroprivrednim preduzećima, ostvaruje se u jednom kvazi-pravnom postupku zasnovanom na administrativnom zakonu. Zbog razloga transparentnosti, regulatorni tribunal je dužan da javno saopšti svoju nameru utvrđivanja cena električne energije, bilo da je ona podstaknuta zahtevom elektroprivrednog preduzeća ili se pokreće na sopstvenu inicijativu. Sve informacije vezane za ovu tematiku su dostupne kako najširoj javnosti, tako i zainteresovanim stranama koje su dužne da saopšte ukoliko žele da uzmu aktivno učešće u ovoj raspravi.

Tokom javne rasprave, prikupljaju se podaci od svih zainteresovanih učesnika koji pokrivaju sve aspekte ove problematike, finansijske, socijalne, tehničke, pravne. Na kraju javne rasprave, tribunal iznosi svoju odluku sa obrazloženjem i odgovorima na sva pitanja koja su se postavila tokom rasprave.

Bitno je napomenuti da uloga regulatora se ne svodi samo na utvrđivanje cena električne energije, već se njegova aktivnost proteže na sve one oblasti koje su od značaja da obezbede da elektroprivredno preduzeće ne prigrabi dominantnu tržišnu poziciju i sve ono što iz nje proizilazi. Ovako široko shvaćen mandat regulatornog tela, podrazumeva i njegovo nadgledanje ostalih aktivnosti preduzeća koja mogu da utiču na povećanje njegove tržišne pozicije (raznorazna fuzionisanja ili kupovine drugih preduzeća), praćenje uslova isporuke i pružanja usluga u cilju obezbeđenja ne-diskriminatornog tretmana potrošača itd. Ovo je od posebne važnosti u sklopu sa novim tendencijama na severnoameričkom tržištu električne energije (slobodan pristup mreži), što nameće regulatornim telima da se pozabave sa nizom novih pitanja kao što su utvrđivanje načina i uslova pristupa prenosnoj mreži, cena prenosa i sl.

Regulacija putem modela interne stope povraćaja može se smatrati relativno zastarelim, tradicionalnim metodom, no i pored toga ona je i danas dosta zastupljena, pogotovo u elektroprivredi SAD. Razlog leži u uspešnom opiranju privatnih elektroprivrednih monopola, koji zahtevaju da sve njihove investicije odobrene od strane regulatora nose dogovorenu stopu povraćaja ³⁵. Ipak, ovaj model se lagano napušta pošto ne stvara dovoljno podsticaja za smanjenje troškova. Ima mišljenja da ovakav mehanizam utvrđivanja cena električne energije nagrađuje preduzeće za učinjene troškove, a ne za performanse (Gilbert, Newbery, 1994), tako da je sklonost ka povećanju kapitalne intenzivnosti (Averch-Johnson efekat) njegova stalna karakteristika. Takođe, usled toga što se ovaj model regulacije bazira na istorijskim troškovima, to on često zahteva povećanje stope povraćaja usled rasta cena, tako da one sa svoje strane mogu da daju negativne signale za potrebne investicije u ovu granu ³⁶.

Iako ovaj model regulacije lagano gubi značaj u pojedinim zemljama, ovaj mehanizam ima neke osobine koje potenciraju njegovu primenu, pogotovu u određenim situacijama. Naime, zbog toga što umanjuje rizik ulaganja, u uslovima nedostatka kapitala za razvoj elektroprivrede (što je danas posebno izraženo u zemljama u razvoju kao i onim zemljama koje su započele proces tranzicije), garantovanje određene stope povraćaja na uloženi kapital predstavlja način da se privuku strani investitori. Nesklad između potreba za elektroenergetskim kapacitetima i raspoloživog kapitala, uticao je na to da su stope povraćaja na strane investicije za ove namene u zemljama u razvoju relativno visoke. Prema Public Utility Forthnightly ova stopa se kreće i do 16% i varira u zavisnosti od kreditnog rejtinga pojedine zemlje. Mađarska, kao zemlja stabilne političke situacije i dobrog kreditnog rejtinga, ugovorila je sa stranim ulagačima u elektroprivredu stopu povraćaja od 8% ³⁷.

1.21.2Price cap model

Price cap regulacija treba uskoro da postane dominantan oblik regulacije u oblastima u kojima postoji prisutan prirodni monopol³⁸. Veliki broj ekonomista (Braeutigam i Panzer 1989, Brown, Einhorn i Vogelsang, 1989) veruje da će price cap model poboljšati ekonomske performanse i pokrenuti inicijativu u pravcu efikasnijeg poslovanja u daleko većoj meri nego što je to bio slučaj u uslovima primene modela interne stope povraćaja. Oni ujedno smatraju da ovakav način regulative predstavlja optimalan iskorak iz pozicije zastarele regulative, kakvom se smatra model interne stope povraćaja, u pravcu većeg uvođenja konkurencije u okviru elektroprivrednog tržišta.

Začetak price cap regulacije, vezan je za uvođenje ovakvog modela od strane SAD Federal Communications Commission’s (FCC) za AT&T 1990.godine. Nakon toga, još devet država je usvojilo ovakav model regulacije cena, dok veliki broj drugih razmatra mogućnost njegovog uvođenja.

Kao što se vidi, price cap model regulacije cena je prvo zaživeo u telekomunikacionoj industriji, da bi se potom proširio i na elektroprivredu i gas, odnosno na sve one delatnosti u kojima postoji prirodan monopol.

Suštinu price cap regulative čini price cap formula. Ona u sebe uključuje uticaj inflacije, promenu stope produktivnosti kao i uticaj egzogenih faktora, i njome se determiniše dozvoljeni stepen promene prosečne cene u propisanom ili dogovorenom periodu. Ukoliko dođe do inflacije, cene se u skladu sa formulom automatski usklađuju, umanjene za određeni faktor-X koji treba da odražava očekivani porast produktivnosti u posmatranom periodu (najčešće 5 godina). Kao mera za inflaciju, u zavisnosti od zemlje do zemlje mogu se primenjivati različiti indeksi. Tako na primer, u SAD koristi se indeks cena nacionalnog bruto proizvoda, dok u V.Britaniji za meru inflacije služi indeks cena na malo. Za izražavanje promena stopa produktivnosti takođe mogu da posluže razni parametri, odnosno ove promene mogu da se posmatraju na različitom nivou. Tako kao deo formule može da se koristi promena produktivnosti u pojedinom preduzeću, ili pak promena prosečne stope produktivnosti u industriji, ili promena stope produktivnosti u delatnostima koje su najbolji reprezent određene industrijske grane.

Cene takođe mogu da se promene ukoliko dođe do izmene egzogenih faktora. Tu se prevashodno misli na one troškove koji nastaju nezavisno od ponašanja preduzeća kao što su takse i porezi. Pri tome, porezi na dobit koje plaća preduzeće, ne smatraju se egzogenim faktorom i oni ne mogu da dovedu do promene cena.

Obzirom da cena električne energije predstavlja sintetičku komponentu koja je rezultanta primene tarifnih stavova i odgovarajuće strukture potrošnje i stepena angažovane snage, to se price cap formulom reguliše prosečna cena a ne tarifni stavovi.

1.21.2.1Transformacija u pravcu Price cap regulacije

Sadašnju praksu regulacije cena uglavnom karakteriše pristup da nadležne komisije odobravaju takav nivo cena koji preduzećima omogućava da pokriju garantovane troškove, kao i da ostvare fer stopu povraćaja (dobiti) na uložena sredstva. Ovakav pristup regulaciji cena smatra se da je nedovoljno podsticajan u smislu povećanja efikasnosti poslovanja. On ne uvažava, odnosno destimuliše tehnički progres i povećanje produktivnosti, pošto je kompanijama dozvoljeno da koriguju svoje cene u onoj meri koliko rastu troškovi inputa. Pri tome je potpuno odsutna motivacija za smanjenje troškova. To je ujedno bio i glavni razlog zašto se krenulo u iznalaženje novog modela za regulaciju cena koji bi eliminisao te negativne karakteristike dosadašnje prakse. Smatra se da je to učinjeno sa price cap modelom.

Osnovno sredstvo koje se koristi u ovom modelu je određivanje gornje granice godišnjeg rasta cena. Za razliku od modela povraćaja sredstava, u ovom modelu, cene se utvrđuju za određeni vremenski period u zavisnosti od kretanja opšteg indeksa rasta cena na malo, umanjenog za određeni iznos koji treba da predstavlja podsticaj preduzeću da smanji svoje troškove. U svom najprostijem obliku, price cap formula izgleda:

Maksimalno dozvoljeni rast cena (PC) = RPI - X

gde RPI (Rate Price Index) predstavlja godišnju promenu opšteg rasta cena, dok X predstavlja faktor produktivnosti koji preduzeće treba da ostvari u tom periodu. Zbog ovakvog izgleda formule, ovaj model se često u praksi naziva i RPI-X model. Primenjena u praksi, ova formula je mnogo kompleksnija³⁹, i ona podrazumeva različite faktore produktivnosti (X) za različite kategorije troškova, pri čemu se može desiti da se pojedini rashodi (kao što su troškovi goriva) prihvataju u celini. Ovaj X-faktor je gotovo uvek pozitivan (umanjuje opšti rast cena), i samo u izuzetnim slučajevima, kada su potrebne velike investicije, može imati negativne vrednosti (da se pridodaje opštem indeksu rasta cena). Suština ovog modela je da se preduzećima omogući da zadrže jedan deo profita koji je rezultat njegove povećane produktivnosti.

Važno je napomenuti, da ova formula važi za određeni vremenski period, nakon čega se vrši njegova korekcija, polazeći pri tome od modela stope povraćaja kao osnove za utvrđivanje bazne cene. Ova korekcija se vrši sa namerom da se “ispeglaju” prenaglašeni profiti ili gubici nastali u periodu primene price cap formule usled ostvarivanja nivoa produktivnosti koji se u većoj meri razlikuju od zacrtanog. Primenom price caps formule, preduzeće može menjati cene u propisanom periodu bez direktnog mešanja regulatora.

Formula je dizajnirana tako da odražava promenu prosečnih troškova ostvarenih od strane reprezentativne firme. Ukoliko individualna kompanija posluje bolje od tako postavljenog standarda, ona je u stanju da ostvari ekstra dobit, i obrnuto, ukoliko posluje sa troškovima koji su veći, onda njeni akcionari su penalisani sa manjim profitom ⁴⁰.

Pored direktnog regulisanja cena, postoji još nekoliko price cap mehanizama od kojih je primena maksimiranja računa po potrošačima najčešća. Suština ovakvog pristupa je da se svakom potrošaču maksimizira trošak za električnu energiju i to prema sledećoj formuli:

RPC₁ = RPC₀ x (1+i-X+adj.) + (UPC x MC)

gde je

RPC - prihod po potrošaču ( parametri 0 i 1 označavaju baznu i posmatranu godinu)

i - je mera inflacije obično data preko cena na malo

X - ocena mogućeg poboljšanja produktivnosti

adj. - mera usklađivanja koja se odnosi na popuste ili takse

UPC - promena potrošnje kod pojedinih kategorija potrošača u kWh

MC - marginalni troškovi

Primena maksimiziranja ovog tipa ima opravdanja jer eliminiše podsticaj ka povećanju potrošnje koji je prisutan u slučajevima maksimiziranja cena, te se na ovaj način insistira na konzervaciji resursa i stimulaciji štednje električne energije.

Izbor adekvatnog X-faktora podrazumeva da se regulator prethodno mora opredeliti za jednu od dve mogućnosti. Prvo, regulator mora da odredi da li će price cap formula da se bazira na određenom industrijskom standardu, ili će pak da se zasniva na transformisanom nacionalnom standardu⁴¹. Price caps formula zasnovana na industrijskim standardima omogućava promenu cena na osnovu kretanja cena inputa i promene prosečne produktivnosti za tu industrijsku granu. Za utvrđivanje stepena rasta produktivnosti u pojedinim industrijskim granama koristi se metod ukupnog faktora produktivnosti.

Price cap formula bazirana na transformisanom nacionalnom standardu, počiva na stopama nacionalne inflacije i produktivnosti prilagođene industrijskim granama koje se regulišu. Ukoliko se opredeli za ovakav pristup, regulator mora da se osigura da je tu transformaciju izvršio na najbolji način u smislu da se opredelio za pokazatelje koji na najbolji način odražavaju poslovanje izabrane delatnosti koja se reguliše. Posmatrano na dugi rok, ovakav pristup ima tendenciju da se izravna sa industrijskim standardom, dok u kratkoročnom ciklusu on može da prouzrokuje značajne gubitke ili dobitke u zavisnosti od opštih ekonomskih uslova (Loube, 1995).

I pored toga što postoji opasnost od kratkoročnih problema koji mogu da nastanu usled primene transformisanog nacionalnog standarda, regulatorne komisije se najčešće opredeljuju za njega.

Još jedna primedba koja može da se uputi ovako formulisanoj price cap formuli je moguća razlika u sveobuhvatnosti merenja opšteg rasta cena i rasta produktivnosti. Ukoliko tu postoji neusklađenost, a najčešće postoji, u smislu da se prilikom merenja i utvrđivanja opšteg rasta cena posmatra celokupno društvo a kod merenja rasta produktivnosti samo privatan ili državni (javni) sektor, onda može da dođe do distorzija u primeni price cap formule.

Otuda da bi se efikasno mogla primenjivati price cap formula, neophodno je da se na jedinstven i koliko je god to moguće sveobuhvatan način tretiraju statistički podaci. Pri tome je posebno važno da ustanove koje to čine budu potpuno nezavisne kako bi se izbegao uticaj pojedinih interesnih grupa na formiranje i prikazivanje statističkih podataka.

Prednosti price cap regulacije su pre svega u njegovoj jednostavnosti kao i u mogućnosti pojave inicijativa koje bi vodile ka smanjenju troškova. Posledica te jednostavnosti su i daleko manji troškovi primene ovog modela kao i skraćeni vremenski period njegove primene, uz ostavljanje slobode preduzeću da izabere najbolji način na koji će doći do povećanja produktivnosti.

Slabe strane ovog modela mogu da se naslute u situacijama kada preduzeće želi da poveća svoju produktivnost na uštrb kvaliteta usluga. U takvim situacijama, regulator mora više da bude okrenut kontroli kvaliteta umesto kontroli troškova što je slučaj kod regulacije putem stope povraćaja. Takođe, primena ovog modela prouzrokuje izvesnu dozu neizvesnosti oko obezbeđenja inicijative za kapitalna ulaganja, kao i oko nekih drugih esencijalnih pitanja kao što su ekološka zaštita, racionalna potrošnja električne energije i slično.

Ujedno, postoji sumnja da sa uvođenjem price cap formule može se eliminisati tendencije prelivanja troškova i prihoda u okviru jednog preduzeća sa jedne na drugu uslugu ili proizvod. Takva mogućnost se uglavnom koristi da bi se stimulisala prodaja određenog proizvoda ili da bi se eliminisala konkurencija.. Naime odvojeno tretiranje i nepostojanje uzajamne korelacije između cena i troškova proizvodnje, ne eliminiše mogućnost alternativnog formiranja cena, što je posledica postojanja monopolskog položaja na tržištu i slabe cenovne elastičnosti. U takvim uslovima, u slučajevima kada preduzeće želi da poveća cene, da bi opravdalo zahtev za takvim povećanjem, preduzeće jednostavno prevali troškove na određene usluge ili proizvode koji su predmet tog zahteva. Usled toga, regulatorna tela i institucije moraju relativno često da preispituju rezultate postignute sa uvođenjem ove formule kako bi eliminisali sve navedene negativne tendencije. Sa druge strane, pojedini elementi koji se koriste kao osnovni instrumenti za formiranje price cap formule (kao što je stopa produktivnosti) su relativno nepouzdani i veoma teško ih je utvrditi na zadovoljavajući način. Takva situacija može negativno da se odrazi u smislu uvođenja sve većeg administriranja prilikom regulacije cena.