Politika cena kao faktor optimizacije funkcionisanja elektroenergetskog sistema



Yüklə 1,2 Mb.
səhifə3/30
tarix26.10.2017
ölçüsü1,2 Mb.
#14748
1   2   3   4   5   6   7   8   9   ...   30

1.2Osnovna hipoteza


Osnovna hipoteza koju u ovom radu želimo da testiramo jeste, da li cenovni signali koje šalje tržište električne energije može da obezbedi optimalno funkcionisanje elektroenergetskog sistema, a to je da obezbedi pouzdano snabdevanje potrošača električnom energijom uz minimalne troškove. Ovu hipotezu ćemo testirati na iskustvima zemalja koje su započele korenite reforme elektroprivredne delatnosti sa ciljem uvodjenja tržišta i konkurencije u ovu oblast. Kako su ove reforme još u fazi eksperimenta, pošto su tek od nedavno započete, to i osnovne pretpostavke na kojima se one zasnivaju, uglavnom su bazirane na teorijskim modelima a manje na empiriji. Sa druge strane, ovu hipotezu ćemo testirati i sa stanovišta mogućnosti njene primene u zemljama u tranziciji, samim tim i u našoj zemlji, uvažavajući pri tome dostignut stepen razvoja kao i sve specifičnosti nacionalne ekonomije.

1.3Metodologija i dokumentaciona osnova


Metodologija koja je primenjena u istraživanju, prilagođena je cilju i zadacima postavljenim u ovom radu. Strana iskustva iz ove oblasti i njihov eventualni transfer u našu elektroprivredu, biće predmet rigoroznih provera. Prema tome, komparativna analiza je na prvi pogled osnovni metod koji će se primeniti u ovom radu. Transfer stranih iskustava biće uslovljen proverama u kojima će se koristiti različite kvantifikacije zavisnosti i uzročnosti, strukturni koeficijenti i slično.

Dokumentaciona osnova ima nekoliko glavnih izvora. Pre svega, to su publikacije međunarodnih organizacija i institucija (UN, OECD, EU, World Bank), odnosno njihovih specijalizovanih agencija koje se bave energijom (International Energy Agency - OECD, Industry and Energy Department - World Bank). Kao dokumentaciona građa koristiće se i brojne monografije i publikacije pojedinih stručnjaka, naučnih i obrazovnih institucija.

Izvori podataka o domaćoj elektroprivredi biće podaci SZS i RZS, brojne studije koje su rađene na ovu temu kao i bogata baza podataka kojom raspolaže Elektroprivreda Srbije.

1.


Poglavlje


OSNOVNE KARAKTERISTIKE I RAZVOJ ELEKTROPRIVREDE

1.4Značaj elektroprivrede


Elektroprivreda predstavlja izuzetno značajan sektor svake nacionalne ekonomije, kako po osnovu svoga strukturnog udela u makroekonomskim agregatima (društvenom proizvodu, osnovnim sredstvima, investicijama, spoljnotrgovinskoj razmeni), tako i po osnovu mnogostrukih direktnih i indirektnih efekata na ostale privredne sektore i ukupan socijalno-ekonomski razvoj. Takve karakteristike elektroprivrede, opredeljuju i njeno centralno mesto u okviru privredne infrastrukture, gde se pod privrednom infrastrukturom podrazumeva skup objekata koji daju osnov za dinamiziranje privrednog razvoja i utiču na civilizaciju prostora (Gluščević, 1975).

Veza između elektroprivrede i razvoja bazira se na činjenici da je električna energija pouzdan, i fleksibilan izvor energije, i da je kao takva neophodna za većinu proizvodnih i uslužnih tehnologija. Njena pouzdanost se ogleda u mogućnosti planiranja i kontinuiranog obavljanja proizvodnje, prenosa i prodaje, uz minimalne ekološke štete na mestu preuzimanja. Eventualni prekid snabdevanja električnom energijom imao bi katastrofalne posledice za svaku nacionalnu ekonomiju, tako da se poseban naglasak kod ovog vida energije stavlja na sigurnost snabdevanja. Otuda je ovaj segment i predmet posebnih oblika tehničke regulacije, i o njemu se vodi računa prilikom definisanja i izbora razvojnih alternativa u elektroprivredi.

Elektroprivreda angažuje značajan deo društvenog kapitala kao i nacionalnih prirodnih resursa (vode, ugalj, nafta, gas, zemljište). Udeo kapitala plasiranog u elektroprivredu je visok u svim zemljama. To učešće u osnovnim sredstvima industrije u SR Jugoslaviji se kreće u 1990-tim godinama oko 22%. Transformacija primarne energije u finalnu podrazumeva korišćenje prirodnih energetskih izvora, tako da je elektroprivreda uz rudarstvo najveći korisnik prirodnih resursa. Ova grana se istovremeno pojavljuje i kao veliki potrošač koji u značajnoj meri angažuje kapacitete iz oblasti mašinogradnje, elektroindustrije i građevinarstva.

Zavisnost modernih društava od usluga koje pruža električna energija danas je izuzetno velika. Te činjenice postajemo svesni tek u onim situacijama kada dođe do njenog nestanka. čuveni “Northeast blackout” (raspad elektroenergetskog sistema u državi Njujork 9.novembra 1965.godine) koji je potrajao gotovo dva dana, imao je ne samo nagativne posledice na rad privrede, nego je doveo i do prekida telekomunikacionih veza i TV programa, zagušenja u saobraćaju, zamračenja gradova i velikih problema pri zagrevanju prostorija i pripremi hrane. Vreme blackout-a, a naročito noć, bilo je praćeno nasiljem, pljačkama i različitim oblicima ispoljavanja necivilizacijskog ponašanja. Nestanak električne energije, odnosno privremeni gubitak jedne univerzalne karakteristike modernog društva, vratio je za ta dva dana severoistok Amerike u daleku prošlost (Antić S., 1998).


1.5Karakteristike elektroprivrede


Elektroprivreda se definiše kao grana industrije koja vrši proizvodnju, prenos i distribuciju električne energije. Ove tri delatnosti čine osnovne segmente elektroprivrede. U zemljama koje su izvršile vertikalnu dezintegraciju elektroenergetskog sistema i koje su uvele tržište na malo (retail market), elektroprivreda ima četiri segmenta. Naime, segment distribucije je u tim zemljama podeljen na čistu distribuciju (wires) i snabdevanje (supply).

U okviru segmenta proizvodnje električne energije, postoji veliki broj tehnologija koje se koriste za tu namenu, a koje se zasnivaju na pretvaranju toplotne (sadržane u različitim vrstama goriva), atomske, kinetičke i raznih oblika obnovljive energije (vetar, sunce, plima, geotermalni izvori i sl.) u električnu energiju. Po osnovu energije koju koriste, elektrane se dele na hidroelektrane (HE), termoelektrane (TE), nuklearne elektrane (NE) i geotermalne elektrane (GE) koje u statistikama obuhvataju i elektrane na obnovljive izvore.

Sa energetsko-privrednog stanovišta razlikujemo dve vrste hidroelektrana: protočne (sa dnevnim, sedmičnim i mesečnim izravnavanjem) i akumulacione. Protočne kao i akumulacione hidroelektrane iskorišćuju rečne dotoke propuštajući ih kroz turbine, i od količine vode i visine pada zavisi njihova snaga. Izgradnja protočnih hidroelektrana, po pravilu je jeftinija od akumulacionih, pa je po tom osnovu i cena koštanja energije iz ovog izvora niža.

Sa druge strane, akumulacione hidroelektrane za svoju izgradnju iziskuju znatno veća investiciona ulaganja, usled kompleksnijih građevinskih radova u cilju stvaranja veštačkih jezera, pa je obzirom na to kao i na način i vreme korišćenja ovih elektrana i cena koštanja električne energije proizvedene u ovim elektranama daleko skuplja. Ovo utoliko pre, pošto rade sa manjim brojem časova u toku godine, ali zato ona ima veću vrednost jer tu energiju možemo da koristimo kada se za to ukaže potreba a to je obično u periodima maksimalnog (vršnog) opterećenja sistema.

Kod termoelektrana kao izvora energije uglavnom se susrećemo sa turboparnim elektranama koje se međusobno razlikuju po vrsti pogonskog goriva koje koriste za pretvaranje u električnu energiju. Po tom osnovu razlikujemo termoelektrane na čvrsta goriva (ugalj različitog kvaliteta), termoelektrane na tečna goriva i gas. Nuklearne elektrane energiju nastalu cepanjem atomskih jezgara (fisija) pretvaraju u električnu, dok geotermalne elektrane koriste toplotnu energiju zemljine kore.

Potrošači velikih količina električne energije kod kojih ona igra bitnu ulogu u ceni proizvoda, uglavnom se lociraju u naposrednoj blizini elektroenergetskih izvora ili pak grade sopstvene izvore, ali pretežan broj kako industrijskih tako i ostalih potrošača je udaljen od ovih izvora pa se ta ostojanja moraju premostiti preko prenosnih postrojenja u koja spadaju dalekovodi i trafostanice.

Standardni naponski nivoi u prenosnoj mreži su 380 KV i 220 KV. Visina naponskog nivoa i presek provodnika zavise od udaljenosti mesta potrošnje od mesta proizvodnje kao i od snage koja treba da se prenese. Otuda u zemljama čija je površina velika i gde su rastojanja od izvora do centara potrošnje daleko veća srećemo se i sa 750 KV i 1.000 KV naponskim nivoima.

Raspodela električne energije u gradskim i seoskim naseljima se vrši preko distributivne mreže koja obuhvata razvodne mreže visokog i niskog napona, trafostanice i merne uređaje. Granica u naponskim nivoima između prenosa i distribucije nije striktno definisana, već zavisi od dogovorenih odnosa u svakom pojedinačnom elektroenergetskom sistemu. Standardni naponski nivoi distributivne mreže u SRJ su 110 KV, 35 KV, 20 KV, 10 KV i 0,4 KV. U sistemima u kojima su čista distribucija i snabdevanje odvojeni, obaveza čiste distribucije je da izvrši povezivanje potrošača (obligation to connect) i prenese električnu energiju, dok snabdevanje mogu da obavljaju i treća lica koja za to dobiju licencu.

Od strukture proizvodnih kapaciteta, odnosno zastupljenosti pojedinih izvora u ukupnoj proizvodnji električne energije, zavisi i cena koštanja električne energije. Zbog velikih investicionih ulaganja, koje zahteva izgradnja ovih objekata, kod hidroelektrana najveće učešće imaju troškovi kapitala (amortizacija, kamate na uložena i pozajmljena finansijska sredstva, troškovi osiguranja) i troškovi održavanja, dok se kod termoelektrana kao najveća stavka u troškovima javljaju troškovi goriva.

Uz infrastrukturne karakteristike, elektroprivreda i njen proizvod električna energija imaju i određene specifičnosti.

Kapaciteti za proizvodnju i prenos električne energije, zbog svoje kapitalne intenzivnosti, zahtevaju veoma dugo vreme za izgradnju ( od 2 do 7 godina ) što je praćeno i njihovim veoma dugim vekom upotrebe ( od 20 do 50 godina ). Otuda je veoma važno da se razvoj kapaciteta i mreže planira daleko unapred što samo po sebi izaziva niz problema. Naime, teško je obezbediti tačnost dugoročnih prognoza kretanja potrošnje električne energije kao što je veoma teško precizno anticipirati sve kapitalne i investicione troškove kao i promene koje mogu da nastupe kod cena goriva u tom periodu, što je veoma bitno sa stanovišta troškovne efikasnosti tog kapaciteta.

Na sadašnjem stupnju tehnološkog razvoja električna energija se ne može skladištiti, ako se izuzmu ograničene mogućnosti zadovoljavanja potrošnje putem akumulacionih jezera. Momenat potrošnje podudara se sa momentom proizvodnje električne energije. Intervencije na strani ponude putem uvoza su, mada moguće, takođe ograničene. Zbog toga se elektroenergetski kapaciteti dimenzionišu u skladu sa maksimalnim a ne prosečnim intenzitetom tražnje električne energije, bez obzira na vremensko trajanje tog maksimuma. Kapaciteti za zadovoljavanje nadprosečne tražnje imaju tretman rezervnih elektrana čija funkcija je ista kao i robnih rezervi (zaliha) kod ostalih industrijskih grana. Vreme trajanja tog maksimalnog opterećenja sistema je relativno veoma kratko, i tada su i troškovi proizvodnje zbog angažovanja svih raspoloživih kapaciteta najveći.

Sa stanovišta potrošača, električna energija je homogeno dobro pošto svaki njen deo zadovoljava potrebe na isti način. Na strani proizvodnje to nije slučaj. Raznovrsne proizvodne tehnologije, njihova starost i efikasnost kao i korišćenje raznih oblika primarne energije za pogonsko gorivo, daju različite troškove proizvodnje. Kada se tome dodaju troškovi prenosa i distribucije koji zavise od naponskog nivoa na kome se vrši isporuka, jasno je da sa stanovišta ponude električna energija ne predstavlja homogeni proizvod tako da stepen odstupanja proizvodnih troškova po 1 kwh može da se kreće u rasponu od 1 do 10..


Yüklə 1,2 Mb.

Dostları ilə paylaş:
1   2   3   4   5   6   7   8   9   ...   30




Verilənlər bazası müəlliflik hüququ ilə müdafiə olunur ©muhaz.org 2024
rəhbərliyinə müraciət

gir | qeydiyyatdan keç
    Ana səhifə


yükləyin