Nagrađeni radovi u knjizi „vetar po ocu

Sledećeg dana, od ranog jutra pa do večeri, majstori su zidali drugi, vanjski dimnjak. Bila je to jedina kućica u selu, tako mala sa dva dimnjaka, unutrašnjim i vanjskim, a jednim šporetom, starim i crnim fijakerom kojeg su morali prenijeti iz stare kuće: i to je bio uslov preseljenja. Na kraju se nekako završilo, uvijek se završi, ovako il’ onako, al’ se završi, ostane il’ nestane, il’ oboje il’ ni jedno pa se onda ne zna tačno šta je. Kako bilo sad je tulio sam u novoj kući, sa sjećanjima iz stare.

U novoj sjećanja nije imao. Sve je rjeđe hodao selom, pa da je i mogao vjerovatno nije htio. Samo bi ponekad izašao da prošeta oko kuće: i jedne i druge. Ona druga pukla napola i polovinom legla na zemlju; drugom polovinom jedva se držala. Propela se ko razjaren ovan, na dva čelna roga iz kojih su virili klinovi i koja su držala još pokoju letvu sa pečenim daščarem: ličila je na dvije presamićene staračke ruke koje pridržavaju nešto nakratko i poslednji put. Poslije ni iz kuće nije izlazio. Počeo je živjeti samo u njoj pa onda samo u sebi. Jedva pristade da ga odvezu na slavu kod rođaka: kaže da se ne osjeća najbolje. Na slavi su seoske navrklije samo čekale da poture neku priču koju će starina zagristi, pa bez zuba valjati s kraja na kraj usta. Jedan poče kako je prošlog poneđeljka, pred zoru, vodeći ćerku u školu preko planine, uhvatio za vrat dva vuka što mu na put stadoše i izvrati ih ko čarape: takve ih pustio niz planinu.

- Jest’ bogami!, reče on, jedva dočekavši da mu odgovori, a mutne oči zasjaše pa nastavi:

Juče ja pred mrak viđo dva izvraćena vuka kako prođoše dole kraj Dragutinove azne, jedan za drugim, po prt’ni, grakću k’o gavranovi i jedan drugog za rep grizu.

Sad mu se smiju i podsmijavaju, to su i čekali, a imaju se i kome i čemu smijati, oni kao znaju nešto, a on ne zna ništa, a on zna sve što oni ne znaju niti će ikada znati, jer oni ne umiju znati to kako on zna i umije. Smijeh se oteže nadugačko i naširoko pa udari o zidove sobe, sve dok domaćin ne opomenu navrklije i sobetare, da su pored ikone i svijeće. On je samo šutio starački pognute glave, i ponekad rekao jedva čujno:

- Ja, brate! Ja! ...

Kad je izašao - nisu ni primijetili, u svoj toj graji i dobacivanju priča i pričica. Kasnije su mislili da su došli i odvezli ga kući, a on kući stigao nije.

Ujutro ga šumar nađe, kraj potočića, prije mosta, na samo stotinjak koraka il’ nešto manje od kuće, gđe zaleđen leži na prtini sa rukama pod glavom: kao da spava u krevetu, pokriven snijegom.

Sinovi su došli i ispratili oca na vječni počinak : po redu i običaju.

Svo selo i iz drugih sela dođoše da mu svijeću zapale, svi koji ga znaše po glavi il’ po priči.

U selu i sad ima malena kuća sa dva dimnjaka, ali u njoj nema priča. Pod snijegom izgleda kao da se skupila od zime, s obe se strane povukla, pomalo, prema dimnjacima : kao u priči. Na dimnjake slete dva gavrana i dugo grakćući stoje. Šljivik se podivljan proširio, sa šikarom i lozama obgrlio kuću, a ona se otima, ne da se zagrljaju.

Tako je sada i uvijek je tako bilo ; kada se priče poigraju sa životom. Život tad postaje priča, a priče su za to da se pričaju i prepričavaju i život neki novi sačine.

SREBRNI ALBATROS - BIJELA 2012.

ALEKSANDAR ĐURIČIĆ ASH

Austrija, Beč. Rođen 1982. godine u Požarevcu. Studirao u živeo u Beogradu od 2001 do 2010. Diplomirani inženjer elektrotehnike. Autor je romana „Surf na crvenom talasu“ i drame „Marlon Monroe ili pokušaj uspostavljanja kulture u malom gradu“, kao i nekoliko priča.

UNUTRAŠNJI GRAD

Doktor Kronburger je rekao da će on kupiti karte.

Njegova supruga, Veronika, stala je poslušno pored njega jer je znala da mu se ne vredi suprostavljati. Ludvig Kronburger je voleo da uvek bude u pravu. Videlo se to po načina na koji je govorio, po njegovom držanju, po načinu na koji je otvarao novčanik da plati dva puta po tri i po evra za uspon na južni toranj Štefansdoma. Dok je pažljivo prebirao novčanice, njegovi pokreti kao da su govorili: vidiš draga Veronika, ovako se otvara novčanik, ovako se vade novčići, ovako treba platiti, pet plus dva, dakle sedam, što je taman dovoljno za dve karte od po tri i po evra!

Veronika Kronburger je stajala na suncu tog vrelog letnjeg dana i posmatrala kočije. Izgledalo je baš kao da pažljivo prati premudro plaćanje dve obične karte svog muža, ali ustvari je njen pogled bio zabavljen vazduhom koji se leluja nad vrelim pločnicima Štefansplaca i čini da konji, prelepi negovani konji, koji prolaze tuda vukući kočije natrpane turistima, izgledaju kao da igraju valcer. Nije joj bilo ni na kraj pameti da ovu impresiju podeli sa svojim mužem, jer bi onda verovatno morala da sluša lekciju o tome zašto se vazduh leluja i kako na taj način nastaju fatamorgane, kako to nema nikakve veze sa muzikom i valcerima, on to najbolje zna, jer on je, zaboga, doktor Kronburger i od svoje titule se nikada ne rastavlja. Dalje bi sledila priča o tome kako su sve te kočije, verovala ili ne draga Veronika, uglavnom još iz perioda monarhije, i kako ih je moda automobila nekada davno bacila u zaborav, te su za sitne pare prešle u ruke puke sirotinje, koja je bila prinuđena da se i dalje njima koristi. A danas, potomci te iste puke sirotinje, naivnim turistima naplaćuju četrdeset evra za dvadeset minuta vožnje. Četrdeset evra za dvadeset minuta! Pa čak ni on toliko ne zarađuje, a on je, jel' te, doktor nauka! A ko su oni? Kočijaši! I to sa starim kočijama.

Ah, ti divni konji su igrali valcer po pločniku Štefansplaca, mislila je Veronika! Ona je oduvek maštala o tome da se provoza kočijama. Dobro, njen muž je možda bio u pravu da je četrdeset evra puno novca za jednu dvadesetominutnu vožnju, ali kada je cena već takva, šta je ona sada tu mogla? Zamišljala je kako bi bilo uzbudljivo da u tim lepim, kožom tapaciranim sedištima, prođe kroz Unutrašnji grad. Beč sigurno izgleda potpuno drugačije posmatran iz starinskih kočija koje se ljuškaju na staroj kaldrmi dok ispred njih konji sa crvenim čarapicama i kapicama koje im pokrivaju uši kuckaju potkovicama o kamen, tik-tak, tik-tak, tik-tak. Osetila bi se kao neka vojvotkinja iz vremena monarhije, koja je sa svojim mužem upravo krenula na prijem kod carice Sisi lično. Veronika je baš volela sa njim da se provoza kočijama, nikako sama, jer on je njen muž i on je doktor nauka, te nije ona neka tamo usedelica ili kurtizana da se vozi sama kočijama. Da, ona bi baš volela da tako nešto odglume – da govore oponašajući aristokratiju iz devetnaestog veka, da je on ljubi u ruku i daje joj učtive komplimente, a onda da zamoli kočijaša da podigne krov na kočijama, jer dami smeta jako letnje sunce. Provezli bi se tako uskim ulicama Unutrašnjeg grada oivičenim starim fasadama, razgovarajući o dvorskim spletkama, preljubama, dijetama i modi carice Sisi. A onda bi se uputili pravo preko Grabena i ulice Kolmarkt, pored blistavih izloga Šanel i Kartje, dvorske poslastičarnice Demel gde se služi Saher torta po starom receptu, da bi preko Mikaelerpaca ušli kroz kapiju u dvor Hofburg. Tu bi ona zamolila kočijaša da stane da izađu, baš tu, u kolskom ulazu zasvođenom prelepom kupolom, kao što su to nekada činile kočije koje su dovozile goste u dvor na prijeme. Odatle bi mogli da uđu pravo u muzej carice Sisi i posete carske apartmane, nastavljajući svoju igru u tom autentičnom ambijentu, pretvarajući se da su na prijemu. Oh, kako bi to bilo uzbudljivo!

Ali Ludvig Kronburger je smatrao da je četrdeset evra previše novca za kočijaše, isto kao što je pre trideset godina smatrao da je izvesna suma italijanskih lira previše novca za venecijanskog čamdžiju, a ona se nadala da će je zaprositi baš u gondoli. Zaprosio ju je kasnije u restoranu, između priče o tome zašto su sve gondole (kojima se nisu vozili) obojene u crno i proračuna da će kroz izvestan broj godina sve što vide oko sebe biti potopljeno i prekriveno crnim muljem, usled globalnog zagrevanja i topljenja polarnog leda.

-Znaš li ti, draga Veronika, koliko tačno ima stepenica do vrha tornja? – pitao je Rudolf Kronburger svoju suprugu, razbijajući tom banalnom temom njen san o prijemu u carskim apartmanima. Draga Veronika svakako nije znala koliko tačno ima stepenika do vrha tornja, a on joj svakako neće dati šansu ni da proba da pogodi. Jer, on nju nikada ne bi pitao nešto što ona zna, ne na taj način. Kad je oslovi sa „draga Veronika“ uvek zvuči kao da hoće da kaže da je ona jedna prosta žena, koja je protraćila trideset godina u magistratu radeći sa ljudima koji od države traže stan. Draga, ali prosta Veronika. Jer on svojim uvaženim koleginicama i učenicama na univerzitetu nikada ne govori da su drage kada im postavlja pitanja na koja očekuje odgovor. A ona nije studirala i ona svakako ne zna koliko stepenika ima do vrha južnog tornja Štefansdom katedrale. Zato će joj on reći. Tri stotine četrdeset i tri stepenika! – Misliš li da možemo to da izdržimo? – pitala je Veronika zabrinuto. Zvučalo je baš kao puno stepenika.

– Ja mogu – rekao je Ludvig i pošao uskim i mračnim kamenim stepenicama koje su se uvrtale u uskoj i strmoj spirali.

Krenuli su jedno za drugim, Ludvig napred, a Veronika za njim, penjući se kroz taj uski i hladni vertikalni hodnik, poput izdubljenog kamenog stuba sa zidovima debelim skoro ceo metar. Tek na svakih desetak metara visine, ili pet spiralnih krugova, zid je bio probijen uzanim prozorom, poput procepa, koji je bacao snop svetlosti na stepenište. Napolju je bilo pakleno toplo, a na stepeništu je vladala vlaga i tama. Ludvig je govorio o nekim brojevima, Veronika je mogla poviše sebe da čuje njegov glas koji je odzvanjao od debelih hladnih zidova. Govorio je o tome kako je cela katedrala izgrađena u dominaciji (da, tako je rekao, „dominaciji“) broja tri, koji je božanski broj svetog trojstva, i četiri, koji je zemaljski broj. A kako je to četiri zemaljski broj, ona to nije mogla znati, ali on će joj sada objasniti. Na zemlji ima četiri strane sveta, četiri je godišnja doba, četiri je dimenzije, ako se uključi i vreme, i to bi bilo dovoljno za nju. Tri plus četiri je sedam, a prema predanju Bog je stvorio svet za sedam dana, i sedam je vrlina i sedam grehova, sedam svetih tajni. Naravno, on kao doktor nauka ne veruje u bogove, magije i abrakadabra, ali mu je magija brojeva i istorijska predanost ljudi ovom fenomenu itekako zanimljiva. Jer, oni su napravili katedralu koja je sedam puta trideset i četiri (dakle, stojedanaest) koraka široka, i tri puta toliko dugačka. Zar to nije fascinatno?

Tražio je od Veronike da to potvrdi, a ona je gledala kroz uzane prozore, koji su se tokom uspona mestimično pojavljivali na različitim stranama, i divila se panorami grada okupanom letnjim suncem. Odatle se već mogao videti toranj Gradske većnice, a sa sledećeg prozora Veliki točak Pratera, a zatim toranj Donauturm sa druge strane Dunava. I gle, na krovu same katedrale je u mozaiku bio izrađen grb Austrije, ona to do sada nije primetila. A pred njima je bilo tri stotine četrdeset i tri stepenika, primećuješ li to Veronika, osim što zevaš kroz prozor? Tri stotine četrdeset i tri! Čuješ li? Opet tri-četiri-tri. Fascinantno! Ali, to nije sve. Tri stotine četrdeset i tri je ujedno i rezultat kada magični broj sedam dignemo na treći stepen! Ludvigov glas je drhato od uzbuđenja.

Ludvigov glas je drhtao, a Veronika je pomislila da bi to moglo biti od umora. Jer, njene noge su već bile otežale i grudi joj beše pritisnula teška tama i vlaga zagušljivog stepeništa. A on je bio čak deset godina stariji od nje. Kosa mu je bila gotovo potpuno bela, a ponekad mu se dešavalo da zaboravi šta je hteo da kaže, a to se njemu ranije nikada nije dešavalo. I bolela su ga leđa, naročito ujutru kada ustaje iz kreveta. Podizao se lagano sa bolnim izrazom na licu, trebalo mu je po nekoliko minuta da ustane, a ponekad je i brektao. Ali, Ludvig nije hteo da ide kod lekara. Nije želeo da prizna da su ga godine stigle. Tvrdio je da je još uvek u punoj snazi. Ostajao do kasno na univerzitetu i vraćao se bazdeći na alkohol, sa mirisom ženskog parfema na sebi, ne bi li dokazao sebi da je i dalje u punoj snazi.

A sada su mu koraci u tom spiralnom vertikalnom tunelu postajali sve teži i sporiji, i kada su sledećom prilikom zastali i pripili se uza zid da propuste par mladih Japanaca koji su silazili, Veronika je mogla da vidi krupne graške znoja na njegovom licu. Pitala ga je da li može da nastavi dalje, a on se brecnuo na nju kao da ga je ošinula bičem, izražavajući sumnju u njegovu formu. Ako on kaže da može, onda je sigurno tako. Budući da više nije morala da brine, Veronika je odlučila da opet gleda kroz prozore u sićušne ljude koji su kao mravi gmizali preko Štefansplaca i ulice Kertner, a mogla je opet videti i konje i kočije kako se odvoze preko Grabena. No, morali su nastaviti da se penju dalje, tri stotine četrdeset i tri stepenika do vrha tornja gde se nalazi, šta, draga Veronika? On će sada to njoj ispričati, jer ona to sigurno ne zna – da se gore nalazi apartman protivpožarnog čuvara Beča, koji je nekada davno sa te najviše osmatračnice posmatrao ceo grad i udarao u zvona ukoliko primeti vatru. Gde li je samo Ludvig iskopavao sve te besmislene informacije, pitala se Veronika. Da li se to uči na univerzitetu koji ona nije pohađala, ili je to pronalazio u trenutcima dokolice u novinama koje je donosio sa sobom svakog dana sa posla ili možda na Internetu dok je svake večeri kuckao nešto u tastaturu svog laptopa – ona to nije mogla znati. U svakom slučaju, sa svim tim brojevima i informacijama, sa svim tim terminima koje je koristio i kojih se ona nikada ne bi setila, Ludvig je ostavljao utisak nepokolebive veličine autoriteta, kome se nije moglo ništa prigovoriti.

Ali, on je stario. Veronika je bila najbolji svedok toga. Sve se teže penjao i na drugi sprat njihove zgrade, a ovde je bilo mnogo više stepenica. Tri stotine četrdeset i tri, zapamtila je Veronika. I baš u trenutku kada se oglasilo zaglušujuće zvono katedrale, on je želeo nešto da kaže, ali njegov glas nije mogao da nađača vibracije koje su ispunjavale vazduh u uskom kamenom hodniku i činile ga gustim i teškim, činile ga gotovo nesavladivim. Njegov glas se gubio između dva gonga i nestajao nošen talasima stvrdnutog vazduha.

– Nešto si hteo da kažeš, dragi? – pitala je Veronika između dva gonga, a on je opet pokušavao da izusti nešto, ali njegov glas više nije mogao čak ni da napusti grudi umorene svim tim stepenicama, jer toranj je bio jači, toranj je bio glasniji. On ga je umorio svojim uskim spiralnim stepenicama, svojim teškim vazduhom i hladnim kamenom, i konačno svojim zaglušujućim zvonima. Ludvig nije mogao protiv njega. Ludvig nekoga nije mogao da nadgovori! Toranj nije mogao da nadgovori. Istina, on je stajao tu preko pet vekova, odolevao vetrovima, ratovima, opsadama, plamenu, tačno pet stotina sedamdeset i osam godina, Ludvig je to hteo da kaže, ali nije mogao, jer nije imao dovoljno glasa i daha.

Šta je hteo da kaže Ludvig, pitala se na sav glas Veronika. Da li je Ludvig opet hteo da ispriča kako je Betoven shvatio da je potpuno ogluveo upravo onoga dana kada je šetao Bečom i video da ptice uzleću sa zvonoka Štefansdoma, što je moralo značiti da su zvona zazvonila, a on ništa nije čuo? Da li je to Ludvig hteo da ispriča, a onda da se nadoveže pričom kako je on upravo po Betovenu i dobio svoje ime, jer se rodio na dan smrti slavnog kompozitora dok je u bolnici u kojoj se njegova majka porađala ođekivala Oda radosti. Da li je Ludvig to želeo da joj kaže? Ludvig je nešto želeo da kaže, ali nije mogao da nađača zvonjavu. Učinilo joj se kao da je čula da je nešto napustilo njegovo grlo u napregnutoj tišini između dva ođeka zvona, ali to nije bila priča o Betovenu niti priča o brojevima, o godinama. Učinilo joj se kao da je hteo da kaže „pastrmka“ ili je opet hteo da kaže „draga Veronika“? On je tu zastao, ispred nje na stepeništu, pa onda pružio još jedan težak korak, i kada je zvono još jednom poslednji put ođeknulo i razdralo vazduh na stepentu na dva dela koja su se još neko vreme rastavljala, tarila između sebe i ponovo sjedinjavala, Ludvig je konačno stao.

Veronika ga je uhvatila za rame i okrenula ka sebi, a on se stropoštao ispred nje pritiskajući pesnicom svoje grudi. Usta su mu bila poluotvorena, oči iskolačene, lice skoro potpuno modro, a u grlu mu je još stajala zaglavljena poslednja neispričana priča. Ležeći tu u senci hladnog stepeništa izgledao je tako sićušno, tako slabo, poraženo, kao da se potpuno smanjio zajedno sa svim svojim brojevima i titulama koje su, zajedno sa sjajem, polako bledele i nestajale u njegovim očima.

– Ludviže Kronburger! – zaurla Veronika u njegovom pravcu, a oči joj bljesnuše žestinom – Ja želim da se provozam kočijama!

SREBRNI ALBATROS - BIJELA 2012 

VESELIN MILIĆEVIĆ

Srbija, Vrbas. Rođen u Bačkom Dobrom Polju 1953.g. Objavio je knjigu aforizama „Sa uma na drum“, knjige poezije za decu „Pokrivač od zvezda“ i „Dodirnite dugu“. Dobitnik je mnoštva nagrada na međunarodnim i domaćim konkursima za satirične priče i pesme.

ĐAVOLJA SVADBA

Seoska vodenica, ili Mitrova vodenica, kako su je seljaci zvali, nalazila se u prelepom ambijentu. Sagrađena na povećem i brzom planinskom potoku, od brvana, pokrivena trskom, u hladovini stoletnih hrastova, izgledala je kao iz bajke. Neko će se začuditi, kako iz bajke. Svima je poznato da su sve vodenice, uglavnom obavijene mistikom. U narodu je postojalo verovanje da su one stecište nadprirodnih bića, demonskih sila, vampira.

Pre mnogo godina, ovu vodenicu je sagradio Mitar. Stariji ljudi pričahu da je on u svoje vreme bio veoma lep i stasit momak. Bio je siroče. Potucao se od gazde, do gazde, radeći kao nadničar. Bio je veoma vredan i sposoban. Gazde su ga dobro plaćale gde god da je radio. Na igrankama su se devojke grabile koja će se u kolu uhvatiti do njega. Bio je zgodan. U kolu mu nije bilo premca.

Na jednoj igranci zagleda se u jednu devojku koja je bila prava lepotica. Nije joj bilo ravne u nekoliko okolnih sela. Zvala se Smilja.

Smilja je bila iz siromašne familije. Imala je oca, majku i petoro braće, mlađe od nje. Sve jedno drugom do uva. Imala je punih sedamnaest godina. Taman devojka za udaju. Obrađivali su njeni ono malo oskudne zemlje što su imali, ali su bili primorani da rade u nadnicu kod imućnijih domaćina. Radeći tako kod nekog gazda Stojana, koji je važio za najbogatijeg čoveka u selu, ovaj spazi Smilju u svoj njenoj lepoti i bujnosti. Dopade mu se veoma.

Gazda Stojan je imao sina jedinca, spremnog za ženidbu, ali je bio nekako tunjav i prilično ružan. Retko se družio sa seoskim momcima, a i devojke ga nisu primećivale, bez obzira što je bio iz bogate kuće.

Vide Stojan dobru priliku za svog sina. Računao je, da ga neko mora naslediti kad umre. Treba ostaviti iza sebe veliko potomstvo. Smilja je lepa i zdrava. Izrodiće zdravu decu. Imaće kome da ostavi sve ovo što je sticao godinama.

Banu on nenajavljeno jednu noć kod Smiljinog oca. Iznenadiše se njegovoj poseti, jer je retko koji imućniji domaćin ulazio u kuću nekog siromašnog seljaka. Domaćin ga pozdravi. Ponudi mu mesto za stolom.

Domaćica iznese kafu, rakiju i nešto za meze. Ćutali su neko vreme, dok prvi ne progovori Jovan:

- Gazda Stojane, kojim dobrom?

- Jovane! Neću da ti okolišim. Imam sina za ženidbu. Imućna smo familija. Ti imaš ćerku za udaju. Prava lepotica. Došao sam da je isprosim za mog Luku. Orodićemo se tako, pa će biti i vama lakše da se više ne mučite. Ispomagaćemo se kao prijatelji koliko možemo.

- Pa, ne znam! Ona mi je jedinica, a i desna mi je ruka u kući i u polju.

- To nije nikakav problem. Samo da nije kome obećana, ili da nema kakvog momka?

- Nije, da ja znam! - reče Jovan.

- Onda Jovane, tu nema nikakvih prepreka. Nego da mi utvrdimo pazar i da nazdravimo u to ime.

Jovan samo pomirljivo slegnu ramenima:

- Pa, dobro gazda Stojane! Kako ti kažeš. Njoj će ne sumnjam, kod vas biti dobro, a i nama će, nadam se, biti malo lakše. Obećao si da ćeš nas ispomagati?

- To je dogovoreno! Samo još da se dogovorimo kad da dođemo po mladu. Jesen je na pragu. Vreme je za svadbe. Pa, neka onda bude u prvu nedelju koja dođe. Ima da napravim svadbu da se pamti. Za trošak ne brini. Sve preuzimam na sebe.

- Dogovoreno, gazda Stojane! reče Jovan. Onda u nedelju, a mi ćemo je opremiti kako valja.

Smilja istog momenta skoči. Ulete u sobu i pade na krevet, gušeći se od suza. Majka uđe za njom. Sede na krevet, pomilova je po kosi, pa poče da je teši. Ali, tu utehe nije bilo. Niko sem Smilje nije znao za Mitra, za njihovu veliku ljubav i da su se jedno drugom obećali. Zar pored onakvog delije, da se uda za ovog jadova, ma kako on bio bogat.

- Ne, majko! Ja volim drugoga. Za Stojanovog sina mogu samo mrtva!

Do nedelje se Smilja ponašala savim normalno. I dalje je obavljala sve poslove bez pogovora. Ni sa kim nije ništa progovarala. Dođe i ta sudbonosna nedelja. Smiljina majka ustade prva i uđe u sobu da sprema kćer za svadbu. Nje ne bi u krevetu. Ona izađe pred kuću i poče da je zove. Ona se ne odaziva. Tada iz kuće izađe i Smiljin otac. Počeše oboje da je traže. Kad uđoše u štalu, stadoše kao ukopani. Smilja je visila obešena o konopac koji je bio vezan za štalsku gredu.

Sutradan je bila sahranjena na seoskom groblju. Sahrani je prisustvovao veoma mali broj ljudi. Od gazda Stojanove familije niko. Čak ni pop nije hteo da dođe Mitar je to sve posmatrao sa suzama u očima iz susednog šumarka. U ruci je držao veliku sekiru. Krenuo je u šumu i počeo da obara borova stabla. To je radio jedno desetak dana, od jutra do mraka. Lakše mu je tako bilo da istera bes iz sebe i zaboravi tugu.

Kada je isekao svu građu, dovukao je do velikog potoka okruženog hrastovom šumom. Rešio je tu da sagradi vodenicu. Nekoliko sela nije imalo vodenicu. Računao je imaće za njega dovoljno posla. A imao je. Često se dešavalo da melje i preko cele noći. Ovde je bio svoj gazda. Sam će biti u svojoj vodenici, daleko od sveta, gde će moći na miru da ožali svoju veliku ljubav. Dok je gradio vodenicu, zarekao se da se nikad neće ženiti.

Prolazilo je vreme. Dani, meseci, godine. Smilju nikako nije mogao da zaboravi. Ali, što je najčudnije, nikad mu nije dolazila u san.

Jedne noći, dok je večerao čeketalo je lupkalo odskakujući po mlinskom kamenu. Žrvanj je mleo žito, a brašno je lagano sipilo u koš. Mačak je preo, ležeći na jednom džaku brašna. Šarov, sklupčan u uglu vodenice, povremeno je ćulio uši, kao da nešto osluškuje. Mitar je mirno večerao, povremeno zalivajući zalogaje rakijom iz pljoske.

Odjednom šarov skoči. Priđe vratima vodenice, nakostreši se i poče da reži. Mitar poče da ga umiruje, ali je ovaj lajao sve žešće. Mitru to bi veoma čudno, jer se šarov nikad do sada nije ovako ponašao.

Bilo je to gluvo doba noći. Najedanput se sa vode ispod same vodenice začu glasna svirka zurli, cika i podvriskivanje, kao da đavoli ispod vodenice igraju kolo. Čak se bejaše i vodenički kamen umirio. Mitar nije bio strašljiv čovek, ali ga ova pojava ne ostavi spokojnim. Ne prođe dugo vremena kad neko poče snažno da lupa na vrata vodenice. Istog časa skoči mačak, koji je do tada bezbrižno kunjao. Nakostreši se poče da frkće. Za njim u horu šarov poče besomučno da laje, da ni Mitru više ne bi svejedno. Uze u ruke sekiru i priđe vratima da vidi ko to lupa.

Stade kao ukopan. Na vratima stajaše Smilja, sva u belom. Lepa kao boginja.

- Mitre! Evo ja došla!

- Pa, ti si mrtva! - jedva Mitar prevali preko jezika.

- Nisam, Mitre! Znaš da samo tebe volim, a ti si me tolike godine čekao. Dođoh da se udam za tebe. I svatovi su nam tu. Čuješ li muziku?

Ona raširi ruke, krenu ka njemu i zagrli ga. On i dalje stajaše kao opčinjen. Ali, ne za dugo. Prihvati i on nju. Uze je u naručje. Spusti je na svoj skromni ležaj. Počeše da se ljube i miluju kao u transu. Kao da su želeli da nadoknade izgubljeno. U neko doba, iznureni od uživanja, zaspaše.

Ujutro, posle prvih petlova, dođe neki seljak da melje žito. Uđe u vodenicu i zateče Mitra u krevetu, gde leži zadavljen. Mlade i svatova nigde. Đavolja to svadba beše!

BRONZANI ALBATROS - BIJELA 2012.