Etika modernog življenja Vuk Uskoković

Svest Puta

»Put koji se može označiti nije Tao, večni Put« (Tao Te Ćing 1)

Negovanjem osećanja čuđenja, duboke zadivljenosti svakim detaljem našeg sveta, sada i ovde, svrsishodno bremenita i planski opterećujuća usmerenost naše svesti se postepeno, blago produhovljavajuće preobražava u čistu, meditativnu, reflektorsku svesnost, u blaženu svest Puta koja i u najsitnijim detaljima našeg sveta prepoznaje najdivnije i najdragocenije poruke naših skrivenih, božanskih i anđeoskih vodilja. Jer, dok bezglavo, nesmotreno jurišajuće i smušene socijalne interakcije prožete mnoštvima samo-uzdižućih ciljeva koji »preskaču« vrednovanje predanosti ispletanju svake, i prividno najmanje značajne putanje našeg sveta, zaboravljajući da »ko je veran u najmanjem – veran je u velikom, a ko je neispravan u najmanjem – neispravan je i u velikom« (Luka 16:10), spontano razvijaju disharmoničnosti u nama i našoj sredini, bezbroj malenih ciljeva koji nas poput zvezdane prašine blisko okružuju, ulepšavajući naš svet, čineći odraze potpunih posvećenosti čitavog našeg bića svakom trenutku našeg postojanja, neprekidnog ulaganja svakog delića naše prisebnosti u molitvene susrete, unutrašnji govor našeg svetlog srca sa celotnom Prirodom, zaista iscrtavaju radosne putanje u dodirima našeg bića i čitavog sveta. Poput Čo Tana, mudrog seljaka iz Tao priče o belom konju¹¹⁰, ili Sunca koje, ne zahtevajući ništa zauzvrat, pruža svoju oživljavajuću svetlost voljenim bićima, prosvetljena svest ne zavisi od rezultata na putu svojih nastojanja ka vrednom, marljivom i predanom, za nagradama i plodovima rada nevezanom delanju, nebeski čistom stvaranju za dobrobit i prosvetljenje drugih bića.

Predano, svepoistovećujuće posmatranje prirodnih putanja, saživljavanje sa bojama i zvucima prirodne raznolikosti, u kome su rastopljeni svi ciljevi, sebične želje i htenja, oduvek je inspirisalo razmišljanja ljudskih bića i budilo dragocene putokaze prevazilaženja izvesnih, u suštini naših bića i temelja razmišljanja nošenih, evolutivnih problema. Naučne, religijske i poetične predstave stvarnosti su nastale i razvijaju se metaforičnim preslikavanjima uočenih prirodnih uređenosti svakodnevnog iskustva na sve suptilnije i prefinjenije detalje sveta ljudskog iskustva. (Albert Ajnštajn je tako, na primer, vozeći se u tramvaju sa pogledom na bernsku sahat-kulu bio inspirisan na preoblikovanje koncepata kretanja i vremena u svojem spletu ideja koji je kroz nekoliko nedelja rezultovao u skladnoj teoriji relativnosti.)⁷⁹ S obzirom da isključivo logičko razmišljanje na osnovama zadatih pravila nije pogodno za sagledavanje samih datih pravila razmišljanja i pronalaženje novih⁷², uvođenje analogija uočenih u prirodnim putanjama svakodnevnice, u sprezi sa holističkim, intuitivnim okvirima njihovog uobličavanja, rađa bogatije temelje naših spoznaja sveta, koje nas, korak po korak, vode ogledanju celotne Prirode u našim misaonim konceptima i osnovama perceptivnog i misaono-reflektivnog uobličavanja razlika našeg sveta. Reflektovanje odnosa čitave Prirode prema našim bićima - pokazivanja zvezdanog neba, muzike života, mnoštva ravnoteža i ne maksimizirajućih, već optimalnih odnosa kao putokaza napretka, kroz učenje putem nenametljivog otvaranja uvek novih perspektiva i pružanja mogućnosti samostalnih izbora - predstavljalo je oduvek mudri ideal ponašanja i posmatranja sveta u jedinstvu svepoistovećenosti i nevezanosti. Učenjem kroz posmatranje kretanja beskrajno malih stvari i pojava u Prirodi se, stoga, možemo prosvetliti opštim, sistemskim znanjem o putevima prirodne celine, otvarajući vrata radosnih saznanja da »small is beautiful«¹⁴⁰, da u malenosti, mirnoći, krotkosti i tihoći počiva blažena lepota sveta. Tako, na primer, poređenjem savremenih sintetičkih i prirodnih hemijskih sinteza¹⁷⁷ lako možemo steći uvid u potencijalne kreativne modifikacije i ne samo na nivou hemijskih postupaka sinteza i procesovanja materije, već i opšteg razmišljanja. Naime, dok se sintetičke hemijske metode karakterišu upotrebom relativno složenih »gradivnih elemenata«, te relativno jednostavnim sredinama i indukovanim procesima, linearnom reaktivnošću (jedna po jedna reakcija u vremenu), površnom, duplikacijskom reproducibilnošću (koja ne prilagođava suptilne modifikacije aktuelnim slučajevima) i baratanjem sa molarnim količinama, životnost Prirode stvara putem korišćenja relativno jednostavnih gradivnih elemenata, složenih sredina i procesa, paralelnog procesovanja, nereproducibilnosti (savršenosti u nesavršenosti)¹⁷⁸, relativno sporog dostizanja finalnih stanja i sub-pikomolarnih količina, odakle možemo sagledati i kreativni put budućeg, biomimetičkog razvoja ljudskog razmišljanja, u smeru upotrebe jednostavnih ideja u što širim, veličanstvenijim i sveobuhvatnijim, osmišljavajućim kontekstima, u smeru istovremenog stvaranja i učenja na različitim poljima delovanja, uvek novitetnog prilagođivanja naših ostvarenja neponovljivim okolnostima, ne žurenja, već usporenog (sve u svoje vreme), promišljatog kreiranja, te saživljavanja sa malim, piko- stvarima, uviđanja lepote ne u glomaznosti, golemosti, površnoj i plitkoj snazi, već u talasastoj fleksibilnosti, izdržljivosti, malenosti i skromnosti.

Svaka naša i najtananija misao nalazi svoj put do najdaljih kutaka Kosmosa, a ogledajući se od Prirode, pronalazi svoje odredište, poput bumeranga, na temeljima našeg bića. Dobre, čiste misli i uviđanje (tj. stvaranje u dodiru sa Prirodom = ko-kreacija) lepote u svim detaljima i bićima našeg sveta tako stvaraju svet ispunjen lepotom i božanskom gracioznošću, dok vibracije nezadovoljstva, ljutnje i straha – straha koji je najveće zlo, kao što nam kaže drevna egipćanska izreka – odašilju valove nemira i disharmonija čitavom svetu. Pre svake burne misli koja će imanentnim razlikama i njima pokrenutim vetrovima uzburkati more našeg bića i čitavog Kosmosa - žrtvujući blaženost Nirvane (koja doslovce označava stanje »bez vetra«⁶⁷) našeg bića i čistotu monističkog, meditativnog uma, oslobođenog misaonog razlikovanja i prebiranja putem izgradnje kreativne razboritosti -, i možda konstruktivno pogurati brod naše civilizacije na svom putovanju ka ucrtanoj destinaciji, možemo se prisetiti T. S. Eliotovog stiha: »Do I dare, do I dare, disturb the Universe«³⁷, kao i pomisli da upitkujuće traganje, radoznalo i nedogmatsko istraživanje tokova reke, hodanje mostovima i plažama ispunjeno osećanjima čuđenja prema poreklu i poruci svakog detalja Prirode, tako, predstavlja naše uvode u sve čudesnija stapanja u Put Prirode, u sve veličanstvenije doživljavanje verom obasjanog spontanog praćenja Taoa, reke životnosti koja nas, poput oblaka u pustinji, vodi ka moru jedinstva uma i Prirode, duše i božanskog Izvora. Jer, Sunce jedinstva uma i Prirode, u želji za oplođavanjem, stvaranjem i unapređenjem životnosti, maštovitosti, tehnologija, saznanja i bogatstva komunikacija, puteva koji nas povezuju i oplemenjavaju, moramo ponekada požrtvovano prekriti oblacima koji će nam u svom rastapanju u ponovnom duhu sveopšteg jedinstva uputiti ka zemlji dragocene kapi kiše, suze radosnice prosvetljujućih spoznajnih trenutaka.

Naša bića plutaju u supstratu naših misli, osećanja i temeljnih želja koje čine ko-kreativne strane muzike atoma, super-struna i sveopšteg kretanja talasa (razlika) sveta, usled čega čistoća naših misli zaista čini čitav svet boljim. »Kada čovek sozercava unutra večnu svetlost, onda um njegov nema u sebi nikakvu čulnu predstavu, nego je sav utonuo u sozercanje večne lepote...Upamtite, radosti moja, Carstvo Božije, nalazi se unutra u nama«⁵⁴, pisao je Serafim Sarovski, u duhu radosnog i spontanog praćenja toka Prirode nam ukazujući na ogledanje i postajanje Carstva Božijeg kroz čiste misli, te na post mislima kojim se rasvetljava svetlost naše duše. »Sve što jeste po Prirodi, nosi u sebi nešto božansko«¹⁷⁶, smatrao je Aristotel, pokazujući nam da nas osluškivanje sopstvene prirode i ispunjenje našeg bića našim misionarskim Putem, čini božanstvenim bićima, čini jednim sa finalnim uzrokom Kosmosa, carstvom Božijim, dok je nasleđe stoičkog pogleda na svet to da bivstvovanjem u saglasnosti sa sopstvenom prirodom, spontano stvaramo i u skladu sa opštim zakonima božanstvenog Kosmosa. »Moramo upoznati sebe same...Neprirodna je zaslepljenost živeti, a ne tragati za onim što jesmo«, smatrao je Blez Paskal, slično kao i da »poslednji korak koji um treba da načini jeste da prizna da postoji beskonačnost stvari koja ga nadilazi...Mi sebe uistinu možemo spoznati samo kroz skromno pokoravanje uma...Srce je to koje oseća Boga, a ne um; to je vera: osetiti Boga srcem, a ne umom. Jer, srce ima svoje razloge koje um ne poznaje«¹⁷⁶. I naše misli i najdublja osećanja - zaradi susreta sa kojima je nužno zaroniti duboko u »srce tame«⁸⁵, zaći u najveću avanturu našeg bivstvovanja, odakle se možemo vratiti sa mnoštvom dijamanata, jasnih i čistih uvida u jezgro našeg bića, sveprožimajućih i sveprostirućih Božijih puteva i proživljenih putokaza - nahode brod našeg bića u životnom toku, bilo ka stenama destrukcije i netrpeljivosti, bilo ka mirnim gejzirima i vodopadima mira, prihvatanja i ljubavi, ka izvorištima božanskog znanja.

Vrednovanje i moć održanja čistog uma, uma nedirnutog disharmoničnim, pohlepnim, zavisnim i mržnjom, besom i pohotnošću razarajućim orijentacijama, iskrivljenom i vulgarnom unutrašnjom muzikom, muzikom koju čini i koja jeste naš um u svakom trenutku svoje egzistencije, predstavlja stepenicu na nadolazećim putevima evoluiranja ljudske svesti. Jer, harmonije koje čini naš um u sopstvenim mislima, htenjima, željama i usmerenostima pažnje, neprimetno penetriraju kroz naš svet, poput svetlosti zvezda ili radio-antena, šaljući svoje signale do najudaljenijih i nikada ne saznatljivih predela Kosmosa. Poznato je da deca ponekada bivaju tmurna i depresivno raspoložena samo zato što roditelji neguju analogne disharmonije u svojim odnosima prema svetu, dok sa druge strane, euforično skakuću naokolo¹²⁴ od neobjašnjive sreće kada se u srcu roditelja probude mir, staloženost, kreativno i bivstvujuće zadovoljstvo. Svi strahovi, nemiri, nelagodnosti i hirovitosti, prividno prekrivene pokretima i rečima smirenosti, ipak nalaze svoj put do supstrata u kome plutaju misli i osećanja životnosti celokupnog sveta, a uočavanje refleksija implicitne prirode našeg bića u detaljima našeg sveta jeste prvi, često krizni korak ka upoznavanju temelja naših misli i osećanja u kojima se krije tajna muzike koja sa antena našeg bića biva emitovana posvuda duž zemaljskih, kosmičkih i duhovnih prostranstava. Dobrota našeg uma čini, tako, zaista svet dobrim, dok ga loše misli razaraju. Strasti i pohlepne želje koje negujemo, bilo na temeljima ili na talasima površine supstrata našeg uma, uznemiravaju bića oko nas, suočavajući ih sa istim harmonijama talasima, sa istom uzburkanom muzikom kroz koju ona moraju nalaziti sopstvene puteve, dok sa druge strane, mir i čistoća misli, negovanje misli dobrote, uviđanja čiste, božanske svetlosti u srcima i korenima uma drugih bića, čini da i ona budu obasjana neshvatljivim morem blaženosti i poverenja, dubokim znanjem da ih jedna božanska voljenost preplavljuje svud oko njih.

Najdublja suština našeg bića je kontinualno obasjana našom jezgrovitom, implicitnom i direktno nesagledivom voljom, našim životnim drvetom želja, elementarnim orijentacijama našeg bića u vidu dubokih težnji koje čine pokretače svih naših aktivnosti, uključujući i perceptivne i apstraktne interpretacije i ko-kreacije putanja sveta. Ono što želimo, to i postajemo, a naša duboka pažnja prodire u supstrat globalnih misli i osećanja, čineći da naše temeljite i površne orijentacije i druga bića, na neprimetan način, pozivaju na okretanje ka objektu naših suštinskih usmerenosti. Okrenutost Suncu i lepoti drugih bića, tako, čini da se svet zagleda u njih, da izađe iz čaura sopstvene egocentričnosti, i obogaćujuće se sjedini sa delićima Prirode. S druge strane, usmerenost na muziku našeg sopstvenog bića, utonjenost u slušanje poruka koje nose naše srce i jezgro uma, čini put ka »magnetnoj osobenosti«, dok, opet, posvećivanje pažnje našoj odeći, na primer, poziva druga bića ka obraćanju pažnje na iste, minorne detalje naše pojavnosti. I kada smo u komunikaciji sa bićima našeg sveta orijentisani na zavidno pronalaženje grešaka u tuđim izražajima, spontano ćemo kočiti inspiraciju sagovornika, svestrano našim težnjama povlačeći nadole sve učesnike komunikacije, dok će naše svetle želje za uzvišenim zajedničkim izrazima, za prihvatanjem i pronalaženjem korisnih misli i odraza božanstvenosti u svačijim ekspresijama, činiti i da sva bića koja nas okružuju spontano obavijamo inspirativnim tokovima prirodnih putanja. Mete ka kojima ciljaju strele našeg uma, tako, postaju talasaste brazde uzrokovane našom »veslačkom«, misaonom aktivnošću, te ključni talasi u moru suštinske muzike na kojoj plutaju brodovi bića našeg sveta. Put koji se pruža između nas i našeg sveta, stoga, može činiti uravnoteženi »predmet« orijentacije, tiho pozivajući i druga bića na vrednovanje pružanja naše prisebne odgovornosti i unutrašnje osmišljenosti ka utapanju posebnosti našeg bića u toplo jedinstvo sa raznovrsnim detaljima našeg sveta.

Poput puta sa kraja Čaplinovih »Modernih vremena«, i svaki put i svaki trenutak naše svesnosti se iza određenih granica gube »iza ugla«, iza horizonta naših misli i saznajnih opsega. I upravo to što u sprezi naših očekivanja (jer, sama naša snalažljivost i veština koordinacije kretanja i ponašanja u svetu implicira izvesna očekivanja u skladu sa izjednačavanjem trenutnih perceptivnih putanja sa izvesnim a priori, prethodno konstruisanim perceptivnim kategorijama) i nadanja vidimo »iza ugla« naših pogleda na svet odslikava unutrašnju bistrinu naših vidika i zvezdanost našeg »kosmopolitanstva« kao radovanja raznovrsnostima našeg sveta. Jer, svaki perceptivni trenutak pokazuje na skrivene osnove našeg i njihovog postojanja, čineći more tajanstvenih znakova na putu naše duhovne evolucije, pronalaženja suštine postojanja Prirode i našeg bića. A kada iza presijavanja svetlosti na našim trepavicama i iznad plutajućih oblaka vidimo čista Nebesa koja se otvaraju i čekaju nas »iza ugla«, čineći da naš svet odiše verom i radošću otkrivanja, i čitav svet našom temeljnom radoznalošću spontano nahodimo u smeru napretka. Jer, u nedogled pružajući, naši saznajni horizonti moraju, analogno muzici Prirode, odražavati ravnotežu smirujućih i sigurnošću obavijajućih periodičnosti, znanja i vidljivih puteva sa jedne, i radosnih nepredvidljivosti, noviteta, intuicije i horizonata sa druge strane.

Put predstavlja simbol uravnoteženog međuodnosa živih bića. Naime, dok nas potpuna obuzetost sopstvenim bićem vodi ka vodama sebičnosti, mentalne izolacije, »sadističkog« neprijateljstva i duhovne osiromašenosti, potpuna zaslepljenost drugima nas vodi u vode pasivnosti, »mazohističke« nekreativnosti, inertne povodljivosti, zanemarivanja mora lepote sakrivene u Prirodi i drugim bićima, i redukovanja duboko osmišljavajućeg osećanja odgovornosti. Stoga se upravo u ravnoteži svesnosti sopstvenih temelja posmatranja i ko-kreacije sveta iz naših očiju, i saživljavanja sa tuđim očima, krije tajna hegelovske sinteze u ljubavi, rađanja novih, divotnih perspektiva življenja, do kojih put vodi kroz tanani balans teze – samodovoljnosti i sopstvenosti, i antiteze – zaljubljene stopljenosti sa voljenim bićem (ili obrnuto). Ovakva ravnoteža u kojoj ne dolazi niti do izolacije i gubitka svakog uzajamno treperućeg kontakta između čvorova/bića, niti do stapanja u njihovo nepovratno jedinstvo praćeno izgubljenim osećanjem odgovornosti nad sopstvenim izborima i inertnim uzajamnim plutanjem, već se stvara zadivljujuća muzika, sačinjena od talasa naizmeničnog udaljavanja i približavanja, odlazaka u raznovrsnost i stapanja u jedinstvo, muzika međusobnog potenciranja individualnih kreativnosti kroz istraživanja puteva ka nerazlučivim jedinstvima i tajnama lepote sveta, odražava igru »srednjeg Puta« ovozemaljske Ljubavi. Namesto krajnosti ogledanih bilo u neizvodljivosti usamljenih introspekcija i analitičko-sintetičkih promišljanja, u nužnosti svesnog opstajanja u gomili životnosti i zavisnosti od mnenja drugih ljudi u svrhu izgradnje sopstvenog karaktera (što jeste osnovna crta egocentričnosti: divljenje sebi u očima drugih), ili u mogućnosti traganja za jedinstvom sa drugim bićima samo kroz monašku usamljenost, jedinstvom koje se rasplinjuje sa prvim trenutkom približavanja drugom biću⁵², kroz znanje o negovanju optimalnog, »srednjeg Puta«, vežbamo se za istovremeno neizvodljivo opstajanje osećaja samostalnosti, pri-sebnosti i posebnosti sa osećanjem blaženog jedinstva, naizmeničnih trenutaka ovih dveju stanja koji u svojoj smeni prave divnu, božansku muziku sa zemaljskih plavetnila.

Jedan od najvećih izazova savremenog doba jeste kako u našim odnosima sa drugim bićima prebroditi talasanje između krajnosti obeleženih sa jedne strane objektivnom manipulacijom i dominacijom nad bićima sveta, proizilazeći iz našeg nepoistovećivanja sa njima, a sa druge strane slepim plutanjem i pasivnim zaboravljanjem na sebe, na prisebno i kreativno ispoljavanje jezgra težnji našeg bića, te pronaći savršenu ravnotežu ljubavi, ne gubeći, već nalazeći sebe u drugima, ne potlačujuće činiti druga bića sobom, niti potlačeno dezintegrisati kreativno jezgro našeg bića u drugima, već stvarati uzajamno integrišuće, brižne, odgovorne i poštujuće puteve između našeg svestranog srca i drugih bića, puteve koji će nas za-jedno ne zatvarati, već sveobasjavajuće otvarati čitavom svetu. I s obzirom da ne pozitivnosti ili negativnosti, već harmonične i disharmonične vibracije (= naizmenično približavanje i udaljavanje) predstavljaju slike blaženosti i rascepljenosti, sreće i nezadovoljstva, respektivno, prekomerni otkloni ka jednoj strani opisanog polariteta povlače za sobom i otklone srazmernog intenziteta ka drugoj strani, usled čega prekomerno utonjavanje u sopstvene koncepte i ideje sa zanemarivanjem bližnjih bića i detalja sveta povlači i izgubljeno, slepo utonjavanje našeg bića na drugim nivoima životnosti, bilo da su to druga bića, naše navike, naša istorijska tradicija, tam-tam zvuci Kosmosa, slike Prirode i slično. Dominantan, manipulativni odnos prema nečemu, tako, nužno povlači zaslepljen, potčinjen, zombirani odnos prema nečemu drugome. Potčinjenost drugim bićima i prirodnim organizacijama (uključujući, naravno, i društvene), tako, povlači manipulativan, veštački odnos prema sopstvenoj prirodi, prema unutrašnjem glasu našeg bića, prema našem Taou, i obrnuto: podređenost našoj instinktivnoj prirodi bez otvorenosti na njena svesna unapređenja kroz otvorenosti u susretima sa bićima sveta povlači surovi, manipulativan odnos prema našem životnom okruženju, na sličan način kao što potčinjena privrženost našoj istorijskoj ili religijskoj tradiciji često povlači sa sobom dominantan, otuđeni odnos na nivou direktnog kontakta sa ljudskim bićima, i obrnuto. I premda bismo mogli argumentovati stav da, slično kao što akrobata na žici u svrhu kretanja unapred neprekidno mora naizmenično padati u strane koje same po sebi vode padanju sa žice, put ove tanane ravnoteže - koja čini centralni praktični epistemološki problem koji iscrtava ova knjiga – između naše prisebnosti i predanosti osluškivanju sopstvenog Puta u srcu sa jedne, i potpune posvećenosti i saživljavanja sa bićima sveta sa druge strane, biva održavan isključivo kroz naizmeničnosti suptilnih trenutaka naše pažnje kada utonjeni u jezgro našeg bića zaboravljamo na bližnja bića sa jedne, i trenutaka kada naša pažnja zadivljeno, svepoistovećeno utone u bića našeg sveta, sa druge strane (a iz ove perspektive prekomerno padanje u jednu stranu rezultuje u sadističkim, manipulativnim odnosima u kojima težimo da potčinimo, osvojimo i privedemo sebi bića sveta u svrhu upoznavanja njih i nas i čitavog života, dok prekomerno padanje u drugu stranu dovodi do mazohističkih, inertno i besplodno utopljenih odnosa u kojima težimo da na tuđa pleća prenesemo naš, suštinski duboko oplemenjavajući osećaj odgovornosti, te da se potčinimo izvesnim bićima sveta), te da retki trenuci savršene ravnoteže koji - kao u slučaju akrobate predstavljaju trenutke u kojima on samo može sabrati svoju pažnju i koncentraciju, da bi se uvek kroz sledeće naizmenične padove kretao unapred (kada, takođe, zna da neke plodove grana drveća oko njega može dohvatiti, ali samo po cenu pada sa žice, usled čega na sličan način i mi ponekada moramo žrtvovati bliske i neposredne, bilo biserne uvide u suštinu našeg bića, bilo trenutke našeg praktičnog davanja i pomaganja bićima sveta, u svrhu naše dugoročne održivosti, kreativnosti i plodnosti mišljenja i delovanja) – predstavljaju prosvetljujuće, meditativne trenutke koji nas samo duhovno i voljno obogaćuju da bismo se nastavili plodno kretati unapred kroz uzajamno potencirajuće trenutke fokusiranosti na naše jastvo sa jedne i saživljavanja sa bićima sveta sa druge strane, postizanje savršenog puta Ljubavi, buberovske²⁴ ravnoteže, susreta bića Prirode u kojima se prostiru putanje odgovornosti, poštovanja i začuđenog duha istraživanja, predstavlja najveći izazov na putu blagodetnih društvenih interakcija budućih vremena. I na putu ka ispunjenju ovog izazova ljubavi, znajmo da se ne na površini, na vidljivim i eksplicitovanim putevima pružanja našeg bića svetu, već u implicitnom moru naših najdubljih, bisernih težnji, odigravaju suštinske promene, spontano nalazeći svoje puteve ispoljavanja svud oko nas. Jer, najdublje konstelacije našeg bića se ne mogu direktno sagledati, i naša mišljenja o našim osnovnim težnjama i orijentacijama nisu nikada potpuno verno odražavajuća, a često drastično različita, pa i dijametralno suprotna u odnosu na naše istinske, izvorne težnje. Iza vidljivog ili samo-svestnog vela naše velikodušnosti, brižnosti, blagonaklonosti i dobrote se tako često skrivaju temeljne netrpeljivosti i obuzetosti sebičnog slavljenja sebe u očima drugih, i obrnuto. Najveća avantura našeg življenja, unutrašnje hodočašće ka kome se svako biće na putu ka Bogu mora upustiti, jeste stoga putovanje u »srce tame«, u jezgro našeg bića, doticanje temelja konstrukcije sveta naših saznanja, istinsko upoznavanje sebe samoga, put sa kojega se vraćamo obasjani znanjem da »planine su opet postale planine, i reke su opet postale reke«, poklapajući »unutra« i »spolja«, putanje naših jezgrovitih težnji i esencija bića sa prirodnim putanjama našeg sveta, i rađajući radosnu ozarenost svesti da čitav svet jeste uistinu oduvek bio slika naše duše.

Ni samo ja, ni samo Ti, već Put prema Tebi, stoga, mora postati centar referentnog sistema našeg opšteg doživljaja sveta. I kada god primetimo da nam je objekat naše misaone orijentacije u komunikaciji sa bićima našeg sveta postao preči u odnosu na njihovu ljudskost, kada kroz vizir naših potreba zaboravimo na postavljanje pouzdanja, poverenja i herojske, svesrdne spremnosti za pomoć i duboke želje da našim dejstvima učinimo druga bića svecima, na temelje našeg bića, na jezgro Sunca relacija kojima se pružamo prema našem svetu, kada god nam se učini kao da pričamo »o« nekome ili nečemu umesto »sa« nekim ili nečim¹²², možemo otkriti da smo na putu mentalne izolacije i nereligioznosti, gubitka veza jedinstva sa našim svetom, jer, podsetimo se, religiju, u skladu sa svojim korenom u latinskom glagolu »religare« sa značenjem »povezati«, možemo sagledati kao umeće dubokog povezivanja našeg bića sa svetom, sintetičko umeće komplementarno izvornom smislu nauke kao veštine razlikovanja i razdvajanja, uvećanja informacija i grananja stabla našeg znanja, čitljive kao takve sa sagledavanjem izvornog indo-evropskog korena skei (»razlikovati«) latinske reči za nauku - scientia. Kada svaki delić našeg sveta doživimo kao odraz nas samih (jer, na kraju krajeva, sve što znamo da postoji smo mi, u sprezi sa prirodnim inicijacijama – ali ne i determinantama – i našom »Bogom-danom« ljudskošću, stvorili), znaćemo da je svaki naš kontakt sa svetom, svaki trenutak postojanja, efektivno uzajaman, da su toplina i pažnja koje negujemo prema bližnjim bićima - i ponekada prividno, neživom svetu, ali zapravo poput mora Solarisa⁹⁶ duboko osetljivom i odgovarajućem na naše najtananije impulse i pitanja - jednake istim osećanjima upućenim prema osnovama našeg bića (i obrnuto), zalivajući ih i podstičući na spiritualni rast.

Svest Puta ne predstavlja negiranje i brisanje putanja naših misaonih refleksija, informacionog vajanja naše imaginacije, već samo odricanje od maštanja lišenog stabilnih temelja koji čine naše duboke vrednosti i plemenite, nerečite težnje našeg srca i konstruktivne racionalne usmerenosti. Svest Puta je, tako, odraz uma koji u svojim beskrajnim maštanjima, u hrabroj plovidbi morima Maje, ne zaboravljajući na ko-kreativnu moć našeg uma, ni na božansku osnovu stvari, skrivenu duboko iza i najdaljih horizonata naše svesti, naših u daljini nazirućih saznajnih i opažajnih puteva, »iz sna izlazi, ali blago nosi«, blago koje čini blažena kontekstualna svetlost našeg svesnog boravljenja i divljenja svetu, sada i ovde. I sa ovakvom, čistom svešću, iskrenom, posvećenom i prijemčivom, otvorenom na promene, postajemo novozavetna deca, deca čistog uma, ne besna deca savremenog doba uzajamnih osuđivanja i povlačećih manipulativnih odnosa prema drugim bićima - opisanog Isusovim rečima: »S kim ću, dakle, uporediti ljude ovog naraštaja? I na koga liče? Oni su kao deca koja sede na trgu i dovikuju jedni drugima: svirali smo vam i niste igrali, kukali smo i niste plakali« (Luka 7:31-32) – već deca koja vide carstvo Božije i u najskromnijim kutcima sveta, deca svetlo okrenuta budućnosti sa blagom nesvesnih uspomena, kamenčića na usponima našeg duhovnog učenja, sazdanih na temeljima svoga bića.

I na tom putu postajanja čiste, dečije svesti, Sunce će nam pokazati Put. Pratimo Sunce, stazu koja vodi jedinstvu uma i Prirode da bismo jednoga dana i mi sami postali jedno novo Sunce koje će na sličan način pokazivati drugima put, učeći nova bića na odslikavanje celokupnosti Prirode u svojim osećanjima, inspirativnim mislima i dodirima sa svetom. Voleći svaki detalj našeg prostora, umesto doživljaja drugih bića i materije kao nečega što nam stoji na putu, nećemo se spontano zlovoljno saplitati o krajeve stvari, već, stopljeni u jedinstvo sa njima, nalazeći sebe u svemu i sve u sebi, u svakom detalju Prirode ćemo pronalaziti beskrajno smislene, ključne božanske putokaze na duhovnom putu našeg bića, a »anđeli će nas nositi na rukama, da ne zapnemo nogom svojom o kamen« (Luka 4:11). A do tada, znajmo da mi smo svi deca Kosmosa¹². I znajući to, otvoriće nam se novi horizonti čudesnih pogleda na svet jednog blaženog dečijeg uma za koga je kraljevstvo Božije skriveno u svakom deliću sveta, koji svojom nevinošću, čistotom - nezaprljan prašinom prekomernih misaonih refleksija, mislima koje poput krilatih fantoma lete hodnicima našeg uma¹⁵³ – i jurodivskošću svojih dubokih težnji, spontano dodiruje temelje vidljivih grana, cvetova i plodova našeg sveta, prepoznaje slona u zmijskom caru¹³⁵ i divne misli dragih bića u svakom tračku zvezdane svetlosti, neuznemiren egocentričnim i strastvenim sukobima našeg sveta, uviđa korene Božijeg mira u svim stvarima sveta, duhovnu braću i sestre, Sunce duše i povode beskrajnog divljenja u svim, zaista svim bićima sveta.

Stoga, nikada ne sukobljavajuće interferiranje sa našim svetom, odašiljanje disharmonizujućih vibracija osećanjima ljutnje, mržnje i zavisti, već mirno, nečujno prihvatanje Puta Prirode i neprimetno postajanje prosvetljene sveprihvatajuće i sveosmišljavajuće svesti, svesti ispunjene poverenjem u Prirodu kao našeg vodiča na stazi duhovnog napretka, jeste put konstruktivnog prebrođavanja problema savremenog sveta. »Budi slobodan ispovedati svoje greške i ne sili tok reke« (Sirah 4:26), smatrao je Sirah, ukazujući nam ne na formalno, rečito ispovedanje, već na pokajanje jezikom srca, iskreno pokajanje kojim opuštamo brane siljenja prostrte duž tokova ispoljavanja našeg bića (koje, podsetimo se, izvorno označava pridev »satanskog«¹⁵²) i obasjavamo svaku travku i cvet, svaki detalj i šum našeg bića i sveta, pokajanje koje u sprezi sa prihvatanjem sveisceljujućeg Puta Prirode čini da, poput zamišljenog Sunca, celovitost našeg duha, sume putanja kojima se prostiremo prema našem svetu, integriše mnoštvo radosnog, pevajućeg rada patuljastih ćelija našeg bića, bezbrojne kreativne dodire malenih, inherentno inteligentnih jedinica i sićušnih putanja koje, poput peščanih dina koje uzvišuju zrnca peska, prožimaju naše biće, rađajući svetlo celote i jedinstva i šaljući sjaj našeg bića duž najdaljih prostranstava sveta.

Svi uzvišeni kvaliteti životnosti, ljubav, vera, nada, sveta saznajna otvorenost, ne ogledaju se u kontinualno fiksiranim zracima naše pažnje, već u blagim i budnim aurama koje nas u potpunosti sveprijemčivo okružuju, usled čega nikada usmerenost ka ciljevima našeg bivstvovanja, već neprekidno radoznalo prebacivanje naše pažnje od zvezde do zvezde, od znaka do znaka, sledeći tajanstvene putanje i poruke Prirode, čini put buđenja ovih svetlih aura vrhunske kreativnosti. Jer, dok nas okupiranost ciljevima kad-tad susreće sa hladnim planinskim zidovima njihovih postignuća, podsećajući nas – iako planinski vrhovi definišu plodne bočne padine¹²⁴, na sličan način kao što duboke finalne vizije koje nosimo u srcu čine oslonce svih naših plodnih delanja - na blago osvrtanja unatrag, na lepotu življenja koja počiva u malim, neočekivanim iznenađenjima otvorenih, radoznalih, saznajno vrtećih u krug i sveupijajućih trenutaka naših putovanja, sokratovsko zastajkivanje i pronalaženje savršenstva postojanja kroz prosvetljujuće utapanje u jedinstvo našeg bića i Prirode, sada i ovde, pomera nas od visoko manipulativnog i planskog odnosa sa svetom do blaženog prepuštanja spontanom razvoju prirodnih procesa našeg sveta, sa uronjenošću u more naših najdubljih težnji, u srce našeg bića i sveta naših saznanja, koje jeste istinski kormilar broda našeg bića i celotnog Kosmosa. Idilični prirodni predeli koji na dubokom, nesagledivom, temeljitom planu ostavljaju divne impresije u našim bićima i pogledima na svet, nikada ne pokazuju na slepe, klimaktičke ciljeve, već nas uvek, ovde i sada, ispunjavaju večnošću postojanja, tiho nas, šapućuće obasipajući najdubljim porukama postojanja, samo jezikom srca razumevajućim putokazima našeg življenja.

Sedeći pored jednog čempresa ili žbuna, i osluškujući njihov pireći šum i skrovite pesme koje ispevaju čitavoj Prirodi, možemo se obogatiti njihovom vitalnošću koja potiče od sleđenja Taoa, Puta Prirode. »Ako oni što vas vode kažu 'Gle, carstvo (Božije) je na nebu', ptice nebeske će vas prestići. Ako vam kažu ' U moru je', ribe će vas prestići. Umesto toga, carstvo (Božije) je u vama, i izvan vas. Kada spoznate sebe, postaćete spoznati, i otkrićete da ste vi ti što su sinovi živog Oca. Ali, ako ne spoznate sebe, obitavaćete u siromaštvu, i vi ste to siromaštvo« (Toma 3, ≈ Luka 17:21), učio je Isus, pokazujući nam da, spontano se prepuštajući reci našeg bića, našoj imanentnoj životnosti i Bogom-danim temeljima postojanja, zaista nahodimo čitav svet na postajanje poput gorskog potoka bistrog, sveprihvatajućeg toka ka moru kraljevstva Božijeg. Šetajući se šumom, bezbrojne harmonije se sudarajući susreću u našem biću, ispunjavajući nas nesvesnim mirom, sveisceljujućim bogatstvom koje ćemo tek jednoga dana možda upoznati i zavrednovati. Jer, najvrednija dela nikada ne ostavljaju neposredne blagodetne učinke, već u dugim opsezima, polako i neprimetno prolepšavaju naš svet.

Sve što znamo da postoji, čitav naš svet, svaka njegova crtica i kvalitet rađaju se u dodiru prirodnih, ontoloških razlika i naših saznajno uobličavajućih, epistemoloških struktura, u dodiru između sfera objektivizma i subjektivizma. U dodiru između uma i Prirode se, tako, stvara čitav svet, čineći svaki njegov kvalitet putem, dok Put postaje treći elementarni entitet teologije sveta, sveto Trojstvo, Duh koji se pruža između božanske Prirode i naše duše. I misaono opstajanje upravo na ovim putevima, trenucima rađanja kvaliteta sveta, trenima koji su samo sada i ovde, koji pripadaju isključivo domenu konceptualno nedosegljive i neuhvatljive sadašnjosti, čini esenciju svesti Puta, meditativne poistovećenosti sa putevima stvaranja našeg sveta, spontanog rađanja vrlina indijske dharma (spontanog primenjivanja znanja nastalog mudrom spoznajom poruka naše karmičke knjige sveta, knjige ne stranica i slova, već svakog šuma i razlike Prirode, knjige života koja je za svako biće jedinstvena, knjige u čijem učenju čitanja, strpljivosti i osetljivosti proučavanja, te odlučnosti primene se krije smisao duhovnog puta našeg življenja) i staro-grčke herojske aretê, te prosvetljene, religiozne, sveobuhvatne budnosti, budnosti koja poput širokog i svetlog mora može primiti sve usko uokvirene, konceptualne, flaširane vode saznanja. Sve dileme, susreti parova premisa sveta našeg razmišljanja se, tako, prebrođuju pronalaženjem puteva koji ih skladno objedinjuju, povezuju u trojstvo, znajući da »kvalitet jeste proces u kome se ostvaruje svesnost kako objekta (Prirode, Boga, prim.a.), tako i subjekta (uma bića, duše, prim.a.)«¹²⁴, proces u kome se beskrajnim upoznavanjem bića i Prirode okreće točak napretka životnosti i sveta. Sve što postoji možemo, tako, opisati i doživeti kao komunikaciju, govor našeg bića i Boga, jer, podsetimo se, opisivanje i definisanje bilo kog sistema u Prirodi podrazumeva povlačenje granica između sistema i njegove interaktivne sredine, usled čega širenje naših granica uključuje i neizostavno pomeranje druge interaktivne strane koja uslovljava egzistenciju sistema, podsećajući nas na posezanje za hvatanjem sopstvene senke, te na reči koje otvaraju drevni Tao Te Ćing: »Put (kvalitet) koji se može označiti (definisati, opisati, prim.a.) nije apsolutni put (kvalitet)«, reči koje nam ukazuju da reči, naši intelektualni koncepti i misaona uokviravanja nikada ne mogu doseći i obuhvatiti suštinske crte sveta, čudesni Duh sveopšteg postojanja, čineći da se samo meditativnom utopljenošću možemo približiti i doživeti Jednim sa putevima nastanka našeg sveta. Tiha, predana poklonjenost trenutku sadašnjosti vodi nas ka rasprostiranju beskrajnih svetlih horizonata kroz najmanje detalje našeg sveta, jer svaki od njih jeste neprekidni šumeći govor jezgra našeg bića i Prirode.

Dok pokušaji unapređenja našeg bića i sveta kroz svest o njihovoj temeljnoj, bilo objektivističkoj uzajamnoj, suštinskoj izolovanosti ili solipsističkoj manipulativnosti, rezultuju u frustrirajućim razočarenjima i obaznađenostima, predanost Putu, znanju da sve što postoji izranja iz dodira našeg bića i Prirode, dovodi nas do prisebnog pronalaženja skladnih rešenja u raznoraznim egzistirajućim nesuglasicama i izazovima. U stajanju na čelu voza naših saznanja, voza koji se kotrlja prugom Puta, Duha sveta, odakle ćemo moći i najlepše da živimo divni putokaz Gertrude Štajn po kome »dopada mi se pogled, ali više volim da sedim okrenuta leđima ka njemu«⁴⁶ (gledajući unatrag, znajući da se u čistoti našeg puta krije tajna blagodeti naših odredišta, kao i da je gledanje očiju koje gledaju divne predele još lepše i živopisnije od njihovog direktnog posmatranja) - susrećući se direktno sa vrednosnim ko-kreiranjem sveta, a ne uglavnom saznajući za njegove rezultate iz misaono-reflektivnih, a priori kategorizujućih, uspavanih vagona naših misli -¹²⁴, direktno utopljeni u trenutak sadašnjosti, u neposredno rađanje kvaliteta našeg sveta, elementarnih razlika i putanja koje zatim uobličavamo u izvesne prepoznatljive celine našeg iskustva, krije se tajna pretvaranja kvaliteta kao kakovosti naših delatnosti u svetu od stilskih ukrasa na posečenim jelkama do izvornih šišarki iz kojih će se spontano iznedriti čudesna božićna drvesa naših pogleda na svet.

Umetničko stvaralaštvo izvođeno sa svešću Puta čini da naše najdublje vrednosti - dugo klesane sa znanjem da se upravo one spontano preslikavaju na tihe i naizgled neprimetne, implicitne, ali sveobasjavajuće osnove svih naših izražaja i dela –, nezadržane preprekama mentalnih, emotivnih i fizičkih napregnuća, isplivavaju na površinu sveta i bivaju trajno ugravirane u temeljima naših dela. Jer, divne, božanske vrednosti su uzajamno spregnute i potencirajuće sa čistinom uma, sa svešću Puta, na sličan način kao što nas stvaranje sa negovanjem odgovorne brižnosti i nenarušivog mira u umu i srcu našeg bića dovodi do ostvarenja dela koja će na neobjašnjiv način odašiljati skladnost i harmoniju duž celotnog Kosmosa, dela koja će potencirati rasprostiranje sve širih čistina i brižnih sveobuhvatnosti našega uma. Naše biće i naš svet kroz igru zajedničkog stvaranja, ko-kreacije sveta, uzajamno bilo padaju od božanske milostivosti ili se zajedno obasjavaju božanskom svetlošću, svetlošću duha. Unižavanje i destrukcija usmereni ka našem svetu i drugim bićima na nama ostavljaju svoga traga, na sličan način kao što veličanje drugih bića, nalaženje iskrica božanske, sveobasjavajuće lepote u bližnjim bićima i prizorima sveta, na tih i neprimetan način prosvetljuje vrednosno jezgro našeg bića, osunčavajući kontekste naših pogleda na svet, čineći da njihova večna radosnost i sveoplemenjavajućost, poput vile koja sve što dodirne pretvara u zlato, veselo titrira sve na šta se ko-kreativno usmeri, da neprekidno blago uskomešava stvari našeg sveta poput talasa koji kriju implicitne dubine morskih blaga, sveprožimajuće božanske lepote postojanja.

Svaka naša zamisao, svaka kretnja, svako prebiranje linija Prirode na našim dlanovima i svaki trenutak postojanja predstavljaju put pružanja srca našeg bića čitavom svetu. Postavljanje puta kao referentnog centra svakog našeg izražaja, svake naše interakcije – tada istovremeno prisebne i samostalne, ali i stopljene sa bližnjima u vodama predanog zajedništva - stoga čini ravnotežnu i istinski harmoničnu temeljnu orijentaciju, srednji Put svake naše delatnosti u svetu. Jer, negraciozna nelagodnost svake samo-svestno izvođene radnje, pokreta koji odišu preteranom samo-kontrolom, samovoljnošću i svesnom orijentisanošću na njih, suštinski potiče od preteranog obraćanja pažnje na ostavljanje povoljnog utiska naših ekspresija, odnosno od trenutnog zanemarujućeg zaboravljanja na druga bića i detalje Prirode ka kojima su izvorno naša dejstva bila ili bi trebalo da budu usmerena. S druge strane, preterana opijenost i inertna, povodna uronjenost u putanje Prirode i druga bića - popločana zaboravljanjem na važnost održanja pažnje na Suncu naših izvornih težnji sa kojih će spontano proklijavati naši slobodni pokreti, naša draga pružanja ruku bićima sveta - rezultuje u našem slepom i neodgovornom lelujanju talasima sveta. Ravnoteža između slobode i volje, između spontanosti koja izranja iz predanosti našoj inherentnoj prirodi, Taou našeg bića sa jedne, i voljnog usmeravanja, prevashodno naših najdubljih težnji, čvrstih temelja sa kojih se rascvetavaju divni, fleksibilni i čežnjivo lelujavi pogledi na svet, čini vrhunski izazov na putu dostizanja mudre gracioznosti, spleta lepršavog plesa i kristalno čvrste, logičke bistrine, neuhvatljive, leptirske radosti i sjajne odgovornosti prema dobroti i blagostanju celotnog sveta. Na sličan način kao što će, negujući veliku želju ne da odbranimo sopstvene pozicije mišljenja (što je, uglavnom, osnovni poriv savremenih predavanja), već da duboko obogatimo ljudske poglede na svet našim prisustvom i izražajima, bez obzira na to o čemu eksplicitno pričamo, nevidljiva srž naših težnji činiti da nas bližnja bića napuštaju istinski, ponekada nesvesno obogaćenih pogleda na svet, i prisebno čuvanje pažnje na temeljima našeg životnog plesa, svakog udisaja i životnog trena, neprekidno negovanje jezgra najdubljih težnji našeg pružanja ka svetu činiće da naši nesamo-svestni, spontani pokreti odišu lepotom, prijemčivošću i divotom radoznalim očima Prirode, da svi cvetovi i svaki delić »mrtve« Prirode oko nas ožive i ispune se sveprožimajućom životnom melodičnošću, talasima sveisceljujuće muzike sveta.

Svaki pogled na živa bića sveta, svaki, zaista svaki trenutak življenja jeste susret jezgra našeg bića sa bilo malim kamenčićima, živim bićima, delima njihovih ruku, čitavim ekosistemima – koji se u našoj civilizaciji najčešće ne smatraju celovitim organizmima – ili celotnom Prirodom, Bogom. I u svakom od tih susreta, orijentisanost na put koji spaja naša bića, te na jednu kreativnu stranu ovog puta koja pripada našoj temeljnoj postavci - koja može biti bilo izolujuća i odbacujuća ili isusovski blagosiljajuća, sveprihvatajuća, otvorenih dlanova i svetlog srca - čini put prisebnosti, aktivne kreativnosti, gracioznosti i duhovite snalažljivosti u našim odnosima. Način na koji doživljavamo i iscrtavamo ovaj put koji se pruža između nas i bića sveta, definiše i našu religioznost (jer, »kada kažem 'on veruje', mislim 'on se susreće'«²⁴, kao što je pisao Martin Buber), slično kao i suštinsku lepotu našeg doživljaja sveta. Poštovanje autonomnosti u sprezi sa brižnošću i spremnošću za svetom zaštitom dovodi do tanane ravnoteže jednakosti, izbegavanja manipulativnog doživljavanja drugih bića kao igračaka našeg ega, kao i pasivnog utonjavanja našeg osećaja odgovornosti u svet drugih autoriteta. Međutim, znajmo da kao što se sunčani, oblačni, kišni i drugi vremenski uslovi smenjuju u danu i godini, gradeći divotne životne organizacije, tako i odstupanja od savršenih ravnoteža ponekada čine preduslove rađanja zadivljenih i prosvetljenih saznanja o važnosti i dragocenosti praćenja sveprihvatajućih ravnoteža i jednakosti našeg sveta. I da bi se zbunjena bića sveta, bića izgubljena u lavirintima i čvorovima prirodnih puteva, u dodirima sa našim saznajnim svetom probudila u jasnoći pokretačkih vizija, neophodno je ne sa solipsističke, uobražene visine razlagati uzvišene ideje i istinske puteve, niti povodljivo i zombirano se povinovati stanovištima i ponašanjima zalutalih bića, već se dotaći puteva njihovog razmišljanja i posmatranja sveta, spontano se prilagoditi njihovim pogledima na svet, te odatle pokazati na nebeske visine, što, primetimo, samo svest susretanja, toplog i poverljivog pružanja ruke, implicitnog šapata »ja i Ti jedno smo«, može izvesti.

Postajanje našeg bića poput božanskog provodnika koji neprekidno, neumorno i uvek novitetno, duhovnom svetlošću zaliva bića sveta moguće je samo kroz ravnotežu srednjeg Puta ljubavi, ravnotežu prisebne uronjenosti u jezgro svoga bića i predanog, svepoistovećujućeg i ujedinjujućeg pružanja ka bićima sveta. Jer, dok solipsistička obuzetost samo sobom uz zanemarivanje bića sveta kao ravnopravnih ko-kreirajućih svetova, bića koja moramo ljubiti isto onoliko koliko i same sebe (Luka 10:27) - što je jedna od dve osnovne hrišćanske zapovesti koja, u sprezi sa ukazivanjem na ljubljenje Gospoda svoga, orijentisanošću na misiju našega puta koja izbija iz jezgra našeg bića, stabiliše i utemeljava sva naša kreativna delanja u svetu na ovoj ravnotežnoj struni Puta ljubavi: bivanja duboko u sebi (»ljubljenja Gospoda svoga«), otkrivanju najlepših dragulja našeg bića i njihovog neprekidnog davanja (»ljubljenja bližnjih poput sebe samoga«) bližnjim bićima sveta; a »druge zapovesti, veće od ovih, nema« (Marko 12:31), kako je učio Isus -, rezultuje, kao u bajci o malom princu, u našoj usamljenoj zatvorenosti na sopstvene »planete« doživljaja sveta, potpuno utonjavanje u druga bića kroz našu goreću želju za davanjem sebe, ali u sprezi sa zaboravljanjem na očuvanje pažnje na centru naše egzistencije, na sferama naših najdubljih težnji, Suncu duše i putevima naših životnih misija koji se poput njenih zraka rasprostiru posvuda oko nas, rezultuje u izgorevanju vatre naše kreativne predanosti i njenom pretvaranju u pepelasti prah usled našeg gubljenja sebe - koje lako može proizaći iz svođenja dve Isusove temeljne zapovesti na samo jednu, na ljubljenje bližnjih kao samoga sebe, što čini jezgro mnoštva savremenih moralističkih, ateističkih, ali i hrišćanskih učenja (Rimljani 13:9) - i kreativnog pustošenja, pustošenja usled zaboravljanja na večno iznalaženje kreativnih podsticaja i iznošenje naših plodonosnih dodira pravo iz srca našeg bića. Samo se u ravnoteži Puta i susreta postiže maloprinčevsko, kreativno, otvoreno i radoznalo skakutanje sa jedne planete na drugu - sa jedne saznajne perspektive na drugu, ne gubeći pri tome misiju i koordinate našeg puta -, ujednačeno plamtenje i beskrajno sagorevanje svetlosti našeg srca koja, neprekidno pronalazeći nova rešenja i nove, spontane puteve obasjavajućih ekspresija, isceljuje čitav svet i prepliće ga divnim povezujućim putanjama i mostovima, strunama božanske muzike života.

Dobre, čiste, blažene i inspirativne misli čine da mlečno bele, lekovite i sveisceljujuće vode života, niti ustajale, niti žurno i silovito virovite, već blago nabujale, protiču našim bićem, donoseći mir i sklad, povezujući pokidane i rastegljene strune životnosti, naših inherentnih i u svet pružajućih komunikacija u divotno harmonične akorde, poput plime i oseke se ritmički uzdižući i spuštajući sa svakim našim uzdahom i izdahom, naizmeničnim čitanjem lepote sveta i beskrajnim davanjem sebe svima. S druge strane, misli ljutnje, želja za razaranjem i kidanjem tananih struna života rezultuju u munjevitim prascima koji se disharmonizujuće prostiru mentalnim, emotivnim i fizičkim domenima našeg bića, zavijajući unutrašnje Sunce našeg bića u tamne, neprozirne i prezirne oblake naših misli koje samo tihi vetrovi, talasi vazduha srca našeg bića ili snažne kiše iza kojih se promaljaju nove duge nade i vere u božansko misionarstvo i beskrajnu smislenost našeg življenja, mogu pobediti. Dok prožetost našeg bića bilo Suncem jedinstva ili zvezdanim svetlucanjima koja vode tihom povezivanju čitavih udaljenih svetova, kroz inspirativne, tragalačke zadivljenosti rađajući čudesne komunikacije između ćelijskih, makromolekulskih i kvantnih entiteta života, deluje integrišuće, podržavajući čistu muziku duha života, ljutiti, munjeviti bljeskovi koji gromoglasno cepaju blage putanje života, dezintegrišuće deluju na stvaralačke susrete životnih entiteta, slično kao što tok kosmičke prane nesmetanim koritima života vodi njenom spontanom bujanju kroz otvorena vrata naših izraza, i blagodetnom obasipanju čitavog sveta, dok njeno neprekidno preprečavanje branama ega i drugih svesnih ambicija, brana koje sprečavaju slobodan tok voda ljubavi, vodi njenoj barskoj, muljevitoj ustajalosti. I pitajući se: »Ali, ideja o gnezdu u ptičijem umu, odakle ona dolazi?«⁴⁶, znaćemo da se ovakva kreativna svest Puta, čistoće toka voda života širom našeg bića, rađa ne nasilnim htenjem njenog ispoljavanja, već slobodnom, poverljivom i spontanom prepuštenošću našim biološkim i ontološkim osnovama postojanja i postajanja. Jer, na sličan način kao što lepota naših osmeha nikada ne bi bila toliko dražesna ukoliko bismo znali zašto se osmehujemo, ukoliko bi naši izražaji imali svoje svesne razloge, najdivniji pokreti i misli se rađaju baš na korenima naše spontanosti i prirodnosti, čineći celokupne kreativne, pragmatično-estetski ravnotežne putanje naše ljudskosti plodovima tananog hoda na osunčano lelujavim granicama azurnih mora budne sanjivosti i peščanih obala razumske volje.

Najdivnija umetnička, slično kao i fundamentalna naučna dela nisu nastala kreativnim nahođenjima u okvirima ciljeva prezadatih od strane tuđih autoriteta, niti kroz težnje ka njihovom impresioniranju, te slavljenju sopstvenih dela u njihovim očima, već kroz spontano osluškivanje jezgra sopstvenog bića, držeći se Budine norme da »budimo luči sebi samima«⁵¹, da naše kreativne vodilje tražimo ne u tuđim pohvalama i pokudama, već u glasu najvećih dubina bunara želja našeg srca i bistre čistote uma našeg bića, da se samo kroz svest Puta, nečujnog osluškivanja muzike svog bića, poput klizećih vihora nošenog plemenitim težnjama ka prosvetljenju celotnog sveta – živeći tada čudesnu ravnotežu Puta, isusovskog voljenja bližnjih kao i samoga sebe -, stvaraju divna, zaista trajna i uticajna dela. Osnove kvantne mehanike, teorije relativnosti i molekularne biologije koje su pružile nepregledno i nepresušno izvorište tehnoloških pronalazaka i širenja saznajnih perspektiva životnosti, nisu bile izgrađene pod pritiskom eksternih, investicionih ciljeva i tržišne potražnje, već su se razvili out of the blue, usled čega nam upravo »blue skies« istraživanja^18,19, sticanje saznanja o dodirima našeg bića i Prirode ne kroz unapred zadate ciljeve i mora očekivanja, već kroz spontanu, dečije nevinu svest u kojoj se svi pritisci svrsishodnosti pretvaraju u slobodno-kreativnu čistoću plavog neba, u stanju su, tako, da iznedre zaista duboke, paradigmatski-obrćuće zaključke o uređenosti sveta, zasnivajući se na temeljitim ispitivanjima sveta, oslobođenim elementa aplikacionog takmičarstva, ne samo inkrementalno, već suštinski unapređujući polja ljudskog znanja. Suštinska crta edukacije, stoga, treba biti ne slepo sleđenje programskih pravila i praćenje obeleženih puteva na naučnim mapama sveta, već slobodno istrčavanje u neoznačene predele na mapama Prirode, uz, naravno, razvijanje duboko ukorenjenog osećanja odgovornosti bića prema njihovom svetom Putu koje tiho počiva u njihovim srcima. »Ja sam put, istina i život« (Jovan 14:6), govorio je Isus, »ovo je sada moj put, a gde je vaš?«¹¹⁶, učio je Ničeov Zaratustra, i zaista, buđenje odgovornosti prema jezgru našeg bića poruka je svih religija sveta, nasuprot idejama o slepim povinovanjima dogmatskim, ne večno tragalačkim i preispitujućim, već površno fiksiranim, kreativno-gasećim normama ponašanja, idejama koje su mnogi sledbenici ovih divnih primarnih putokaza, zaboravljajući na razvijanje osećaja odgovornosti u odnosu na srce svog bića, kroz istoriju osuđujuće, manipulativno i potlačujuće protežirali.

Svaka naša nebeski plodna molitva koja talasastim harmonijama ispunjava naše biće i čitav svet, prosipajući mora svetlosti širom kosmičkih prostranstava, uvek jeste Put; ne pasivno padanje naše svesti u srca druga bića, tražeći zaštitu u njima i čineći da se svetli sjaj naše molitvene prisebnosti, poput prekrivanja tamnim kapcima, zaklopi i ugasi, niti razmišljanje samo o sopstvenoj celovitosti, usklađenosti i snazi, već prostiranje svetlih mostova divnih ozvezdanih želja i isceljujućih Sunčevih štrafti, »ljubljenja bližnjih koliko i nas samih«, istovremenog prisebnog održanja pažnje na sjaju našeg srca i brižne predanosti pružanju puteva dobrote i divotnih saznanja bićima sveta. Jer, nijedna molitva sveta ne odiše iskrenošću kada svojim tokom rezultuje u redukovanju sopstvenog osećanja odgovornosti, prisebnog poverenja u govor srca našeg bića, kao ni u suprotnom slučaju, kada su njeni ishodi vezani sa opsednutošću sopstvenošću na račun gubljenja divnih veza koje nas povezuju sa bićima sveta i na kojima jedino možemo zaista ugledati lepotu naše duše i uspeti se ka planinskim vrhovima naše duhovnosti, raštimovanja gitare našeg bića, gitare čije strune su tanane, svetlo vibrirajuće, ne srceparajuće, već blagodetno približavajuće i udaljavajuće putanje kojima se naše biće sa svakim trenom življenja prostire ka čitavom svetu, već samo kada se naša sveta brižnost i meditativna prisebnost plodno usaglase u svetlim mostovima naših molitvi, ne samo naši trenuci duhovnih posvećenosti i meditativnih premišljanja, već i čitavo naše življenje, svaka naša misao postaju odrazi pružanja večne, džinovske molitve našeg srca. Sprega meditativne utonjenosti u sopstveno biće i svesno pruženih ruku ka čitavom svetu, odslikana u ikoni Hristovog raspeća, jeste put ka divnim molitvama kroz koje zaista, neprimetno, pred bića sveta postavljamo puteve koji nas uzajamno istovremeno uspinju ka zvezdanim posvećenostima, beskrajnom miru i zadovoljstvu boravljenja u sebi samima, kao i duboko spuštaju, integrišu u celotni biosferični i kosmički poredak, čine da harmonično nalazimo savršenstvo svoga mesta, sada i ovde, u celokupnoj kreaciji postojanja, da sagledamo divotu dodira istovremenosti večne božanstvenosti i prolazne životnosti našeg bića.

Međutim, u hodu naših vizionarskih snova ravnoteže Puta, pred nama neprekidno opstaje divno pitanje da li - poput akrobate na žici koji samo padanjima na jednu ili drugu stranu svog srednjeg Puta može zaista hodati njime, dok su trenuci savršene ravnoteže praćeni njegovim statičnim nenapredovanjem - svaka kreativnost našeg bića mora neprekidno oscilovati, stvarati muziku naizmeničnog padanja u komplementarne polove dinamičkih ravnoteža Puta Prirode, kako bismo zaista prostirali puteve evolucije ispred nas i bića sveta, dok opstajanje u čistoj svesti Puta, svetlom sjaju naše savršene ravnoteže prisebne, meditativne samo-uronjenosti i osluškivanja glasa sopstvenog bića sa jedne, i svedavanja, molitvene posvećenosti bićima sveta sa druge strane, predstavlja eksterno neplodne, nedelujuće trenutke, ali u kojima ipak jezgrovito sabiramo naše unutrašnje snage, usklađujemo potencijale našeg bića koji će se sa narednim kretanjem unapred i finim, ali hrabrim odbacivanjima savršenih ravnoteža, lepotnim naizmeničnim zabacivanja ka neravnotežnim stanjima našeg duhovnog i kreativnog koračanja, rascvetati u divne plodove širom našeg sveta. Možda trenuci savršenih ravnoteža predstavljaju odsjaje Tao beskorisnosti, centra vrtećeg točka, praznine sobe ili šolje za čaj (Tao Te Ćing 11), prazne, meditativne beskorisnosti čistog Uma, ali u kojoj počiva srce korisnosti čitavog kreativnog obrtanja sveobasjavajućih mlinova našeg srca i naših ruku, te embrioni rađanja zlatnih žitnih polja na kojima će bića sveta pronaći isceljujuće reči Božije i utoliti svoje čežnje za duhovnom hranom sveta. Možda, tako, i ne ukrućujuća uzdržavanja od svakog našeg izražaja za koji nam izgleda da ga ne prožima ravnoteža Puta, čini put njenog istinskog održanja, već spontano prepuštanje izražavanju našeg bića, ali kroz suptilna osluškivanja odgovora našeg bića i Prirode, kroz koja nam se rađaju inicijacije zabacivanja u drugu stranu i povratka ka putu ravnoteže, čine tajne kretanja srednjim Putevima Prirode. Tople utonjenosti u srce našeg bića i traženja pravog puta u nama, praćeni svepoistovećujućim davanjem čitavog našeg bića i stapanjima u jedinstvo sa njihovim srcima, da bismo opet hitro svest sveujedinjenja zamenili osluškivanjem sopstvenog srca, odakle ćemo ponovo utonuti u blažena jedinstva, iz ove perspektive čine puteve naših kreativnih kretanja srednjim Putevima života, duha i ljubavi. I takođe, dok uzdržanosti pri blagim amplitudama naših krećućih oscilovanja mogu činiti odraze bilo trenutaka naše blagosti i tihoće ili uplašenosti i sputanosti, široke amplitude naših talasanja, uporedno se pružajući sa uvećanim rizikom od padanja, mogu predstavljati ogledala naše lepote u hrabrosti i veličanstvene lakoće postojanja, dok nam disharmoničnost naših oscilovanja, ne prirodna, suptilna, vedra i lepotna odskakanja od uniformne ujednačenosti naizmeničnih amplituda oscilovanja, već gruba, mračna i panična neujednačenost koja podseća na teškoću održavanja ravnoteže, može nam biti indikator izrazitih neusaglašenosti dodira našeg bića i Prirode, neusaglašenosti koje, kao i uvek, moramo ispravljati silaskom na same temelje našeg saznajnog prostiranja prema svetu, njihovim iskrenim, tragalačkim prosvetljenjem i ponovnim uspinjanjem u nesamo-svesne vode postojanja i spontanog izražavanja, slobodnog naizmeničnog i unakrsnog padanja, dopuštajući da, ponovo, čisti temelji pružanja našeg bića pronađu svoje slobodne puteve ka čitavom svetu.

U blaženoj ravnoteži Puta, sve posesivne težnje dominirajućih i odgovornosno-utopljavajuće težnje samo-potlačujućih neravnoteža ustupaju svoja mesta istovremenom pružanju samostalne slobode odlučivanja i bivstvovanja, kao i osećanja tople zaštite bićima sveta, čineći da se i sve sukobljavajuće tenzije između polova koje prožimaju ljudska društva kroz čitavu istoriju naše civilizacije – ogledane na primerima patrijarhalnih crkvenih (ne izvorno religijskih, već institucionalizovanih) tradicija, paradoksa muškobanjastog feminizma⁶⁷ i animalnih, često podrazumevajućih istopolnih neprijateljstava izazvanih težnjama ka impresioniranju bića suprotnih polova i njihovom pretvaranju u satelite našeg ega - od disharmoničnih otklona u težnje ka veličanju sebe i slamanju tuđih srca sa jedne, i u pasivna povinovanja tuđim idejnim vodiljama sa druge strane, pretvaraju u tople, osunčavajuće ravnotežne težnje, u otvorenosti ljubljenju drugih koliko i sebe, i sebe koliko i drugih, u težnje koje, korak po korak, grade divne temelje izvornih prijateljstava sa kojih ne samo da niču cvetovi bratstva i sestrinstva, već se i uzvišuju sve duhovno snažne i uzajamno oplemenjavajuće zaljubljenosti našeg sveta. Kada je naše biće prožeto ravnotežom Puta, kada smo istovremeno meditativno udubljeni u izvorne temelje našeg srca - u Put Prirode koji neprekidno struji rekama našeg bića, pokazujući nam put ka moru jedinstva uma i Prirode, doživljaju sveta u kome sve stvari ne beže od nas i izmiču nam u dodirima, već svaki naš ozvezdani pogled čini da se sve crtice, razlike i divotne impresije našeg sveta ulivaju u more našeg bića, čineći da otkrivamo sebe u svemu i sve u nama – i unutrašnjim zavetom duboke posvećenosti usmereni ka bićima sveta, sve nelagodnosti i osramoćenosti u našim upoznavanjima sveta sa idejama egocentrične dominacije, slično kao i sve zaslepljenosti drugima koje čine da nam izgleda da »two's a crowd and three's a company« (kao što je Endi Vorhol smatrao) se pretvaraju u istovremene otvorenosti i predanosti bićima u direktnom kontaktu i čitavom svetu, svim kosmičkim prostranstvima i životima koji pulsiraju u samo naslućenim daljinama, kao i udubljenosti u osluškivanje sopstvenog Puta koji se rađa u intimnom, jezikom srca prožetom dodiru između našeg bića i božanskih temelja Prirode, temelja koji opstaju u svakom dašku vetra, svakom biću i svakoj putanji našeg sveta, čineći da zvezdanim šumom čitavog Kosmosa prelivamo ne samo Nojeve duge koje se rađaju u zadivljenim očima sveta, već i sva malena i beskrajno vredna, uplašena kucanja srca bića Prirode.

Imperativ »biti, ovde, sada«, stoga, ne znači fiksirano utapanje u crtice našeg sveta sa nestajanjem naše prisebne introvertnosti, niti zanemarivanje bića sveta i dragocenih putokaza Prirode kroz blještavu uronjenost u samoga sebe, već istovremeno boravljenje u dubinama našeg srca, na temeljima naših težnji i izvornih poriva svih naših kreativnih poduhvata i prostiranja, kao i radoznalo, zadivljeno očitavanje znakova Prirode, saosećajno uranjanje u poglede na svet iz očiju drugih bića, i neprekidno pružanje zlatnih, sveobasjavajućih puteva poverenja i posvećenosti ka bližnjim bićima i čitavom svetu. I svako naše isceljenje, ponovna integracija čitavog našeg bića i Prirode, buđenje osećanja nalaženja savršenog ishodišta Sunca izvornih težnji koje neprekidno sjajno izbijaju iz našeg srca, odigravaju se ne kroz povinovanja objektivističkim pravilima i procedurama koje, ne dotičući se temelja našeg pružanja ka svetu i susretanja sa bićima Prirode i ehom talasa naših izvornih težnji, samo trenutno prekrivaju simptome naših izvornih neravnoteža, suštinskih odskakanja od harmonije Puta, niti kroz samo-spasavajuće sklupčavanje u spirale (koje oličavaju tok koji je u svom razvoju istovremeno usmeren ka središtu, ka početku i ka čitavom svetu) izvornog jezgra našeg bića, već spoj brižnosti, posvećenosti, velike želje i čvrste odlučnosti da plodove naše celovitosti i delatnog postojanja pružimo bićima sveta, i meditativnog, pažljivog osluškivanja sebe i usklađivanja neravnotežnih tokova u skladnu muziku kojom zrači naše biće, krije tajnu buđenja celovitosti našeg bića, pretvaranja oblačnog neba našeg uma u Sunčano jedinstvo i osećanje savršenosti, svega na svom mestu i svega kao ogledala Božijeg uma u predivnoj raznovrsnosti prirodnog reda.

Ravnoteža istovremene duboke, meditativne i prisebne uronjenosti u srce našeg bića i saživljavajućeg duhovnog sjedinjavanja sa bićima sveta i celotnom Prirodom, čini vrhunski ideal našeg putovanja stazama ove knjige. I kada sa svakim našim udahom budemo samo-utonjeno, isceljujuće popravljali i nadograđivali duhovni oreol našeg bića, a sa svakim izdahom davali čitavog sebe svetu, pružali sveujedinjujuće i poistovećujuće mostove sa temelja našeg srca ka drugima, čineći da oni predstavljaju čvrste i stabilne, ali istovremeno fleksibilno nadasvud odzvanjajuće predivnom muzikom Ljubavi, poput Sunčevih duga velelepne orijentire bićima sveta, na jedan od bezbroj načina ćemo živeti sjaj lepote ove ravnoteže Puta, puta istinske mudrosti i večne, nikada ne umiruće, sveobasjavajuće, isusovske ljubavi.

Boraveći u svetloj ravnoteži Puta, harmoniji unutrašnje utonjenosti i saosećajne, saživljavajuće posvećenosti, iako nas hrabre prepuštenosti saznajnim impulsima sredine i povodima našeg predanog delanja poput zvezdane prašine rasipaju u svim pravcima, sunčana dijamantnost jezgra naših plemenitih težnji nas, slično mirnom vodoskoku na kome se i pored stalnog toka vode odražava pruga sunčeve svetlosti, te poput zalazećeg Sunca koje povlači svoju podnevsku, hirovito raspršenu svetlucavost i svepružajuću iskričavost ka svečanoj, mirnoj, predvečernjoj, beskrajno lepoj, istovremeno jasno i precizno iscrtanoj, ali i bronzano tajnovitoj liniji jednote, održava sjajno usredsređenim, bistrim i divotno blistavim u našim malenim, tananim i suptilnim životnim posvećenostima.

I na kraju krajeva, znajmo da Put kao simbol uređenosti sveta, istovremene spojenosti i razdvojenosti kroz koje se odvija neprekidni spiralni, osvrtanjem unapređujući tok evolucije života, podrazumeva i inkonstantne zaljubljenosti, poput plime i oseke, udisaja i izdisaja ili dražesnih titraja struna koje iznedruju isceljujuću muziku prostranstvima Prirode, periodične smene trenutaka naših ushićenih, ekstatičnih zadivljenosti, čistih suza toplih posvećenosti koje kapaju na naše pružene dlanove bićima sveta i trenutaka naših mermerno hladnih apstrakcija, udaljenih čežnji za lepotom ponovnog iskrenog i istinskog stapanja u jedinstvo sa delićima našeg sveta i toplog doživljaja vedrih i budnih talasa mora naših osećanja, radosnog plesa naše vere i praskozorja naših blaženih vizija. Najdivnija umetnička dela odslikavaju upravo nepregledne nizove trenutaka dugotrajnog i mukotrpnog lutanja, traganja i tame, na samom koncu preobličenih u divotna pitanja, optimistični sjaj, isceljujuće suze radosnice i čudesno otvaranje nebeskih prostranstava anđeoskih uzvišenja, beskrajnih polja radoznalosti i povoda našeg kreativnog, svesrdno posvećenog delanja, pretvaranja svakodnevnih i običnih detalja sveta u idilične predele obasjane Suncem duše koje tajanstveno, mirno i udaljeno svečano obasjava svet, ostavljajući večne i blago skrivene tragove, poput večernjeg odsjaja na suptilno talasastoj, mirno uzdišućoj površini mora, u svakom, zaista svakom deliću Prirode.