Etika modernog življenja Vuk Uskoković

O osećanju čuđenja

»Putem cvetova i listova Plotin platonista dokazuje da se od Svevišnjeg Boga, čija lepota je nevidljiva i neizreciva, Proviđenje spušta do stvari na zemlji. On pokazuje da ove nežne i smrtne stvari ne bi mogle biti obdarene lepotom tako besprekornom i tako izvrsno skovanom da ne proističu od Božanskosti koja svojom nevidljivom i nepromenljivom lepotom beskrajno prožima sve stvari«⁸

Sv. Avgustin
Osećanje čuđenja je ključ pronicanja u božanske Tajne našeg bića i našeg sveta, prvi korak na našem beskrajnom, čudesnom hodu ka osunčanim horizontima dodira našeg bića i Prirode, i pružanju naših duhovnih dlanova ka otkriću novih, sve bogatijih, raznovrsnijih i svetlošću skladne Jednote objedinjenih saznajnih sfera. Aristotel je smatrao da »filosofija počinje sa osećanjem čuđenja«, dok je G. K. Česterton pisao da »dostojanstvo umetnika leži u prenošenju osećanja čuđenja«⁶, u buđenju »novih očiju«, novih konteksta uobličavanja razlika našeg sveta u izvesne uzvišene, majestique perceptivne i saznajne celine. Osećaj čuđenja nad poretkom i harmonijama dodira bezbroja putanja našeg sveta jeste prvi korak na putu religioznog pretvaranja senki sa zidova pećine Platonove alegorije u lelujave boje Sunčeve duge, znakova u označeno¹⁰⁹, mapa u teritorije, površnih talasa stvarnosti u duboke uvide, u plodove čudesnih dodira njihove ontološke suštine sa jedne, i naše, individualne, ljudske i prirodne epistemološke srži, osnove našeg vrednosnog rezonovanja sa druge strane, dodire u kojima počiva svevišnje jezgro porekla i smislenosti našeg postojanja.

Iz osećanja čuđenja proizilazi sveti tragalački zanos i, zaista, esencija svake istinske religioznosti je ne fiksno, nerazumno, netolerantno, kritički zatvoreno i nepreispitujuće prihvatanje izvesnih društveno-moralnih normi ponašanja, rasuđivanja i posmatranja sveta, već traganje, dolaženje do izvesnih karmičkih uzročnosti i ne njihovo večno držanje na temeljima izgradnje naših saznajnih kula, već negovanje neprekidnih otvorenosti na uvek novitetna obogaćivanja baza našeg rasuđivanja i etičko-estetskih odnosa sa svetom kroz životni niz otkrića = ostvarenja, ko-kreaciju¹⁷⁵ kvaliteta našeg sveta na relaciji Um - Priroda. Dok nas fiksna pravila ponašanja postepeno uvode u stanje uspavanog uvenuća našeg duhovnog sjaja - opisano Ajnštajnovim rečima da »najlepše što možemo doživeti je ono što je tajanstveno. To je temeljni osećaj koji stoji u zametku svake umetnosti i nauke. Ko ga ne poznaje, ko se ne može više čuditi, ko se ne može više diviti, taj je takoreći mrtav, a njegovo oko ugašeno...Spoznaja da postoji nešto što nam je nedohvatljivo, prikazanja najdubljeg uma i najsjajnije lepote koja su našem razboru pristupačna samo u najjednostavnijim oblicima, ta spoznaja i osećaj čine pravu religioznost«², čineći stanje koje se u savremenom društvu često pretvara u kratkotrajne, maglovite začuđenosti posredstvom konzumacija raznolikih opijata -, stalno čuđenje i traganje čini da naše oči, poput odsjaja Sunčeve svetlosti na površini mora, radoznalo, dečije nevino, živahno i dražesno čisto obasipaju optimizmom i jedrinom naš svet, da u istovremeno sjajnim i blago suznim, večno radosnim i saosećajno tužnim, mlečnim zvezdanim puteljcima naših očiju, odrazima božanskih iskrica koje se koprcaju na vodama tragalačke iskrenosti osnova naših pogleda, otkrijemo jednog dana svetlucavost najraskošnijeg, biserno šuštavog zvezdanog neba. Traganje za Bogom, za izvornom lepotom koja stoji u osnovi svakog cveta, svake pesme i talasa Prirode, čini da i čitav svet neprimetno nahodimo na put opšte evolucije, radosnih saznanja, kao i da nekim tužnim i usamljenim bićima neprimetno pokazujemo na Put. I slično kao što se nepredvidljivi odbljesci svetlosti u našoj neposrednoj blizini pri posmatranju igre Sunčevog sjaja i talasastih refleksija mora sa pružanjem našeg pogleda u sve veću daljinu pretvaraju u konstantnu štraftu svetlosti, spontano i iskreno divljenje i prepuštanje talasima Prirode, našeg vernog učitelja na našem i opštem duhovnom Putu, kroz nesigurnosti i nedoumice vodi nas ka sigurnoj i pouzdanoj prugi svetlosti, blještavoj liniji koja nas vodi ka samom Suncu, ka stapanju u sjajno jedinstvo našeg bića i celotne, božanske Prirode.

Svako stvaranje je jedan oblik traganja za narušenom ravnotežom, za objedinjavanjem uviđenih, ko-kreiranih disharmoničnosti u ponovni mir i blještavi sklad. U odricanju od ovakvog odnosa koji prožima našu stvaralačkost počiva i lenjost uma koja implicira nebrižno ostavljanje nezavršenih dela, dok nas sa druge strane prožetost svetom tragalačkošću podstiče da se sa molitvenom posvećenošću predajemo kreativnim činovima. Jer, što dublje zalazimo u tajne Prirode, što se sa većom predanošću, marljivošću i kraljevskim tragalaštvom (jer, »slava Gospodnja je sakriti stvar, ali slava kraljeva je tragati za njom« (Priče Solomonove 25:2)) upuštamo u avanture malih, ali nesagledivo velikih otkrića, naša zadivljenost uređenošću Prirode će biti veća. U filmu »Blow Up«, Antonionijev heroj sa uvećanjem i udubljivanjem u najsitnije tajne svojih slika sveta, otkriva nerazjašnjive misterije koje ga ispunjavaju ushićenjima, radoznalošću i sve većim tragalačkim porivom, sve dok - slično kao što se sa uvećanjem rezolucije osmatranja kvantnih fenomena (uključujući pojave transformacija, integracija i anihilacija »čestica«) došlo do uočavanja odstupanja od niza tradicionalnih, materijalističkih fizičkih koncepata, i slično kao što se, uopšte, izučavanjem bilo kog prirodnog sistema sa ciljem odgovaranja na izvesna temeljita pitanja, naše biće ispunjava sve većim brojem novih pitanja - ne pronađe sebe učestvujući u igri tenisa sa zamišljenim lopticama, zbunjen odlazeći da razmišlja na temu idealizma sveta, našeg suštinskog učestvovanja, ko-kreacije u iscrtavanju celokupnog sveta sa svakom našom mišlju, osećanjem i najdubljom težnjom. »Ne vidiš u kreaciji Svevišnjeg nijedne nesavršenosti; vrati svoj pogled, potraži razdvojenosti. Pa vrati svoj pogled, opet i opet. Pogled ti se vraća, začuđen i zasenjen«⁶² (Kur'an 67:3-4), religijski je stih koji nas poziva na vrednoću i marljivost istraživanja, podsećajući nas da svako čudo zahteva ulaganje dubokih želja i trenutaka delatnog traganja, pokrenutih upitkivanjima na temeljima naše kraljevske začuđenosti.

Sve što znamo, sve što vidimo nastaje kao posledica izvesnih razlika. I što su ove razlike izražajnije, i naš svet će biti iscrtan manje maglovitim, a više jasnim i preciznim crtama. Slično kao što se hologramska slika formira poređenjem dveju laserskih snopova, jednog koji ima za cilj predstavljanje svih svetlosnih varijacija, i drugog koji ima za cilj održavanje referentne čistoće, i meditativno poistovećivanje sa tišinom i mirnim morem našeg bića, iskreno misaono isposništvo, predstavlja put dosezanja sve uzvišenijih osećanja čuđenja, put iscrtavanja sve preciznijih i finijih razlika koje grade svet naše percepcije i saznanja, te sve veličanstvenijeg i religioznijeg vrednovanja svakog, i najmirnijeg trenutka življenja. Poredeći ih sa »ničim«, u svim crtama, svim harmonijama, svakoj muzici koju doživimo, otkrićemo zvuke ljubavi, povode prosvetljujućih divljenja i dostizanja dečije nevine i prostodušne mudrosti koja u svakom zrncu Kosmosa vidi oličenja božanskog reda, izvore nepresušnih spoznaja; jer »dok se običan čovek divi neobičnim, mudar čovek je zadivljen običnim stvarima«⁴⁶, kao što je smatrao Konfučije. Navikavanje na poređenje naših opažaja sa platnom čistog uma na kome su obrisane sve a priori kategorije saznanja - oličene u slučajevima neprekidnog prepoznavanja prethodno konstruisanih perceptivnih celina: bića i njihovih osobina, predmeta i njihovih funkcionalnosti, prekoncipiranih tipova interakcija i komunikacija itd. – čini, stoga, put dostizanja svesti deteta u čoveku, treće, prosvetljene faze Zen drvoseče, trenutka kada »planine opet postaju planine i reke opet postaju reke«, Ničeovog »natčoveka«¹¹⁶, preobraženog od kamile sveprihvatanja i poniznosti, obremenjene teretom znanja, preko debaser lava rušenja prekoncipiranih i predrasudnih kategorija mišljenja, te odlučnog i voljnog »ja ću...« (nasuprot moralistički pridikujućem i manipulišućem »ti ćeš...«), prisebnog življenja svakog svetog znanja do čistoće, radosne zadivljenosti i nevinosti Božijeg deteta. U jednoj sufijskoj priči¹⁸⁶, mudrac, odlučivši da pomiri dva sukobljena umetnika po pitanju uzvišenosti kvaliteta njihovog umeća, izaziva ih na takmičenje u kome islikava referentnu čistoću srebrnog platna nasuprot rada svakog od dvojice umetnika, čistoću u kojoj se, poput mirnog mora u kome samo poput cvetne prašine nastaju blage talasaste harmonije, ogledaju lepote njihovih dela, pozivajući ih, kao rezultat, na buđenje dubokog znanja da »lepota počiva u očima posmatrača«, te na spontano rasplinjavanje egocentričnih poređenja kroz otvaranje puta svetlosti čistog, religijskog čuđenja nad poretkom i lepotom sveta.

I ne samo perceptivne, saznajno izvorne razlike našeg sveta, već i sva odražavanja naših vizija prosvetljujućih lepota, tokova i harmonija od problematično zavezanih i blokiranih granica našeg sveta, sa intenzivnošću svojih inherentnih razlika pokreću sve čudesnija morska strujanja našeg bića i divne, blažene vetrove našeg duha koji će razvijati nebeski čista jedra naše kreativnosti, dobrote i milostivosti, te usmeravati brodove našeg bića ka novim i neotkrivenim zemljama, pogledima i idealima. Najdivnije saznajne putanje sveta, rađanje emergentnih kvaliteta u evoluciji životnosti, pokrenuti su susretom radoznalih, otvorenih i svetlih temelja bića i nerazjašnjivih puteva Kosmosa. Iako je savremeni naučni ideal okrenut teorijama svega, razvijanju moći potpunog predviđanja evolucije svakog prirodnog procesa, neispunjavanje ovog cilja uprkos dugotrajnom traganju ka njemu, predstavlja jedan od najlepših poklona Prirode, omogućavajući nam plutanje u divnim osećanjima vere, čuđenja, upitkivanja, istraživanja, otkrivanja, učenja i putovanja. Put, a ne cilj jeste vrhunski smisao postojanja, i dok nas životna dostignuća i samo-zadovoljne kontemplacije nad njima koče na putu našeg i opšteg napretka, neprekidnim iskrenim traganjem, slobodnim zastajkivanjem i preispitivanjem svrhe našeg puta, mi učestvujemo na Božijem putu, idemo napred, otvarajući nove perspektive razvoju celotne Prirode. Jer, posvećenost i duhovno oplemenjavajuća predanost se gase u odnosima sa potpuno predvidljivim pojavama (jer, tada nije potrebno ulagati našu veru i nadu u njihova ostvarenja), dok se dobrodušno razvijaju u našim relacijama sa nesigurnim, krhkim pojavama i procesima, karakterističnim za sva istinski blagodetna društvena, biološka, saznajna, emotivna, etičko-estetska i umetnička ostvarenja našeg sveta.

Iskreno se krećući na putu traganja, budnom saživljenošću sa našim istraživačkim porivima, tiho i neprimetno i drugim bićima, ni sami ne znajući kako, otkrivamo vredne putokaze na njihovim tragalačkim putevima. Dok zamrznutost naših nadanja i upitkivanja Prirode jezikom srca čini da se ne samo naše oči prekriju velom beznađa, već i na čitav svet deluje kreativno kočeće i uspavljujuće, naša budna, intenzivna radoznalost čini da svaka travka, svako drvo i svako biće sveta pored koga prođemo, otvori oči svoga bića ka bezbrojnim misterijama našeg sveta, ispunjavajući sebe izvornim putevima duhovnog napretka i kosmičke evolucije.

Dokle god čovek istražuje, dokle god je prožet željom za učenjem i radoznalim upoznavanjem temelja Prirode i svog bića, on je mlad, dete je, dete spremno da kroz nevine i čiste poglede svoga uma uvidi kraljevstvo Božije uspavano u najsitnijim delićima našeg sveta. Jer, suštinska lepota bića ne počiva u onome što ona znaju, već u onome što teže da saznaju. I mudra, božanska edukacija (Priče Solomonove 25:2) se sastoji ne u izlaganju i insistiranju na doslovnom ponavljanju izvesnih pravila razmišljanja, rezonovanja i ponašanja, već u inspirativnom obavijanju skrivenog »blaga«, budućih dostignuća sadašnje nauke i evolutivnog puta osećanjima radoznalosti, čuđenja i tragalačkog zanosa. Upitan zašto bi se popeo na Maunt Everest, Džordž Malori je odgovorio: »Because it is there«, dok su svi veliki učitelji kroz našu civilizaciju znali da je buđenje osećanja čuđenja i svesti da postoji nešto skriveno iza horizonta naših saznajnih i egzistencijalnih vidika, prvi korak ka kreativnom i zaista budnom kormilarenju, ka plodonosnom pružanju ka njima i samostalnim putovanjima na poljima ljudskog znanja, otkrivanja novih zemalja, te uspinjanju ka novim prizorima, nebeskim otkrovenjima i divnim perspektivama Kosmosa i nas kao njegovih »očiju«. Predanost nevidljivim, skrivenim putanjama našeg razmišljanja, življenja i postojanja, čini nas dubokim i mudrim bićima. Pronicanje u skrivene korene postojanja i razvojnog kretanja bića i ekosistemskih organizacija našeg sveta, a ne samo zaustavljanje na površnim i vidljivim talasićima nepreglednog mora egzistencije i aktuelizovanog potencijala naših opažaja, sadrži u sebi ključ mudrosti. I u svemu što nam na prvi pogled može izgledati nezanimljivo i isprazno, udubljivanjem u osnove egzistencije i razvojnog puta datih sistema, prepoznaćemo beskrajne povode radoznalog upoznavanja sveta. Osetljivost strastvenih ljubitelja fudbala se, tako, ne zaustavlja na površnim izgledima, pokretima i kretnjama primetnim na terenu, već se karakteriše pronicanjem u nevidljive putanje koncentracije i pažnje, borbenih ili prijateljskih osećanja, kao i sveprožimajućih želja za golom koje sagorevaju u srcima igrača. S druge strane, dok će sa površnom osetljivošću pri svakoj saznajnoj interakciji naša radoznalost činiti da poput zapadnjačkog heroja Tenisonove pesme, surovo iščupkamo latice poljskog cveta u želji za njegovim upoznavanjem, tanana i mudra Zen svest¹⁵⁰ će, sklapajući putanje prijateljstva van domena grubih, komadajućih i manipulativnih dodira, u vazdušastim, nevidljivim talasima dobrote i poverenja, upoznati i poneti istinsko blago cveta na takođe nevidljivim kontekstualnim osnovama svojih plemenitih pogleda na svet. I sve ove suptilne sposobnosti pronicanja u skrivene osnove postojanja detalja našeg sveta - osnove koje nam ponekada mogu pružiti esencijalne znakove u daljim, budućim kretanjima kako njih samih, tako i čitave Prirode koja se kontekstualno ogleda u posmatranom sistemu, te i našeg bića koje ga saznajno ko-definiše - poniču na osećanjima duboke začuđenosti svetom i našom egzistencijom, usled čega je na putu obasjavanja sveta duhovnom svetlošću, naša odgovornost da neprekidno održavamo i uvek iznova budimo osećanja novih čuđenja. I tada, sa ovakvim osećanjima na neprimetnim korenima našeg srca, u svakom i najmanjem oblačiću ili cvetu, šumu drveta ili kapi kiše, moći ćemo, poput drevnih proroka, da očitavamo »znake vremena«, da znamo kuda čitav svet vode naše najdublje težnje tog trenutka, te koji su pravi putevi koji bi čitav naš svet vodili u smeru harmoničnog, održivog i božanski spoznajnog napretka.

Pretvaranje naših opčinjenosti i bilo privučenosti ili odbojnosti površnim detaljima našeg sveta u svest da se u nepreglednim dubinama, u prodiranjima od slatkastog krema ka nevidljivoj srži i obasipanju pažnjom Tajni našeg sveta, kriju putevi mudrosti, jeste jedan od prvih saznajnih koraka puta našeg mističnog i milostivog, neosuđujućeg, spiritualnog buđenja. Sva osećanja privlačnosti ili odvratnosti u bliskim susretima sa površnim, vidljivim detaljima sveta, mogu se tako preobraziti u eventualne nagoveštaje istih osećanja samo kroz osetljivost prema nevidljivim reakcijama bića sveta, te u mirnu i poput blagog mora koje upija sve talase uznemirenja, stabilnu, nikada ne panično ukočenu, već fleksibilno budnu svest, svest koja umesto površnih izgleda, u ljudskim bićima vrednuje njihove najdublje težnje koje nevidljivo, ali duhovnom svetlošću sveobasipajuće prožimaju naš i njihov svet, koje indirektno i suptilno neprekidno izlaze na površinu ko-kreacija našeg sveta, ali na koje samo tanana, prosvetljena svest može biti osetljiva. Jer, ljudska bića i jesu upravo zvezde njihovih najdubljih težnji koje se poput sunčanih zraka u beskraj šire i rasipaju Prirodom. Ali, ipak, i pored toga moramo znati da »there's more to the picture than meets the eye«¹⁹², te da »there is a light that never goes out«¹⁶³, da najdivnije putanje bića našeg sveta ostaju zauvek skrivene, pokazujući nam samo odsjaje Sunca svojih dubokih težnji na površini mora našeg sveta, odsjaje koji se koprcaju fluktuirajućom površinom našeg sveta i pozivaju nas na zadivljenost svima njima, čineći zaista svakoga od njih beskrajnim povodima divljenja i wondering opijenosti, nepresušnim bunarima želja i blagodetnih inspiracija, u beskraj prostirućim vodoskocima božanskih fontana stvaranja.

Na sličan način kao što čitajući zapise poznatog nam jezika nismo svesni crtica pojedinačnih simbola, već direktno proničemo u semantiku reči (što možemo proveriti čestom nemogućnošću da se, neposredno nakon čitanja teksta, prisetimo tipa korišćenog pisma, ćiriličnog ili latiničnog, na primer), stvarajući pred nama ambijente potencijalnih metafora koje one nose, i mudro razumevanje prirodnih situacija se karakteriše, poput pronicljivosti Šerloka Holmsa, saznajnim prodiranjem od njihovih površnih, očiglednih i direktno primetnih do suštinskih crta, ljudskih i prirodnih težnji koje leže u njihovim osnovama. Sve naučeno u životu, tako, pripada domenu našeg nesvesnog obraćanja pažnje, dok sve ono čega smo svesni, sve što znamo da postoji, jesu učiteljski govori Prirode i njeni putokazi u smeru našeg duhovnog napretka. Slušanje muzike nečijeg pripovedanja – kada prividno rasejano zaboravljanje imena u konverzaciji nije odraz obraćanja pažnje na ostavljanje povoljnog utiska, orijentisanosti na sebe u očima drugih, već predanosti pronicanju od površnih imena do implicitnih crta duboke etike i suštinskih poruka koje nose bića - je, stoga, ponekada sporedan put upoznavanja govornikove dobronamernosti i implicitne lepote izražaja, slično kao što je spuštanje u dubine našeg srca i more naših htenja i težnji put upoznavanja efektivne dobrote naših dela u svetu. Jer, kada je jezgro našeg bića svetlo i sjajno, o čemu god pričali, pisali ili mislili, šta god radili, naša ostvarenja će odisati svetlom dobronamernošću, prostirući harmonične talase i dobre vetrove posvuda po svetu, dok kada je jezgro naših težnji, nadanja i vere ugašeno i tamno tinja, koliko god se trudili, koliko god eksplicitno svetim i plemenitim delima se bavili, rezultati našeg truda će biti uobličeni u disharmoničnosti, neskladne tonove i tamu, na sličan način kao što uspinjanje ka planinskim vrhovima našeg životnog puta kontinualnog napretka sa egocentričnim osnovama naših težnji, sa nošenjem jedne strane našeg puta – našeg bića kao jedinog važnog i referentnog u našim pogledima na svet i saznanjima, rezultuje u progrizajućim nezadovoljstvima i urušavanju svih naših samo-veličajućih ciljeva i postignuća, dok održanje ravnoteže, puta između nas i veličanstvene, božanske planine Prirode na osnovama na kojima ćemo graditi naše korake, korake koji će uočavati zadivljujuće detalje malenih trenutaka našeg puta, ovde i sada, dovodi nas do predanog, lepršavog i putem opčinjenog uspinjanja sa čarobnom svešću koja pronalazi beskrajan smisao putovanja, savršeni cilj u svakom i najskromnijem detalju puta. Jer, Priroda je ispunjena beskrajnim povodima divljenja na svakom koraku našeg postojanja, čime se razočaravajuća svest, zavisna od površnog, eksternog, informativnog i interaktivnog bogatstva i ispunjena strepnjama da prelasci iz predela više u oblasti niže kompleksnosti rezultuju odumiranjem naših potencijala, saznajnih kapaciteta, koordinativnih i kreativnih moći, pretvara u svest ispunjenu radoznalošću i znanjem da čitav Kosmos leži uspavan u svakom zrncu pesku, i da se »uveličanjem« malenih detalja sveta dolazi do beskrajnih izvora muzike Prirode, radosnih saznanja i zajedničkih prosvetljenja.

I najdivnija ljudska dela se ne sagledavaju u propovedanju »o« suštinskim putanjama kao esencijama tema i poruka datih dela (čega se ova knjiga, naravno, ne drži, tragajući za harmonijom ovih dveju pristupa), već se tiču spontanog stvaranja »sa« njima, čineći da se kroz našu utopljenost u data dela, postepeno, poput obrisa obale novog sveta, sveta koji poput Kolumbovog otkrića može iznedriti rađanja novih renesansnih pogleda na svet¹²⁴, u nama stvaraju nova plodna tla kreativnih stabala našeg istinski plodonosnog pružanja ka svetu. Umesto uzimanja u usta znakova najdivnijih putanja i kvaliteta našeg sveta, nosimo ih duboko u srcu, odakle će nam oni, u trenucima teškoća i nedoumica, poput sunčanih kompasa ili zvezdanih putokaza, pokazivati na prave puteve, usmeravati nas ka vodama harmonija i opštih blagodeti. I upravo nas očuvanje najdragocenijih bisera života u dubinama mora našeg bića, negovanje znanja da se galebovi mora (u priči Lie-Cea)⁶⁰ slobodno igraju sa stanovnicima obale sve dok neko ne kaže: »Uhvatite nekoliko od njih« i učini da oni odlete daleko na pučinu, čini večno zadivljenima tajnama i veličanstvenošću Prirode, večno začuđenim i radosnim bićima.

Najlepše stvari sveta moraju, poput naše indijanske senke ili nebeske duge koja se uvek stidljivo odmiče od naših očiju kada joj se približavamo i dražesno približava kada joj okrenemo leđa, uvek ostati sakrivene i nedodirljive. Metafora drveta, odnosa njegovih razgranatih listova i uzbirućih plodova sa njegovim nevidljivim korenima, može se skladno preslikati na opise najraznovrsnijih prirodnih sistema. Tako, znajući da bi činjenje skrivenih, implicitnih i nedodirljivih korena drveta eksplicitnim, vidljivim i dodirljivim rezultovalo u njegovom obeživljavanju, i u nama se može probuditi svetla svest o važnosti očuvanja temeljnih putanja i kvaliteta sveta, putanja na kojima poniču sva očigledna životnost i svi rezultati sveta naše percepcije, negde u dubinama implicitnog, božanskog mora Prirode, daleko ispod njegovih radosno lelujajućih ili brižno uznemirujućih talasa, prostirući puteve divljenja našem svetu i otkrivanju božanskih čudesa u svakom cvetu i travki Kosmosa, u nedogled.

U svetu u kome bi svaka skrivenost i svaka Tajna bili poznati, u kome bi se nepredvidljivost koju nosi svaki dodir kao osnova ko-kreacije sveta, pretvorila u predvidljivu jednostranost, bilo sudbinskog determinizma, bilo solipsizma, sva suštinska, a sa njom i vidljiva, lepota sveta bi tiho uvenula. S druge strane, naša posvećenost razgranjivanju stabla našeg znanja i prirodne uređenosti sa vernim održanjem njegovih korena u domenu skrivenog i nevidljivog, jeste put uporednih svetovnih i božanskih realizacija, s obzirom da se koreni i krošnje svakog drveta uporedo, uzajamno potencirajuće razvijaju. Evapotranspiracija visokih stabala, davanje dragocenih kapi vode svetu i oblacima koji će doneti kiše nekim drugim žednim biljkama, inicira sve intenzivnije crpljenje zemljišne vode od strane niti korena, dok njihovo uređivanje i rasprostiranje, pružanje suštinskih putanja koje nas povezuju sa drugima, rezultuje u ojačavanju, stabilizaciji i lepotnoj građi čitavog stabla. Davanje našeg bića čitavom svetu, tako, utemeljuje naše duhovne korene postojanja, dok nas posvećenost negovanju topline i ljubavi na temeljima naših pogleda na svet čini plodno navodnjenima, spremnima na raspršivanje lekovitih kapi vode posvuda. Vrhunska etika se, tako, sastoji u skrivanju kako naših saznajnih osnova - osnova koje, vraćajući se, poput svega u Prirodi, u krug, čine i svrhu našeg življenja -, tako i ontološko-teoloških temelja, istovremeno početnih i finalnih uzroka našeg postojanja. Ljubav i naše najdublje vrednosti, naša temeljna osećanja nikada se ne mogu u potpunosti eksplicitovati, iako neprekidno izlaze na površinu, čineći da, udubljujući se u čitanje znakova Prirode, možemo znati koliko naše biće jeste divan provodnik beskraja implicitnih božanskih potencijala, potencijala koji nas mogu učiniti novim Mesijama, samo kada bismo duboko to zaželeli, kada bismo čitavo naše biće proželi svetom željom da pružimo svetu dragocene mrvice dobrote i isceljujućih (sa)osećanja. S druge strane, i eksplicitujuće diskusije o božanskim korenima našeg postojanja se u svetu negovanja duboke etike preobražavaju u dejstvovanje za uzajamne dobrobiti, nezavisno od tema našeg pripovedanja i osluškivanja, ali sa negovanjem zlatne vere u sveprisutnost božanskih osnova postojanja u svakom tračku igre svetlosti i tame našeg sveta, slično kao i u naše temeljne težnje koje ko-iscrtavaju čitav naš svet, te, stoga i u sopstvenu odgovornost za ishod svakog prirodnog događaja, za svačije naizgled slučajno saplitanje, zlatni gol u mreži života i suzu koja se sliva niz jedne blage obraze.

Tajne naših najdubljih težnji kao pokretača izgleda našeg sveta u svakom trenutku, i božanske, sveosmišljene osnove postojanja svakog detalja sveta, čine, tako, dve najveće misterije našeg tragalačkog življenja, misterije koje, iz okvira duboke etike, ne smeju postati predmeti ubeđivanja drugih u njihovu istinitost, već zauvek moraju ostati obuhvaćene našom verom i neeksplicitnošću, čineći da naše biće, duboko ispod našeg daha, prosvetli tihi osmeh duha. Nesagledivo duboko jezgro našeg bića, naše duše, suštinski mi sami sebi, jesmo jedna najveća tajna, dok drugu čini večna tajna božanskih osnova postojanja. Da li ispod naših grubih i očiglednih postupaka, ponekada neiskrenih reči i osmeha, naše dobre, plemenite misli i temeljne orijentacije našeg bića u smeru saosećanja, davanja i milostivosti zaista čine svet boljim, i da li iza čitavog vidljivog sveta, mora sveta koje radosno vodi brodove ka novim zemljama i zaljubljenim horizontima, ali ih i olujno razmrskava o oštre morske grebene, postoje osnove mirne, sveprožimajuće božanstvenosti, uzvišenog smisla koji ujedinjuje sve prividno nespojive primetne crte u beskrajnu i iz ljudskih perspektiva nepojmljivu osmišljenost?; dva su pitanja koja će predstavljati temu čitave ove knjige, dve uzajamno oribitirajuće zvezde postavljene na nebeskom platnu naših zvezdanih, idiličnih upitkivanja, predmete naše vere oko kojih će se do besvesti okretati naša satelitska pitanja i razmišljanja, rezultujući u njihovom ujedinjenju u jedinstvenu ideju o Putu kao simbolu postojanja sveta, o evolutivnom dodiru između živih bića i božanske Prirode u kome se neprekidno stvara, ko-kreira čitav svet.

Da bismo održavali, razvijali i neprekidno obogaćivali naša osećanja čuđenja i zadivljenosti svetom, osećanja koja bi pretvarala svaki oblak, cvet, osmeh i ljudski susret u najdivnija čuda Prirode - čuda koja bi kao malene, svetlucave zvezde obasipala nebo našeg uma, čineći nas sve dublje religioznim bićima -, i koja bi mogla da predstavljaju ostvarenja nekih od najlepših, temeljitih vilinskih želja za novorođenčad sveta, moramo stalno biti na putovanju, stalno i iznova menjati naše saznajne perspektive, gledati svet uvek novim očima, znajući da »i Gospod je na putu, takođe« (kao što se osećala Tereza Avilska), te da se najlepša pitanja i Tajne sveta ne trebaju rešiti, zapisati, fiksirati i zaboravljati, već neprekidno, ushićeno živeti. Jer što smo prikovaniji za izvesne krute stavove, ideje i implicitna saznajna stanovišta (iako smo prirodno predodređeni nicanju sa izvesnih direktno nesagledivih ontoloških, bioloških, društvenih i ekosistemskih osnova doživljaja sveta, osnova koje nas čine predodređenima za neprevazilazeću ljudskost naših pogleda na svet), to postajemo neosetljiviji i »otupljeniji« za nepregledne tokove saznajnih priliva sveta, za šapat vetrova Prirode koji nas pozivaju da im predano posvetimo pažnju mudrim osluškivanjem i poverljivo razgalimo jedra našeg bića u njihovom smeru, za prirodne tokove koji nas obasipaju sa svakim trenutkom našeg postojanja. »Ljudi putuju da bi se divili planinskim visoravnima, ogromnim talasima mora, dugačkim tokovima reka, širokim prostranstvima okeana, orbitama zvezda, ali prolaze jedni pored drugih bez imalo čuđenja«⁴, iščuđivao se u ovom duhu sveti Avgustin, podsećajući nas da ljudska bića kao neprevaziđeni nama poznati sistemi Prirode po pitanju kompleksnosti uređenosti, i ogledala nevidljivih, duhovnih osnova našeg sopstvenog bića (jer, »ne vidimo svet onakav kakav jeste, već onakav kakav mi jesmo«, kako nas podseća čuvena talmudska izreka), prirodno čine najdivnije povode našim zadivljenostima, te i - sagledavši karmičku uzajamnost promena u svakom vidu interakcije - poluzvezde, pružajući ruke ka kojima i spleteno gradeći čudesne mostove, na našim plećima prenosimo tragalačke oči životnosti ka uzvišenim predelima Božijih spasenja.

Svako svetlo, svaki kamen na našem dlanu, svaki let ptice iznad nas i svaki šum mora pričaju o suštini našeg bića, šalju nam najdragocenije odgovore i putokaze – odgovore koji, podsetimo se, nikada nisu da-ne karaktera, već uvek pokazuju na izvesna raskršća, na spletove mnoštva ponuđenih opcija, na širenje konteksta našeg razmišljanja i doživljavanja sveta, na zagonetke čije ključeve moramo sami pronaći u bajci života – kada god ih obaspemo čulnom pažnjom i na molitvenom pijedestalu, sklopljenih anđeoskih krila, uznosimo naša spontana wondering osećanja, duboka, suštinska pitanja o našoj svrsi, o poreklu, o misiju puta našeg življenja. I sa ovakvom tragalačkom uživljenošću u jezgro našeg bića, svi naši pokreti, misli i osećanja pružaće se iz centra naše egzistencije i, za razliku od staklastih i površnih, egocentričnih pogleda, orijentisanih na uočavanje i upijanje tuđih divljenja našem biću, naše oči će, ozvezdane svetim čuđenjem, obasipati iskricama inspiracije i uzvišene lepote najrazličitije detalje životnosti našeg sveta, podstičući ih u trenucima tuge na duhovnu srčanost i odlučnost, te slično našem zastajkivanju iznad tajnovitog, šumećeg svoda večnosti iznad nas, pažljivo obavijati čarobnim tepisima mistične voljenosti.

Premda se u savremenom dobu egocentričnosti, u okviru koga se u cilju uzdizanja sopstvenog bića svaka prirodna želja za divljenjem drugima – poput brisanja krpom koja sve naše izražajne linije i brazde pretvara u ništavilo ravnoće, ne pokazivanje ničega, duboko skrivanje naše suštine - pretvara u sumorne i bezizražajne poglede koji kao da nam govore: »Isuviše sam veliki za tebe da bih ti se obradovao«, ipak je naše doba posuto duhovnim draguljima u vidu malenih pogleda na svet koji spontano ispoljavaju svoju radost u susretima sa bićima sveta, znajući da se putanje radosti i inspirativnosti, životne sreće prostiru samo tamo gde opstaju vode uzbuđenja na kojima mogu veselo i razdragano ploviti brodovi naših spontanih izražaja. Uzbuđenja i blage treme u susretima sa raznoraznim životnim susretima ne predstavljaju reke osećanja koje moramo presušiti i uspavano, tromo se odnositi prema bližnjim bićima, već divne tokove koji našim dubokim vrednostima usmereni ka točkovima mlinova naše kreativnosti, rađaju sjajne, opčinjavajuće osmehe i izraze koji svojom spontanošću, prirodnošću i lepotom obasjavaju tamne šume ljudskih osećanja. Kada sve naše, i naizgled najmanje važne postupke izvodimo kao da smo obasjani svetlošću najdivnije pozornice sveta - na primer, duboko saživljeni sa svešću o neponovljivosti svakog trena našeg življenja ispod plavičastog dnevnog ili svetlucavog, ozvezdanog neba naše planete i njenih satelita, ili okruženi čudesnošću Božijeg konteksta postojanja -, prihvatanjem naših toplih uzbuđenosti i mirnim građenjem ispruženih putokaza nad njima bićemo divan životni znak na putevima mnogih bića našeg sveta.

Dok je uzdizanje sebe u susretima sa drugim bićima – grubo odslikano u berberinskoj sceni Čaplinovog »Velikog diktatora« - kroz naše samo-usmerene hvalospeve i iskazivanja indikatora sopstvene važnosti i moći, usko povezano sa manipulativnim težnjama, okrenutošću ciljevima koji blokiraju potencijal našeg iskrenog i nevinog divljenja bićima sveta i čudesnosti naših susreta sa njima, te našeg samog postojanja, postavljanje u našim komunikacijama poput mora koje, sedeći ispod svih, neprekidno veliča druga bića, vodi nas postajanju svesti od koje više ne beže leptiri sveta usled našeg neprekidnih pokušaja njihovog hvatanja, već mirno i poverljivo sleću na naša ramena i dlanove, nalik rekama koje se radosno ulivaju u sveprihvatajuću svest mora. I ne samo da tek kroz negovanje ovakvih stavova življenja za druge, odraz suštine našeg bića počinje da se odslikava u svakom detalju našeg sveta kao zagonetnom ogledalu naše duše na putu njene beskrajne evolucije, već se sa ovakvom miloskom svešću i naše potrage za jezgrom našeg bića od manipulativnog vrćenja zemaljskih globusa i ljudskih života, znajući da »ovakve težnje ne mogu pomeriti divotne zvezde sa njihovih puteva«, pretvaraju u nevina posmatranja plovidbe Prirode na mirnim talasima vremena sa krovova našeg bića i zaljubljena divljenja čudesnim putevima Prirode, u negovanja svetle ljubavi u dubinama našeg srca koje svojim temeljnim zavetima i toplim težnjama, zaista, neprimetno nahodi Zemlje i Sunca u njihovim radosnim kruženjima.

Ipak, zastavši ponekad na našim putevima napretka, sa tužnom ravnodušnošću se ogledajući u Prirodi i zaključujući ne da je »sve Jedno« i da Put celotne Prirode odzvanja u osnovama našeg srca, već da je »svejedno« koliko duha i dubokih želja usađujemo u naše životne izbore, kreativne poduhvate, jer sve njih proguta duh vremena, ostavljajući samo naše tragove na peščanim podlogama koje će blagi, šumeći vihori, poput Arhimedovih, beskrajnom posvećenošću iscrtanih krugova, ravnodušno obrisati, činićemo da se vedri i svežom rosom posuti cvetovi našeg sveta, tužno poviju i odražavajući našu neradoznalost i nemarnost, ignorišuće okreću svoje savijene stabljike od radosnih usklika sveta. Međutim, prisećajući se tada da duh traganja čini da nebeska ptica naše duše dobije krila, te da sva naša divna osećanja koja plutaju našim bićem, čineći da brodovi našeg razmišljanja mogu na njima divotno ploviti, bivaju neprimetno nahođena koritima naših najdubljih ideja, najdubljih težnji i horizonata ka kojima je okrenuta naša svest, da naše tragalačke težnje, stvarajući razlike između potencijala polova intenziteta našeg duhovnog doživljaja sveta, pretvaraju naše naizgled sitne i nebitne razlike i predstave sveta u čudesne, veličanstvene i beskrajno zadivljujuće saznajne odbljeske, u sve dublje prodiranje u tajne našeg bića, u ostvarenje staro-grčkog ideala spoznaje »sebe samoga«, naše isceljujuće, ponovo sijajuće duboke težnje i ideali napretka, neprekidnog i neumornog unapređenja u čudesnosti naših susreta sa bićima i detaljima sveta, činiće i da svi cvetovi sveta, poput tananih periskopa, usprave svoje vratove i čuperke, osetljivo pružajući ponovo tihe radosti svoga postojanja čitavom svetu. Ne pretvaranje bunara želja koji počiva u dubinama našeg srca u osušene, prašnjave i ustajale podrume koji pohlepno ili uplašeno kriju naše dragocene vrednosti od ostatka sveta, već činjenja od njega sveobasjavajućeg Sunca koje usmereno ka bićima sveta, živeći za druge svojim željama i težnjama, donosi pred stope bližnjih bića poklone naše Božije predanosti, uz mudro, preispitujuće, tragalačko praćenje naših izvornih težnji i talasa koji nastaju njihovim odbijanjem od tajnovitih kontura sveta duha - poređenjem kojih, poput brodskog sonara iscrtavamo skice duhovne uređenosti Prirode, puteva naših učenja u božanskim dodirima sa zvezdano učiteljskom Prirodom -, put je koji spontano razbuđuje navikama i beznadežnim utopljenostima uspavana bića Kosmosa, čineći da se sve zvezde na nebeskoj pozadini i radoznalim okicama blaženo zatalasaju i blistavo zatrepere.

I trenuci kriza, zapitkivanja u ispravnost naših puteva, nadanja i težnji koje nas pokreću u životnim poduhvatima, čine prirodne pojave na svakom tragalačkom putu, usled čega, znajući da svaka kriza jeste istovremeno i stepenica suštinskog napretka, ne bežanja od njih skršenih ruku i skrušenih pogleda, očiju čiji je prirodni sjaj prekriven mrljama straha i uzmicanja, već hrabra i mirna susretanja, niti umornih i neradoznalih, ni usiljeno fiksiranih, već istovremeno blagih i opuštenih, kao i najsnažnije odlučnih i voljnih pogleda, predana stajanja i poverljiva »gledanja u oči«, znajući da ljubav nije bežanje i odricanje, već »ljubav je ostajanje«⁵², raspletanja njihovih čvorova i pretvaranja u čarobne niti koje će nas sve čudesnije povezivati u talasaste strune novitetnih muzika Kosmosa, predstavlja odlike mudrosti i istinske, fleksibilne snage na putevima naših duhovnih uzvišenja. Jer, »blaženi su siromašni duhom, jer je njihovo carstvo nebesko« (Matej 5:3), podseća nas Isus prvim stihom divne besede na gori da ne samo beskrajno davanje, pretvaranje srca našeg bića u nepregledno more dobrote i lepote koje što više daje, što više kapljica sa njegovih dlanova prepušta nebesima, to više i ima kroz životne reke koje se kroz njega radosno ulivaju u jedinstva sa čitavom Prirodom, već i da tužna zapitkivanja »gde se izgubila čudesna, sveisceljujuća svetlost duha koja je nekada obasjavala moje srce i slobodno se prostirala ka svim bićima sveta?«, srčana, predana traganja ne za zemaljskim, prolaznim i samo-slavećim vrednostima, već za inspirativnim stopama duhovnih dodira i večnom svetlošću duha koja će uzdignuti naše biće u nebeske visine, te izneti božanstvena, duboka i skrivena morska strujanja na tanane talasiće površine, odražavajući biserni sjaj temelja našeg bića na vidljivim, sveprisutnim i suptilnim detaljima našeg sveta, jeste put dobrote i znak ispravnosti našeg koračanja putevima zemaljskim, znak koji nam poput daleke, nedodirljive duge u trenucima naših kišnih tuga, može nečujno pokazivati da »blaženi su žalosni, jer će se oni utešiti…blaženi ste vi koji sada plačete, jer ćete se smejati« (Matej 5:4...Luka 6:21), da negde iza horizonata naših tragalačkih puteva, snažna volja i vera našeg srca će nas izvesti na jasne i obasjane puteve, puteve mira, zadovoljstva i čiste, blaženo suzne sreće, puteve na kojima će nam izgledati kao da čitavo bistro, svetlo i loptasto Sunce koje se rađa ispred nas, možemo uvek dotaknuti i postati Jedno sa njim.

Svaki prirodni sistem krije beskrajne povode radosnog upoznavanja i predstavlja neiscrpni bunar saznajnih otkrovenja, kladenac koji suptilno odgovara na svaku našu i najmanju pomisao i sićušnu težnju, čineći da svaki detalj veličanstvene Prirode zaista jeste Svevišnji bunar želja. Gde god da postavimo granice izabranih sistema našeg izučavanja, u koliko god uske okvire da ih obučemo, nikada nećemo presušiti beskonačnost saznajnih izvorišta koje će nam oni blagomerno nuditi. Uređenost svakog prirodnog sistema nam, takođe, može pružiti harmonije metafora koje možemo upotrebiti u kontekstu opisivanja bilo kog drugog sistema Prirode, kao i njene celine (što i jeste put prirodnog, sistemskog rezonovanja). Istovremenost vrednovanja beskrajno malog kao ogledala beskrajno velikog sa jedne, i znanja da i u beskrajno malom počiva nepresušna beskonačnost saznajnih potencijala sa druge strane, čine nas duboko zadivljenima, prostirući vrtoglave zvezdane orbite duž puteva naših misli i stvarnih kraljevskih kruna, unutrašnjeg duhovnog sjaja koje rađaju rojevi naših plemenitih misli, gradeći svetle košnice medenih ideala. Beskrajna tragalačkost i svest da se ne samo-zadovoljnim refleksijama i samo-dokazivanjima, već neprekidnim zadivljenostima, začuđenostima, samo-otkrivanjima i radoznalim saznajnim pružanjima spontano prostiru putevi duhovnog napretka u našem svetu, razvijaju se iz ovakvih, istinski kraljevskih pogleda na svet. »Ja sam došao na ovaj svet za sud, da vide koji ne vide i da postanu slepi oni koji vide…kad biste bili slepi, ne biste imali greha; ali sad kažete: vidimo; vaš greh ostaje« (Jovan 9:39...9:41), učio je Isus, podsećajući nas da se putem prostiranja divnih, etičkih putokaza i zvezdanih vodilja prostranstvima sveta, u bićima čiji su misaoni svetovi zaokruženi konačnim i finalno iskrojenim idejama, stavovima i sudovima rasplamsavaju sveta osećanja čuđenja i neznanja, otvarajući im vrata spoznaje beskrajnosti čudesa ljudskosti i Kosmosa, dok se bića koja čeznu za spoznajom božanskosti življenja, duhovnih vrednosti i osluškivanjem otkucaja srca lepote u svakom kamenčiću, tihom žuboru vode i glasu Prirode obasipaju odgovarajućim spoznajama, prostirući točkove evolucije lepote i sjaja života ka horizontima beskraja. »Rđavo je držati za sigurno da boravimo u svetlosti«³⁸, smatrao je Đordano Bruno, podsećajući nas da se putanje iskrenih prosvetljenja rađaju ne kroz misli o finalnim pronalascima, fiksne ubeđenosti i krute samouverenosti, već kroz traganja, trenutke vere, zapitkivanja, nesigurnosti, molitvenih iscrtavanja horizonata naših nadanja i svesti da ne postoje unapred dizajnirane mape misionarskog življenja i prezadate formule duhovnih uspona, već da svaka nova generacija životnosti mora novim stopama i neprekidno obnavljajućim shvatanjima dograđivati svete monumente nekada takođe plodno novitetnih i revolucionarnih, premda sada možda već tradicionalnih ideala i temeljnih etičko-estetskih vodilja. Umesto samo-ubeđivanja i pokazivanja da smo »u pravu« čime zatvaramo latice našeg radoznalog i poverljivog upijanja dragocenih impulsa sveta, neprekidnim pružanjima čitavog našeg bića u smeru rađanja uvek novih puteva, misli, ideja i tokova zvezdanih sanjanja, delajući zaradi uzajamnog pospešivanja sjaja duha u našim srcima i srcima voljenih bića, čineći da se svaki naš pogled na svet pretvori u beskraj zlatnih mostova poverenja koji spajaju naše srce sa srcima bližnjih bića (spontano otvarajući ograde koje štite njihove najskrovitije, najdragocenije i pažljivo čuvane osobine, i prosvetljujuće otvarati njihova saznajna pružanja u smeru razdraganih poverenja), talasajući more divnih, isprepletanih harmonija implicitnog govora jezika srca, naših najdubljih težnji i želja u dodiru sa bićima sveta (nezavisno od značenja naših eksplicitnih reči i izraza), putujemo stazama mudrosti, postepenog rađanja kraljevske krune saznanja na obodima našeg uma i jednog sjajnog Sunca na prelivajućim, ka drugima svesrdno pružajućim granicama našeg srca, srca koje što više daje, to više biva obasjano unutrašnjom, božanskom svetlošću duha.

Težnje ka tvrđenjima i ubeđivanjima stoje poput malenih preprečujućih utvrđenja i gušećih brana na putevima pružanja sjaja prijateljskih putanja i reka uistinu svetih, razdraganošću ispunjavajućih komunikacija. Poput divnog bića koje je, otputovavši na usamljeno ostrvo, pismo voljenog prijatelja danima čuvalo na srcu pre nego što ga je otvorilo, i pred nama se prostire ideal čistote ne hitrog, brzopletog otkrivanja, rešavanja, razumevanja i finalno zaključujućeg duhovnog zaključavanja, već lepote otključavanja i otvaranja, sporog, mirnog i gracioznog traganja, duboke uživljenosti u misterije stvaranja, postojanja i igranja na putevima rađanja briljantnih prijateljskih dodira, te perlasto zvezdanih putanja ljubavi, ljubavi koja se, kao što nas podseća Antoan de Sent-Egziperi, »ne sastoji u piljenju jedno u drugog (jedan savršeni izlazak Sunca posmatra drugi!), već u prostiranju naših pogleda u zajedničkom smeru«⁹⁷, ne u unakrsnostima, sukobljavanjima, te zajedničkoj izolaciji i otuđenju od ostatka sveta, već u uzajamnim otvaranjima naših srca prema čitavom svetu, u ulivanju naših malenih suza poverenja, milostivosti i toplih, plemenitih težnji u zajedničke vode poverenja i nadanja, malene tokove koji, prostirući se ka horizontima našeg sveta, čudesno i neprimetno grade divotne i blagodetne izvore nebeske lepote, nevidljive esencije celotne životnosti Prirode.

Ipak, uočavanje kosmičkog beskraja, vrtoglavih, zvezdanih orbita i virova nepreglednog divljenja u očima bližnjih bića sa jedne, te uviđanje nebeske lepote i beskrajnog značaja malenih detalja našeg sveta u zvezdanim tokovima i grandioznim skicama kosmičkog reda sa druge strane, čineći da se beskrajno suptilni detalji ko-kreacije našeg sveta neprekidno preslikavaju na tok celovite Prirode i obrnuto, da vidimo veliko iscrtano u malom i malo iscrtano u velikom, čini nas mudrim ljudskim bićima. Uviđanja beskrajne važnosti najfinijih i najneprimetnijih misli, poriva i dela na usmeravanje toka čitavog Kosmosa sa jedne, i uočavanje veličanstvene uređenosti Prirode preslikane na svim, i najsitnijim, prividno nasumičnim i beznačajnim delovima, ivicama i putanjama našeg sveta sa druge strane, predstavlja povode rađanja divnih, saznajno osunčanih pogleda na svet i srce našeg bića, istovremeno i nerazlučivo. I na ovom putu, znajmo da poput mora koje nikada ne kopa i nasilno, panično i hirovito traga za dragocenim saznajnim školjkama, već ih mirnim talasićima, spontano i blago, u pravo vreme izbacuje na svoje peščane obale⁹⁷, i naše biće, prepušteno očitavanju tananih znakova Prirode sada i ovde, otkrivanju božanskog značaja i svetog govora svakog delića sveta našem duhovnom jezgru, prepušteno istinskom toku životnosti - jer »ja sam put, istina i život« (Jovan 14:6), kako je učio Isus -, harmoničnom toku odzvanjanja talasastih dodira našeg bića i Prirode, od svih, neposredno prisutnih detalja, od svake crtice našeg sveta će, namesto očajavanja nad zavaravajućim predstavama da se uvek na nekom drugom mestu, iza nekog drugog horizonta i u nečijim tuđim očima krije vrhunsko blago sveta, metaforičnim, sistemskim rezonovanjem graditi divne zaključke, skice čudesnih odnosa i putanja koje počivaju na raznovrsnim nivoima uređenosti sveta, te blažene puteve ko-kreacije, pružene između božanske Prirode i njenih voljenih bića, budućih zvezdanih svetlosti i milostivih putokaza koji vode od tamnih, zemaljskih noći, od zamračenih umova i srca kroz mostove divotne etike življenja ka perlasto zvezdanim treperenjima, ka sjajnoj, duhovnoj čistoti i nebeskoj večnosti naših bića.