Politika cena kao faktor optimizacije funkcionisanja elektroenergetskog sistema

1.17Pouzdanost snabdevanja električnom energijom

Pouzdanost snabdevanje električnom energijom podrazumeva nekoliko određenih karakteristika, ali sa stanovišta potrošača mogu se izdvojiti četiri glavna aspekta:

• 
  Kvalitet - da bi mogla da se koristi, električna energija mora da zadovolji određene standarde kvaliteta. U ovom slučaju to su pre svega misli na naponski nivo i frekvencu. Oba ova elementa moraju konstantno da se održavaju u određenom opsegu, pri čemu se tolerišu veoma mala odstupanja. U suprotnom postoji velika opasnost da električni aparati ne rade kako treba, odnosno u krajnjoj liniji da dođe do njihovog oštećenja.
  
• 
  Raspoloživost - potrošač mora da bude siguran da će imati na raspolaganju električnu energiju onda i onoliko koliko mu je potrebna. Verovatnoća da može da doće do iznenadne obustave isporuka mora da se svede na minimum, odnosno ona može da nastupi samo u skladu sa uslovima iz ugovora.
  
• 
  Kontinuitet - potrošač mora da bude siguran da će se pouzdane isporuke električne energije ostvarivati i u budućnosti i to po razumnim cenama, bez obzira na individualni ili ukupan rast potrošnje u sistemu. To znači, da neće postojati eksterna ograničenja za korišćenje električnih aparata na način kako je to predviđeno tehničkim i sigurnosnim standardima.
  
• 
  Troškovi - u skladu sa prethodno navedenim karakteristikama, mora stalno da se analiziraju troškovi njihovog obezbeđenja. Za većinu potrošača, 100% sigurnost ostvarenja svih ovih uslova predstavljao bi nepotrebno veliki izdatak.
  

Ovi aspekti pouzdanosti i sigurnosti kod električne energije prisutni su i kod drugih industrijskih proizvoda, stim što je zbog značaja koji električna energija ima za svakodnevni život on posebno istaknut. Međutim, posmatrano sa stanovišta elektroprivredne industrije, oni nameću niz specifičnih problema:

• 
  Pouzdano snabdevanje električnom energijom obuhvata kako kratak tako i veoma dug vremenski horizont.
  
• 
  zbog toga što električna energija ne može da se skladišti, to podrazumeva da proizvođači moraju neposredno da zadovolje sve promene u potražnji za njom, koja pri tome može da ima velike oscilacije.
  
• 
  zbog potrebe za velikim kapitalnim ulaganjima kako za izgradnju novih proizvodnih kapaciteta tako i za izgradnju prenosne i distributivne mreže, investicioni periodi su veoma dugi i oni mogu da traju i do 10 godina.
  
• 
  interkonekcija sa drugim sistemima, koja bi trebalo da posluži da se kroz razmenu električne energije prevaziđu kratkoročne nestašice, zbog tehničkih ograničenja često nije moguća. Uvođenje DC transmitora koji to efikasno omogućuju podrazumeva dodatna kapitalna ulaganja.
  
• 
  Električna energija nije jedinstven proizvod deljiv na više jedinica (potrošači ne kupuju elektrone), nego podrazumeva niz usluga koje moraju da se urade kako bi se zadovoljile potrebe potrošača. Otuda, da bi se obezbedio adekvatan kvalitet, raspoloživost i kontinuitet, mora da se preduzme niz aktivnosti i radnji koje međusobno treba da budu sinhronizovane i koordinirane.
  
• 
  Isporuka električne energije podrazumeva postojanje neprkidne fizičke veze između proizvođača i potrošača električne energije, i sve karike u tom lancu moraju perfektno da funkcionišu kako bi se zadovoljila potreba potrošača. Naime, nije dovoljno da elektrane proizvedu dovoljnu količinu električne energije u određenom vremenu, već je neophodno da i prenosni i distributivni kapaciteti budu u stanju da u tom trenutku prenesu tu količinu električne energije. U tom procesu, električna energija prolazi kroz niz transformacija koja svaka po na osob pridodaje novu vrednost na originalnu nastalu u procesu proizvodnje. Dispečeri koji upravljaju sistemom, moraju neprekidno da održavaju integritet i stabilnost sistema uprkos nizu nepredvidivih događaja koji mogu da se dese kako na strani proizvodnje (ispadi i kvarovi) tako i na strani potrošnje (nagli skokovi i padovi).
  

Kretanje električne energije kroz sistem prati određene fizičke zakone a ne uslove iz pojedinačnih ugovora o isporuci. U suštini ona se kreće u skladu sa najmanjom linijom otpora, odnosno u jednom povezanom sistemu električna energija se kreće od svih izvora (elektrana) ka svim potrošačima kroz sve raspoložive dalekovode u obrnutoj proporciji sa otporom koji se javlja u njima. Ovo ima značajne posledice, između ostaloga i sledeće:

• 
  u praksi nije moguće ustanoviti u jednom interkonektovanom sistemu koji deo energije i angažovane snage se odnosi na pojedinačnog proizvođača.
  
• 
  ugovorena isporuka električne energije od proizvođača A ka potrošaču B kroz sistem C može da ima efekte (u smislu smanjenja ili povećanja troškova) na interkonektovani sistem D koji nema nikakvog učešća u ugovoru.
  

Ne samo da svi delovi sistema moraju da rade pouzdano, nego da bi se obezbedila ta pouzdanost i snabdevanje gorivom takođe mora da bude pouzdano. Sa tradicionalnog stanovišta, ova pouzdanost snabdevanja gorivom je i opredeljivala izbor tipa elektrane.

Iz svih ovih razloga, uvek je postojala zainteresovanost države ili regulatora da na neki način obezbedi ovu sigurnost u snabdevanju električnom energijom. Najčešći i najednostavniji model koji je to omogućavao, svodio se na sklapanje neke vrste regulatornog ugovora o isporuci električne energije sa integrisanim eletroprivrednim preduzećem. U suštini, on podrazumeva obavezu elektroprivrednog preduzeća da snabdeva potrošače sa električnom energijom, zašta zauzvrat ono dobija razumnu nadoknadu, zaštitu od konkurencije kao i pravo da radi obavljanja svoje funkcije preduzima određene radnje i mere zaštite.

Ovi sporazumi teže da postanu mnogo komplikovaniji u uslovima postojanja tržišta i konkurencije na njemu. Nameće se niz pitanja koje traže adekvatne odgovore kao što su:

• 
  ko određuje koji nivo potrošnje treba da se planira i zadovolji: preduzeće, država ili regulator ?
  
• 
  u uslovima postojanja decentralizovane proizvodnje električne energije, ko koordinira aktivnosti različitih učesnika?
  
• 
  ko je odgovoran za opreativno planiranje proizvodnje, prenosa i distribucije? Kako da se sve to koordinira a da se pri tom ne naruši autonomija različitih preduzeća?
  
• 
  koji je stepen pouzdanosti potreban i društveno opravdan sa stanovišta troškova? Kolika rezerva u sistemu je neophodna da bi se izbegli negativni efekti pogrešne procene u potrošnji električne energije, ispada i kvarova kao i rizika oštrih vremenskih prilika? Kako osigurati da troškovi rezerve sistema se pravedno raspodele na sve potrošače?
  
• 
  šta se dešava ukoliko sistem ne zadovolji sve potrebe za potrošnjom, odnosno dođe do njegovog pada? Ko snosi odgovornost i na koji način (ukoliko se to uopšte i radi) se nadoknađuje šteta naneta potrošačima?
  

U uslovima postojanja konkurencije među proizvođačima električne energije, ni jedan pojedinačan proizvođač ne može da ima obavezu i odgovornost za izgradnju novih kapaciteta radi zadovoljenja budućih potreba za električnom energijom. Ko je onda odgovoran za planiranje i obezbeđenje dovoljnog broja kapaciteta u budućnosti? Ova obaveza može da se prenese na nekog drugog u sistemu, na primer na prenosno preduzeće ili distributivna preduzeća u smislu da ona moraju da ugovore dovoljno kapaciteta kako bi zadovoljili sagledanu buduću potrošnju. Međutim, ovakva intencija može da bude u sukobu sa orijentacijom za veće uvođenje konkurencije na tržište električne energije, do krajnjeg potrošača, tako da u tim uslovima kada ni distributer nema obavezu da zadovolji sve potrebe potrošača, kako onda da on bude odgovoran za obazbeđenje adekvatnih kapaciteta koji bi zadovoljili buduće potrebe.

Pouzdano snabdevanje zahteva visok stepen kontrole od strane prenosne mreže. Operator na mreži je odgovoran za dispečing, odnosno za uključenje određenog izvora električne energije na mrežu. Kako prenosna mreža predstavlja prirodni monopol, ukoliko bi i prenosno preduzeće delovalo sa monopolskih pozicija, odnosno kupovalo svu električnu energiju od proizvođača da bi je zatim prodali krajnjim korisnicima, to bi u velikoj meri razvodnilo konkurenciju i potisnulo sve pozitivne efekte koje ona donosi. Sa druge strane, ukoliko prenosno preduzeće nema kontrolu nad proizvodnjom, ono neće biti u stanju da održava siguran i stabilan rad mreže. Šta više, u uslovima liberalizovanog tržišta, može da dođe do formiranja lokalnih proizvođača električne energije koji nemaju u opšte potrebu da se prikačinju na prenosnu mrežu.

Na distributivnom nivou, u uslovima kada postoji više individualnih proizvođača, odnosno snabdevača električnom energijom, zašto bi bilo ko od njih imao obavezu da zadovolji javni interes. U najvećem broju postojećih elektroenergetskih sistema, postoji izvestan stepen prelivanja sredstava u smislu da pojedini potrošači za isporučenu električnu energiju ne plaćaju punu ekonomsku cenu, nego se ona razliva na sve potrošače, što je posebno karakteristično za ruralna i gradska naselja. Takođe, postoji prelivanje i između raznih kategorija potrošača (industrija i domaćinstva) što sve zajedno može da oslabi inicijativu za pouzdano snabdevanje nekih od njih u uslovima postojanja takvih tarifa.

Na koji način su pojedine zemlje rešile ovaj problem pouzdanog snabdevanja pokušaćemo da damo odgovor analizirajući tri opšte situacije koje se najčešće javljaju:

• 
  Integrisani sistem u kome ne postoji konkurencija
  
• 
  Dezintegrisani sistemi bez međusobne konkurencije
  
• 
  Dezintegrisani sistemi sa konkurencijom na nivou proizvodnje i isporuke električne energije
  

1.17.1Integrisani sistemi - bez konkurencije u delu proizvodnje električne energije

U uslovima postojanja potpuno integrisanog sistema koji ima monopol na isporuke električne energije na određenom tržištu, normalna je situacija da to preduzeće ima i odgovornost za zadovoljenje potreba za potrošnjom električne energije kao i za preduzimanje odgovarajućih akcija u pravcu razvoja proizvodnih kapaciteta kao i prenosne i distributivne mreže. U uslovima postojanja potpune integracije, koordinacija ovih aktivnosti u velikoj meri je uprošćena. Ovakva situacija je najčešće zastupljena u većini zemalja mada sa različitim varijacijama na zadatu temu. Mada u poslednje vreme doživljavaju izvesnu transformaciju pod uticajem liberalizacije tržišta električne energije, relativno pojednostavljeni primeri SAD u kojoj postoji uslovno decentralisana ali zato snažno regulisana elektroprivreda, i Francuske u kojoj je centralizacija daleko snažnije zastupljena u odnosu na regulatorne mere, mogu dobro da nam posluže da bi se indentifikovale osnovne karakteristike i načini zadovoljenja kriterijuma pouzdanosti snabdevanja.

U SAD, regulatorni ugovor, definisan odgovarajućim zakonskim aktima, predviđa obavezu elektroprivrednog preduzeća da zadovolji sve, kako sadašnje tako i buduće, potrebe za električnom energijom potrošača koji se nalaze u okviru njegovog konzumnog područja na koga on ima kocesiju. Svoju regulatornu obavezu koja proističe iz ugovora, elektroprivredno preduzeće može da ispuni kako iz sopstvenih kapaciteta, tako i iz zakupljenih odnosno kroz aranžmane o odugoročnoj kupovini električne energije od drugih elektrana. Pri tome, kontrola prenosnog i distributivnog sistema se ne dovodi u pitanje. Mnoge države imaju u svojoj praksi regulisane i određene detalje rada elektroprivrednog preduzeća, kao što su planiranje i određivanje potrebe za izgradnjom novih kapaciteta kao i prenosne i distributivne mreže. No, i pored toga, primarna odgovornost za pouzdano i kvalitetno snabdevanje potrošača leži na elektroprivrednim preduzećima. Industrijske asocijacije, kao što je NERC, takođe imaju značajnu ulogu u utvrđivanju standarda, pravila i formi kooperacije koje su od značaja za pouzdanost sistema.

U poslednjih nekoliko godina, liberalizacija tržišta proizvodnje električne energije uticala je na snažnu ekspanziju tzv. Non-Utility-Generators (NUGs). Sa njihovim sve značajnijim učešćem u ukupno instalisanoj snazi, elektroprivredna preduzeća su primorana da prilikom sagledavanja potreba za novim proizvodnim kapacitetima uzmu u obzir i njihovo postojanje, uz uvažavanje mogućnosti slobodnog korišćenja prenosne mreže elektroprivrednog preduzeća sa druge teritorije.

U tako stvorenim uslovima, elektroprivredno preduzeće može da bude primorano da kupuje električnu energiju od nezavisnog proizvođača bilo zbog njegovog statusa koji uživa, bilo zbog nižih troškova proizvodnje. Ono je takođe primorano da, pod određenim uslovima, transportuje električnu energiju kroz svoju prenosnu mrežu za potrebe nekog drugog elektrprivrednog preduzeća. Ovakve obaveze proistekle su na osnovu propisa Savezne regulatorne komisije (FERC), koja ovu mogućnost predviđa ukoliko se njome štiti javni interes i ukoliko ona ne ugrožava pouzdanost snabdevanja na određenoj teritoriji posmatrano na duži period.

Ovakav razvoj događaja nije uticao na izmenu osnovnog regulatornog ugovora koji predviđa obavezu lokalnog elektroprivrednog preduzeća da obezbeđuje uslugu iz njegove nadležnosti, ali je na izvestan način smanjio stepen direktne kontrole koju je elektroprivredno preduzeće uživalo prilikom ispunjenja svojih obaveza iz ugovora. Takva situacija je otvorila i pitanje u kojoj meri će elektroprivredno preduzeće biti u stanju da garantuje pouzdanost isporuka u nekom budućem periodu, odnosno ako to i bude bilo u stanju biće prinuđeno da izgradi rezervne elektrane koje će u većoj meri povećati troškove za koje nije izvesno da će ih nadležni regulator prihvatiti. Neka mišljenja idu u pravcu da ovo povećanje rizika i gubljenje direktne kontrole vodi ka smanjenju pouzdanosti snabdevanja. Konačan odgovor na takve sumnje teško je dati, pošto je potrebno da prođe izvesno vreme da bi se videlo kako će se stvari razvijati. Sadašnja situacija ne ukazuje na takvu neku mogućnost pošto postoji preizgrađenost kapaciteta. Sve u svemu, elektroenergetski sistem SAD još uvek počiva i zasniva se na regulisanom elektroprivrednom monopolu sa tendencijom da kroz uvođenje liberalnijih struktura poveća njegovu efikasnost.

Sledeći primer integrisanog pristupa, ali na veoma centralizovanim osnovama, je Francuska. Trenutno, EDF ima potpuni monopol na uvoz, izvoz i prenos električne energije, koji je proistekao iz Zakona o nacionalizaciji iz 1946.godine, i praktično monopol nad proizvodnjom i distribucijom električne energije, mada postoje i drugi proizvođači čija je uloga zanemarljiva. Regulatorna osnova, u ovom slučaju, je dosta slaba i neke njene elemente možemo da nađemo u “Planskom ugovoru” u kome su definisani ciljevi EDF-a za naredni period, između ostalih i investiciona aktivnost kojom bi trebalo da se zadovolji buduća potražnja za električnom energijom²⁹. U suštini, praktični uticaj države na donošenje odluka je veoma snaža³⁰ mada su u poslednje vreme u toku neke diskusije vezane za liberalizaciju, prvenstveno onog dela koji se odnosi na proizvodnju električne energije (Forster G., 1988).

Planskim ugovorom definiše se i kvalitet usluge koju je EDF dužan da pruži potrošačima, i predviđene su kompenzacije u slučaju da zbog lošeg kvaliteta dođe do oštećenja aparata i slično.

Iako je EDF najveći izvoznik struje u Evropi i među OECD zemljama, broj i trajanje redukcija električne energije u pojedinim delovima zemlje je iznad OECD proseka. Potrošač čije se snabdevanje električnom energijom smatra nezadovoljavajućim definisan je kao onaj koji u toku godine ima više od 6 isključenja ili 70 mikro isključenja u trajanju dužem od dva sata godišnje. Kako je zbog forsiranja izgradnje nuklearnih elektrana, distributivna mreža bila zapostavljena u poslednjih nekoliko godina, to su se u pojedinim delovima zemlje, usled male gustine stanovništva i velikih distributivnih troškova, pojavili problemi u snabdevanju. Zadnjim “Planskim ugovorom” postavljen cilj da se kvalitet isporuka poboljša sa namerom da 2005 godine dostigne nivo proseka OECD zemalja.

Mada centralizovani sistem, kakav postoji u Francuskoj, u velikoj meri simplifikuje upravljanje i planiranje budućih potreba, on nije u potpunosti rešio problem pouzdanosti snabdevanja. Stavljanje EdF-a u funkciju izvršenja nekih nacionalnih strateških ciljeva, uticalo je na to, kako smo već naveli, da se pojave lokalni problemi u snabdevanju električnom energijom. Sa druge strane insistiranje na nuklearnom programu i njegova dominacija u strukturi proizvodnje odstupa od osnovnih principa pouzdanog snabdevanja, koje između ostalih zagovara i IEA, a to su diversifikacvija i fleksibilnost proizvodnje. Takođe, postavlja se pitanje da li prekomernim ulaganjem u kapacitete i njihovim viškovima u odnosu na sopstvene potrebe se racionalno koriste nacionalni resursi odnosno da li postoji jeftiniji način da se ostvari sveukupna sigurnost i pouzdanost u snabdevanju električnom energijom.

1.17.2Dezintegrisani sistemi bez postojanja konkurencije u delu proizvodnje električne energije

I u okviru ove grupe postoji veliki broj varijetata, pri čemu će mo se mi osvrnuti samo na ekstreme, odnosno pojedine karakteristične sisteme kako bi ilustrovali načine na koje su pojedine zemlje pokušale da reše problem pouzdanosti snabdevanja električnom energijom.

Nemačka predstavlja primer zemlje sa izrazito decentralizovanim i slabo regulisanim sistemom sa blizu 1000 učesnika na različitim nivoima u ovom lancu. Neka vrsta regulatornog ugovora postoji samo na nivou distribucije električne energije, i uglavnom on se svodi na dobijanje koncesije o ekskluzivnim pravima isporuke na određenom teritorijalnom području. Pojedine distributivne kompanije mogu da raspolažu i sa sopstvenim izvorime električne energije, ali najčešće oni se snabdevaju od regionalnih ili supra-regionalnih prenosnih i proizvodnih sistema. Ti prenosni sistemi najveći deo električne energije obezbeđuju iz sopstvenih kapaciteta, mada kupuju električnu energiju i od nezavisnih proizvođača kao i od proizvođača koji to čine za sopstvene potrebe. U tom smislu postoji i određeni ograničeni nivo konkurencije u okviru određene regije ali ne i van nje, pošto prenosne kompanije obavljaju aktivnosti na ekskluzivnim područjima koja su razgraničena demarkacionim sporazumom.

Uticaj Savezne vlade na poslovanje ovih firmi je mali, skoro zanemarljiv, mada njena uloga u vezi izbora goriva je veoma izražena. Insistiranje na upotrebi domaćeg uglja, nominalno zbog obezbeđenja pouzdanosti snabdevanja, dosta je snažno, kao i želja za uspostavljanjem konsenzusa oko izgradnje nuklearnih elektrana koje su viđene kao esencijalna komponenta dobro izbalansiranog sistema za snabdevanje. Sa druge strane, ne postoji jedinstveni centar iz koga bi se upravljalo sistemom u celini niti postoji jedinstvena koordinacija investicionih programa. Šta više, primarna odgovornost za obazbeđenje pouzdanosti snabdevanja leži na distributivnim kompanijama, koje pored izgradnje sopstvenih kapaciteta, tu odgovornost ostvaruju i indirektno kroz sklapanje dugoročnih ugovora o snabdevanju sa regionalnim kompanijama.

Uprkos nedostatku jedinstvenog centra za upravljanje sistemom, koji je karakterističan za integrisane sisteme, postojeća struktura je pokazala izuzetnu stabilnost tako da su izostali bilo kakvi značajniji problemi u snabdevanju električnom energijom. Ovakva situacija može donekle da se objasni jednom od karakteristika nemačke elektroprivrede, a to je značajno učešće državnog kapitala u vlasničkoj strukturi kao i međusobna isprepletenost učešća akcijskog kapitala, što uz postojanje jake industrijske asocijacije u velikoj meri olakšava koordinaciju između različitih regionalnih sistema, a zahvaljujući visokom stepenu zastupljenosti državnog kapitala, eliminiše potrebu za postojanjem snažnih regulatornih institucija i mera.

Ovako složena i isprepletena struktura, teško može da se preslika na neku drugu zemlju, pogotovu što ona zahteva i odgovarajuću ekonomsku podlogu, pošto su cene zbog zaštite domaćeg uglja, visokih ekoloških standarda, postojanja viška kapaciteta kao i zbog primene cost plus sistema dosta velike.

U Španiji postoji takođe izvestan stepen decentralizovanosti, ali sa jakim uplivom države kako po osnovu učešća u vlasništvu tako i po osnovu planiranja. Naime, proizvodni kapaciteti moraju da budu licencirani od strane države koja na taj način zadržava odgovornost za pouzdano i sveobuhvatno snabdevanje električnom energijom. Ujedno, kroz vlasništvo nad prenosnom mrežom, država koordinira investicionu aktivnost i usklađuje je sa nacionalnim interesima. Kao i u Nemačkoj, postoji zaštita domaćih proizvođača uglja, dok je nuklearni program u krizi pošto trenutno postoji moratorijum za njegovu primenu. Distributivne kompanije kupuju električnu energiju od prenosnog preduzeća i de facto imaju monopol na područjima koje snabdevaju električnom energijom.

Situacija u Holandiji je nešto drukčija. Proizvodne i distributivne aktivnosti su razdeljene. Proizvodne kompanije su vlasnice prenosnog preduzeća ( SEP ) koje ima monopol na ovu delatnost i koje vrši koordinaciju između proizvodnje i uvoza. Distributeri i veliki potrošači imaju pravo da po svom izboru biraju snabdevača električnom energijom. Distributivna preduzeća su odgovorna za uredno snabdevanje teritorije koju pokrivaju i mogu da investiraju u proizvodnju, mada im je za tako nešto potrebna saglasnost SEP-a ukoliko elektrana ima veću snagu od 25 MW. Zbog ekoloških razloga, izgradnja novih kapaciteta u Holandiji je dosta otežana što je dovelo do toga da SEP mora da uvozi skoro 15% od ukupnih javnih potreba za električnom energijom. Kako je holandska elektroprivreda dosta ovisna o gasu, razmatra se mogućnost sklapanja dugoročnog ugovora o razmeni električne energije sa Norveškom koji bi trebao da omogući oprimizaciju ova dva sistema bazirana na različitim izvorima električne energije. Na ovaj način, promoviše se novi pristup rešavanju pouzdanosti snabdevanja. Umesto tradicionalnog shvatanja da svaka nacionalna teritorija mora da raspolaže sa dovoljnim brojem kapaciteta kojima bi zadovoljila domaće potrebe za električnom energijom, ovaj novi pristup sastoji se u tome da se preko interkonekcije i stvaranjem međunarodnih pool-ova preko kojih bi se vršila razmena, obezbedi pouzdanost snabdevanja potrošača. Na taj način se, pored diversifikacije izvora, u velikoj meri utiče i na smanjenje troškova, pošto se smanjuju potrebe za rezervnom marginom (rezervnim elektranama).

1.17.3Dezintegrisani sistemi sa konkurencijom

U prethodnim slučajevima videli smo da primarna odgovornost za pouzdanost snabdevanja leži na distributivnim kompanijama, koje tu svoju obavezu izvržavaju bilo direktno, kroz izgradnju sopstvenih kapaciteta, bilo indirekto, kupovinom električne energije od drugih nivoa u sistemu. Takođe, prenosne kompanije u prethodnim slučajevima nisu se suočavale sa mogućnošću korišćenja njihove mreže od strane nekog drugog učesnika (third party access), čak i u slučajevima kada je postojala ograničena konkurencija između proizvodnih kapaciteta. Svi ovi sistemi, u proteklom periodu, su pokazali i dokazali da mogu relativno dobro da obezbede pouzdanost isporuka. Otuda se postavlja pitanje šta se dešava i koji sve problemi iskrsavaju kada se uvede konkurencija?

Za traženje odgovora na ta pitanja mogu najbolje da nam posluže neki detalji iz Engleske i Velsa, čija elektroprivreda nakon privatizacije funkcioniše na čisto tržišnim principima i mehanizmima.

U uslovima nepostojanja plana za sistem kao celinu, proizvođači električne energije svoje odluke o izgradnji novih kapaciteta donose na čisto komercijalnoj osnovi, polazeći prevashodno od cenovnih signala. Znači, da u slučaju kada potražnja za električnom energijom nadmaši raspoložive kapacitete, dolazi i do porasta dela cene iz kojega se pokrivaju troškovi kapitala, pa će to biti signal koji bi trebao da podstakne izgradnju novih elektrana.

Prenosna kompanija (National Grid Company - NGC) upravlja sistemom na osnovu licitacionih cena koje dostavljaju svi proizvođači. Njoj je zabranjeno da se ponaša kao neposredni isporučilac (prodavac) električne energije, nego ona mora da deluje u skladu sa postavljenim ciljevima, odnosno da održava integritet i stabilnost mreže. Svoje usluge koje pruža, kao što su održavanje frekvence i odgovarajućeg napona, upravljanje reaktivnom energijom, ulazak i izlazak iz sistema i sl. ona naplaćuje, i to joj služi kao izvor sredstava za zadovoljenje osnovne funkcije.

NGC takođe pravi projekcije kretanja proizvodnje i potrošnje za sistem kao celinu, ali te projekcije nemaju funkciju centralnog plana, pošto one ne obavezuju ni proizvodne ni distributivne kompanije. Regulator (OFFER) i državni sekretarijat imaju obavezu da stvore uslove koji bi trebalo da omoguće zadovoljenje razumne potrošnje, odnosno koji bi omogućili licenciranim učesnicima u ovom lancu da finansiraju svoje aktivnosti.

Prodavci električne energije, koji bi dobili licencu za to, imaju obavezu da na svaki zahtev isporuče električnu energiju, kao i da održavaju sistem za koga su odgovorni, na efikasan i ekonomičan način. Regulator takođe, može da propiše određene standarde proizvodnje koji moraju da se postignu kao i penale za njihovo neostvarivanje. Distributivna preduzeća takođe moraju da se pridržavaju tehničkih pravila u skladu sa Distributivnim Kodom, kao što moraju da omoguće i transport kroz svoju mrežu ukoliko to od njih neka treća strana zatraži. One takođe mogu i da proizvode električnu energiju do određene granice koja je utvrđena prilikom davanja licence i ujedno podležu istim pravilima koja proizilaze iz licencnog i licitacionog sporazuma kao i proizvođači električne energije.

Konačno, postoje i neke druge mere koje imaju uticaja na obezbeđenje pouzdanosti snabdevanja. Naime, na osnovu obaveza koje proističu iz NFFO (Non Fossil Fuel Obligation), isporučioci električne energije su dužni da jedan njen deo nabavljaju iz izvora koji se ne zasnivaju na fosilnim gorivima. Ovakav zahtev je postavljen kako bi se obezbedilo da, radi zadovoljenja ekoloških i sigurnosnih razloga, ne dođe do pada udela nuklearnih elektrana (u manjoj meri i ostalih elektrana na obnovljive izvore) u ukupnoj strukturi raspoloživih kapaciteta.

Još je suviše rano doneti bilo kakav sud o ovakvom načinu regulisanja sistema pošto je on još uvek u procesu, a sa stanovišta njegove ocene oko obezbeđenja pouzdanosti snabdevanja potreban je daleko duži rok. Ono što se može konstatovati, to je da od trenutka uvođenja novog sistema u upotrebu, nije bilo nikakvih problema koji bi se odnosili na kvalitet i pouzdanost isporuka električne energije potrošačima.

U proizvodnom delu, postojao je inicijalni strah da će u uslovima važenja novog sistema doći do pada investicione izgradnje novih kapaciteta usled povećanog rizika ulaganja. Međutim, desila se sasvim obrnuta situacija, odnosno investicije su doživele bum, što je u velikoj meri otklonilo bilo kakve bojazni da sistem neće raspolagati sa dovoljno kapaciteta koji bi bili u stanju da zadovolje neku buduću potražnju za električnom energijom. Sa druge strane, sa stanovišta sigurnosti snabdevanja, ova ekspanzija izgradnje novih kapaciteta u kojoj dominiraju elektrane na gas, mada doprinosi diversifikaciji izvora pa samim tim i većoj fleksibilnosti sistema, uticala je na to da se javi bojazan od preterane zavisnosti od ovog primarnog energenta, tako da su se pojavile sugestije da se određenim merama utiče na ograničenje učešća ovih elektrana u ukupnoj strukturi. Neke projekcije koje su rađene za 2010.godinu, ukazuju na to da će elektrane na ugalj učestvovati sa 34%, na gas sa 26%, nuklearne sa 27% dok će sve ostale elektrane u kojima dominiraju TE na mazut imati učešće od 13% u ukupnoj strukturi instalisane snage. U tom pogledu, ovaj budući miks ukazuje na to da će struktura kapaciteta biti bolje izbalansirana i diversifikovana u odnosu na postojeće stanje gde su TE na ugalj zastupljene sa 65%, NE sa 22% a svi ostali sa 13%.

Iako u delu prenosa i distribucije, novi sistem koji je zasnovan na Pool-u i licitacionim cenama, daleko složeniji, u dosadašnjoj praksi i radu on nije doveo do većih problema koji se tiču pouzdanosti snabdevanja. Takođe, većih problema nije bilo ni u delu isporuka krajnjim potrošačima, mada ova situacija može da se promeni u uslovima kada franšizno tržište više zaživi i kada se pojave novi učesnici na njemu iza kojih ne stoji vlasništvo nad proizvodnim kapacitetima.

Drugi primer dezintegrisanog tržišta sa konkurencijom predstavlja Norveška. Iako postoji dosta sličnosti između ova dva primera, postoje i značajne razlike. Naime, i u Norveškoj su ukinuti monopoli u delu proizvodnje električne energije. U okviru određenog geografskog područja, distributivna preduzeća imaju obavezu da priključe na mrežu sve potrošače, ali nemaju i ekskluzivno pravo i za njihovo snabdevanje, kao što nemaju ni obavezu da zadovolje bilo kakav rast potrošnje koji se pojavi na njihovoj teritoriji. Sa druge strane, prenosno preduzeće Statnett, je i dalje ostalo u državnom vlasništvu kao i najveći proizvođač Statkraft. Država je takođe zdržala pravo nadgledanja kao i odobravanja svakog izvoza ukoliko je on veći od 5 TWh.

U uslovima postojanja velikog broja proizvodnih i distributivnih preduzeća (preko 200) u okviru Statnett-a, otvorena je berza za razmenu električne energije, na kojoj imaju prava da učestvuju sve zainteresovane strane. Iako, ona postoji još od 1971.godine, samo mali deo ukupne proizvodnje se na njoj razmenjuje ( 15 TWh od ukupnih 118 TWh koliko je proizvedeno 1992.godine) uglavnom zbog zadržane vertikalne strukture lokalnih preduzeća kao i postojanja dugoročnih sporazuma između proizvođača i potrošača. Kako je samo mali broj, uglavnom velikih industrijskih preduzeća, uzeo učešća u radu berze, to efekte od njnog rada (koj su se u navećoj meri odrazili na pad cena) nije značajnije osetila većina potrošača.

U delu pouzdanosti snabdevanja, u dosadašnjem periodu nije bilo nikakvih problema. Pošto je vlada jasno stavila do znanja da će nastaviti sa sveukupnim praćenjem situacije u sistemu, to se može očekivati da ni u budućnosti neće do njih doći.

*

* *

U velikom broju zemalja, i to kako u nerazvijenim tako i u onima koje pripadaju krugu najrazvijenih zemalja, elektroprivreda je često korišćena od strane države za obezbeđenje određenih ekonomskih stimulansa, otvaranje novih radnih mesta, zaštitu pojedinih kategorija potrošača kao i niz drugih javnih ciljeva. Kao deo takve strategije, država je neretko tražila od elektroprivrednih preduzeća da koriste raspoložive energente u okviru nacionalnih granica bez obzira na njihovu cenu i konkurentnost u odnosu na druge energente, direktno uticala na izbor tehnologija i opreme odnosno pospešivala ili destimulisala određena investiciona ulaganja (elektrane na obnovljive izvore, nuklearne elektrane).

U situaciji kada dolazi do promena u elektroprivrednom okruženju, i kada konkurencija i transfer sredstava u privatne ruke postaje sve dominantniji, i navedene intervencije od strane države u velikoj meri bivaju ograničene i doživljavaju adekvatne promene. Uticaj tih promena na ekonomske i društvene performanse u pojedinim nacionalnim ekonomijama može biti izuzetno veliki i u stanju je da dovede i do određenih socijalnih tenzija (štrajk rudara u V.Britaniji početkom 90-ih kao i u Mađarskoj u 1999.godini). Pozitivni efekti koje donosi konkurencija kroz smanjenje cena električne energije nastaju u jednom dužem vremenskom periodu, tako da je neophodno raspolagati sa dodatnim finansijskim izvorima koji bi mogli da se iskoriste kao amortizer dok ti efekti ne zažive (studije koje su rađene u SAD predviđaju da će uvođenje tržišta u segmente proizvodnje i prodaje električne energije uticati na godišnji rast društvenog proizvoda od 2,6% i da će dovesti do otvaranja 1.1-3.1 miliona novih radnih mesta) (www.eia.org/grd/policy/electres.htm).

Od posebnog značaja je i sagledavanje uticaja ovih promena na pouzdanost snabdevanja i kvalitet isporuka električne energije. Iako dosadašnja iskustva zemalja kod kojih je konkurencija zaživela, ne ukazuju na postojanje većih problema u ovom segmentu (što može biti posledica inercije usled još nedovoljne razrađenosti i zastupljenosti tržišta), pitanje odgovornosti za planiranje i obezbeđenje dovoljnog broja kapaciteta u budućnosti kao i zadovoljenja potreba potrošača bez obzira na njihovu geografsku lokaciju i gustinu stanovništva, ostalo je otvoreno i traži adekvatan odgovor.

Poglavlje