Politika cena kao faktor optimizacije funkcionisanja elektroenergetskog sistema

1.23Tržišno utvrđivanje cena električne energije

Treći mogući pristup utvrđivanju optimalnih cena električne energije, umesto na nekom od cost plus modela, počiva na delovanju tržišnih zakona. Ovaj pristup je relativno nov i tek od nedavno je počeo da se primenjuje u elektroprivredi uz veoma primetnu akceleraciju. Delimična liberalizacija proizvodnje u pojedinim zemljama povećala je prostor za delovanje konkurencije i tržišnih zakona u pojedinim fazama ovog procesa, ali za sada možemo da kažemo da samo dve zemlje imaju relativno razvijeno tržište električne energije. To su Velika Britanija i Norveška. Iako svaka od njih ima dosta svojih specifičnosti, ono što im je zajedničko, to je postojanje jednog centralnog mesta, pool-a - berze, na kome se utvrđuju cene električne energije.

U Norveškoj, nacionalna kompanija za prenos električne energije Statnet, preko svoje filijale Statnet Marked, operiše ujedno kao i pool poznatiji kao Power Exchange. Na tom mestu se ne vrši celokupna kupoprodaja električne energije već jedan veliki deo se razmenjuje na osnovu bilateralnih sporazuma između samih elektroprivrednih preduzeća. Na berzi, električna energija može da se kupi po tri različita osnova:

• 
  Dnevno (spot) tržište - Cene se dnevno utvrđuju za svaki naredni dan. Trenutno postoji 6 različitih cena za radne dane i 2 cene za vikend i praznike.
  
• 
  Nedeljno tržište - Na ovom tržištu postoje dva tipa ugovora, jedan koji se odnosi na baznu snagu (snagu u bandu) i drugi koji se odnosi na dnevnu snagu. Cene se određuju svake nedelje za sledećih 3 do 7 nedelja kao i za 5 blokova po 4 nedelje, to jest za 23 do 27 nedelja unapred. Bazna snaga podrazumeva fiksnu, konstantnu isporuku za 168 sati nedeljno, dok dnevna snaga podrazumeva konstantnu dnevnu isporuku u periodu od 7 do 22 h za prvih 5 dana u nedelji, odnosno 75 h nedeljno.
  
• 
  Regulaciono tržište - Ovo tržište ima funkciju balansiranja proizvodnje i potrošnje kao i njegove regulacije u slučaju ispada i kvarova u sistemu. Kada se utvrde cene i količine na dnevnom tržištu, Statnet Marked poziva učesnike da daju svoje ponude za povremene isporuke koje bi služile za regulaciju proizvodnje i potrošnje na gore ili na dole. Kada se te ponude dostave, cena za energiju koja služi za regulaciju se određuje na nivou najskuplje ponude za određeni sat. Statnet Marked pravi obračune za svaki sat za sva nezavisna preduzeća sa kojima kompanija razmenjuje električnu energiju. Trenutno postoje 82 takva preduzeća. Sva razlika između proizvodnje plus ugovorene kupovine elektroprivrednog preduzeća i njegove potrošnje plus ugovorene isporuke definiše se kao kupovina i prodaja regulacione energije.
  

Nezavisno od regulacionog tržišta, cene se utvrđuju na osnovu ponuda svakog elektroprivrednog preduzeća za određeno vreme. Kompanija može da daje ponude za kupovinu ili za prodaju električne energije ili i za jedno i drugo, npr. ona može da izrazi spremnost za kupovinu određene količine električne energije ispod utvrđene cene kao i spremnost da proda iznad te cene. Sve ponude se zbiraju, i cena se balansira na nivou gde su kupovina i prodaja jednaki. Ukoliko se pojave uska grla u prenosnom sistemu, posebne ponude mogu da se zatraže za različite delove sistema.

Zbog monopolskih karakteristika koje imaju prenos i distribucija električne energije, cena za ove funkcije nije predmet utvrđivanja na tržištu, već se ona određuje na bazi troškovnog pristupa. Elemenat razdaljine nije elemenat tarifa za prenos koje naplaćuje Statnet, ali se zato naplata vrši prema mestu konekcije na prenosni sistem kao i za aktuelne energetske tokove. Posebna cena za energiju, podeljena u 5 tarifnih grupa (plus šesta za izvoz) odražava troškove gubitaka u prenosu i određuje se prema cenama na spot tržištu. I drugi izdaci mogu da se zaračunavaju kao što je npr. slučaj sa novim priključcima na mrežu.

Pored glavne prenosne mreže koja je u vlasništvu Stannet-a, postoje i regionalne i distributivne mreže, koje su takođe otvorene za sve one koji su zainteresovani. Kao i na glavnoj prenosnoj mreži, cene se utvrđuju u skladu sa upustvom od strane NVE (Water Resources and Energy Administration) koji takođe rukovodi i organizuje rasprave na tu temu, ali direktno ne utvrđuje niti odobrava tarife.

Norveško tržište ima niz karakteristika i specifičnosti. Skoro celokupna proizvodnja oslonjena je na hidrokapacitete uz prisustvo značajnih viškova; uprkos opštoj deregulaciji, zadržana su neka ograničenja koja se odnose na izvoz električne energije. Postojeći viškovi, uticali su na smanjenje cena, pogotovu za velike potrošače kao i za kupovinu na veliko, kao i na smanjenje pritiska na proizvodne troškove. Nije jasno da li će postojeći sistem reprodukovati takve cene koje bi bile dovoljne da generišu nove investicije onda i u meri kada i koliko to bude neophodno. Trenutno, najveći broj proizvođača, postojećom cenom pokriva samo kratkoročne marginalne troškove (koji su inače kod hidroproizvodnje izuzetno niski) kao i amortizaciju koja je usled velike starosti kapaciteta značajno podcenjena, tako da aktuelni kapitalni troškovi ne predstavljaju značajnu stavku u strukturi cene.

Daleko razvijeniji oblik tržišnih institucija na kojima dolazi do formiranja cena električne energije sučeljavanjem ponude i potražnje srećemo u elektroprivredi Engleske i Velsa. Kažemo razvijeniji, pošto u ovom primeru pored velikoprodajnog tržišta sastavljenog od tržišta dugoročnim ugovorima (na kome se trguje kapacitetima) i spot tržišta (na kome se trguje energijom), srećemo se i sa maloprodajnim tržištem na kome se odvija konkurencija kod krajnjih potrošača (retail competition)⁴⁴.

Spot tržište predstavlja najradikalniji deo reforme koja je izvedena u Engleskoj i Velsu. Na njemu se sučeljavaju ponuda i potražnja za električnom energijom u smislu da svako jutro proizvođači moraju da prijave koje će elektrane i blokovi biti raspoloživi za naredni dan sa odgovarajućom cenom⁴⁵, dok istovremeno svi potrošači za taj isti period moraju da prijave procenjene potrebe za električnom energijom i to po naponskim nivoima na kojima preuzimaju struju. Cene i količine koje se nude utvrđuju se za svakih pola sata.. Na osnovu ovako dobijenih podataka, dispečeri u okviru NGC (National Grid Company) startuju kompjuterski program čiji je zadatak da minimizira sistemske troškove proizvodnje za naredni dan. Rezultat rada kompjutera je poznat kao neobavezni spisak rasporeda angažovanja elektrana, pošto on ignoriše sva ograničenja koja mogu da se pojave u prenosnoj mreži. Naime, usleg zagušenosti prenosne mreže, može da se javi situacija da neka elektrana bude angažovana iako je njena cena veća od cene neke druge elektrane, tako da je neophodna revizija ovog prvobitnog spiska angažovanja. Na osnovu revidovanog prvobitnog spiska, kalkuliše se cena za svakih pola sata, tzv. sistemska marginalna cena (SMP) ⁴⁶ koja je jednaka ceni 1 MWh najskuplje elektrane koja je u pogonu. Način utvrđivanja cema na spot tržištu može najbolje da se vidi na sledećem primeru (Hunt, 1991).

Ako postoje četiri ponude (1,2,3 i 4 penija/kWh) dispečeri odlučuju da se prihvate tri najniže, tako da je SMP jednaka 3 penija po kWh za tih pola sata. Sva tri proizvođača čije su ponude prihvaćene dobijaju po 3 p/kWh. Uz ovu cenu, bez obzira da li su se kvalifikovali ili ne, proizvođači dobijaju naknadu za svaku elektranu koja je pogonski spremna. Na taj način uveden je elemenat kapaciteta u cenu. Taj elemenat kapaciteta računa se po formuli:

LOLP x (VOLL - max. SMP)

gde LOLP (Loss of Load Probability) - Mogućnost prekida snabdevanja -predstavlja rizik da potražnja bude veća od raspoloživih kapaciteta. Naime, ovaj elemenat pokazuje u kojoj meri je potrošnja blizu maksimalno raspoloživim kapacitetima, odnosno koja je verovatnoća da može doći do pada napona i prekida snabdevanja. Ukoliko je ta verovatnoća velika onda je LOLP jednak 1, i obratno u slučaju postojanja viška kapaciteta LOLP je jednak 0.

VOLL (Value of Lost Load) - Vrednost izgubljenog snabdevanja - u uslovima kada tržište nije još u potpunosti zaživelo, ovaj iznos predstavlja administrativno utvrđenu vrednost koja treba da simulira nivo maksimalne cene koju su kupci spremni da plate za dodatni kWh. Trenutno vrednost VOLL je ocenjena na 2 funte / kWh.

Cena koju spot tržište plaća proizvođačima PPP (Pool Purchase Price) dobija se na osnovu formule:

PPP = SMP x (1-LOLP) + VOLLx LOLP

Cene po kojoj spot tržište prodaje energiju PSP (Pool Selling Price) veća je od PPP za prosečne gubitke prenosa za tih pola sata kao i za troškove održavanja stabilnosti sistema.

Teorijski gledano, ova cenovna struktura se suočava sa mnogobrojnim problemima. Ona treba podjednako da odražava kratkoročne marginalne troškove (preko sistemske margimalne cene) kao i dugoročne kapitalne potrebe (kroz elemente kapaciteta). Cene prenosa su u glavnom zasnovane na troškovnom principu i one se bazirane na tarifama za pristup prenosnoj mreži, pri čemu razdaljina nije presudan elemenat, a efikasnost je stimulisana kroz primenu RPI-X model. Ekonomski rezon, na kome počiva ovakva orijentacija zasnovan je na želji za pružanjem što efikasnijih cenovnih signala, kao i na težnji da kroz cenu priključka na prenosnu mrežu se ustanovi gde postoje lokalna uska grla, te na taj način stimulišu izgradnju novih proizvodnih kapaciteta kako bi se smanjili sistemski troškovi.

Osvrćući se na sveukupnu cenovnu situaciju, koja je danas prisutna u V.Britaniji, u ovoj fazi procesa javljaju se i izvesna ograničenja, koja se posebno ogledaju u sposobnosti tržišnih snaga da deluju neometano. Proizvodnjom u Engleskoj i Velsu, i dalje dominira duopol Powergen i National Power, dok regionalne distributivne kompanije imaju monopolsku poziciju na njihovom franšiznom području, tako da su u stanju da sve svoje troškove kupovine električne energije prevale na potrošače. Konačno, za razliku od Norveške berze, u V.Britaniji samo prodavci mogu da se pojavljuju na berzi sa svojim ponudama, dok je kupcima onomogućeno učešće i ostavljena im je mogućnost samo da izraze svoju spremnost da kupe ili ne kupe električnu energiju.

Uz sva ova nerešena pitanja, nije iznenađujuće što berzanska cena se ne ponaša uvek u skladu sa teoriskim pretpostavkama odražavajući marginalne troškove. Potrebno je još jednom naglasiti da, i pored toga što funkcionisanje pool-a u velikoj meri ima sličnosti sa klasičnim dispečingom u kome se redosled angažovanja elektrana određuje na bazi kratkoročnih marginalnih troškova, ono nije zasnovano na troškovnom principu nego na tržišnom odnosno na sistemu ponuda. Cene iznete u ponudama mogu ali ne moraju da odgovaraju proizvodnim troškovima, i postoje mišljenja da u uslovima postojanja duopola, ovakva mogućnost može u velikoj meri da se zloupotrebljava. Takođe, cene za isporuke električne energije potrošačima van franšiznog područja, nisu direktno regulisane, i mnogi proizvođači koriste ovu mogućnost kako bi kroz direktne ugovore sa kupcima izbegli fluktuacije cena na berzi.

Sveukupni efekat ovakvog pristupa formiranju cena na potrošače je dosta teško utvrditi, i u V.Britaniji je započeta debata oko toga da li su ikakve koristi imali potrošači od ovakve promene. Rezultat te debate, zbog postojanja konfliktnih trendova, u velikoj meri zavisi od dužine vremenskog perioda u kome bi se vršilo ovo poređenje kao i od izbora grupe potrošača koja se posmatra. Privatizacija teži da podigne stope povraćaja na uloženi kapital u skladu sa povećanim rizikom sa kojim su se suočili proizvođači nestankom garantovanog tržišta. Sa druge strane, imamo konkurenciju koja podstiče smanjenje cena i troškova. Sloboda sklapanja ugovora eliminiše mogućnost prelivanja troškova između pojedinih grupa potrošača. Sve u svemu, iako je međunarodno upoređenje cena otežano zbog uticaja kurseva valuta i drugih faktora, može se konstatovati da cene u V.Britaniji za najveći broj potrošača, prema podacima EUROSTAT i IEA, su u evropskim uslovima relativno niže nego što je to slučaj u drugim zemljama (videti tabelu sa uporednim pregledom cena električne energije po pojedinim zemljama).