Etika modernog življenja Vuk Uskoković

Etika modernog življenja

Vuk Uskoković

Sadržaj:
Predgovor.............................................................................................................................3

1. O osećanju čuđenja.........................................................................................................7

2. Svest Puta......................................................................................................................19

3. O uzajamnim promenama.............................................................................................35

4. O neosuđivanju.............................................................................................................54

5. O znanju da svaki kvalitet je put...................................................................................66

6. O osvrtanju unatrag.......................................................................................................79

7. O povećanju broja opcija..............................................................................................89

8. O davanju……………………………………………………………………………100

9. O prihvatanju svega…………………………………………………………………107

10. O prihvatanju grešaka i rađanju lepote iz disharmonija.............................................117

11. O kontekstualnom definisanju kvaliteta.....................................................................147

12. O srednjem Putu………………………………………………………………….....157

13. O temeljima………………………………………………………………………....177

Pogovor............................................................................................................................186

Literatura..........................................................................................................................189

Predgovor

U svakom životnom dobu Prirode, poput mirisa posle kiše ili biblijskih »znakova vremena« (Matej 16:3), možemo prepoznati crte aktuelnog spektra etika življenja kao harmonija naših i društvenih najdubljih, temeljnih verovanja i vrednosti koje tiho i neprimetno, direktno nesagledivo nahode naša razmišljanja, životno esencijalna rezonovanja, prosuđivanja, odluke i izbore, te pravac plovidbe kako našeg malog, odlučnog remorkera u borbi za mirnim prosvetljenjem čitavog sveta, tako i džinovski nepreglednog broda naše civilizacije i čitavog Kosmosa. Svako vreme, takođe, poput tananog kompasa u korenima našeg srca, nosi i ideale koji rešavaju aktuelne dinamičke polaritete, polaritete u čijim finalno nerazmrsivim i neravnotežnim susretima evoluira svet, i koji pružaju životnim entitetima potencijal intelektualnog i duhovnog razvoja. Suočavajući se sa »ponorima u kojima prebiva istina«⁵⁹, noseći svetiljku drevnih religijskih misli u tajnovite dubine sopstvenog bića, svako vreme donosi i nove Mesije koji, uočavajući greške u ponašanju i razmišljanju koje dominira tadašnjim društvom, pronalaze duhovna rešenja, rešenja koja postoje na osnovama našeg viđenja sveta i naše neprekidno dejstvujuće egzistencije, kreativne otključke koji vode barku naše ekosfere u smeru napretka ka novim, sve čudesnijim vodopadima inspirativnosti, rajskim ambijentima, miloskim pogledima i duhovno čežnjivim prostiranjima.

Plodonosna osnova na kojoj bi se gradila i spontano granala etika (= estetika)^48,189 kreativnih puteva budućnosti opstaje upravo u tananom buđenju osećanja začuđenosti činom samog postojanja i zaista svakom putanjom, svakim bićem i crticom našeg sveta. Jer, umesto da tražimo čuda kao, paradoksalno, dokaze vere (čime bismo, podsetimo se, izbrisali izvorni karakter vere, kao i tragalački zanos i kreativne inspiracije koje se iz nje rađaju, s obzirom da se u »dokazane« modele prirodnih putanja ne mora više verovati), dokaze koji spuštaju čudesnost i inspirativnost susreta sa nepoznanicama i celokupnost mističnog religijskog iskustva na nivo naučne empiričnosti - suštinski samo povećavajući opseg bitke »protiv« naučne misli, ka čijem pobijanju su ovakvi porivi paradoksalno usmereni, dok tiho i nevino spuštanje do temelja nauke i religije vodi njihovom pomirenju, uviđanju da obe, u svojim metaforičnim uobličenostima, stoje na pijedestalima etičkog pružanja bića prema svetu - hajde da kroz osećaj čuđenja svaki trenutak našeg življenja postane čudo, da nam - slično kao što je Plotin dokazivao prisustvo Boga lepotom svakog cveta⁸, svakog daška vetra i svakog stiha jedne knjige - svaki trenutak postojanja (= postajanja) postane krunišuće čudo na putu evolucije naše duše, da nam postojanje svesti o postojanju samog osećanja čuđenja predstavlja vrhunsko čudo, otvarajući nam prostor uspinjanja na lestvicama čuđenja nad čuđenjem nad čuđenjem...budeći vrtoglavost srazmernu dečijem putovanju iza iza iza iza... i najdaljih zvezda i kraja Svemira, u svojoj mašti.

Jedan od osnovnih razloga izlaganja razmišljanja na temu etike razmišljanja, ponašanja i posmatranja = stvaranja sveta, jeste negovanje duboko-ekološkog stava po kome se svet ne menja modifikacijom eksternih putanja, već menjanjem suštine našeg bića, tananih puteva misli, osećanja, temeljnih, implicitnih vrednosti i težnji kojima se pružamo prema našem svetu. Jer, dok prividne promene sveta, odigrane bez promena na nivou izvornih težnji kao pokretača naših misli, reči i dela, po pravilu ne uspevaju da trajno promene svet, već samo privremeno pod površinu sakriju harmonije naših raspoloženja koje kasnije iznova isplivavaju na videlo u novim situacijama, kada se naše biće svetlo pruža prema bližnjima, kada se naše srce ispuni predanom svetlošću i naši dlanovi okrenu nebesima, sa mislima poniklim na devičanski viteškoj poklonjenosti Gospodu, majci Prirodi u srcu, tada sva naša dela stvaraju puteve dobrote, milostivosti i blaženosti u našem svetu, na sasvim tih i neprimetan način.