Politika cena kao faktor optimizacije funkcionisanja elektroenergetskog sistema

1.12Regulacija privatnih preduzeća

Privatna elektroprivredna preduzeća, ili kako se u zapadnoj terminologiji nazivaju preduzeća u vlasništvu investitora (IOU’s - Investor owned utilities), tradicionalno su tretirana drukčije u odnosu na državna preduzeća. U situacijama kada država nije u stanju da kontroliše tržišnu moć preduzeća kroz direktno vlasništvo nad njim, regulacija predstavlja najčešće korišćeno oruđe kako bi se postigao isti cilj.

Bez obzira da li regulaciju sprovode nezavisne agencije ili vladina ministarstva, mehanizmi koji se najčešće koriste za tu namenu mogu se bazirati na kontroli strukture, kontroli performansi ili kontroli upravljanja (conduct regulation).

Strukturalna ili institucionalna regulacija predstavlja takav oblik regulacije koji počiva na postojećim zakonskim i institucionalnim okvirima, koji daju regulatoru pravni osnov za propisivanje određenih pravila ponašanja i nadgledanja njihovog sprovođenja. Regulacija strukture svodi se na kontrolu broja i veličine konkurenata, pravila ulaska i izlaska iz grane, stepen vertikalne integracije i definisanje kupoprodajnih veza kako u elektroprivredi tako i prema potrošačima. U zavisnosti od stepena zadiranja u poslovanje preduzeća, regulacija može da bude manje ili više detaljna. Za razliku od detaljne regulacije u kojoj regulator vrši konstantni monitoring regulisane firme i zahteva da se ona povinuje određenim pravilima, manje detaljna ili laka regulacija (lighthanded regulation) ne podrazumeva postojanje nekog institucionalnog okvira, već se ona svodi na nadgledanje i kontrolisanje ponašanja monopolskih ili dominantnih firmi na osnovu principa postavljenih u okviru anti-monopolskih ili sličnih zakona koji se odnose na više industrija i spadaju u zakonodavstvo kojima se reguliše konkurencija. Agencije zadužene za nadgledanje i kontrolisanje ne moraju da budu i regulatorne agencije per se.

U Nemačkoj, na primer, savezna anti-trust agencija (Bundeskartelamt) ima generalnu odgovornost za praćenje i rešavanje svih onih slučajeva koji dovode do zloupotrebe monopolskog ili dominantnog položaja, pa samim tim se njena odgovornost proteže i na praćenje situacije u energetskom sektoru.

Slična orijentacija postoji i u Australiji i u Novom Zelandu, gde nepostoje regulatorna tela, već svaki potrošač, koji je nezadovoljan svojim položajem, ima pravo, da se pozivajući na adekvatan zakonski akt, tuži preduzeće zbog zloupotrebe monopolskog položaja.

Regulacija performansi, kako to samo ime i govori, predstavlja takvu formu u kojoj regulator ustanovljava niz finansijskih i drugih ciljeva koji moraju da budu zadovoljeni od strane elektroprivrednih preduzeća. Najčešće kontrolisani indikatori su cene, troškovi, profit, a dva osnovna mehanizma putem kojih se sprovodi ovakav tip regulacije su model stope povraćaja (SP) na uložena sredstva (ROR - Rate of return), i Price cap model (RPI-X model). Glavni cilj SP modela je da kontroliše profit preduzeća, za razliku od Price cap modela koji je orijentisan na kontrolu cena i prihoda. O ova dva modela regulacije više ćemo govoriti u poglavlju o cenama električne energije.

Regulacija upravljanja predstavlja noviju formu regulacije nastalu kao odgovor na niže stope rasta potrošnje i rastuće ekološke probleme. Ona se zasniva na direktnom nedgledanju elektroprivrede u domenu proizvodnje, energetske efikasnosti, investicija i konkurencije sa ciljem da kroz nacionalnu energetsku politiku poboljša performase u delu proizvodnje i potrošnje električne energije te na taj način doprinese zaštiti čovekove sredine.

Ukoliko se energetska efikasnost i potreba zaštite okoline sagledavaju na dugi rok, onda se primenjuje tehnika planiranja koja omogućava vrednovanje raznih opcija kojima se može zadovoljiti buduća potrošnja (Integrative Resourse Planning - IRP). Ova tehnika je poznata i kao Least Cost Planning - LCP. Na ovaj način, autonomija preduzeća u izboru budućih tehnologija se smanjuje, a posebna specifičnost je posmatranje ušteda na strani potrošnje kao ravnopravnog izvora snabdevanja.

Suština ove tehnike je da se na bazi određenih metoda procena i finansijskih kriterijuma paralelno posmatraju efekti korišćenja resursa kako na strani ponude tako i na strani tražnje za električnom energijom. Ovaj model polazi od tradicionalnog saznanja da i proizvođači i potrošači čine jedan jedinstven sistem, u kome potrebe za dodatnom količinom električne energije mogu da se zadovolje ili izgradnjom novih kapaciteta ili smanjenjem potrošnje. Problem je u tome što odluke o ovome donose dve različite vrste investitora koji u svom opredeljenju koriste drugačiji set kriterijuma. Elektroprivredna preduzeća imaju interesa da podstiču investiciona ulaganja u izgradnju novih kapaciteta, pogotovu u uslovima postojanja tradicionalnog troškovno orijentisanog regulatornog sistema, računajući na veoma dug amortizacioni period osnovnih sredstava, za razliku od potrošača, koji u svom opredeljenju uglavnom polaze od finansijskih efekata koja ulaganja u efikasniju opremu za korišćenje električne energije mogu da proizvedu.

Polazeći od ovakvih divergentnih interesa, u sklopu ovog modela razvijeni su kriterijumi, koji na osnovu poređenja investicija kako na strani ponude, tako i na strani tražnje, su u stanju da reprodukuju ravnotežu u sistemu po najmanjim mogućim troškovima. Ovakav balans se u najvećem broju slučajeva postiže procenjivanjem svih mogućih opcija i na jednoj i na drugoj strani, kroz jedan javan, transparentan proces, koji omogućava da se sve prednosti i mane kao i troškovni efekti po celo društvo uoče.

Posebno treba istaći, da ovaj metod, sam po sebi, ne favorizuje ni jednu pojedinačnu opciju ili resurs, već on samo obezbeđuje niz obračunskih postupaka, koji u jednom otvorenom procesu, uz uključivanje svih relevantnih i zainteresovanih stranaka treba da dovede do optimalnog rešenja.

Za razliku od IRP, Demand Side Management (DSM) obuhvata razne forme upravljanja tražnjom električne energije, pri čemu je on usmeren na kratki rok i podrazumeva poboljšanje energetske efikasnosti bez novih investicija.