Politika cena kao faktor optimizacije funkcionisanja elektroenergetskog sistema

1.11Regulacija u državnim preduzećima

Iako se regulacija uglavnom vezuje za postojanje privatnog vlasništva u elektroenergetskom sektoru, to ne znači da pojedini njeni oblici i forme ne postoje i u zemljama u kojima dominira državno vlasništvo nad elektroprivredom.

Ono što je bitno napomenuti u ovom trenutku je to da zemlje sa državnim vlasništvom nad elektroprivrednim preduzećima, veoma često ne prave razliku između uloge države kao vlasnika i uloge države kao reprezenta interesa potrošača i proizvođača. Ove dve uloge mogu da se razlikuju i veoma često one su u suprotnosti jedna sa drugom. čak i u sistemima u kojima je orijentacija ka neprofitnim elektroprivrednim preduzećima, čiji je mandat samo da pokriju troškove, državni vlasnik je dužan da obezbedi finansijsku stabilnost preduzeća²⁸. Ovakvo opredeljenje može ponekad da dovede do prelivanja pojedinih troškova na potrošače, kao i direktnu pomoć u smislu pokrivanja gubitaka iz državnog budžeta.

Sa druge strane, država kao zastupnik interesa potrošača, dužna je da obezbedi da preduzeća posluju efikasno, održavajući troškove na minimumu, te shodno tome da i cene koje su utvrđene odražavaju pravu ekonomsku vrednost električne energije, i na taj način doprinose blagostanju stanovništva.

Stoga je bitno razdvojiti ulogu države kao vlasnika od uloge zastupnika interesa potrošača. Najbolji način da se to ostvari je delegiranje odgovornosti nezavisnom regulatoru, koji može da obavlja funkciju ekonomske regulacije.

Državni nadzor može da podrazumeva uključenje jednog ili više ministarstava ili nekih drugih vladinih organizacija (Laffont, 1993). Stepen nadzora i odgovornosti varira od zamlje do zemlje. Kao tradicionalne aktivnosti elektroprivrednih preduzeća koje zahtevaju odobrenje od strane države, a koje po svojim karakteristikama mogu u znatnoj meri da opredele i politiku cena električne energije, mogu se navesti uglavnom sledeće:

• 
  program investicione izgradnje
  
• 
  program zaduživanja
  
• 
  očuvanje životne sredine
  
• 
  izbor goriva kao i tehnologija
  
• 
  izvozne/uvozne aktivnost
  
• 
  tarife
  

Dva su glavna oblika državne regulacije sa kojima se srećemo u savremenoj praksi. To su tzv. planski ili društveni ugovori i direktna regulacija.

1.11.1Društveni (planski) ugovori

U poslednjih nekolko godina, postoji tendencija u pojedinim zemljama sa dominantnim učešćem državnog vlasništva, da svojim elektroprivrednim preduzećima omoguće uslove poslovanja kao kvazi-nezavisnim entitetima. Ovakva orijentacija može da se postigne kroz proces korporatizacije, koji je već prihvaćen u nekoliko zemalja kao što su Australija i Norveška, ili preko sklapanja društvenih ugovora.

Društveni ugovor je koncept koji je razvijen u Francuskoj, u kome EDF i vlada potpisuju ugovor kojim se regulišu prava i obaveze EdF-a u određenom vremenskom periodu. EDF-ove veze sa javnim vlastima uvek su počivale na dva osnovna zahteva: prvi, EDF-ova aktivnost mora da bude u skladu sa zvaničnom energetskom politikom; drugi, kao veliko javno preduzeće, EDF je služio kao instrument nadležnim ministarstvima za regulisanje sveukupne društvene ekonomske ravnoteže (Forster, Fouconier, 1988).

Da bi se izbegla konfuzija oko nadležnosti i odgovornosti bilo ministarstva ili EDF-a prihvaćeno je da EDF ne može u značajnoj meri da odgovori postavljenim zadacima a da pri tom ostvari punu efikasnost ukoliko on nema određenu dozu autonomije i slobodu delovanja ali u skladu sa ciljevima i ograničenjima koji su jasno izneti i koji pokrivaju period od nekoliko godina. Takav jedan okvir predstavlja osnovu na bazi koje se donosi Planski ugovor ( Contrat de Plan).

Prvi ugovor je potpisan 1971.godine na period od 4 godine, ali je on brzo napušten zbog naftnog šoka koji se u tom periodu desio. Skoro deset godina kasnije, on je ponovo obnovljen za period od 1985-89. godine, i osnovna opredeljenja koja su u njemu izneta skoncentrisala su se na smanjenje proizvodnih i distributivnih troškova kao i na promociju prodaje električne energije proizvedene u okviru nuklearnog programa. On je ustanovio i određene ciljeve prodaje koji bi trebalo da se kreću u 1990.godini na nivou od 370 - 390 TWh godišnje, kao i određene principe tarifne politike koja je zasnovana na jedinstvenim ne-diskriminatornim cenama za celo područje Francuske. Planskim ugovorom su nedvosmisleno indentifikovani određeni makro-ekonomski indikatori, uključujući i prosečnu stopu inflacije od 5%, kurs franka u odnosu na USD u paritetu 1$=8 FFr, radnu nedelju od 38 časova, kao i precizne cene goriva. Ciljevi koji su postavljeni pred EdF su sledeći:

• 
  smanjenje troškova za 3%
  
• 
  za 1% niži rast cena u odnosu na inflaciju
  
• 
  nivo samofinansiranja od 48%
  

Na istim ili sličnim pretpostavkama su zaključeni treći (za period od 1989-92.god.), odnosno četvrti ugovor (za period od 1993-96.god.), stim što je rast cena električne energije u odnosu na inflaciju postavljen na nivou -1,5%, uvedena je obaveza smanjenja spoljnjeg duga za 20 mlrd. franaka, i što je po prvi put uvedeno nagrađivanje top menadžmenta u zavisnosti od rezultata poslovanja.

Ovakav oblik sporazuma može da posluži kao korisna alatka državnom preduzeću da ustanovi jasne strateške ciljeve i donese planove koji bi išli u pravcu njihovog ostvarivanja u toku ugovorenog perioda. Problem je u tome, što takvi društveni ugovori nemaju iza sebe određenu zakonsku platformu, koja bi primorala obadve ugovorne strane na njegovo sprovođenje.

1.11.2Direktna regulacija

Drugi oblik regulacije državnih elektroprivrednih preduzeća je direktno upravljanje od strane države. Primer takve regulacije srećemo u Španiji, gde vlada primenjuje direktnu kontrolu nad elektroprivrednim sistemom. Naime, kroz Ministarstvo za industriju, na bazi kalkulativnih standarda troškova, ona utvrđuje cene i to kako za državna tako i za privatna preduzeća. Ujedno, ona koordinira sva investiciona ulaganja u proizvodnju, prenos i distribuciju, bilo koji da je investitor u pitanju. Uprkos promena koje su nastale u Španiji nakon 1985.godine, a koje su išle u pravcu restruktuiranja elektroprivrede, uloga države je i dalje ostala veoma značajna.