Politika cena kao faktor optimizacije funkcionisanja elektroenergetskog sistema

1.22Utvrđivanje cena na bazi marginalnih troškova

U principu, podsticajno utvrđivanje cena električne energije, na način kako je to ranije navedeno, može da se kombinuje sa bilo kojim pristupom za određivanje cenovnog nivoa. U praksi, pošto je ovaj pristup zasnovan na inicijativi za povećanjem stope povraćaja, on je primenjiv samo u situaciji kada postoji privatno vlasništvo nad elektroprivrednim kapacitetima, u kojima pritisak akcionara na povećanje zarada predstavlja glavni motivacioni faktor. U slučajevima kada je elektroenergetska industrija u državnom vlasništvu i organizovana je na nacionalnom nivou, vlasnici i potrošači u suštini predstavljaju istu grupu kojoj maksimizacija profita nije prvenstveni cilj. Otuda je u tim zemljama daleko više naglašenija orijentacija koja bi vodila ka ekonomski racionalnijem utvrđivanju cena zasnovanom na optimalnoj alokaciji resursa i odašiljanju adekvatnih cenovnih signala.

Objašnjavajući marginalne troškove kao troškove potrebne da bi se obezbedila dodatna proizvodnja, ili kao troškove koje ostvaruju novi kapaciteti koji treba da podmire dodatnu potražnju za električnom energijom, u jednu ruku predstavlja veoma pojednostavljeno shvatanje marginalnih troškova. Da bi mogli bolje da sagledamo ovu problematiku, potrebno je da se podrobnije osvrnemo na pojedine aspekte sadržine i strukture marginalnih troškova.

Potražnja za električnom energijom nije ravnomerno raspoređena tokom godine. Naime postoje periodi kada je ta potražnja veća kao i periodi kada je ona mala tokom godine, a tu su i periodi kada se postižu vršna opterećenja. Ciklusi kretanja potrošnje električne energije mogu biti dnevni, nedeljni ili godišnji. Proizvodnja mora konstantno da se održava u skladu sa ovim varijacijama u potrošnji kao i sa postojećim ograničenjima u elektroenergetskom sistemu. No, i pered svega ovoga, kao prva aproksimacija mogu da se posmatraju dve situacije.

Sa jedne strane, postoje periodi kada je potreba za električnom energijom niža od moguće proizvodnje raspoloživih kapaciteta, odnosno periodi za koje možemo da konstatujemo da postoji višak električne energije. Dodatne potrošnja u tim periodima može da se momentalno zadovolji, bez potrebe za povećanjem postojećih kapaciteta. U tom slučaju, marginalni troškovi nisu ništa drugo do "proporcionalni" odnosno varijabilni troškovi koji odgovaraju troškovima goriva koje je potrebno utrošiti u postojećim elektranama da bi se zadovoljila dodatna potrošnja.

Sa druge strane, postoje periodi u godini tokom kojih je potrošnja izuzetno velika. Može se desiti da u takvim slučajevima, usled krajnje nepovoljnih uslova (npr. nemogućnost nabavke električne energije od drugih elektroenergetskih sistema), proizvodni kapaciteti ne budu u stanju da u potrpunosti zadovolje postojeću potrošnju. Rizik od dolaženja u ovakvu situaciju mora da se svede na takve okvire u kojima bi njegova materijalizacija izazvala najmanje štete za društvo u celini.

Nasuprot ova dva izneta slučaja, pojava novih potreba za električnom energijom povećava rizik od nedostatka odnosno od nemogućnosti zadovoljenja tih potreba, što postavlja obavezu pred elektroprivredno preduzeće da održava kvalitet svoje usluge povećanjem raspoloživih kapaciteta ili instalisanjem nove mreže. Marginalni troškovi za dodatnu potrošnju su u tom slučaju upravo jednaki troškovima takvog proširenja. Ukoliko potražnja za električnom energijom konstantno raste, onda se povećanje raspoloživih kapaciteta može posmatrati kao ubrzavanje novih investicija za koje bi se potreba ukazala nešto kasnije. Polazeći od ovakvog stava, možemo posmatrati marginalne troškove kao troškove prevremene potrebe za povećanjem kapaciteta.

U kontekstu kontinuiranog povećanja potrošnje, marginalni troškovi mogu prosto da se opišu kao troškovi rasta, predstavljajući odnos rasta troškova zbog rasta potrošnje. Posmatrano na godišnjem nivou, ovi troškovi mogu da se razdvoje na dve komponente:

• 
  varijabilne troškove koji odgovaraju iznosu dodatnih troškova goriva tokom godine;
  
• 
  investicione troškove koji korespondiraju sumi finansijskih troškova, amortizacije i fiksnih operativnih trokova koji će se pojaviti tokom prve godine korišćenja novih kapaciteta.
  

1.22.1 Kratkoročni nasuprot dugoročnim marginalnim troškovima

Kada se javi potreba za novom potrošnjom, preduzeće ima dve mogućnosti:

• 
  Jedna alternativa je da odmah izgradi dodatnu jedinicu sa kojom bi zadovoljila potrošnju. Marginalni troškovi u tom slučaju bili bi jednaki troškovima instalacije u prvoj godini plus troškovima goriva tokom godine. Ovako definisani troškovi poznati su kao dugoročni marginalni troškovi, odnosno troškovi koji nastaju kada proizvođač povećava obim svojih kapaciteta.
  
• 
  Nasuprot prethodno iznetoj alternativi, pretpostavimo da elektroprivredno preduzeće nije u stanju da poveća svoje proizvodne kapacitete. Kada ne postoji mogućnost da se pojavi nedostajuća proizvodnja, u tom slučaju marginalni troškovi su jednaki troškovima goriva utrošenom u kapacitetima koji su zadovoljili tu dodatnu potrošnju. Tokom perioda kada postoje izgledi da potrošnja prevaziće raspoloživu proizvodnju, dodatnu proizvodnju moguće je ostvariti po troškovima koje izaziva prestanak isporuke novom korisniku. Troškovi koji se pripisuju izgubljenom kwh su proporcionalni odnosno odgovarajući troškovima štete koju je pretrpeo potrošač pogođen ovim merama, i oni se definišu kao troškovi nestašice prouzrokovane dodatnim zahtevima sa proizvodnjom. U odsustvu bilo kakvih investicionih ulaganja, kratkoročni marginalni troškovi predstavljaju sumu troškova goriva i troškova nestašica nastalih tokom godine.
  

Dugoročni i kratkoročni marginalni troškovi se međusobno razlikuju po strukturi i kompoziciji, ali njihovim upoređivanjem možemo doći do optimalne veličine proizvodnih kapaciteta. Ekonomski optimum podrazumeva da mora da bude uspostavljena dugotrajna ravnoteža između precenjenosti i podcenjenosti proizvodnih kapaciteta. Kako se proizvodnja koja će zadovoljiti potrošnju ne može stoprocentno garantovati, ravnotežnu tačku predstavlja minimum troškova koje će društvo kao celina imati. Mera te ravnotežne tačke, odnosno minimuma troškova za društvo dobija se kada se sa jedne strane saberu troškovi elektroprivrede (zbir godišnjih operativnih i investicionih troškova za dodatnu proizvodnju) a sa druge strane saberu tzv. troškovi nestašice za društvo kao celinu.

Teorija marginalnih troškova počiva na naporima Depuit-a i nakon njega Hotellinga, koji su na početku ovoga veka prvi započeli istraživanja na ovu temu⁴². Razvoj terorije, posebno njene primene u elektroenergetskom sektoru, doživeo je snažan podstrek u radovima Boiteux-a, Stainer-a i drugih autora tokom pedesetih godina dvadesetog veka⁴³. Naknadni radovi na ovu temu, doveli su do daljeg razvoja sofisticiranijih modela koji su omogućili analitičarima da dublje prodru u strukturu marginalnih troškova.

Osnovne postavke iz koje se izvodi teorija marginalnih (graničnih) troškova može se najbolje videti na osnovu jednog primera i njegove grafičke interpretacije:

9. 
   Ukupni, prosečni i granični troškovi
   

Nivo proizvodnje	Ukupni troškovi	Prosečni troškovi	Troškovi diferencijacije	Granični troškovi
200	1.000.000	5.000	-	-
400	1.380.000	3.450	380.000	1.900
600	1.620.000	2.700	240.000	1.200
800	1.760.000	2.200	140.000	700
1000	1.850.000	1.850	90.000	450
1200	1.980.000	1.650	130.000	650
1400	2.240.000	1.600	260.000	1.300
1600	2.800.000	1.750	560.000	2.800
1800	3.780.000	2.100	980.000	4.900

Dijagram konstruisan na bazi prethodne tabele još bolje prikazuje razvojni tok kako prosečnih tako i graničnih (marginalnih) troškova.

Grafikon 6. Prosečni i marginalni troškovi

Iz dijagrama možemo da uočimo da granični troškovi u celoj zoni degresije leže ispod prosečnih troškova. Povećanjem proizvodnje, počevši od najnižih stepena korišćenja kapaciteta, prosečni troškovi opadaju do određenog nivoa usled smanjenja učešća fiksnih troškova po jedinici proizvoda, da bi svoj minimum dostigli u tačci gde se fiksni i varijabilni troškovi izjednačavaju.

Marginalni troškovi takođe opadaju pri povećanju proizvodnje, ali dosežu svoj minimum pre minimuma prosečnih troškova. U toj poziciji, oni se sastoje samo iz proporcionalnih troškova. Sa daljim rastom proizvodnje, usled povećanja stepena reagibilnosti kod pojedinih vrsta i grupa varijabilnih troškova, dolazi i do rasta graničnih troškova, koji su još uvek niži od prosečnih troškova. Tačka u kojoj se izjednačavaju prosečni i marginalni troškovi naziva se tačkom optimalnih troškova, i u toj situaciji preduzeće na najbolji mogući način iskorišćava svoje proizvodne kapacitete.

Razlog za utvrđivanje cena koje bi bile jednake marginalnim troškovima može da se prikaže na prostom dijagramu ponude i tražnje.

Grafikon 7. Dijagram ponude i potražnje

Neka je EFGD kriva tražnje koja determiniše potrebu za električnom energijom u baznoj godini pri različitim nivoima prosečne cene. AGS je kriva ponude, i ona je determinisana marginalnim troškovima proizvodnje dodatne jedinice proizvoda. Pri ceni p i proizvodnji Q, ukupan prihod od ostvarene potrošnje (reprezentovana spremnošću potrošača da plate ovu cenu) može da se predstavi površinom ispod krive tražnje omeđene tačkama OEFJ. Troškove proizvodnje koji su adekvatni za zadovoljenje ovakve tražnje predstavlja površina ispod krive ponude oivičena tačkama OAHJ. Otuda, neto dobit, iskazana kao ukupan prihod minus ukupni troškovi, jednaka je površini oivičenoj tačkama AEFH. Maksimalna dobit se ostvaruje (površina AEG) kada je cena električne energije jednaka marginalnim troškovima u tački G u kojoj se ostvaruje optimalni tržišno rešenje pri ceni p₀ i proizvodnji Q_{0 .}

Matematički iskazano, maksimalna neto dobit (ND) je određena sledećim izrazom:

ND = -

gde p(Q) i MC(Q) prestavljaju funkcije tražnje odnosno ponude respektivno.

Maksimiziranjem ND dobijamo:

d(ND)/d(Q)=p(Q) - MC(Q)=0

Na osnovu ovog izraza može se zaključiti da tačka u kojoj se seku kriva tražnje i kriva marginalnih troškova predstavlja optimalnu tačku u kojoj se postiže maksimum funkcije (p₀ i Q₀).

Posmatrana analiza je do sada imala statičan karakter. Ukoliko bi se u nju uključila dinamička komponenta u smislu da se pretpostavi da će u odnosu na baznu godinu, sledeće godine doći do rasta potrošnje, onda bi se i kriva tražnje pomerila sa nivoa D₀ na nivo D₁ . Ukoliko bi se u narednoj godini zadržala bazna optimalna cena p₀, onda bi višak tražnje za električnom energijom iznosio GK. U idealnom slučaju, proizvodnja bi morala da poraste na nivo Q₁ da bi se uz cenu p₁ uspostavila nova tačka optimuma L.

Raspoložive informacije koje se odnose na novu tražnju D₁ mogu da budu nekompletne, odnosno da stvaraju problemu u pokušaju lociranja nove tačke optimuma. Iz tog razloga, analitičarima je neophodno da do ove tačke dolaze kroz nekoliko iteracija. Stoga bi prvi korak bio da se ponuda poveća do nivoa od Qž a cena do nivoa pž. Postojanje daljeg viška tražnje MN ukazuje da je neophodno da proizvodnja i cene dalje rastu. Ukoliko bi se u tome preteralo, i ukoliko bi došlo do više raspoložive proizvodnje nego što je to neophodno u datom trenutku, onda bi se moralo sačekati dok rast tražnje ne dostigne nivo moguće proizvodnje. Usled stalnog rasta potrošnje električne energije, kao i zbog činjenice da u delu proizvodnje nije moguće fino podešavanje i usklađivanje zbog specifičnosti proizvodnih kapacitete i težnje da njihova veličina bude što veća, dostizanje optimalne tačke može da predstavlja skoro nerešiv problem. Prikazaćemo to na sledećem grafikonu:

Pretpostavimo da u baznoj godini maksimalna proizvodnja iz raspoloživih kapaciteta iznosi Q, dok je optimalna tačka dostignuta pri proizvodnji Q₀ i ceni p₀ koji odgovaraju tražnji D₀ i krivi kratkoročnih marginalnih troškova SRMC. Ukoliko dođe u narednom periodu do rasta tražnje sa nivoa D₀ na nivo D₁, da bi se uspostavili tržišni odnosi posmatrano na kratki rok, cena mora da poraste do nivoa p₁ pošto su kapaciteti fiksni. Pomeranjem krive tražnje do nivoa D₂ i cene na nivo p₂, javlja se potreba za uvodjenjem novih kapaciteta za proizvodnju električne energije Q. Nakon toga, kada ti novi kapaciteti postanu operativni, kriva kratkoročnih marginalnih troškova teži da se vrati na prvobitni trend, tako da bi nova optimalna cena bila p₃ koja bi odgovarala tražnji D₃.

Grafikon 8. Grafikon kratkoročnih marginalnih troškova

G
eneralno posmatrano, ovako velike cenovne oscilacije koje nastaju usled stalnog rasta potrošnje i primene kratkoročnih marginalnih troškova (kao što je prikazano u prethodnom grafikonu), su neprihvatljive sa stanovišta potrošača. Ovaj praktičan problem može se prevazići ukoliko bi se kratkoročni marginalni troškovi zamenili sa dugoročnim, pri čemu je neophodno da se ujedno izvrši i diferencijacija cena električne energije.

Uprošćeni grafički prikaz modela dugoročnih marginalnih troškova moguće je prikazati ukoliko se uvedu dve krive tražnje za električnom energijom, D_pk koja odgovara tražnji u časovima vršnog opterećenja i D_op koja odgovara tražnji u ostalim dnevnim časovima kada je potrošnja mala ili umerena. Kriva ponude, iskazana kao a kroz kratkoročne marginalne troškove, je pojednostavljena tako da nivo a odgovara troškovima goriva, proizvodnje i održavanja jednog određenog tipa elektrana i ona je konstantna, dok kriva dugoročnih marginalnih troškova koji odgovaraju troškovima dodatnog kapaciteta, je data kroz konstantni nivo b. Statički dijagram je dat kako bi se ukazalo da pritisak na izgradnju novih kapaciteta nastaje usled potrošnje u periodima vršnog opterećenja D_pk, i da potrošači koji se nalaza u okviru potrošnje D_op ne treba da snose dodatne troškove izgradnje novih jedinica. Iz tog razloga, i model utvrđivanja optimalne cene mora da uzme u obzir ovu okolnost, te se cena mora razdvojiti na dve komponente u zavisnosti od doba dana korišćenja električne energije odnosno na vršni period p_pk=a+b, i vanvršni period p_op=a

G
rafikon 9. Dugoročni marginalni troškovi

Lako je ustanoviti da razlika između ova dva marginalna troška je prosta razlika između godišnjeg troška izvođenja investicionog projekta i troškova očekivanja određenog datuma. Otuda, ukoliko, su ti troškovi u ravnoteži, tj. dugoročni i kratkoročni marginalni troškovi su isti, onda je postignuta optimalna veličina sistema. Drugim rečima, konfiguracija proizvodnog sistema je optimalna onda kada su dugoročni i kratkoročni marginalni troškovi jednaki.

Kao dodatak ovim teoretskim osnovama dugoročnih marginalnih troškova, oni mogu da imaju dodatnih prednosti u određenim posebnim situacijama. Dva tipa situacija možemo da istaknemo: Prvi, kada su cene i cenovni odnosi između potrošača narušeni raznim vladinim intervencijama i stimulacijama tokom jednog dužeg perioda pa je potreban jedan objektivan i efikasan metod i način da se ti odnosi poprave i uklone sa političke arene (kao što je to bio slučaj sa npr. sa Italijom i Grčkom); Drugi, kada dolazi do značajne promene u troškovnoj strukturi proizvodnje električne energije što je bila situacija u Francuskoj (uvođenje nuklearnog programa). Naime, u režimu prosečnih troškova, uvođenje u pogon nuklearne elektrane koju karakterišu visoki kapitalni i niski operativni troškovi, uprkos njenim sveukupnim nižim troškovima, imaće za posledicu povećanje cena u prvih nekoliko godina zbog velikog učešća kapitalnih troškova u cenovnoj osnovi. U takvoj situaciji, ekonomski je opravdano da se od samog početka krene sa dugoročnim marginalnim troškovima, pošto potrošači u suprotnom ne bi imali stabilne ili precizne cenovne signale koji bi mogli da utiču na njihovo ponašanje u uslovima kada dolazi do izmene strukture proizvodnje.

1.22.2Ograničenja ekonomske teorije: problemi primene

Ekonomska teorija je zasnovana na pretpostavkama i preduslovima, od kojih mnogi , u praksi, samo delimično mogu da se ostvare. Problemi koji nastaju prilikom prelaska sa teorije na praksu ne smeju se podceniti. Oni u suštini izrastaju iz kontradikcije između šematske strukture tarifnih stavova i kompleksne prirode koncepta marginalnih troškova u stvarnoj ekonomiji.

1.22.2.1Ekonomsko okruženje

Prodaja po ceni koja odgovara marginalnim troškovima ne predstavlja konačnu cenu koja u potpunosti pogađa direktnog korisnika sve dok i ostali učesnici u lancu kreiranja konačne cene električne energije ne kreiraju svoj cenovnik. U praksi, do te konačne cene je veoma teško doći, pogotovu na tržištu eneregenata, jer je ono prepuno raznoraznih poreza, taksi kao i subvencija koje su manje ili više očevidne ili skrivene. Štaviše, pojedini troškovi se ne uzimaju podjednako i uvek u obzir, kao što je to slučaj sa troškovima zaštite čovekove okoline. No, sve to što smo do sada naveli ne znači da se ne može učiniti racionalan prilaz u smislu da se uticaj ekonomskog okruženja što više neutrališe.

1.22.2.2 Neusklađenost

Potrošnja raste u principu konstantno, linearno, za razliku od proizvodnje koja se kreće skokovito. Ovakvi trendovi neizbežno dovode do situacija u kojima čas imamo predimenzionirane, čas podcenjene kapacitete, te samim tim dolazi i do adekvatne fluktuacije marginalnih troškova. Sa svoje strane, da bi mogla da bude primenjljiva, cena odnosno tarifna struktura koja iz nje proističe mora da bude stabilna pogotovu ako počiva na dugoročnim investicionim odlukama. Otuda, nije uopšte sporno da cena u potpunosti treba da odgovara nepravilnom kretanju marginalnih troškova iz godine u godinu, odnosno, da tarifna skala mora da odgovara dugoročnom trendu troškova razvoja mreže i instalacija.

1.22.2.3Kratkoročna slučajnost i dugoročna neizvesnost

Potreba da se stalno razmišlja o budućem razvoju, dovodi nas do drugog paradoksa: cene moraju da budu pouzdane i poznate za najmanje nekoliko godina unapred, dok marginalni troškovi na kojima počivaju te cene su promenljivi i podložni uticaju slučajnih i nepredvidivih događaja. Ukoliko svemu ovome pridodamo i nemogućnost kontrolisanja i preciznog predviđanja događaja u okruženju, praktična primena principa ekonomskog optimuma u smislu povećanja pouzdanosti planiranja budućih događaja, podrazumeva uvođenje neizvesnosti u budućnosti kroz spajanje različitih faktora rizika čija verovatnoća pojave može da bude predmet procene. Otuda, možemo da kažemo da marginalni troškovi koji služe za formiranje cena, predstavljaju matematičko očekivanje budućih događaja sa velikim rizikom za proizvođača.

1.22.2.4Primena tarifnih skala

Pretvaranje marginalnih troškova u tarife predstavlja glavni problem. Po svojoj konstrukciji, marginalni troškovi su kompleksni podjednako i u svojoj strukturi i u sadržini, i takođe su ekstremno diversifikovani. Tamo gde bi se pokušalo da se tačno odrede troškovi snabdevanja, ne bi postojala dva potrošača koji bi imali iste troškove.

Sa druge strane, tarife moraju da budu u saglasnosti sa osnovnim načelima i šematski date. Kako je njihov osnovni cilj da putem određenih signala utiču na odluke potrošača, one moraju da budu prepoznatljive i razumljive potrošačima kojima su upućene. Pokušajem da se tarife što vernije približe troškovima i da se obezbedi što veća njihova tačnost, umanjio bi se efekat poruke sa jedne strana a sa druge povećali bi se troškovi merenja i administriranja koji bi opet bili nespojivi sa prednostima koji proističu iz veće tačnosti.

Za svaku kategoriju potrošača, najprihvatljiviji nivo tarifnih stavova predstavlja određenu vrstu kompromisa, koji može biti definisan kao ravnotežna tačka između:

• 
  prednosti koje nudi fino podešavanje korisnikovog izbora i,
  
• 
  krajnjih granica brige o potrošaču zajedno sa troškovima merenja i administriranja koje bi takva tarifna struktura proizvela.
  

1.22.2.5Budžetska ravnoteža

Gledano striktno, po zakonima računovodstva, prodaja po marginalnim troškovima ne mora neminovno da obezbedi i ravnotežu prihoda i rashoda, odnosno budžeta. Analiza operativnih tekućih prihoda i rashoda šta više ukazuje na to da teoretski ne mora postojati nikakva veza između prosečnih ekonomskih troškova i knjiženih troškova, zbog uticaja različitih faktora kao što su inflacija, izmena kamatnih stopa i deviznih kurseva kao i raznih pravila koji se tiču amortizacije sredstava (revalorizacije). Ovo je razlog zašto prodaja po marginalnim troškovima sasvim retko proizvede prihode koji se očekuju iz primene tarifnih stavova. Shodno tome, ravnoteža budžeta može da se uspostavi samo prilagođavanjem naviše ili naniže dugoročnih troškova za svaku kategoriju potrošnje.

Iz svih tih razloga bilo bi pogrešno ukoliko bi bilo koju od pomenutih zemalja naveli kao primer potpune primene modela dugoročnih marginalnih troškova. To je prvenstveno zbog toga što nije uvek moguće eliminisati političko uplitanje u potpunosti niti zanemariti potrebu za pokrićem istorijskih troškova. Stoga, implementacija marginalnih troškova kod utvrđivanja cena električne energije može da ima različite oblike odnosno da se primenjuje samo na delovima cenovnog sistema, polazeći pre svega od toga da ukoliko želi da se ostvari ekonomski racionalan i pre svega efikasan pristup, i struktura cena odnosno tarifni sistem je od podjednake važnosti kao i sam nivo cena električne energije.

Dugoročni marginalni troškovi, kao pristup utvrđivanju cena električne energije, ima mnogo atraktivnih karakteristika sa stanovišta ekonomske efikasnosti, ali je njega zbog svoje kompleksnosti veoma teško primeniti. Po svojoj prirodi, dugoročne marginalne troškove je daleko teže utvrditi nego one koji su se već desili u prošlosti, pošto su oni više zasnovani na intencijama i proceni. Dugoročni marginalni troškovi, kao i svi drugi troškovi, trpe promene tokom vremena. U stabilnim uslovima i okvirima za donošenje odluka, ovo ne mora da predstavlja problem, ali se javlja rizik da jedan preterano krut pristup može da dovede do promena u tržišnim uslovima, kao i rizik da ovaj pristup može da pruži pogrešne signale posmatrano na kratak rok.

Imajući u vidu problem “drugog najboljeg rešenja”, odnosno evidentnu mogućnost da ni cene ostalih proizvoda nisu određene na njihovom realnom nivou, što narušava mogućnost najbolje alokacije resursa pošto dolazi do iskrivljavanja vrednosti odgovarajućih parametara, može se postaviti pitanje o relevantnosti dobijenih optimuma metodom marginalnih troškova. Međutim, problem “drugog najboljeg rešenja” nije samo specifikum ovog metoda već i svih drugih načina obračuna najefikasnije upotrebe resursa. On se uvek javlja kada cene pojedinih roba odstupaju od njihove ekonomske vrednosti, odnosno uvek kada se informativna funkcija cena deformiše usled njihove nepodudarnosti sa indeksima retkosti određenih proizvoda, te na osnovu toga i izvedenih indeksa retkosti angažovanih proizvodnih faktora (Institut za ekonomiku industrije, 1981).