Politika cena kao faktor optimizacije funkcionisanja elektroenergetskog sistema

1.19Osnovni pojmovi vezani za cenu električne energije

Cena električne energije je složena kategorije, i da bi se izbegli eventualni nesporazumi u daljem radu, potrebno je definisati i razjasniti njene osnovne pojmove.

Osnovna podela cene električne energije je na tzv. “ulaznu” i na “izlaznu” cenu električne energije (Tocigl. B. 1989). Ulazna cena predstavlja određeni nivo stvarnih, odnosno standardizovanih ili priznatih troškova proizvodnje, prenosa i distribucije električne energije u određenom prostoru i kroz određeno vremensko razdoblje. U zavisnosti od organizacione strukture elektroprivrede, odnosno od toga na kom se nivou isporuka posmatra, razlikujemo cenu koštanja proizvodnje pojedinačne elektrane, cenu na pragu prenosa i cenu na pragu distribucije odnosno cenu krajnjeg potrošača. Cena na pragu prenosa predstavlja velikoprodajnu cenu pošto ona u sebi sadrži pored troškova proizvodnje i troškove prenosa električne energije i na taj način predstavlja mesto isporuka sa koga se snabdevaju svi potrošači (direktni - velika industrijska preduzeća i distributivna preduzeća). Nakon preuzimanja električne energije sa praga prenosa, u distributivnim preduzećima, ona trpi transformaciju do nižih naponskih nivoa i transportuje se do krajnjih potrošača. Otuda cena na pragu distribucije ili cena krajnjeg potrošača, pored troškova nabavke električne energije sadrži u sebi i troškove transformacije, transportovanja i usluga prodaje električne energije.

Transformacijom “ulazne” cene kroz tarifni sistem dobijamo “izlaznu” cenu električne energije. Tarifni sistem utvrđuje kriterijume preraspodele globalne prosečne ulazne cene na pojedine kategorije potrošnje, kao i njenu dalju razradu po tarifnim elementima. Osnovni princip utvrđivanja tarifnih stavova polazi od pretpostavke da se nivo ulazne cene, preraspodeljuje prema kategorijama potrošnje u zavisnosti od troškova izazvanih ponašanjem potrošača na mestu preuzimanja električne energije. Potrošač kupuje električnu energiju na određenom naponskom nivou (koji određuje kategoriju potrošnje) i plaća nabavljene količine po tarifnim stavovima određenim za taj nivo. U zavisnosti od mesta na kome preuzima električnu energiju, i od odnosa po kojima tu energiju koristi (snaga, energija, doba dana, sezona i dr.), potrošač ostvaruje svoju prosečnu individualnu cenu, koja u zavisnosti od strukture korišćenja može biti različita za svakoga ponaosob. Količnik ostvarenog prihoda od prodaje električne energije i isporučenih količina predstavlja prosečnu prodajnu ili izlaznu cenu električne energije.

Transformacija ulazne cene kroz tarifni sistem u izlaznu cenu nije jednostavan postupak i pored opštih principa na kojima počiva (nepristrasnost, jednostavnost, praktičnost i sl.) on se sukobljava sa niz problema:

Alokacija troškova - zbog prirode i specifičnosti elektroprivrednog sistema, troškovi električne energije ne mogu direktno da se prenesu na neposrednog potrošača. Naime, u određenom trenutku vremena, uključeno je više elektrana u pogon, svaka sa svojom strukturom kapitalnih i proizvodnih troškova. Pored toga, jedan deo troškova koji proizilaze iz poslova koje je neophodno preduzimati radi održavanja integrisanosti sistema, kao što su održavanje frekvence i napona, rotirajuća rezerva, upravljanje reaktivnom energijom i sl. nemoguće je direktno prevaliti na krajnjeg potrošača i on najčešće nije ni svestan njihovog postojanja. Zbog toga, ne postoji jedan jedinstven način za alokaciju ovih zajedničkih troškova, i različiti pristupi njegovom rešavanju mogu da imaju podjednako opravdane rezultate.

Praktičnost - čak i kada bi se mogli utvrditi precizni troškovi za isporuke električne energije svakom konkretnom potrošaču ili grupi potrošača, postojali bi i dalje praktični problemi odražavanja ovih troškova kroz cenu, pošto oni variraju kako u toku dana tako i u toku godine. Troškovna komponenta cene se sastoji iz fiksnog i iz varijabilnog dela, koji se reflektuju kroz cenu za angažovanu snagu odnosno utrošenu energiju. Za male potrošače, koji čine ogromnu većinu, veoma je teško utvrditi cene koje adekvatno reflektuju ove varijacije u troškovima zbog izuzetno visokih troškova merenja koji čine ovako nešto neracionalnim. Neke varijacije u troškovima (između pojedinih regiona u zemlji, između gradskih i seoskih područja i sl.) ne predstavljaju praktičnu teškoću da nađu svoje mesto u ceni električne energije, ali se sučeljavaju sa shvatanjem da takve neke razlike ne bi smele da se ispoljavaju kroz cene, pogotovu kada je u pitanju javna usluga.

Politički ciljevi - kao što je već navedeno, cena električne energije se često koristi da bi se postigli određeni dugoročni energetski ciljevi, kao što su promocija korišćenja izvora sa obnovljivom energijom, korišćenje nacionalnih energetskih resursa i sl. što sve zajedno može da dovede do udaljavanja od striktnog utvrđivanja cena električne energije na bazi troškova.

1.20Osnove za utvrđivanje cena električne energije

Kod većine dobara i usluga kod kojih postoji konkurencija, delovanje tržišnih zakona bi dovelo do cena koje bi izbalansirale ponudu i potražnju i obezbedile proizvođaču razuman profit na uložena sredstva. Tradicionalano shvatanje je da tržište električne energije, de facto i de jure predstavlja monopol. Da bi se izbegla zloupotreba monopolskog položaja, država je izvršila regulaciju niza aktivnosti elektroprivredne delatnosti, uključujući i cene. Ovo je podrazumevalo razvijanje niza različitih modela i pristupa koji bi omogućili adekvatnu zamenu za tržišnu cenu. Tek nedavno, kako je deregulacija uzimala maha, preduzeti su određeni koraci ka uspostavljanju tržišta na kome bi se cene uspostavljale kroz međusoban kontakt prodavaca i kupaca.

Mogu se indentifikovati tri pristupa koji se najčešće koriste za utvrđivanje cena električne energije:

Utvrđivanje cena na bazi istorijskih troškova - Ovaj pristup imao je za cilj da zadovolji onu prvu funkciju cena koju smo naveli, a to je da omogući proizvođaču da pokrije svoje troškove uz “pravičnu” stopu povraćaja, ali ne i da ostvari prekomerni profit. On je najčešće zastupljen u zemljama u kojima se električna energija obezbeđuje iz privatnih izvora i gde ne postoji konkurencija, a u pogledu regulacije može da varira od veoma detaljne (SAD) pa do sasvim površne (Nemačka) regulacije.

Utvrđivanje cena na bazi marginalnih troškova - Posmatrano na dugi rok, troškovi električne energije moraju svakako da budu pokriveni, ali ovaj pristup stavlja veći naglasak na drugu funkciju cena, davanje ekonomski korektnih signala koji bi rukovodili potrošnjom i investicionim odlukama. On je najčešće zastupljen u visoko integrisanim elektroprivredama koje su u državnom vlasništvu kao što je slučaj sa Francuskom i Velikom Britanijom pre privatizacije.

Tržišno utvrđivanje cena električne energije - ovaj pristup počiva na tržištu i delovanju tržišnih zakona kao osnovi za formiranje cena električne energije. On počiva na dve osnovne pretpostavke: prvoj, kao što je slučaj u Norveškoj i V.Britaniji, da su proizvodnja električne energije i njene isporuke potpuno liberalizovani, tako da se putem berze ili kroz kupoprodajne ugovore električna energija može kupovati i prodavati na bazi cena koje određuje tržište; i drugoj, da je električna energija predmet razmene kako između samih elektroprivrednih organizacija koje postoje u jednoj zemlji tako i između zemalja i to po cenama koje neposredno određuju zainteresovane strane u sporazumu. Teorijski posmatrano, tržišne cene (u uslovima postojanja perfektne konkurencije) izravnavaju se sa marginalnim troškovima. Tokom vremena, one će težiti da se izjednače sa dugoročnim marginalnim troškovima (na ovaj način zastupnici teorije dugoročnih marginalnih troškova pokušavaju da repliciraju zagovornicima tržišnih cena). Međutim, veoma je teško naći potvrdu za ovakvu tvrdnju, barem što se tiče električne energije, pošto svi sistemi, pa i oni najliberalizovaniji, imaju određene karakteristike koje im ne omogućavaju poslovanje u uslovima kakvi postoje na perfektno konkurentskom tržištu.