Politika cena kao faktor optimizacije funkcionisanja elektroenergetskog sistema

1.13Promene u regulatornoj politici

Veliki broj država je započeo strukturalne i institucionalne promene u svojim eletroeneregetskim sistemima, bilo radi ostvarenja ciljeva nove energetske politike ili radi podizanja opšte ekonomske efikasnosti. Takva orijentacija je dovela do preraspodele odgovornosti između države, preduzeća i regulatornih tela. Proces donošenja odluka o investicionim ulaganjima, izboru goriva i tehnologija, pouzdanosti rada sistema i ekološkim uticajima je pretrpeo značajne promene. U sklopu svih tih promena, i uloga regulatornih tela se promenila u sklopu mandata koji su ova tela dobila u izmenjenom okruženju.

Regulatorne promene u elektroindustriji su započete u kasnim 70-im godinama, paralelno sa reformama koje su započele pojedine zemlje članice OECD-a u nekim drugim delovima ekonomske aktivnosti, kao što su transport, bankarski i finansijski sistem, pošta i telekomunikacija i sl. Politička spremnost pojedinih zemalja da liberalizuju tržište i smanje prisustvo i intervenciju države na njemu, dovela je do kritičkog preispitivanja i reevaluacije uloge i značaja regulacije. Šta više, i zemlje koje još nisu donele odluke da započnu sa glavnim strukturalnim promenama, uzimaju aktivno učešće u debatama oko pronalaženja najefikasnijeg načina za regulaciju svog elektroenergetskog sektora.

U ovom poglavlju daćemo evoluciju regulatornih funkcija kao rezultat nedavnih strukturalnih i institucionalnih reformi u pojedinim zemljama, u zavisnosti od dominantnog oblika vlasništva koji je zastupljen u ovoj delatnosti.

1.14Korporativno vlasništvo

Ovo je slučaj u Australiji, gde je država nastavila da poseduje celokupnu elektroprivredu, i u Norveškoj, u kojoj je uprkos razdvajanja proizvodnih funkcija, država zadržala dominantno vlasništvo. Ove dve zemlje su primenile sasvim suprotne pristupe kada je u pitanju prihvaćeni model regulacije. Australija ne vidi potrebu za uvođenjem regulatornih tela dok za razliku od nje Norveška i dalje koristi Norvegian Water Resources i Energy Administration kao regulatore.

Australijske vlasti, iako još ne postoji formalna odluka, kako na federalnom tako i na državnom nivou preferiraju indirektni model regulacije koji uglavnom počiva na anti-monopolskom zakonu. U okviru ovog regulatornog scenarija, preduzeća su i dalje odgovorna za planiranje i izgradnju sistema, utvrđivanje cena, dok državna vlada odobrava sve ove odluke. Elektrane, koje posluju kao profitni centri, imaju slobodu kod izbora poslovne strategije kao i snabdevače gorivom, te na taj način stvorene su pretpostavke za redukciju troškova i efikasnije poslovanje. Vlada je zadržala za sebe pravo da postavlja menadžment i odobrava programe investicija i ino-zaduženja.

U uslovima postojanja cenovnih anomalija, prouzrokovanih uglavnom subvencijama koje su uvedene pre mnogo godina radi određenih političkih ciljeva, neizvesno je da li će one biti otklonjene prilikom donošenja konačne odluke o načinu regulacije. Pored ovoga, postavljaju se još neka pitanja, pogotovu u uslovima orijentacije na slobodan pristup prenosnoj mreži, kao što su:

• 
  da li će državna preduzeća koja se bave prenosom električne energije, pod jednakim uslovima stavljati na raspolaganje prenosnu mrežu svim zainteresovanim stranama?
  
• 
  na koji način će se prevazići prepreke koje se odnose na pristup mreži i utvrđivanju cena?
  

U Norveškoj, ulogu regulatora nakon donošenja novog zakona o elektroprivredi i njenog procesa restruktuiranja, zadržao je NVE, državno telo koje je imalo ovaj mandat i pre sprovedenih reformi. Istorijske veze i dugoročni ugovori između proizvođača i distributivnih kompanija su i dalje ostale na snazi, pri čemu je NVE, pored nadgledanja prenosne i distributivne mreže, zadržao ulogu davanja koncesionih i licencnih prava novim distributerima odnosno proizvođačima. Uvođenjem slobode izbora snabdevača električnom energijom za sve potrošače, distributivne kompanije su izgubile obavezu javnog služenja u smislu zadovoljenja potreba potrošača, koja se svela samo na obezbeđenje priključka. Cene za korišćenje prenosne i ditributivne mreže, utvrđuju njihovi vlasnici u skladu sa principima koje donosi NVE.

Slučaj Holandije je takođe interesantan, nakon donošenja zakona o elektroprivredi 1989.godine, kojim je dozvoljena sloboda izbora snabdevača. Iskustvo iz primene ovog zakona ukazuje na to da nakon njegovog donošenja je došlo do približavanja i ujednačavanja cena koje plaćaju potrošači. Sa druge strane, uvođenjem odredbe da pravo na dobijanje licence za proizvodnju električne energije mogu da dobiju samo oni koji imaju najmanje 2.500 MW instalisane snage, u velikoj meri je ograničilo pristup nezavisnim proizvođačima (IPP). Ono što je takođe interesantno u slučaju Holandije, je da potrošači imaju pravo na uvoz električne energije, mada u proteklih nekoliko godina to pravo niko nije koristio, što se objašnjava time što su regionalne distribucije vlasnici proizvodnih kompanija i što žele da obezbede pouzdanost snabdevanja.

1.15Privatno vlasništvo

U zemljama kao što su Engleska, Nemačka, Japan, Belgija, Novi Zeland i SAD, u kojima se najveći deo elektroenergetskog sektora nalazi u privatnim rukama, prisutni su različiti oblici regulative ove delatnosti, koja u poslednje vreme doživljava određene promene.

Iz dosadašnjeg iskustva ovih zemalja, mogu se zapaziti dve osnovne tendencije u procesu reformi regulatornog sistema: deregulacija i reregulacija. Veoma često ova dva pojma se poistovećuju i predstavljaju se kao sinonimi, što u stvari nisu. U situacijama kada već postoje određene regulatorne forme, orijentaciju ka njihovom svođenju na minimum ili potpunom ukidanju nazivamo deregulacijom. Ukoliko se regulatorne funkcije redizajniraju u smislu da pokriju samo one delatnosti u kojima postoji prirodni monopol, dok ostale elektroprivredne funkcije bivaju izložene delovanju tržišnih zakona, onda govorimo o reregulaciji.

Dva su osnovna razloga koji dovode do procesa deregulacije i reregulacije: prvi je nemogućnost regulatornog procesa da pošalje korektne signale kompanijama, što prouzrokuje pad njihove efikasnosti; a drugi je saznanje da funkcije proizvodnje i prodaje ne predstavljaju prirodni monopol, i da je stoga moguće primeniti delovanje tržišnih zakona u ovoj oblasti.

U dosadašnjem periodu, električna energija se sretala sa konkurentskim pritiscima kroz sučeljavanje sa ostalim oblicima energije (nafta, ugalj, gas itd.), kao i kroz povećanje energetske efikasnosti (kupovinom savremenih aparata, potrošači mogu da smanje svoju potražnju za električnom energijom). Razdvajanjem osnovnih elektroprivrednih funkcija od onih u kojima postoji prirodni monopol, stvorili su se uslovi za konkurenciju:

• 
  između proizvođača na prenosnoj mreži
  
• 
  između snabdevača električnom enrgijom krajnjim potrošačima
  

Suština konkurencije između proizvođača, svodi se na pitanje koja preduzeća su u stanju i pod kojim uslovima da isporučuju energiju na tržištu. Nedavna pojava ne-tradicionalnih proizvođača električne energije u zemljama kao što su Engleska i SAD (Independent Power Producers - IPP, Non-Utility Generators - NUG’s, Qualifying Facilities - QF’s, Exempt Wholesale Generators - EWG’s), predstavlja alternativni izvor električne energije. Jedan deo ovih kapaciteta je napravljen radi proizvodnje električne energije za sopstvene potrebe (samoproizvođači ili industrijski proizvođači), a ukoliko je cena privlačna, viškove električne energije može da ponudi za prodaju na prenosnoj mreži. Drugi, grade elektrane rukovodeći se osnovnim ciljem da električnu energiju ponude zainteresovanim kupcima na prenosnoj mreži. Na taj način oni dolaze u konkurentske odnose sa tradicionalnim proizvođačima. Osnovna karakteristika nezavisnih proizvođača je da oni ne podležu istim regulatornim odredbama kao što je to slučaj sa tradicionalnim elektroprivrednim kompanijama.

Nedavne reforme koje su se desile u Engleskoj, Velsu i Norveškoj, dozvolile su potrošačima da nezavisno od veličine njihove potrošnje (u Engleskoj je ona privremeno do 1998.godine ograničena na 100 KW) mogu da biraju svog snabdevača. Predložene izmene u zakonodavstvu Švedske takođe predviđaju ovakvu slobodu izbora.

Ostaje nam da utvrdimo na koji način je postojanje konkurentskih pritisaka uticalo na postojeću regulativu?

1.15.1Integrisana privatna preduzeća bez postojanja konkurencije

Ovaj slučaj reprezentuje tradicionalnu vertikalno integrisanu strukturu u svojoj privatnoj formi u kojoj se kontrola nad poslovanjem preduzeća nalazi u rukama akcionara. Iako se može argumentovano diskutovati o tome da ovaj model ne daje najbolju inicijativu za povećanjem efikasnosti, njega je najteže deregulisati. On ne daje dovoljno prostora za pojavu konkurencije, tako da je neka forma regulative koja pokriva sve četiri osnovne funkcije elektroprivrede (proizvodnju, prenos, distribuciju i prodaju) neophodna. Različite zemlje OECD-a su usvojile različite načine za rešavanje situacije postojanja privatnih monopola u ovoj delatnosti.

U Belgiji, Control Committee on Electricity and Gas (CCEG) ima ovlašćenja da preporuči vladi na usvajanje tarife koja su zasnovane na “rate of return” principu. CCEG se sastoji od članova predstavnika vlade, elektroprivrednih preduzeća i sindikata, uz postojanje etničke i političke ravnoteže. Regulatorna procedura se sastoji iz podnošenja finansijskog izveštaja o poslovanju CCEG-u koji odobrava troškove i određuje cenu u skladu sa formulom koja omogućava pokriće svih glavnih troškova. Važnost formule ostaje na snazi na neodređeni broj godina, sve dok ne dođe do značajnijih promena u strukturi proizvodnje kao što je na primer uvođenje u pogon novih nuklearnih elektrana. Ne postoji detaljan uvid u investicionu aktivnost kompanija, tako da su one u stanju da svoje investicione troškove povrate bez većih teškoća, kao što su i zbog nepostojanja inicijative za efikasno nadgledanje poslovanja u stanju da sve svoje troškove prevale na potrošače. Preporuke CCEG-a nisu obavezujuće za vladu, mada ih ona u najvećem broju slučajeva usvaja. Procedura CCEG-a nije otvorena za javnost, tako da nju karakteriše veoma slaba transparentnost. Nedavno spajanje tri vodeće privatne kompanije u jednu, nije uticalo na promenu regulatornog procesa.

U Japanu, deset najvećih eletroprivrednih preduzeća je u privatnom vlasništvu, i vlada, konkretno Ministry of International Trade and Industry (MITI) ima veoma značajnu ulogu kao supervizor i regulator funkcionisanje elektroenergetskog sistema. Državna regulativa se sprovodi kroz administrativne direktive, uputstva od strane MITI-ja kao i kroz učešće države u različitim aspektima elektroenergetskog sistema. Tarife, koje odobrava MITI su tako uređene da obezbeđuju kompanijama razumnu stopu povraćaja na uložena sredstva. Japanska zavisnost od uvoza energenata i njegova preokupacija da obezbedi pouzdano snabdevanje električnom energijom, uticali su na to da vlada učestvuje u sklapanju ugovora o uvozu goriva, kao i da ima dominantno mesto u izboru gorivnih ciklusa koji će se koristiti za proizvodnju električne energije. Najveći broj odluka se donosi zajedno sa kompanijama koje su uključene, a nakon konsultacija sa glavnim potrošačima. Na taj način, uprkos tome što u strukturi vlasništva dominira privatni sektor, japanska elektroprivreda se ponaša tako i tako je regulisana kao u slučaju kada postoji državno vlasništvo nad sredstvima za proizvodnju.

1.15.2Stvaranje konkurentskog okruženja

Jedan od načina uvođenja konkurencije između proizvođača električne energije je orijentacija da se potrebe za dodatnom električnom energijom obezbede iz nezavisnih kapaciteta, uz zadržavanje organizacione i vlasničke strukture u postojećim. U ovom slučaju, domaćim i stranim investitorima se daje mogućnost da konkurišu za izgradnju novih kapaciteta po sistemu BOO - Built, Operate and Own,(Izgradi, Upravljaj i Raspolaži) pod uslovima koji proističu iz komercijalnog ugovora između elektroprivrednog preduzeća i snabdevača.

Ovakva orijentacija je naročito karakteristična za SAD, u kojoj je nakon donošenja PURPA (Public Utilities Regulatory Policies Act) 1978.godine, statistika zabeležila preko 70 ponuda za izgradnju novih kapaciteta i to samo u periodu od 1984-90.godine. Ono što je još značajnije, iskustvo iz ovog perioda ukazuje na to da IPP’s su u istoj meri ako ne i više pouzdani snabdevači kao što su to i tradicionalna preduzeća, prevashodno zahvaljujući novijim elektranama kao i njihovoj težnji da iz finansijskih razloga (plaćeni su samo onda kada rade) budu prikopčani na mrežu što je više moguće. Kao rezultat toga, IPP’s elektrane na ugalj imaju prosečnu raspoloživost između 88-90% u odnosu na 81% kolika je raspoloživost istih u tradicionalnim preduzećima, dok elektrane na gas dosežu i imresivnih 94-96% raspoloživosti u odnosu na 87-92% u tradicionalnim preduzećima.

Regulatorna funkcija nije imala samo za cilj da postakne konkurentsku utakmicu između proizvođača električne energije, nego je ujedno tretirana i kao efikasan način za obezbeđenje dodatne snage iz novih kapaciteta. Posmatrano iz tog ugla, stimulisanje IPP’s da postanu integralni deo elektroenergetskog sistema SAD, predstavlja samo međukorak u evoluciji regulatorne funkcije.

PURPA predstavlja samo deo zakonodavstva SAD koji ima za cilj razvoj novih alternativnih izvora električne energije. No i pored toga, ovaj zakonski akt ima izvesne nedostatke koji se pre svega ogledaju u tome što QF’s ne podležu delovanju regulatornih propisa prilikom isporuka električne energije postojećim elektroprivrednim organizacijama, tako da postoji neravnopravan položaj između kupca i prodavca električne energije. Zatim, postoje ograničenja kod izbora tehnologija za korišćenje obnovljivih energetskih izvora koje mogu da koriste QF’s da bi se kvalifikovale za dobijanje ovakavog statusa. I treće, obaveza regulisanih elektroprivrednih preduzeća da moraju da otkupe svu eneregiju koja je ponuđena od strane QF’s a čija je cena ispod njihovih troškova uzdržavanja, dovodi ih u situaciju da kupe količine koje prevazilaze njihove trenutne potrebe.

Pored QF’s, novi Energy Policu Act, iz novembra 1992.godine, omogućio je da se proširi konkurencija, uvođenjem mogućnosti formiranja EWG’s (Exampt Wholesale Generators), slobodnih proizvođača električne energije na veliko, koje može da osniva ili kontroliše bilo koji pravni subjekt (uključujući tu i holding kompanije) iz SAD ili iz inostranstva, a koji na podležu uticaju regulatornih odredaba iz Public Utilities Holding Companu Act (PUHCA), već mogu kroz pregovore da formiraju tržišne cene, za razliku od QF’s čija se cena određuje na bazi troškova uzdržavanja od potrošnje (administrativno uređenom od strane regulatora), ili elektroprivrednih kompanija kod kojih su istorijski troškovi osnova za regulaciju cena.

Kod opredeljenja, da li da kupuju električnu energiju od drugih ili da je sami proizvode, elektroprivredne kompanije se daleko lakše opredeljuju za ovo poslednje, pošto im regulatorni uslovi omogućuju da kroz model stope povraćaja ostvare i određeni profit na uložena sredstva, dok u prvom slučaju mogu samo da prevale troškove kupovine u cenu. Zato su pojedine države u SAD preduzele određene inicijative kako bi korigovale ove nedostatke koji se javljaju kod opredeljenja za kupovinu električne energije.

Jedna od opcija je tipizacija (benchmark), koje omogućuje regulatoru da utvrdi opravdanost izgradnje novog objekta. Korišćenjem uporedne elektrane (ista veličina, tehnologija, gorivo) kao osnovu za tipizaciju, elektroprivrednoj kompaniji koja kupuje električnu energiju je dozvoljeno da zaračuna tako utvrđenu cenu kao trošak. Drugi način, koji je primenjen u državi Masačusets, kompanijama koje imaju potrebu za novim kapacitetima, ne daje više mogućnost da grade elektranu na bazi tradicionalnog modela troškova pružanja usluge (COS - Cost of Service), nego moraju da podnesu ponudu koja se ravnopravno razmatra sa ponudama drugih isporučilaca.

Bilo koja da je od ovih shema primenjena, elektroprivredna preduzeća i dalje imaju obavezu da zadovolje potrebe potrošača, kao što podležu i uobičajenoj proveri od strane regulatora. Cene električne energije i dalje odobrava regulator, kupovina energije se tretira kao trošak i prenosi se na krajnje potrošače, ali ono što je novo to je da značajniju ulogu u zadovoljenju njihovih potreba za dodatnom električnom energijom sada na sabe preuzimaju proizvodni subjekti koji su oslobođeni delovanja regulatornih propisa, i koji tu svoju ulogu izvršavaju kroz ugovore o snabdevanju u kojima su specificirani svi uslovi, penali, premije i slično, tako da za IPP’s kao i za postojeća elektroprivredna preduzeća u ovom slučaju ti ugovori predstavljaju regulatorni okvir.

Sa pojavom IPP’s, i obaveza regulatornih komisija je proširena. Ona se više ne svodi samo na kontrolu poslovanja elektroprivrednih preduzeća i utvrđivanje cena, nego je ona proširena i na sve aspekte nabavke električne energije od drugih nezavisnih preduzeća, na ustanovljavanje pravila i principa za konkurisanje kao i za obezbeđenje javnosti tog procesa. Ta javnost je ujedno i garant da je izabran najpovoljniji ponuđač, u skladu sa postavljenim pravilima, a sa ciljem da se na najbolji način zadovolje interesi potrošača elektroprivrednih preduzeća i njihovih akcionara. Stoga se svi aspekti ugovora o nabavci električne energije razmatraju kako bi se ustanovilo da li su zadovoljeni sledeći uslovi:

• 
  da li su finansijska snaga i tehnička osposobljenost IPP dovoljni za izgradnju i vođenje elektrane na način koji neće ugroziti pouzdanost snabdevanja elektroprivrednog preduzeća i njegovu obavezu da zadovolji potrebe potrošača;
  
• 
  da li su troškovi po kojima IPP isporučuje električnu energiju elektroprivrednom preduzeću ispod njegovih troškova uzdržavanja (ovo podrazumeva da prethodno postoji definicija kao i usvojena metodologija šta se podrazumeva i kako se izračunavaju troškovi uzdržavanja);
  
• 
  kakva je veza između preduzeća i IPP ? Da li je isporučilac pravi nezavistan proizvođač ili je on pridruženi proizvođač električne energije? Kakve su implikacije na konkurentsku poziciju bilo kog od ovih preduzeća?
  
• 
  kakva je sposobnost snabdevača električnom energijom da odgovori na sve ekološke i građevinske zahteve?
  

1.15.3Direktive evropske unije

Namera da se u elektroprivrednu industriju uvede u većoj meri konkurencija i delovanje tržišnih zakonitosti, danas je sve prisutnija. Ona može da se vidi i iz dve Direktive Evropske Unije iz decembra 1993.godine,(EKC,1997) čije bi neke osnovne karakteristike bile sledeće:

• 
  Razdvajanje poslovnog računa za različite aktivnosti kao što su proizvodnja, prenos i distribucija, i njihova harmonizacija radi lakšeg praćenja troškova, pri čemu to ne podrazumeva i razdvajanje upravljanja vertikalno integrisanih preduzeća;
  
• 
  Za izgradnju novih proizvodnih i prenosnih kapaciteta, zemlje članice EU mogu ili da obezbede transparentnost podataka i nediskriminatorne uslove na bazi objektivnih kriterijuma ili da to urade putem javnog nadmetanja kroz tendersku proceduru. Samoproizvođači kao i nezavisni proizvođači, nisu obavezni da poštuju tendersku proceduru, čak ako je ona i prihvaćena kao sistem;
  
• 
  Progresivno otvaranje tržišta kroz slobodan pristup prenosnoj mreži za direktne isporuke električne energije velikim industrijskim potrošačima kao i distributivnim kompanijama. Pristup prenosnoj mreži mora da se obezbedi kroz proces pregovaranja, i on je obavezan i u slučajevima kada proizvođači snabdevaju električnom energijom sopstvena preduzeća koja se nalaze u istoj ili nekoj drugoj zemlji članici. Države članice EU su obavezne da u periodu do 1999.godine definišu spisak kvalifikovanih potrošača pod kojima se podrazumevaju svi oni potrošači koji mogu da biraju svog isporučioca električne energije.
  

Pored razdvajanja elektroprivrednih sektora u smislu uvođenja većeg stepena transparentnosti i uvida u njihove troškove i rezultate poslovanja, namera da se tržište i njegove zakonitosti u većoj meri implementiraju u ovu delatnost ogleda se i u sveobuhvatnosti pristupa, od izgradnje kapaciteta pa do prodaje električne energije.

Elektroprivrede su obavezne da, bez obzira na njihov pravni ili vlasnički status, urade godišnje račune, da ih dostave na reviziju nezavisnom oditoru, i da ih nakon toga javno objave. Vertikalno i horizontalno integrisana preduzeća su obavezna da vode zasebne račune za proizvodnju, prenos i distribuciju električne energije, kao i konsolidovane račune za ostale vanelektroprivredne delatnosti. U okviru godišnjih računa, koji obavezno sadrže bilans uspeha i bilans stanja, elektroprivrede moraju da navedu i pravila koja se primenjuju prilikom raspodele zajedničkih potraživanja i obaveza kao i rashoda i prihoda koji se pojavljuju na nivou celog preduzeća. Ova pravila se mogu menjati samo u izuzetnim situacijama.

Direktivom je definisana obaveza svih zemalja članica da najmanje jednom u dve godine objave spisak kapaciteta planiranih za izgradnju ili za rekonstrukciju, kao i procenu potrošnje električne energije u budućem periodu. U slučaju postupka licitacije, države će odrediti javno ili privatno telo, koje se direktno ne bavi elektroprivrednom delatnošću, koje će biti zaduženo za organizovanje i sprovođenje postupka licitacije. Svi zainteresovani koji su podneli zahtev za izgranju novih kapaciteta, u slučaju odbijanja moraju da budu obavešteni, pri čemu razlozi odbijanja moraju da budu čvrsto argumentovani i jasno utemeljeni.

U sektoru prenosa električne energije, zahteva se formiranje tzv. operatora sistema, koji će biti odgovoran za siguran, pouzdan i efikasan rad prenosnog sistema, kao i za njegovo održavanje i razvoj. Ovaj operator mora da bude potpuno nezavistan i odvojen od drugih aktivnosti koji se odnose na proizvodnju i distribuciju električne energije. Način angažovanja proizvodnih kapaciteta, uvoz i izvoz električne energije vršiće se po kriterijumima čije osnovne principe određuje svaka zemlja članica. Ti principi moraju da budu objektivni i javno iznešeni, da budu zasnovani na principu ekonomičnog redosleda angažovanja, tako da se preko njih ne može vršiti diskriminacija prema bilo kojoj elektrani ili kupcu električne energije. Obnovljivi izvori električne energije (hidroelektrane, elektrane na sunčevu energiju i energiju vetra i sl.) imaju prioritet u angažovanju kao i domaći izvori, ali samo do nivoa koji ne prelazi 15% ukupne potrošnje primarne energije.

Kada su u pitanju distributivna preduzeća, zemlje članice EU su u obavezi da i od njih zahtevaju formiranje operatora distributivnog sistema, koji će biti odgovoran za njegovo održavanje, razvoj i angažovanje, i koji ni u kom slučaju ne sme da vrši diskriminaciju između pojedinih kupaca ili grupe potrošača.

Direktiva se posebno bavi načinom pristupa prenosnoj mreži. Moguća su dva postupka: dogovoreni pristup (Third Party Acces) i postupak jedinog kupca (Singl Buyer). U slučaju dogovorenog pristupa, države su obavezne da obezbede mere koje će omogućiti proizvođačima električne energije, preduzećima za snabdevanje i kvalifikovanim kupcima da dogovaraju pristup mreži kako bi mogli da zaključe međusobne ugovore na bazi najpovoljnijih komercijalnih efekata. Da bi se olakšali dogovori i povećala transparentnost, operatori prenosnog i distributivnog sistema su dužni da do kraja 1998.godine objave raspon cena za korišćenje prenosne i distributivne mreže.

U slučaju jedinog kupca, država će odrediti pravno lice koje će biti jedini kupac na teritoriji koju pokriva određeno elektroprivredno preduzeće. U ovom slučaju, države su dužne da javno iznesu nediskriminatorne tarife za korišćenje prenosne i distributivne mreže, te da omoguće kvalifikovanim potrošačima da sklapaju ugovore o snabdevanju električnom energijom sa proizvođačima unutar teritorije koju taj jedini kupac pokriva. Nezavisni proizvođači mogu da pristupaju prenosnom sistemu kako bi mogli da zaključuju ugovore sa potrošačima izvan sistema. Jedini kupac je obavezan da kupuje električnu energiju koju je dogovorio kvalifikovani potrošač sa proizvođačem unutar ili van teritorije dotične elektroprivrede samo u slučaju ukoliko je ta cena niža od cene koju tom potrošaču nudi jedini kupac umanjenu za tarifu prenosa.

Sve zemlje članice su obavezne da do januara 1999.godine obezbede otvaranje svojih tržišta električne energije onim krajnjim potrošačima koji troše više od 40 GWh godišnje. Ovaj nivo godišnje potrošnje će se u roku od tri godine od stupanja Direktive na snagu smanjiti na nivo od 20 GWh, a zatim u narednom periodu od tri godine na nivo od 9 GWh godišnje. Sve zemlje članice dužne su da objave listu svojih potrošača koji zadovoljavaju ovaj kriterijum kao i listu distributivnih preduzeća.

Grafikon 5. Modeli i planirane i realizovane promene strukture elektroprivrede u pojedinim zemljama

	Model jedinog kupca	Model dogov. pristupa trećih strana	Tržišni model
Francuska 1996	1999
Italija 1996	1997
Engleska 1990		1995	1998
Mađarska	1995
Poljska		1997
Rumunija		1998
Španija	1997	1998
Norveška 1991			1996
Švedska 1995		1996	1998
Holandija	1997	1998
Švajcarska	1998
SAD	1978	1992	1999
Nemačka	1998

Realizovane promene

Planirane promene

Izvor: Svetislav Bulatović, Efekti direktive Evropske Unije o tržištu električne energije na organizaciju evropskih elektroprivreda, Energija br.1, mart 1998

1.15.4Konkurencija kod krajnjeg potrošača

Danas, među zemljama članicama OECD-a, postoje dva radna modela koji dozvoljavaju krajnjim potrošačima da biraju svoje snabdevače. To su modeli koji su prisutni u Engleskoj i Velsu i u Norveškoj elektroprivredi.

U Engleskoj i Velsu je došlo do restruktuiranja i privatizacije CEGB-a (Central Electric General Board), koji je do skora predstavljao integrisani monopol, kao i do privatizacije 12 regionalnih distribucija koje su i preimenovane u regionalne elektrodistributivne kompanije (Regional Electricity Companies - REC’s). Sa regulatornog stanovišta, restruktuiranje elektroprivredne industrije, podrazumevalo je i formiranje novog regulatornog tela OFFER (Office of Electricity Regulation) sa određenim nadležnostima koje su proistekle iz novog zakonodavstva, uključujući tu i funkciju ekonomske regulacije koja se odnosi na formiranje cena za korišćenje prenosne i distributivne mreže. Pored OFFER-a, postoje još dva tela, Monopolies and Mergers Commission (MMC) i Office of Fair Trading, čija je nadležnost da obezbede primenu konkurentskih zakona na elektroenergetskom tržištu.

Delovi elektroenergetskog sistema Engleske i Velsa, u kojima postoji konkurencija, ne nalaze se pod udarom regulatornih mera od strane OFFER-a. Oni se samo nadgledaju, u smislu obezbeđenja delovanje tržišnih zakona. Proizvođači električne energije, bilo da se nalaze u javnom ili privatnom vlasništvu, su slobodni da sami donose investicione odluke o tome koje će i gde će graditi nove kapacitete. Sadašnja formula za kalkulaciju berzanske izlazne cene (Pool Output Price - POP), je tako dizajnirana da u situacijama kada se ukaže nedostatak kapaciteta u sistemu, podstiče proizvođače na izgradnju novih. U tom kontekstu su podešene i tarife za korišćenje prenosne mreže, koje treba da ukažu proizvođačima na kojoj lokaciji da grade svoje kapacitete kako bi ostvarili maksimalne efekte po osnovu gubitaka prenosa.

Kako je ovakav način uređenja elektroenergetskog sistema Engleske i Velsa tek nedavno zaživeo, to je naizvesno, posmatrano iz sadašnje perspektive, da li će on biti dovoljno stimulativan da obazbedi pouzdano snabdevanje potrošača i zadovolji njihovu buduću potražnju. To u velikoj meri zavisi od toga, da li će biti ostvareni korektni cenovni signali koji bi bili podsticajni za nove investicije. Od posebnog značaja je i način utvrđivanja cene za korišćenje prenosne mreže, koja inače potpada pod uticaj regulatornih propisa, jer od nje zavisi lokacija novih proizvodnih kapaciteta, odnosno potreba za izgradnju dodatne prenosne mreže, tamo i onda gde je ona neophodna.

Postoji i izvesna zabrinutost nakon privatizacije elektroenergetskog sektora, koja se pre svega tiče stepena koncentracije proizvodnog sektora, kao i posledica zatvaranja maloprodajnog tržišta električne energije. Može da se desi da oba ova slučaja, zahtevaju određenu formu regulatorne intervencije.

Naime, stepen koncentracije proizvodne funkcije u Engleskoj je ostao i dalje veoma visok. On je rezultat inicijalne odluke da se bivši CEGB razdvoji na više preduzeća, tako da su iz njegovog okvira iznedrene tri proizvodne kompanije i to PowerGen, National Power i Nuclear Electric. Očekivalo se da će sa pojavom novih IPP’s, ova koncentracija opasti, međutim, to što nose naziv “nezavisni” proizvođači ne mora da znači da su i stvarno nezavisni jer u velikom broju slučajeva njihov delimični ili potpuni vlasnik mogu da budu i REC’s (distributivna preduzeća). Naime, u nameri da smanje zavisnost distributivnih preduzeća od glavnih proizvođača električne energije, njima je dozvoljeno da do nivoa od 15% svojih ukupnih potreba zadovolje iz sopstvenih kapaciteta. Posledica takvog opredeljenja može da bude izvitoperenje konkurentskih uslova, ukoliko bi REC’s favorizovale sopstvene kapacitete odobravajući im više cene, što sve zajedno nameće potrebu za regulatornim nadgledanjem i eliminisanjem takvih slučajeva, što u suštini nije ni najmanje jednostavan posao.

U ovom periodu, do 1998.godine, REC’s su imale obavezu da zadovolje sve potrebe potrošača koji angažuju manje od 10 MW snage. U takvoj situaciji, oni su stavljen u neravnopravan položaj sa ostalim snabdevačima koji nemaju tu obavezu te se javlja potreba za intervencijom regulatora koji bi trebalo da odrede i definišu uslove maloprodajne konkurencije, koji ne bi išli na štetu distributivnih kompanija. Od 1998. godine pa nadalje, usled ukidanja franšiza i uvođenja konkurencije za isporuke svim potrošačima, eliminiše se i obaveza snabdevanja malih potrošača, i ona se zamenjuje obavezom davanja priključka. Otuda se postavlja pitanje da li je u takvim uslovima realno očekivati da će distributivna preduzeća nastaviti da zadovoljavaju potrebe svojih potrošača u onoj meri koliko je to neophodno, kada oni imaju slobodu da po svom nahođenju biraju svog isporučioca. Kako u takvoj situaciji obezbediti pouzdano snabdevanje potrošača električnom energijom?

*

* *

Mesto i uloga države u privrednom životu bitno se promenila u poslednjih nekoliko godina. Jedan od vidova tih promena tiče se ekonomske regulacije kao forme državne intervencije pri inperfektnosti tržišta. Od nje se zahteva napuštanje tradicionalnih mehanizama regulacije i prilagođavanje tržišno orijentisanom načinu proizvodnje. Razlozi koji determinišu promene ekonomske regulacije odnose se na pojavu novih tehnologija proizvodnje, snažne ekonomske argumente da će zamena regulacije konkurencijom imati pozitivne efekte na efikasnost kao i pritisak potrošača koji smatraju da regulacija nije efikasan način zaštite.

Opšte prihvaćeno shvatanje da elektroprivreda, bez obzira na svoj pravni status, predstavlja javnu službu industrijskog tipa, koja u svom poslovanju treba da se rukovodi idejom najveće ekonomske koristi za celokupno društvo, poslednjih godina pretrpelo je izvesne modifikacije. Nova rešenja u ekonomskoj teoriji doprinela su da se elektroprivreda više ne posmatra kao prirodni monopol na nivou grane. Proizvodnja električne energije i snabdevanje krajnjih potrošača prepoznati su kao segmenti koji su pogodni za uvođenje konkurencije, dok prenos i distribucija električne energije su delatnosti koje ispunjavaju uslove da ostanu prirodni monopoli.

Pojava novih formi i mehanizama regulacije elektroprivredne delatnosti ukazuje da cilj regulacije više nije samo kontrola prirodnog monopola već i zaštita konkurencije u delovima u kojima je ona moguća kao i kontrola eksternih ekoloških efekata. To ukazuje, da će bez obzira na veće okretanje tržištu, ekonomska regulacija još dugo biti prisutna kao forma državne intervencije u elektroprivredi.

Poglavlje