Etika modernog življenja Vuk Uskoković

O srednjem Putu

»Koji je zvuk pljeska jedne ruke?«

Zen koan

»Koji je zvuk pljeska jedne ruke?«, pita nas drevni Zen koan. »Ništa« može biti naš odgovor, jer ne samo da u svetu naše percepcije ne znamo ni za šta što nije granica, dodir dveju samih po sebi neperceptivnih oblasti, već u Prirodi samo optimalni, uravnoteženi izbori predstavljaju održive izbore, čineći da naše zaista plodonosno kretanje uvek podseća na put akrobate na žici, duž koga neprekidno moramo balansirati naizgled kontrastna i uzajamno suprotstavljena, ali zapravo komplementarna dejstva, u svrhu našeg kretanja unapred i donošenja svetiljke mira i znanja novo-otkrivenim predelima sveta. Uvek moramo biti svesni da ne maksimiziranje i minimiziranje (jer nigde se u živom svetu logika »što više, to bolje« ne pokazuje održivom), pozitivnost i negativnost, već samo optimalnost i dinamička uravnoteženja predstavljaju etička delovanja i vodilje pronalaženja zaista svestrano i opšte harmonizujućih rešenja problema našeg sveta. Prihvatanje različitih, sukobljenih perspektiva i pronalaženje međusobno kompatibilnih puteva koji vode od njih, puteva koji čine jedinstvo u potpunoj raznovrsnosti ideja, mišljenja, stavova, želja i ponašanja, predstavlja srednji put, put mira, blagodeti i harmonije. Tako, na primer, poput Sunca koje ravnotežom svog unutrašnjeg sagorevanja i pružanja svetlosti bićima Kosmosa, introvertne obujmljenosti i težnje ka beskrajnom i bezuslovnom davanju, stvara svet kakav znamo, i naša dejstva u svetu moraju biti pokrenuta ravnotežom naših misaonih refleksija, meditativnom utopljenošću u jezgro sopstvenog bića i predanošću putanjama davanja, vizijama rasta i blaženog razvoja bića našeg sveta, beskrajnom željom da sve sledi put mira, ljubavi i harmonije.

Dinamički ravnotežno, uzajamno potencirajuće preplitanje:

• 
  simetričnog savršenstva i wondering nesavršenstva - odslikanog u trenutku Zen priče kada umetnik usavršava prekomerno simetričan i uređeni vrt prosipanjem korpe sa lišćem u vis¹²¹;
  
• 
  logičke preciznosti i umetničke inspiracije;
  
• 
  razuma i mašte;
  
• 
  čojstva (štićenja drugih od sebe) i junaštva (štićenja drugih od drugih);
  
• 
  naštimovanosti instrumenata i naštimovanosti muzičara (u jedinstvu uma i Prirode, u ogledanju svakog detalja Prirode našim bićem, našim mislima);
  
• 
  uzbuđujućih klimaksa i umirujućih šumova muzike Kosmosa koju stvaramo;
  
• 
  kamenite tvrdoće i morske lelujavosti;
  
• 
  čvrste, stresne integrisanosti i plutajuće opuštenosti, Janga i Jina, ravnoteže kroz koju se manifestuje istovremeno dijamantski odlučna i fluidno nesalomiva svest Puta;
  
• 
  koncentrisanosti pažnje i šarajućoj kontekstualnosti;
  
• 
  razmišljajućeg, maštovitog hipotetisanja i praktičnog, rukatog eksperimentisanja;
  
• 
  površnog praćenja talasa pejzaža našeg iskustva i filosofskog pronicanja u suštinski značaj njihovog porekla;
  
• 
  osećaja odgovornosti (te i njemu direktno srazmernog nivoa osmišljenosti sveta našeg iskustva), razvijenog kroz koncentrisano osluškivanje muzike i tišine sopstvenog bića, i divotnog saosećajnog i saživljavajućeg ujedinjavanja, pravljenja od dva jedan (Toma 106) u pogledima na bližnja bića, Boga, svaki detalj Prirode i celotno postojanje;
  
• 
  poetične inspirativnosti, tihog pozivanja na zavet slušatelja i čitaoca na Božiji Put, i racionalnih informacija, u našim delima koja idu tragom »igre staklenih perli«⁶⁵;
  
• 
  platonovske transcendentalnosti, predanosti svetu beyond, i sokratovske skromnosti u dodiru sa svakim vidom metafizičkih misli i tvrdnji;
  
• 
  sofističkog prihvatanja relativnosti ljudskih iskustava i savršenih ideja u datim trenucima, prihvatanje znanja da svako ima svoju misiju u svetu sa jedne, i sokratovsko-platonovskog verovanja u postojanje izvorne Dobrote koja spava u svakome od nas i čijim pažljivim osluškivanjem se nahodimo ka savršenim, božanskim putevima, sa druge strane;
  
• 
  materijalizma i spiritualnosti kroz uviđanje svakog delića materije kao odraza naše duše;
  
• 
  stabilizujućih težnji ka očuvanju i spasenju, i kreativnog pružanja ka evolutivnim promenama;
  
• 
  vere u jezgra religijskih i duboko-etičkih pogleda na svet i tragalačkog zanosa, predanosti radoznalom otkrivanju njihovih alternativa;
  
• 
  parmenidovske vere u večnost postojanja bića i heraklitovskog prihvatanja neprekidnih promena i postajanja, odnosno anaksimanderovskog uviđanja božanske večnosti u životnim prolaznostima;
  
• 
  epikurejske tihoće, samodovoljnosti, povučenog održanja mirnog mora i stoičke, misionarske angažovanosti u svetu za dobrobit života;
  
• 
  svetosavske ravnoteže aktivne angažovanosti (rada neophodnog za blagostanje našeg bića) i povučene kontemplativnosti⁵⁴ (trenutaka zamišljenosti i meditacije);
  
• 
  intimnosti sa jedne, i pružanja osećanja poverenja i spremnosti za pomoć u našim društvenim odnosima sa druge strane;
  
• 
  osećanja povezanosti sa svim delićima našeg sveta i duhovne nevezanosti, neprijanjanja za plodove našeg rada, znanja da sve što postoji jeste san naše duše;
  
• 
  adaptivnosti, tihog i umiljatog utapanja u crte naše neposredne, društvene, ekosistemske sredine prilikom svake naše interakcije sa sredinom sa jedne, i kreativnog, evolutivnog probijanja normi i običaja ponašanja sa druge strane;
  
• 
  svesti o istovremenom sveopštem uzimanju i davanju u svakom trenutku življenja (jer je u osnovi naše biološke, termodinamički neravnotežne, homeoretske prirode neophodnost neprekidnog opstajanja u fluksu energije i/ili informacija, neprestanog uzimanja čari Prirode i davanja sebe svetu), o »uzimanju« lepih crta sveta i hranjenja našeg bića sa njima, ali i predavanju Sunčevih talasa i ptica koje neprekidno uzleću iz našeg srca i na svojim krilima nose naše najdublje težnje pri datom posmatranju i interpretiranju ka svetu, usled čega čitanjem mudrih knjiga ne samo da primamo duhovnu hranu, već je i našim dubokim interpretacijama odajemo, čineći da knjiga predstavlja još snažniji i velelepniji orijentir drugim bićima;
  
• 
  Dučićeve »radosti u Kosmosu«, nevezane, opšte ljubavi odslikane uzvišenom, nepometljivom svetlošću mira ozarenom pticom Mundaka Upanišade i Isusovim rečima da »neprijatelji čovekovi su njegovi domaći...I svaki koji ostavi kuće, ili braću, ili sestre, ili oca, ili majku, ili ženu, ili decu, ili njive radi moga imena, primiće stostruko i naslediće život večni« (Matej 10:36...19:29), sa jedne, i »sreće među ljudima«, predane, saživljavajuće poistovećenosti sa malenim, bližnjim bićima našeg sveta, posvećenosti negovanju mikrokosmosa bliskih i neposrednih, ljubavlju obasjanih relacija našeg bića sa svetom - prožetom znanjem da »ko je veran u najmanjem – veran je u velikom, a ko je neispravan u najmanjem – neispravan je i u velikom« (Luka 16:9) - sa sve ushićujućim usponima i razočaravajućim padovima životne ptice Mundaka Upanišade, sa druge strane; tj. dubokog znanja da je čovek sam sebi najveća tajna, sveprožimajućeg znanja koje čini da pronalazimo povode beskrajnog traganja i izčuđivanja, kao i trenutke potpunih ispunjenosti u tihim, naizgled usamljenim prirodnim ambijentima i zadivljujućim tajnama sopstvenih pogleda na svet, sa jedne, i ispunjenosti lepotom sveta, probuđenom našom temeljnom orijentisanošću ka davanju, ka pružanju topline i blagodeti svim bićima našeg sveta;
  
• 
  svesti da se sveta traganja karakterišu dodirima sa kako implicitnim morem sopstvenog bića, sa temeljnim tajnama naših pogleda na svet, tako i nepreglednim skrivenim dubinama mora božanstvene Prirode, ontološkim tajnama i večno preispitujućim misijima naših postojanja;
  
• 
  tehnike i improvizacije, prisebne primene naučenih komandi, dodira koje spontano izvodimo sa jedne, i prisebne sposobnosti učenja, osluškivanja tananih odgovora našeg sveta na naša fina dejstva sa druge strane, prilikom svakog muzičkog izvođenja, društvenog izražavanja i trenutka življenja;
  
• 
  kontemplativnog pronalaženja etičkih zvezda-vodilja odnosa naših bića sa svetom i meditativnog pronicanja u dubine mora naših težnji i htenja, osvetljavanja ovih duhovnih zvezda sa jedne, i primene ovih etičkih normi u našim odnosima sa drugim bićima i čitavim svetom sa druge strane, tj. uravnoteženosti razmišljanja i predanog delanja, traganja za blagom duha u jezgru našeg bića i njegovog iznošenja na površinu sveta i bezuslovnom davanju, jer »ne mislite da sam došao da razrešim zakon i proroke; nisam došao da razrešim nego da ispunim...Ko dakle razreši jednu od ovih najmanjih zapovesti i nauči tako ljude, najmanji će se nazvati u carstvu nebeskom; a ko izvrši i nauči, taj će se velik nazvati u carstvu nebeskom. Jer vam kažem: ako vaša pravednost ne bude mnogo viša od pravednosti književnika i fariseja, nećete ući u carstvo nebesko...Sve dakle što vam kažu (književnici i fariseji, prim.a.) činite i držite, ali po delima njihovim ne činite; jer govore, a ne čine« (Matej 5:17...5:19-20...Matej 23:3);
  
• 
  otkrivanja novih zemalja, novih puteva rezonovanja i novih putokaza življenja sa jedne i njihovog plodnog kultivisanja, pragmatične primene;
  
• 
  viđenja i delanja;
  
• 
  rada i meditacije, delanja i molitvenog održanja naše pažnje na svetlim željama da naša dela zaista »urode plodom«, da zaista učine svet boljim;
  
• 
  voljne orijentacije i spontane inspiracije, odlučnih težnji i mirnog udisanja božanskog duha, aktivne evolucijske usmerenosti i stapanja sa prirodnim osnovama našeg bića;
  
• 
  utabavanja staza sveta i oranja njegovih zemljišta, stabilisanja i učvršćivanja naših ideja o svetu i fleksibilnog prihvatanja najrazličitijih kreativnih upside-down stavova koji temeljito pretresajući naša shvatanja o svetu, čine korenite osnove našeg uma rastresito plodonosnim;
  
• 
  kultivisanja tla uma putanjama znanja i pažljivog očuvanja nedirnutih prirodnih površina, uzvišenih, metafizičkih planinskih vrhova, predela spontanosti i ne-znanja;
  
• 
  integrisane sjajnosti i čvrstine jednog dijamanta, ali sa koga se sa suznom tugom slivaju neprihvaćene kapljice kiše, i fleksibilne prijemčivosti rastresite zemlje koja svojom velikom aktivnom površinom prihvata kapi vode i pretvara u plodonosne osnove;
  
• 
  specijalizacije, predanosti praćenju i finom doterivanju pojedinačnih, malenih i često nezapaženih grana našeg i ljudskog stabla znanja sa jedne, i generalizacije, posvećenosti iscrtavanju što širih i sveobuhvatnijih i suštinski raznolikijih konteksta, celotnih stabala znanja i prirodnih okruženja u kojima ove specijalne grane opstaju sa druge strane (jer cvetanje komunikacija u uslovima umerene specijalizacijske uređenosti istraživačkih organizacija se pokazalo kao ključ podsticanja razvoja suštinskih naučnih otkrića⁶⁹), kako ne bismo prekomernom specijalizacijom potonuli u vode slepog, neodgovornog nahođenja naših istraživanja i postali poput ničeovskih »inverznih bogalja«¹¹⁶ - ili slika krahovitih ekonomskih sistema zasnovanih ne na ideji celovitog temeljnog progresa, već unisektorske, tipske proizvodnje i/ili izvoza (najčešće na bazi samo jednog tipa resursa kojim data sredina obiluje)¹⁶¹ -, niti se pretvorili u neplodne svaštare, već svestrano upalili sve čakraste lampe našeg bića i saznajnog pružanja prema svetu, plivajuće na površini radoznalo pratili ostrvske pejzaže u sistemskom, analogijskom i opštem upoznavanju sveta, ali i bili spremni da u pravim trenucima zaronimo duboko u pojedine grane razmišljanja i kroz njih procvetamo čudesne misli, izronimo divne bisere ljudskih saznanja;
  
• 
  periodične, potencijalne predvidljivosti i prividno nasumične tajnovitosti
  
• 
  kreativnih hvatova koji u ravnoteži Jang crta hrabrosti, odlučnosti i snage i Jin crta milostivosti, gracioznosti i blage lepote, aktivnog »prvog koraka« i pasivnog, predano osluškujućeg praćenja Puta Prirode, mačeve, kičice, trzalice i druge dlanove našeg sveta drže poput belih golubova, ni previše jako i grubo da ih povrede, niti previše labavo i mekano da oni odlete, uvek usaglašavajući naše blage pokrete sa golubljim odgovorima i težnjama, znajući da ih, na kraju, uvek moramo pustiti da odlete ka svojim putevima, neshvatljivim našoj ljudskosti, ali obasutih poverenjem u njihov sklad sa putevima Božijim;
  
• 
  pažljivog očuvanja pažnje na cikličnim nizovima uzroka i efekata koji se pružaju na relacijama između naših saznajnih i etičkih korena, cvetova naših prosvetljujućih idejnih izražaja i plodova naše kreativnosti, plodova koji posipaju naša tla novim semenima koja obogaćuju korenite putanje našeg razmišljanja i doživljaja sveta sa jedne, i spontane otvorenosti na prilive uticaja Prirode i njenih bića, neprekidne spremnosti na promene sa svakim trenom življenja sa druge strane, oličene, respektivno, u autopoietičkoj, uzročnoj zatvorenosti i iterativnoj organizaciji individualnih životnih sistema¹⁰⁶ (bilo da su to ćelije, ljudska bića ili Gaja) sa jedne, i kontinualnoj termodinamičkoj otvorenosti¹³, neprekidnom protoku informacija kroz naše, poput disipativnih virova, uređene životne strukture;
  
• 
  čvrste utemeljenosti na božanskom verom uobličenim, duboko-etičkim stavovima i idejama, i prepuštanja promenama i stalnim, fleksibilnim modifikovanjima naših stanovišta i izražaja;
  
• 
  predanosti rađanju lepotu u našim srcima i vere u nevidljivu luč duha koja, molitveno udubljeni u želje za preobražavanjem našeg bića u čista Sunca duha, sveisceljujuće rasipa usklađujuće putanje posvuda sa jedne, i predanosti uviđanju jednakih lepota i božanstvenosti u bićima sveta i rađanju saosećajnih želja za njihovim uzvišenjima sa druge strane, čineći ravnotežu Puta u kojoj, za razliku od samo-opsesivnosti ili robovskog, odgovornosnog-tonjenja, počiva čvrsta, nenarušiva biblijska utemeljenost (Luka 6:47-8), fleksibilna jačina koju ni najjače zemaljske poplave ne mogu jezgrovito poremetiti;
  
• 
  neprekidnog samo-izvornog rađanja topline, ljubavi i duhovnih dragulja životnosti, i njihovog neprekidnog davanja bićima sveta – proizilazeći, takođe, iz istovremene autopoietičnosti i termodinamičke otvorenosti svakog bića Kosmosa -, čineći da prevladamo naše plašljivosti i slabo-voljnosti koje čine da mlaka muzika, ograničena na male plafone amplituda naših kreativnih, odlučnih intenzifikacija i meditativnih, dubinskih relaksacija, postane poput čudesnih, ka nepreglednim visinama uzdižućih i duboko, ka morsko-bisernim dubinama naše duše utonjavajućih, kreativnih putovanja našeg bića u čijim naizmeničnostima se rađaju divne harmonije koje ka nebesima prinose zemaljske lepote, čineći da se i transcendentalni, večni anđeoski umovi ljubomorno zagledaju u veličanstvenosti prolaznih životnosti¹²⁹, dok sa nebeskih čistota jezgra našeg bića na zemaljske predele donose lotosovske bistrine našeg intelekta i duhovne sjajnosti naših osećanja;
  
• 
  uronjenosti u epistemološke osnove naših temeljnih osećanja i težnji - koje kriju tajnu istinskih blagodeti našeg življenja, te svakog našeg i najmanjeg dejstva - i vrednosnih predrasuda našeg doživljaja sveta sa jedne, i ontološke osnove naših saznajnih pružanja ka linijama horizonata prostiranja našeg bića i upoznavanja celotnog sveta sa druge strane, čineći da radoznalo okrenuti čudesima sveta obogaćujemo riznice našeg duha, te da dotačinjanjem temelja našeg vrednosnog iscrtavanja sveta blagomerno i večno održivo koračamo tananim visoravnima našeg bića i sveta, otvarajući perspektive na nove i sve veličanstvenije prizore ostvarenja kosmičkih potencijala (jer, s obzirom da čitav naš svet predstavlja odsjaje ko-kreativnih dodira jezgra našeg bića i božanske Prirode, čitav naš svet smo i mi i Bog kao Jedno, dok se naizgled nedostižni horizonti našeg sveta i našeg življenja direktno spoznaju ne zaslepljenim jurenjem za njima kroz nepregledna prostranstva sveta, već mirnim i predanim silaženjem do saznajnih i egzistencijalno izvornih temelja našeg bića);
  
• 
  polja neznanja kako u našim pogledima ka zvezdanim prostranstvima unapred i ka našem radosnom odvijanju životnog plesa čije vihoraste brazde ostavljamo iza nas – respektivno oličenih u anegdotama u kojima upitani za svrhe izgradnje enormnog teleskopa⁹⁸ i izvedenog plesa, Edvin Habl i Artur Edington, slično kao i Isadora Dankan, odgovaraju da »kada bismo to mogli da znamo, ne bismo ga gradili/otplesali« - sa jedne, i svetlih, osunčanih horizonata naših vizija i nadanja, divnih zvezdanih želja ka kojima se odlučno pružaju naši životni koraci, pedantno uređenih ostrvaca našeg znanja i sjajnih logičkih veza naših mudrih preispitivanja sa druge strane;
  
• 
  buđenja isusovskog mira (Jovan 14:27), blagosti sveprihvatanja, krotkosti i tihoće, graciozno povijenog vrata naše predanosti, uronjenog u tiha zvona našeg srca sa jedne, i isusovske vatre (Luka 12:49), revnosnog plamena našeg srca, gorućih želja za prosvetljenjem pogleda na svet bližnjih bića i herojskim, požrtvovanim pomaganjem duhovno zalutalim bićima sveta, srčanom isprsenošću i otvaranjem brana isceljujućih tokova našeg srca, svedajućim obasipanjem lekovitim rekama našeg bića sva bližnja stvorenja utonula u saznajne lavirinte i životne nevolje sa druge strane;
  
• 
  iskonske tuge, oličene u kapanju suza sa bogorodičjih obraza, brižno predanih voljenim bićima koje drže na dlanu i o čijem rastu se staraju sa jedne, i kosmičke radosti, ushićenosti nad treperavim plesom zvezdanih dragulja u poljima večnosti, nepreglednih svetova postojanja, beskrajno prostirućeg razvijanja staza otkrovenja Božije suštine sveopšteg postojanja sa druge strane¹⁷⁰;
  
• 
  konstruktivističkog ideala neizvodljivosti spoznaje sveta viđenog očima drugih bića i tajanstvene, intuitivne spoznaje najdubljih osećanja bližnjih stvorenja, oličene u Tao dijalogu dveju monaha o mogućnosti otkrića zadovoljstva koprcajućih ribica na osnovu pažljivog osluškivanja sopstvenih osećanja¹⁵⁵;
  
• 
  promena, oličenih u dinamičnoj uređenosti neponovljive i jedinstvene Prirode u svakom njenom trenutku sa jedne, i skrovitog, tajnovitog očuvanja večnih istina, važećih za sva doba i sva bića sveta sa druge strane u izgradnji svakog našeg stava, ideje i epistemološke celine, poput usamljenog šumskog drveta čija se materija i putanje organizacije nalaze u stanjima stalnih promena, dok njegova nevidljiva, temeljita uređenost ostaje neprekinuta, te ljudskog razmišljanja pri kome se i prividno jednake ideje i zaključci uvek rađaju novim i neponovljivim misaonim putanjama, ili šumovitog toka reke koju čine uvek novi molekuli, iako ona zauvek zadržava svoju celovitu esenciju;
  

...čini put duboke etike koju pokušava da iscrta ova knjiga.

Postizanje dinamičke ravnoteže između racionalne, konceptualizujuće i planirajuće svesti i svesti Puta, čiste i budne, meditativne utopljenosti u trenutak sadašnjosti, predstavlja jedan od najosetljivijih i najbitnijih izazova na putu savremenog srećnog življenja. Jer, naime, dok bi nas prekomerna uronjenost u praćenje niti mreža naših idejnih koncepata vodila ka bezizlaznom i vrišteće paničnom lutanju logičkim lavirintima našeg uma (sa, naravno, zavaravajućom idejom ne ka življenju čitavim našim bićem svake misterije na putu našeg življenja, već ka njihovom finalnom, za sva vremena misaonom rešavanju⁹⁵), utonjenost u »sada i ovde« uz potpuno eliminisanje ljudskosti, pragmatičnosti i lelujajuće lepote koje nose naše vizionarske, misaono-reflektivne sposobnosti, dovela bi do animalnog, »što na drumu, to na umu« siromašnog i daleko od spiritualno svetlog susretanja sa bićima našeg sveta, čineći da se možda tužno upitamo: »(Savladaj prostor i sve što će ostati je Ovde. Savladaj vreme i sve što će ostati je Sada.) Pa, dobro, možda ćemo se, ipak, ponekada susretati na tom putu između Sada i Ovde«⁵. Samo prihvatanjem i usklađivanjem - na temeljima plemenitih dubokih težnji i božanstvenih pitanja - svih elemenata našeg ljudskog doživljaja sveta, našeg ne bludnog i inertnog, već duboko osmišljenog i svrsishodnog, ka drugima pružajućeg misaonog konceptualizovanja sa jedne, i budnog boravljenja u trenutku sadašnjosti, osluškivanja i predanosti egzistencijalnom jezgru našeg bića sa druge strane, vodi nas ka postajanju anđeoskih bića, ka zadivljujućim duhovnim susretima sa svakim bićem sveta i čitavom Prirodom, sada i ovde i duž čitave večnosti postojanja.

Ni samo budnost - moć »orlovskog oka« da interaktivno očitava i najsitnije putanje i razlike našeg sveta - niti samo sanjivost, maštanje i apstraktno modelovanje povratnih efekata naših tananih dejstava i misli upućenih svetu, ne predstavljaju put harmonije, već negovanje budne sanjivosti, spleta ovih dveju, perceptivnih i apstraktnih pristupa upoznavanju življenja. Jer, dok sama oštrina vida i visprenost praćenja perceptivnih linija i razlika našeg sveta, neuravnotežena sa mudro semantičkim pronicanjem »kroz redove« u njihova suštinska značenja i nevidljive poruke, čini put ka gubljenju objedinjujuće, celovite smislenosti i kreativne intuicije na poljima naših saznanja i celokupnog doživljaja sveta (čineći da »oštar vid može biti opasnost za oko, oštar sluh može biti opasnost za uho, a sticanje misli može biti opasnost za um«²⁸, kao što je pisao ČuangCe), totalna meditativna utopljenost, zanemarivanje »stabala« na račun doživljaja »šume«, bisera, riba, korala i beskraja suptilnih životnih putanja na račun doživljaja »mora«, rezultuje u mesečarskom plutanju našim svetom duž koga se zanemaruju znakovi mnogih divnih poruka Prirode koji beskrajno obogaćujuće prožimaju svaki kutak i kamenčić Kosmosa. Preplitanje šaranja granicama našeg sveta i mudrog pronicanja kroz ove pukotine, očigledne linije i informacije sveta u sveprožimajuće i sveprisutno more naših težnji, osećanja i božanske lepote, ravnoteža bistrog praćenja crtica simbola i znakova sveta i semantičkog očitavanja »znakova vremena« i svesrdnog upijanja poruka Prirode, stoga jeste put hitro radosne i mirno blažene, dečije duboke mudrosti.

Ni samo sanjanje i mikrokosmičko konceptualizovanje, niti samo inertno, plutajuće življenje nisu put mudrosti, već uzajamno podstičuće razmišljanje i idealizovanje sa življenjem naših snova, uz sve uspone i padove, poput životne upanišadske ptice, jesu put učenja ujedinjavanja suštine našeg bića, naših najdubljih težnji sa uređenošću prirodnih promena našeg sveta. Jer, dok samo hirovito i impulsivno življenje čini da se vedri i zvonki glasići sirena i skakućućih riba koji okružuju naš ploveći brod i šapuću nam duboke tajne postojanja, pretvore u tiho, limboidno more na kome umesto dobronamernog zastajkivanja i mahanja naših putokaznih ideja, one transparentno klize kolosecima našeg uma, toneći u nepovrat, prekomerne refleksije nas čine ukočenima i zamrznutima pod pritiskom sopstvenog maštovitog umnožavanja mogućih opcija ponašanja. Iako nas naši »polu-planovi« čine nesigurnima¹⁶⁴ – za razliku od bilo neprijemčivog i robotizovanog, potpunog planiranja i vizioniranja naše budućnosti, ili neudubljujućeg stava bića, bića koje bez meditativnog održavanja pažnje na temeljima svojih težnji i srca, potpuno prepušteno pluta čulnim vodama Prirode -, znajmo da se upravo u putevima najvećih nesigurnosti otvaraju vrata najdrastičnijim progresima. Budno sanjanje, razmišljanje na osnovama naših predanih, dubokih želja za oplemenjivanjem sveta, jeste istinski plodni put našeg i opšteg razvoja, put na kojem pronicanjem u prirodne veze koje u neraskidivu celinu povezuju sve detalje našeg sveta, prodiremo u suštinu našeg bića, i obrnuto, udubljivanje u naše najdublje etičke težnje pri svim, i naizgled najmanje značajnim postupcima, vodi nas ka mudrom pronicanju kroz očigledne linije i veze sveta do njihovih dubokih značenja i putokaza. »Ako čovek razmišlja o vezama među njegovim prirodnim življenjem, ako pazi na osećaje koji ga obuzimaju pri posmatranju prirodnih predmeta i predstava, kada se šeta šumama, poljima, kada hoda dolinama, kada se penje po gorama, nalazi puno niti koje vezuju njegovo srce za osetljivost i mišljenje sa prirodom. I što više svest saznaje o tim vezama, to dalje proniče u spoznaji same sebe. Stoga, u svrhu saznavanja, moramo spoznati sve strane našeg duševnog življenja. Želimo li prići do celine, moramo početi sa pojedinačnim delovima«³⁰, pisao je Jožef Štefan, pokazujući nam na uzajamnost spoznaje suštine božanske Prirode i božanstvenosti sopstvenog bića. Ne postoji, stoga, upoznavanje tajni Prirode bez pronicanja u tajne sopstvenog bića, i obrnuto, spoznavanje sopstvenog bića bez ogledanja naših najdubljih težnji u ogledalu Prirode, jer naša duša i Priroda neprekidno se zaljubljeno ogledaju na putu njihovog evolutivnog plesa između razdvajajućih raznovrsnosti i čistog jedinstva.

Na kraju krajeva, a i na početku svega, kao što nam novozavetne reči da »u početku beše reč, i reč beše u Boga, i reč beše Bog« (Jovan 1:1), i drevno indijsko »AUM« pokazuju, jeste muzika, sveprožimajuće vibriranje bilo super-struna, bilo inter-atomskih i međumolekulskih interakcija ili talasića kvantnog mora i treperećih srca zaljubljenih bića. Jer, Put kao simbol uređenja sveta u svom ujedinjenju spojenosti i razdvojenosti, jeste i simbol muzike koju čine individualna treperenja kao neprekidna kretanja »ka i od«, splet težnji ka približavanju, ujedinjenju, tezi sa jedne, i težnji ka razdvojenosti, samostalnosti i svojevoljnosti, antiteze sa druge strane, čineći igru kroz koju se razvijaju sve čudesnije forme života, znanja i lepote.

Sve u Kosmosu se nalazi u stanju naizmeničnog udisanja i izdisanja, širenja i skupljanja, približavanja i udaljavanja, toplih dodira i radosnog odmahivanja, jedinstva i razdvojenosti, plime i oseke, razvoja i uvenuća, davanja i uzimanja. Stoga i stres predstavlja ambivalentnu pojavu, s obzirom da predstavlja samo jednu stranu muzike života koja odgovara energetskom nabijanju. Komplementarna, opuštajuća strana stresu budi dinamičku ravnotežu kroz koju se razvija neprekidna simfonija našeg bića, čije jezgro kao Tao našeg bića, duboko zadubljeni možemo pratiti osluškivanjem dubina našeg srca. Dok otklon od ove ravnoteže u stranu preteranog stresa rezultuje povećanim mentalnim i telesnim pritiskom, misaonim opterećenostima, histeričnim pražnjenjima i potencijalnim nervnim slomovima, neravnotežni otklon u smeru prekomerne relaksacije vodi do opadanja budnosti, aktivnog nivoa pažnje i kreativnog intenziteta volje i naših dubokih težnji kao pokretača točkova našeg delanja i duhovnog napretka. Stoga ne maksimiziranje bilo čega, nikada ne logika »što više, to bolje«, već optimalnost i dinamička, budna, neprekidno kreativna ravnoteža putanja koje čine i koje stvara naše biće, jesu ideal mudrosti. A na ovom putu, znajmo da svako biće jeste muzika nepresušnih dubina i bisernih bogatstava, beskrajno izvorište prosvetljenja naših pogleda i čitavog sveta, te da i mi jesmo poput antena radio-odašiljača našeg srca i uma, poput radiohead-a koji sa svakom našom mišlju (koja podrazumeva naizmenična zatezanja i melodična opuštanja struna našeg uma, putanja koje povezuju naše bezbrojne koncepte i ideje uređenosti sveta), udisajem i izdisajem, šalje najlepšu muziku svetu širom kosmičkih prostranstava, penetrirajući svojom, bilo smirenošću i harmoničnim strujama, bilo valovitim osećanjima ljutnje i razjarenosti, u more celoga Kosmosa, utičući duboko i na brodove živih bića čitavog sveta. A znajmo i da u toku muzike življenja, poput džez improvizacije, uvek postoji put kontekstualizacije čitavog prethodnog toka našeg »sviranja« u prosvetljene vode, pružanja čudesnog smisla svim prethodnim harmonijama putanja našeg bića, iskrenom praštanju i pokajanju, te stvaranju prosvetljenih temelja naših pogleda i prebiranja žica na harfi života, iz mora pogrešaka i disharmonija na nivoima našeg razumevanja, prosuđivanja i delovanja.

Shvatanje evolucije i mentalnih procesa kao nasumičnog, idejnog i genetskog »mešanja karata«, isprekidanog trenucima selekcije, verifikacije, daljeg održanja i, eventualno, reprodukcije selektovanih putanja (kreativnog i radosnog plesa na »petoparcu« nasumičnosti)¹¹⁶, ukazuje nam na element intuicije kao na inherentnu komplementarnost logičkom razumu u svim vidovima prirodnih uređenja, uključujući i lateralizaciju moždane sfere na hemisferu analitičke, sekvencijalne, algoritamske prirode, serijskog procesovanja, frojdovskog sekundarno-procesnog, Pirsigovog klasičnog razmišljanja sa jedne, i hemisferu slikovitog, holističkog, sintetičkog, paralelnog procesovanja, frojdovskog primarno-procesnog, Pirsigovog romantičnog razmišljanja sa druge, komplementarne strane. Dok nas sama intuicija, nerazumna imaginacija i neuhvatljiva lepršavost uma, bez uključivanja intelektualnog, promišljajućeg elementa čine duhovnim vetropirima, isključivanje intuitivnog pogađanja iz naših svakodnevnih odluka, rezultuje u robotizovanosti, fizičkoj, emotivnoj i idejnoj ukrućenosti i kreativnoj blokiranosti. Sva vredna naučna i umetnička dela su ponikla iz ljudskih umova koji su na osnovama razmišljanja i doživljavanja sveta spontano negovali spoj racionalne rigoroznosti i umetničke, poetske senzibilnosti, zajedno ukorenjenima na putanjama najdubljih etičkih vrednosti. Celokupni domen najdivnijeg ljudskog stvaralaštva, stoga, možemo zamisliti rezultatom plesa kristalno čiste jave na maglovito nejasnim obalama sna, s obzirom da se najkreativniji uvidi odigravaju upravo u mentalnim predelima dodira sanjivog maštanja (jer naše sanjanje, spontani i naizgled nasumični tok unutrašnjih vizija možemo pratiti i u našem budnom stanju, stišavši šum naših svakodnevnih čulnih opažaja, umirivši more našeg bića i tako otvarajući vrata mogućnostima hvatanja divnih leptirastih misli i ideja u logičke mreže naših predstava sveta, i njihovog izlaganja, doduše u obeživljenom, rečitom obliku, na izložbama naše kreativnosti) i logičke intersekcije na temeljima naših najdubljih vrednosti i težnji, usled čega, kao što je Horhe Luiz Borhes smatrao, pisanje (i svako ljudsko delo) predstavlja »san sa vodiljom«⁴⁶. U staroj indijskoj priči, džin kao metafora moći ljudskog uma, pokušava da učini slugom i pojede ljudsko biće koje ga od početka konstruktivno ne »zaposli«, koje zaboravi na drevno so-ham, na meditativnu usredsređenost na muziku Prirode i našeg, unutrašnjeg bića. Slično tome, sama lepršavost uma, prepuštenost reci imaginacije, vodama Maje, neuravnotežena sa, poput strele veštog, duhovnog strelca usredsređenim umom koji stoji na temeljima sopstvenih vrednosti i težnji, i razumom filtrira i selektuje produkte naše neobuzdane maštovitosti u svrhu pragmatičnih ishoda našeg bivstvovanja i razmišljanja, može brod čija jedra usmerava naš Um, navesti na uzburkane predele, nezgodne virove i opasne vrtloge, dok meditativna utonjenost u jezgro našeg bića, u blagodetnu riznicu našeg večnog, duhovnog sjaja, poistovećivanje ne sa dimničastim zamagljenostima naših misaonih konceptualizacija i krojenjem logičkih lavirinata u potrazi za finalnim odgovorima na naše znatiželjne, tragalačke stavove, već sa svetlim, sunčanim plamenom našeg srca (čineći da postanemo ne površni »čistunci«⁹¹, već odrazi božanstvene čistote, čistote koja bez obzira na prašnjavost i prividnu neuglednost naših izražaja, obasipa svet neprimetnim, ali sveprožimajućim sjajem naše izvorne dobrote), u sprezi sa vernim sveprihvatanjem toka prirodnih putanja i metaforičnim, analogijskim kreiranjem odgovora na raznolika kosmička pitanja, odgovora koji uokviravaju naša sveta, tragalačka pružanja u sve šire kontekste, čineći ih uistinu sve čudesnijim i bogatijim, vodi naše biće i Prirodu, uzajamno, ka blistavim vodoskocima evolucije života.

Jedinstvo u raznovrsnosti, harmonija sintetičnosti i analitičnosti, holizma i redukcionizma - koji nose religijsku smirenost ispunjenosti i savršenstva, i potencijal pragmatične, razlikujuće delatnosti, respektivno - predstavlja jednu od ključnih ravnoteža koju je nužno postići na putu evolucije naše svesti. Sa jedne strane, pretvaranje mnogih »I« u »Y«, mnogih tananih grana stabla našeg znanja u nove pupoljke novih razlikovanja, razvitka novih informacija i obogaćivanja crta i granica našeg sveta, predstavlja nužan preduslov napretka životnosti, naših saznanja i radosnih ispunjenosti, dok paralelno povezivanje sve bogatijih stabala znanja u jedinstvene celine, nalaženjem zajedničkih korena stvarima i analoških »putanja koje povezuju« stvari i iz najudaljenijih kutaka Kosmosa u zagrljaje zajedničkosti, čini preduslov održavanje harmonije ljudskih bića sa putevima sopstvenog informativnog napretka. Mnoge parametre savremenog opisivanja sveta, tako, u budućnosti očekuje razlaganje na sve složenije spektre novih individualnih karakteristika (tako se, na primer, današnji, preterano jednostavan parametar »motivacije« studenata lako može razložiti na čitav spektar motiva kojima pripadaju težnje ka pomaganju svetu kroz aktivnosti omogućene posredstvom stečenog znanja, zadovoljstvo, radoznalost, želja za sopstvenim usavršavanjem, samo-realizacijom, samo-ispunjenošću, samo-dokazivanjem, priznatošću u svetu, slavom, bogatstvom, moći itd.)⁷⁰, premda se uvećanja suptilnosti razumevanja i doživljavanja sveta moraju odigravati uporedo sa umirujućim otkrivanjima da sve je Jedno, da sve predstavlja manifestaciju božanske potrage za putevima prevođenja sveta raznovrsnosti u prosvetljujuće znanje o Jednoti svega.

Međutim, ovakve putanje jedinstva u raznovrsnosti moraju biti suptilne, nenametljive i nekočeće, jer, u suprotnom slučaju, svođenje različitih pristupa upoznavanju i istraživanju sveta na naše sopstvene jezike i metodološke paradigme pod parolom ujedinjenja i konstruktivnog povezivanja, može delovati inspirativno razarajuće i kreativno uniformišuće. Poput Konfučijeve niti koja povezuje sve ostale niti u snažan kanap njihovim zaokruživanjem u novom prostornom i funkcionalnom domenu, putanje jedinstva se moraju nenametljivo prostirati na novim dimenzijama, na znatno širim i sveobuhvatnijim perspektivama sagledavanja raznovrsnih saznajnih, životnih i kreativnih ljudskih pristupa, podstičući tako i dalji, slobodan razvoj pojedinačnih disciplina, ali sa tajnovitim smeškom iza koga se krije znanje da sve jeste u harmoniji sa Putem Prirode, da čitavi skup uočenih raznovrsnosti jeste savršena komplementarnost, nalazeći time i malene komedije u sukobima raznoraznih disciplina po pitanjima prilaza istinitosti svojih zaključaka, privilegovanosti spoznajnim perspektivama, relevantnosti istraživačkih metodologija itd. A tiha svest da se ovo zaokruživanje snopova, snopova snopova, snopova snopova snopova... u sve bogatije evolutivne veze i sve grandioznije sklopove struna sa kojih se prostire muzika Prirode, pruža u nedogled kosmičkog beskraja, činiće nas blaženo skromnim, prožimajući nas znanjem da naše uokviravanje raznovrsnosti sveta u smisleno jedinstvo ne predstavlja finalni poduhvat, već samo još jedan u moru kreativnih koraka na evolutivnom uspinjanju i buđenju božanskog duha Prirode.

Do tada, naše iskreno, predano upoznavanje i istraživanje sveta, naše traganje putevima pronalaska niti jedinstva koje nas ujedinjuju u celinu jedne - poput Sunca koje nosi samo sjaj radosti jedinstva - Božije misli, podseća me na igranje radoznalog deteta na šljunkovitoj plaži, deteta saživljenog sa tajanstvenim crticama i oblicima kamenčića, i njihovim misterioznim hijeroglifskim porukama jezgru našeg bića u traženju odgovora na pitanja koje krije dubine našeg srca, pitanja puteva ujedinjenja svih ovih fascinantnih kamenitih fragmenata u celovitu sliku, u zadivljujuću fresku božanskih, sveprožimajućih i sveujedinjujućih misli. I kada jednom dođemo na cilj našeg puta, kada ceo svet prosvetlimo jednom novom sunčanom svešću koja nezaustavljivo začne da, poput blještave kugle, novorođenog zvezdanog izvora, osvetljava čitav Kosmos, možda ćemo se sa blagom nostalgijom sećati vremena traganja i upitkivanja, prebiranja kamenitih odlomaka našeg sveta u rukama, radoznalošću i žeđu za duhovnom spoznajom, za spoznajom same božanske Ljubavi prožetim umom, kao najlepših trenutaka bivstvujućeg upoznavanja bića i Boga, čineći da ne samo jedinstvo ili samo raznovrsnost, već njihovu igru uzajamnog preplitanja, slično kao i put, simbol istovremene spojenosti i razdvojenosti, sagledamo kao najlepši poklon Prirode, kao najdivniju ravnotežu našeg postojanja, kao sjajnu kosmološko-teološku krunu i povod večnih radosti saznanja.

Premda je osnova klasičnog, materijalističkog i naučnog pristupa delanja u svetu sadržana u stavu da se svet i naše bivstvovanje usavršavaju isključivo menjanjem sveta, mudri mislioci su od davnina znali da se svet suštinski menja menjanjem naših sopstvenih pogleda na svet, saživljavanjima sa crtama i bićima našeg sveta, dubokim učenjem posredstvom intuitivnih i analoških dodira sa putanjama našeg sveta, putem iskrenog i predanog saznajnog kontakta sa Prirodom. Ipak, harmonični Put Prirode, »srednji Put«, ogleda se u uzajamnom idealističkom usavršavanju temeljnih postavki našeg doživljavanja sveta i interpretiranja prirodnih putanja sa jedne, i pragmatičnom, praktičnom modifikovanju pojavnih putanja koje povezuju naša iskustva, pokrenutom željama za stvaranje dobrobiti bićima našeg sveta, sa druge strane. Dok nas samo vizionarenje i idealizovanje naših postupaka, bez njihove primene i pretvaranja dobrih misli i temeljne etike u dela, čini da naš »duh bude srčan, ali telo slabo« (Matej 26:41), utapajući nas u bezvoljne, ukočene apstrakcije i maštarenja, samo delanje bez inherentnog promišljanja i pažljivog praćenja odgovora Prirode na naše težnje i dejstva, čini nas »muvama bez glave« u kojima se nepovratno utapaju mnogi dragoceni putokazi Prirode, te se u uzajamnosti konstruktivnih promišljanja i spontanih ostvarenja njihovih apstrahovanih rezultata, krije tajna puta saznajno-pragmatične i duhovne ravnoteže. Postati smiren poput mirnoga mora na kome se i najmanji žubor jasno čuje, ali da pri tome ne postanemo pospani i neosetljivi, slično kao i podsticanje budnosti, ali da pri tome ne postanemo razdražljivi, već negovanje budne mirnoće predstavlja našu duboku orijentisanost na putu ka svesti Puta savremenog doba, svesti koja se neće u svrhu očuvanja sopstvenog mira isključivati od impulsa sredine, misli, osećanja i suptilnih ekspresija bića koja nas okružuju, ali ni koja neće, gubeći sopstvenu introspektivnu staloženost i odlučnu odgovornost, biti zablenuto ili navalentno okrenuta prema drugima (jer »pomoć, a ne napad«⁷⁶ mora biti naš put), već koja će uvek tražiti »srednji Put«, doživljaj mira u najvećoj gunguli i buci¹⁸⁰, te doživljaj sveprisutnosti sopstvenog bića u najvećoj tišini i usamljenosti.

Mnoštvo simbola religijskih tradicija naše civilizacije – uključujući Tai-ći-tu ideogram i hrišćanski simbol krsta - ukazuje nam na susretanje alternativnih izbora, interpretacija i putokaza u jedinstvene komplementarnosti kao vrhunski etičkog puta unapređenja našeg sveta i pronalaženja opšte konstruktivnih izbora. Kada god nam se čini da pravi put potiče samo odozdo ili samo odozgo, setimo se da u njihovoj dinamičkoj ravnoteži počiva put harmonije i blagodeti. Tako, moći Uma i prepuštanje biološkim spontanostima u uzajamnoj ravnoteži grade fleksibilne i snažne životne strukture. U gravity and grace ravnoteži teologije Simone Vej se krije tajna prevazilaženja depresivnog uviđanja da »feather hits the ground before the weight can leave the air«¹³¹, i postajanja poput okrilaćenog, pernato lagano plovećeg, čisto duhovnog bića koje nežno, posvuda iznedrujući darove lepote i blagodeti sa svojih dlanova, niti se aristokratski uobraženo uzvišuje i udaljava od teškoća ljudskosti, niti se zagubljeno zatreskava o tla ljudskih strasti i duhovno razarajućih težnji, već graciozno, anđeoski pluta i najneuglednijim, najtežim, raskolima prožetim, najmračnijim predelima sveta (znajući da se pod dejstvom duhovne »gravitacije«, susreta sa polaritetnim sukobima našeg sveta, razvijaju krila duha, dok se i obrnuto, obogaćenjem naše duhovnosti podstiče evolutivni razvoj dinamičkih, uzajamno potencirajućih, polaritetnih interakcija Prirode), jer ne u uzletanju i bežanju od problematičnih, duhovno i etički zapostavljenih predela, već u posvećenosti njihovom odlučnom i hrabrom prosvetljenju se ogledaju naša istinska postignuća na putu evolucije duha. Danas se često smatra da potencijalni put dostizanja ekološki, ekonomski i kulturno održivog globalnog društva počiva ne samo u političkim, top-to-bottom regulacijama i ograničenjima, već u ravnoteži ovakve metodologije sa negovanjem temeljnih vrednosti, bliskog, oplemenjavajućeg, bottom-to-top, grass-root kontakta (jer aktuelne generacije ne oblikuju suštinski svet eksplicitno naučenim pravilima ponašanja i kreativnog delovanja, već upravo kroz stečene vrednosti bliskosti, neposrednosti i saživljavanja na osnovama svojih međuljudskih i ekosistemskih kontakata). I prebiotički nastanak života – života koji je u svojim početnim fazama sadržavao komplementarne aktivnosti fotosintetičkih i fermentišućih mikroorganizama⁹⁹, odražavajući nam uvek kontrastnu, uzajamno dopunjujuću, ko-evolutivnu prirodu života - danas se može objasniti samo istovremenim prihvatanjem raznovrsnih alternativnih hipoteza, susreta endogenih, autokatalitičkih sinteza, električnih pražnjenja u organskim primordijalnim »supama«, primitivno membranskih efekata reverznih micela¹⁷⁴ i bioaktivnih kristalnih površina zemaljskih stena sa egzogenim uticajima kometa, meteorita i interplanetarne prašine³¹, dok se poreklo Zemljinog uzavrelog jezgra - koje u sprezi sa kontinualnim prilivom Sunčeve svetlosti čini geofiziološke pokretačke osnove neprekidne evolucije životnosti naše planete – može potražiti u sudaru dveju planeta pre oko 4,6 milijardi godina⁹⁹, sudaru iz koga ne samo da se rodio naš prirodni planetarni satelit, već se i omogućila segregacija stena i izbijanje lakših metala i minerala na površinske slojeve planete, čineći ih gradivnim elementima budućih života. Na tvrdnju svoga učenika da njegov učitelj, Konfučije, zasigurno poznaje mnogo toga, Konfučije odgovara: »Ne, ja ne znam puno. Ono što ja znam je samo jedna nit. Ali, ona povezuje sve ostale«. I mudra, smirena i sveprihvatajuća svest koja ne odbacuje ništa na svome putu, već sve prihvata i vodi za sobom, oslanjajući se na opšte, sistemsko rezonovanje, na znanje o zajedničkim putanjama koje povezuju sve u Prirode, jeste poput ove konfučijevske niti koja povezuje mnoštvo niti konoplje u snažne snopove čija izdržljivost, u skladu sa holističkim, sinergetskim objedinjavanjem u okviru koga suma rezultujućih sistema predstavlja više od sume sastavnih delova, može činiti pragmatične kanape u raznovrsnim ljudskim poduhvatima.

»Tao nije biranje između ovoga ili onoga, Tao je prihvatanje svega«²⁸, pisao je ČuangCe, i istorije našeg jezika, naše životnosti i civilizacije nam mogu pružiti slike mnoštva mudrih odluka baziranih na dubokom znanju da se uporednim negovanjem naizgled međusobno isključivih opcija, usklađeno zamahuju krila ptice naše kolektivne svesti (dok bi, u suprotnom, ona, sledeći jednostrane odluke, vrtela sebe u krug). Dok zatvaranje naših životnih kvaliteta u uske okvire i odbacivanje komplementarnih, drugačijih puteva, vodi u vode degenerisanosti, prihvatanje raznovrsnih opcija i njihovo slobodno usklađivanje u nove konstruktivne sheme i nove sfere jedinstva, predstavlja puteve istinskih napredaka. Potencijal fizičke skladnosti bića nastalih genetskim mešanjem rasa je znatno veći u odnosu na degenerisane, incestno začete organizme, adaptivnost raznovrsnih ekosistema i seksualno reprodukovanih grana životnosti je superiorna u poređenju sa slepim evolutivnim izdancima klonova, genetski identičnih individua, dok je poznato postepeno osiromašenje i izumiranje monoglotskih jezičkih kultura u odnosu na pojavu razgranavanja jezika otvorenih na strane uticaje, sagledivu na nizu primerima cvetanja planetarnih kultura praćenih susretanjima i uzajamnim oplođavanjima jezika³⁷, običaja, puteva razmišljanja i doživljavanja sveta.

Svet koji se stvara ispred naših očiju, tako, ne predstavlja objektivnu stvarnost, nezavisnu od našeg bića i naših najdubljih težnji, niti predstavlja naš solipsistički izum, već put, dodir između perceptivno konstruišućeg uma i Prirode, epistemologije i ontologije, sina i Oca, čineći sve što postoji, svaki kvalitet, svaku crtu sveta svetim Duhom. Tako, niti smo ostavljeni sami svojoj volji i samostalnom kreiranju naših sudbina posredstvom naših najdubljih težnji (što bi, u neku ruku, takođe odgovaralo egzistenciji kartezijanskog Boga koji navija mašinu, postavlja u ovom slučaju ogledalski zakon po kome Priroda ogleda naše najdublje težnje, čineći divan svet u očima duboko predanih i bližnjima posvećenih bića), niti opstaje sudbina nezavisna od naše slobodne volje, svet u kome smo samo determinističke lutke, već je čitav svet nepredvidljivi Put, dodir između Boga i njegove dece, kroz koji ona uče, razvijajući svoj duh, čineći svet sve prosvetljenijim i lepšim, i postajući, polako, korak po korak, jedne nove zvezde, Sunca koja bezuslovno daju i ne traže ništa zauzvrat, stvarajući nove čudesne svetove, prepune Ljubavi, prosvetljujućih spoznaja i radosne topline.

I kada kontekst, poput slepe mrlje našeg vidnog polja, nevidljivi, ali u ko-kreaciji našeg sveta ključni okvir u kome sagledavamo sve puteve Prirode, postane svetao poput Sunca, kada bezuslovno, ne očekujući ništa zauzvrat, počne da daje svenaokolo beskrajno blago iz riznice našeg srca i duha, kada dotaknemo same temelje duše našeg bića i izronimo čiste bisere na površinu sveta, kada svetli plamen našeg srca počne da obasjava zatamnjene kutke našeg sveta i budi uspavane i skrivene lepote, sanjive princeze i travčice, znaćemo da tek oko jezgra blještavog Sunca, Sunca koje ponekada, poput svakog svetlosnog izvora ne primećuje svoj svetlosni učinak, budući slepo na njega, opstaju vremenske, zemaljske pojave kao ogledala naših dubokih težnji. Oblaci i vetrovi su ti koji se ponekada ljute, ali Sunce neprekidno voli. Poistovećivanje sa oblacima i vetrovima našeg sveta, sa sferama volje, dubokih težnji i želja koje, poput planeta okružuju Sunce naše duše, čuva sakrivenim našu božansku klicu postojanja, dok nam znanje da se beskraj božanske Prirode krije u nama samima, da nam silazak u temeljne tajne našeg bića otvara panoramske, beskonačno rasprostiruće kontekstualne poglede na svet, otvara puteve ka ovladavanjem našim dubokim težnjama - na sličan način kao što Um bića poput uzdi drži na harmoničnom okupu i usmerava konjske zaprege našeg bića⁷⁶ - čineći ih konstruktivnim usmeriteljima evolucije našeg bića i celokupnog sveta, evolucije koja se, na sličan način kao što unutrašnja evolucija umetnika rezultuje u smirenosti uma istovremeno kada i objekat njegovog rada dostigne stanje radijantnog mira¹²⁴, odigrava uvek uporedo. I u kontekstu ovakvih prirodnih metafora, bitno je primetiti da ne samo da čulni doživljaji deteta u majčinoj utrobi podsećaju na svetlucanje zvezdanog neba i šum mora - podsećajući nas na početak i kraj našeg zemaljskog putovanja (početak i kraj koji se, kao i uvek, stapaju u nerazlučivu celinu) koji počivaju negde sa zvezdama - već i da se životnost uvek razvija uporedo sa »neživotnim« planetarnim putanjama, te da »bez drveća ne bi bilo kiša, a bez kiša ne bi bilo drveća«⁹⁹, usled čega jasno možemo primetiti da čitav svet predstavlja refleksiju saznajnog i ontološkog jezgra našeg bića, da Priroda ne samo da »oblači boje duha«³⁹, već da ona jeste ogledalo naše duše, cilj prepoznavanja naše božanske suštine, nas samih u svakom tragu njenog i našeg evolutivnog putovanja. Pronalaženje sebe u svemu i svega u sebi jeste, tako, cilj našeg upoznavanja sveta, učenja i istraživanja celokupnosti dodira našeg bića i Prirode.

Inspirisan potragom za pronalaženje kompromisa između analitičke, pronicljive i prosuđujuće svesnosti i plutajuće, spontano ploveće i meditativne svesnosti, klasične naučno-filosofske nastrojenosti i religiozne svesti Puta, Robert Pirsig je pisao: »Uzimamo šaku peska iz beskrajnog pejzaža svesnosti oko nas i tu šaku peska zovemo svet... Izgleda ujednačena na prvi pogled, ali što je više posmatramo, otkrivamo da je sve raznovrsnija. Svako zrno peska je različito. Nijedna dva nisu ista... Klasično razumevanje se bavi gomilicom i osnovom sortiranja i međupovezivanja. Romantičko razumevanje je usmereno ka šaci peska pre nego što sortiranje otpočne... Ono što je postalo aktuelna neophodnost je način razumevanja sveta...razumevanje koje neće odbaciti ni sortiranje peska ni kontemplaciju nad nesortiranim peskom. Jedno takvo razumevanje bi, umesto toga, težilo da usmeri pažnju na beskrajan pejzaž iz koga je pesak skupljen«¹²⁴, pokazujući nam na put ujedinjenja naučne i umetničke svesnosti, i to kroz potragu za sveprisutnim temeljima, implicitnim morem božanstvenosti na kome naša svest koja oličava učenje na beskrajnom putu opšte evolucije životnosti, poput broda sa jedrima sazdanim od ispletene harmonije praktične svesti i naučne rigoroznosti sa jedne, i zadivljene religioznosti koja u svakom biću sveta vidi božanski izvor dobrote i nepregledne lepote, plovi. Jer, pružajući naš pogled i ruke saznanja u nepreglednu daljinu, shvatamo da se, ploveći ka beskrajnim pučinama, zapravo besprekidno krećemo ka saznajnim temeljima našeg bića, vodeći nas ka prosvetljenoj mudrosti, ka sveispunjujućem osluškivanju odzvanjanja srećne muzike u dubinama našeg srca, ka znanju da svaka molitva srca podseća na zaranjanje do dna mora i hvatanje u ruke blagodetnih zrnaca peska, upoznavajući i dodirom obogaćujući temelje našeg bića, naših pogleda na svet, smisla koji udahnjujemo osluškivanim zvucima, dodirivanim predmetima i mišljenjem rađajućih puteva. Kontekst i temelji, nebeska uokviravajuća sfera i jezgro našeg bića, svet i naša duša, stapaju se, tako, u neraskidivu celinu. I tada znamo da čitavi temelji našeg vredno negovanog saznajnog i kreativnog pružanja svetu, skriveni i duboki koreni koji su slali okrepljujuće, milostive i blago suzne kapi ka vidljivim, zemaljskim očima našeg bića, postaju sazdani u nebeskim, zvezdanim sferama, da čitav svet postaje u nama i mi u svetu, te da, u skladu sa Isusovim putokazima da »ne sabirajte sebi blaga na zemlji, gde moljac i rđa uništavaju i gde lopovi potkopavaju i kradu; nego sabirajte sebi blago na nebu, gde ne uništava ni moljac ni rđa, i gde lopovi ne potkopavaju niti kradu; jer gde je blago tvoje, onde će biti i srce tvoje« (Matej 6:19-21), naše srce postaje duhovno nebesko, sveprisutno, poput ptice koja radosno leteći večnošću vaz-duha, spontano rasipa klice božanskih spoznaja, poput zvezdanih embriona, širom tla Prirode.

Ne praćenje jednostranosti, uzimanje jednih strana polaritetnih ravnoteža sveta i odbacivanje drugih, već njihovo svestrano prihvatanje i pronalaženje konstruktivnih opcija u njihovom spletu, predstavlja put mudrosti. Dok nas, tako (za razliku od bilo totalne zaslepljenosti zemaljskim svetom prolaznosti uz zaboravljanje na divotu duhovnog sveta, ili blanko, inertnog plutanja nebeskim visinama sa zaboravljanjem na saosećanja sa zemaljskim putanjama ispod nas), bilo pružanje naših ruku nadole, a glave gore – tj. nesamo-svestno delanje u svetu sa utopljenošću čistog uma u oblacima nebeskih, neprolaznih, religijskih misli – ili ruku nagore, a glave dole – tj. predanom stopljenošću sa lepotom zemaljskog sveta i uznošenjem cvetova naših spoznaja ka nebeskim visinama, dopuštanju da se »zagrcnemo« od lepote u susretu sa divnim, plemenitim težnjama bića koja nas okružuju – čini uravnoteženo kreativnim, mudrošću obasipajućim ljudskim bićima, bićima koja niti ispršeno (i suštinski krhko, kruto i nefleksibilno) pokušavaju da prebrode »zidove« njihovog pružanja prema svetu, niti povijeno i pogrbljeno klonu pod teretom briga koje nose ovi »zidovi«, već ravnotežno, hrabro se susretajući sa svim branama i blokadama nesmetanog toka prostiranja svetlosti njihovog duha i životnosti prema čitavom svetu, i pretvarajući ih u kreativne opeke priobalskih zdanja, svetionike sa lepršavim pogledima na more života, postaju bića koja su odrazi savršene, fleksibilne ravnoteže unutrašnje snage i milostivosti, ravnoteže predanosti Nebu i Zemlji, svetu neprolazne duhovnosti, unutrašnje čistoće Sunca duše u nama sa jedne, i zemaljskoj, prolaznoj lepoti, plesu svetlosti i tame u kome se rađaju plodovi radosnih usklika prirodnoj slavi sa druge strane.

»Za one koji misle kao mi, sve stvari plešu sobom: one dolaze i pružaju ruke i smeju i odlaze i vraćaju se. Sve ide, sve se vraća; večno se obrće točak postojanja. Sve umire, sve se rascvetava opet; večno tekući godinom postojanja. Sve se cepa, sve se isceljuje nanovo. Večno gradi sebe ista kuća postojanja. Sve stvari se rastaju, sve stvari opet pozdravljaju jedne druge. Večno istinit prema sebi ostaje prsten postojanja. Svaki tren započinje postojanje, oko svakog 'Ovde' okreće se lopta 'Tamo'. Sredina je svuda. Kriv je put večnosti«, tešile su u ovom duhu šumske životinje klonulog Zaratustru, pokazujući mu na večnost Prirode, večnost koja dolazi do izražaja kroz neprekidne cikluse postojanja, te da svaki izlazak i zalazak Sunca, svako rađanje dana i noći, predstavlja samo posledicu obrtanja Zemlje u beskrajnom toku vremena⁴³. I premda je Artur Šopenhauer započeo svoje najčuvenije delo rečima: »Svet je moja predstava': ovo je istina važeća u odnosu na svako životno i saznajno biće, premda je samo čovek može prineti u reflektivnu, apstraktnu svesnost. Ako zaista učini to, filosofska razboritost sviće nad njim. Tada mu postaje jasno i sigurno da on ne vidi sunce i zemlju, već samo oko koje vidi sunce, i ruku koja oseća zemlju; da svet oko njega postoji samo kao predstava, drugim rečima, samo u odnosu na drugu stvar, naime ono što predstavlja, a to je on«¹⁵⁴, i premda se slažem da je svet naša predstava, mi ipak nikada ne vidimo zaista ruke i oči koje suštinski ko-kreiraju naš svet u dodiru sa Prirodom, već samo percepiramo plodove ovih dodira, usled čega Sunce i oči koje vidimo predstavljaju samo plodove puta koji se pruža između izvorno božanskih temelja Prirode sa jedne i naših duhovnih temelja sa druge strane. Naše oči i ruke tako su samo odrazi nekih dubokih očiju duha i jezgrovitih prostiranja zraka zvezde našeg srca ka bićima sveta, a slično tome, i naše Sunce kakvo ga vidimo danas samo je odgovor na bogatstvo duha skriveno u srcu našeg bića i odraz našeg stadijuma u beskrajnoj evoluciji, beskrajnom kretanju na putu pravedničkom koje je »kao svetlo videlo, sve većma svetli dok ne bude savršeni dan« (Priče Solomonove 4:18), kretanju ka sve čudesnijim i zadivljenijim zalascima i rađanjima Sunca i metaforama jedinstva uma i Prirode, jednote koja daje život i poziva stabljike klica prirodne evolucije da se vinu uvis ka nebeskim predelima čistote i duhovnosti. I na ovom putu znajmo da se, slično kao što kružni pokreti naših koraka superponirani na linearnu podlogu rezultuju u kretanju unapred, stalno kretanje »dva koraka napred, jedan korak unazad« u linearnom toku vremena, kretanje koje nam ponekada može izgledati kao uzaludno, besmisleno i protraćujuće vrćenje u krug, kroz neprimetne galaktičke i civilizacijske spirale nas vodi zaista unapred, putem beskrajnog toka evolucije, sve veličanstvenijih i blistavijih dodira božanskih Sunaca i očiju Prirode.

Stoga, ne bitka za uvećanje jednih strana polariteta Prirode na račun eliminacije drugih čini put održanja našeg akrobatskog hoda duž tananih, srednjih Puteva života i prostiranja skladne i sveprožimajuće muzike našeg bića sa svakom našom mišlju, sa svakim otkucajem crca i pokretom, već samo »uravnoteženje rađa trijumf«¹⁴⁸, kao što je smatrao SunCe. Ne sebična zgrtanja ili očajavajuća odricanja od sebe, već naizmenična približavanja i udaljavanja poput titraja žice gitare života, uzimanja prane Prirode sa svakim našim udisajem, meditativnom predanošću i inspirativnom mišlju sa jedne, i kreativna davanja čitavog našeg bića svetu sa druge strane, slobodna hranjenja ostavštinama religioznih, umetničkih i naučnih tradicija ljudske kreativnosti, prisutnih i u svakom detalju našeg sveta (jer svaki šum i svako zrnce prašine Prirode govore priče o bezbrojnim ljudskim težnjama i doživljajima sveta) sa jedne, i kroz ljubav – koja kao u igri tenisa sve daje, doprinoseći radosti bića u dodiru – stvaranje dela koja će stajati u slavu i dobrobit čitavom čovečanstvu sa druge strane (jer, samo kroz zavet o umotavanju svih naših utisaka u čarobne poklone naših dela koji će produhovljavajućim snovima obasipati bića sveta, okolnosti sveta će se usklađivati tako da se neprekidno konstruišu putevi koji nas vode ka ostvarenju susreta sa datim utiscima), čine puteve istinskih harmoničnosti i otkrivanja blaženosti postojanja, trijumfalnog uzdizanja duha našeg bića poput »ruku« sazvežđa Oriona, postajanja našeg bića, u miru duha sveprihvatanja i mudrog iznalaženja srednjih Puteva u svakoj situaciji, nalik partenonskim, svečanim i prašnjavim, ali devičanski posvećenim dorskim stubovima sa pogledom na more, činjenja da unutrašnji odsjaj našeg bića nalazi svoj put kroz naše oči koje postaju poput zamišljenih pogleda drevnih mermernih statua, budno uronjenih u nevidljivu, sveprožimajuću lepotu duše, poput odsjaja svetlosti sa površine mora prisutne u svakom deliću našeg sveta, te stapanja u čistu prosvetljenu svest istovremenog jedinstva i razdvojenosti uma i Prirode, njihovog neprekidnog čežnjivog spajanja i razdvajanja, beskrajnog plesa koji rađa divne talase i harmonije, čitave mlečne puteve radosnih prostranstava Kosmosa.

Čitav naš život i naši najkreativniji poduhvati podsećaju na kretanje duž neizvesnih ivica, osetljivih ravnoteža i srednjih Puteva, pružajući naše ruke obema prostranstvima u dodiru i pronalaženjem puteva njihovog prevođenja u prijateljske, duboko harmonične, zajedničke uspone. Hodanje po samim ivicama horizonata polja našeg znanja, iskustvenih izazova, pogleda na svet i nivoa umetničke začuđenosti, predstavlja najnaprednije poduhvate koji se ne karakterišu ni potpunim padanjem u metafizičke praznine nerečitih voda nepoznanice »sa one strane« predela naših konvencionalnih znanja, niti ziheraškim održavanjem u vodama predvidljivosti, ponavljanja, vrćenja u krug i stagniranja našeg znanja, već sanjanjima na ivicama, na linijama susreta vidljivog i nevidljivog, predvidljivog i nepredvidljivog, periodičnog i iznenađujućeg, fizike i metafizike, znanja i neznanja, cvetova i korena, zemaljskog i božanskog, i željama za divotnim uzajamnim širenjima i sve veličanstvenijim ogledanjima ovih dveju strana uređenosti sveta. I hrabrim hodanjima na ovim ivicama prirodnog reda i informativnih pejzaža ljudskog znanja, naša dela će uvek odisati prividnom nesigurnošću, poput akrobate koji saživljenom detetu koje posmatra njegov hod duž tanke žice, izgleda da svakog časa može pasti i da mu, stoga, neodoljivo mora držati palčeve i duboko se uzdati u sigurnost i srećnu odrednicu njegovog puta, usled čega uviđanja stabilnosti u nestabilnosti i obrnuto, istinske snage u fleksibilnosti i obrnuto, velike mudrosti u životnoj spontanosti i obrnuto, temelja Boga u svakom detalju Prirode i obrnuto, čine sliku jezgrovito zdravih i nebeski čistih razmišljanja i pogleda na svet.

I samo odstupanjima od trenutnih harmonija našeg bića i Kosmosa, od trenutnih stupnjeva u bajci rasta celokupne Prirode koja, poput zraka Sunca, u svojoj evoluciji širi talase duhovnih bogatstava i luči saznajnih začuđenosti u nedogled kosmičkih prostranstava, mogu se dostići još blaženija i savršenije uređena stanja naše životnosti i čitavog sveta. Iako se uporedo sa otvaranjem pupoljaka novih čudesnih grana životnosti i uspinjanja ka sve bogatijim saznajnim perspektivama, kroz ovakva odstupanja otvaraju i ambisi potencijalnih padova i propasti, u dubini srca našeg bića čuvajući vizije i nadanja svetlih puteva i horizonata koje će pred nama jednoga dana rasprostrti naša hrabra odricanja od ustajalih stabilnosti i svesrdne potrage za opštim duhovnim bogatstvima dodira životnosti bića i Prirode, znajući da se tajna istinske plodotvornosti i uspešnosti ljudskih dela ne krije u objektivnim procedurama i poštovanju unapred nacrtanih propisa, već spontanim traganjima za uvek novitetnim poljima duhovnih blagodeti, prožetim molitvenim željama za mirotvornošću, blaženošću i rađanju božanskih harmonija koje klice težnji jezgra našeg srca odašilju svetu pri svakoj našoj životnoj aktivnosti, činićemo da neprekidno sejanje semena naših izvornih težnji u polja sveta blistavo izrodi stabla znanja na čijim granama će mnoga deca sveta nalaziti sanjalačka utočišta i izvore sa kojih će srkati dragocene kaplje duhovnih saznanja. I kada su naše želje svetlo okrenute prema drugima, kada se iz naših nedara presijavaju duboke težnje za ulepšavanjem sveta, želje da prinesemo Sunce radosti u treptaje i vidokruge voljenih bića sveta, i naše prividno, logički izvedeno najneodrživije aktivnosti ćemo pretvarati u divne stepenice na usponima čitave ljudske vrste ka uzvišenim predelima duha, intelektualnom bistrinom vodopadnih i sveopštom ljubavlju obasjanih srca.

Stoga, ne besomučne težnje ka vraćanju u stara stanja tananih oscilovanja muzike našeg bića - podsećajući na krutu i arogantnu antenu koja se savijena hitro vraća u svoj ignorišući položaj - već predana prepuštanja spontanim traganjima za novim, sve uzvišenijim, bogatijim i čudesnijim talasanjima harmonija dodira muzike našeg bića i Prirode, za novim homeostatskim, dinamičkim, na relaciji između naše meditativne uronjenosti i težnji ka beskrajnom davanju uzajamno potencirajućim ravnotežama, čine put fleksibilne mudrosti i sjajne etike modernih vremena. Dok težnje ka neprekidnim vraćanjima na nivoe starih procedura odgovaraju dogmatskim ukrućavanjima našeg bića, svest o neponovljivosti i jedinstvenosti Prirode iz perspektive svakog bića, obasipa naš um cvetnom začuđenošću, zadivljenošću i pozivima ne na navikama uspavane i otupele poglede, već na budne, sjajno skakućuće radoznalosti pri našem neprekidnom, ne prepotentnom po-znavanju, već dečije nevinom u-poznavanju sveta, slobodnom uskakanju u spontane tokove naše imanentne životnosti. U skladu sa hrišćanskom teologijom, ne postoje pravila za pristizanje Božije milosti (Jov), buđenje svetlog, molitvenog i opčinjavajuće otvorenog srca našeg bića, već se ponekada i pored naše predane dobrote, suštinske mirotvornosti i negovanja tla divnih stabala vere u našem srcu, ponekada moramo susresti sa tamnim predelima, znajući da upravo rešavanjem ovih mračnih, problematičnih zapetljanosti našeg sveta suštinski obogaćujemo kako naše duhovne puteve, tako i celotnu životnost u svetlu njene neprekidne evolucije. Uspavanost u ponavljajućim predelima životnosti, analogna nestanku lepote kojom zrači naše biće, vodi i uspavljivanju čitavih tokova kosmičke evolucije, dok ponovno buđenje tragalačke zadivljenosti i svestrano obasjavajuće pažnje vodi pokretanju čudesnog karusela evolutivnog napretka dalekih kosmičkih zadivljenosti zvezdanim prostranstvima, šarolikim ko-kreativnim dodirima bića i Prirode i toplim, brižnim osmesima ljubavlju obasjanih, tiho plamtećih srca sveta.

Lakoća življenja je vazdušasto lepa i šećerlemasta, ali se u hrabrim susretima, u preuzimanjima odgovornosti za stanje čitavog sveta, u upitkivanjima »someone has to take the fall, why not me?«¹³², u stajanju na čelu kolone životnih molitvi, pitanja, nedaća i ljudskih želja, isusovskim, klečećim, samo-unižavajućim i druge-uzvišavajućim saživljavanjem sa izvorištima ljudskih osećanja, unesrećujućih i produhovljavajućih, te pronalaženju rešenja na sve njih, otvaranju puteva ka isceljujućim vodama i romantičnim šumovima morskih talasa, šumskih iglica, jablanova i radosnih slamnastih kosa Kosmosa, zaista iscrtavaju divotni putevi evolucije čitavog sveta. Ne u skrivanju od suštinskih pitanja koja more bića našeg sveta, od predela tame i nesklada, već u hrabrom istrčavanju iz naših hobitovskih jazbina bezbednosti i komfora ka predelima herojskih iskušenja, u predanoj posvećenosti saživljavajućem razumevanju ljudskih sudbina i izvornih težnji, i prebrođavanju ovih virova teškoća i neravnotežnih disharmonija, odstupanja od srednjih Puteva Prirode, pred jedrima našeg hrabro i svetlo usmerenog srca će se otvoriti nove plodne zemlje sveta. Jer, kada živeći za druge putujemo u jezgro našeg bića - poput mladog Sunca šaljući snopove naših molitvi posvuda po svetu, obasjavajući neke daleke cvetne latice, tužne poglede i čestice prašine -, dok se utonjenošću u jezgro našeg bića rasplamsava naša odlučnost u davanju čitavog sebe unesrećenim bićima sveta, pretvaranja našeg bića u most koji će ih sve prevesti do čudesnih obala saznanja i uviđanja zaboravljenih lepota srca njihovih bića, nalazimo se u divnoj, večnoj ravnoteži Puta, u hodanju neuništivim, srednjim stazama, naizmeničnog pružanja naših dlanova svim bićima sveta i utonjavanja u molitvene, nepresušne, draguljima duha obasute dubine našeg srca.

I znajući da »ne gledaj na lice njegovo, ni na visinu rasta njegovog...jer ne gledam na šta čovek gleda: Čovek gleda šta je na očima, a Gospod gleda na srce« (Samuilo I 16:7), predanost postizanju savršenih, sveprihvatajućih ravnoteža na dubinama našeg srca, buđenju iskrene milostivosti i čistote ne u našim plitkim izražajima ljubaznosti koji često prikrivaju razjarenosti koje struje dubinama našeg bića, već na temeljima našeg srca, znajući da kada su naše misli i osećanja svetla, jasna, prisebno utonjena i svepraštajuće, pomagajuće i saživljavajuće, ne tražeći ništa zauzvrat, okrenuta čitavom svetu, ne obazirući se na osude sveta, naše biće će zračiti božanskom lepotom sa svakim zvezdano treptavim trenom življenja. »Ne gradimo kule bez temelja, jer naš Gospod ne mari toliko za značaj naših dela koliko za ljubav sa kojom smo ih izvodili«¹⁴⁶, zaključila je ovim rečima svoje učenje Tereza Avilska, poput novozavetne priče o Mariji i Marti (Luka 10:38-42) nam otvarajući polja nepresušno primenljivog i večno usavršavajućeg znanja da ne inertni, navikama nahođeni postupci, površne poslušnosti, slatkorečivosti i izveštačene blagonaklonosti, već temeljne putanje koje rađa naše srce sa svakim otkucajem svoje muzike, čine svet zaista božanskim domom, te da se prisebnom utonjenošću u dubine našeg srca i iscrtavanjem toplih i plemenitih težnji, pokrenutih ljubavlju prema bližnjima, spontano rascvetavaju šumeće čistote na zvezdanim poljima naših saznajnih plovljenja i uzvišenih samo-spoznaja, daleki lepotni šumovi koji će udubljivanjem u njihove tačkaste, suptilne dragocenosti izroditi nova, sjajna Sunca na nebesima našeg uma, Sunca koja će osvetljavati puteve i opažajne detalje bezbrojnih novih očiju sveta, čineći da u svetlim poljima svojih saznanja ona radosno spoznaju tajne sopstvenih plodnih polja razmišljanja, razvoja suštinskih ideala i blagodetnih kreativnih podsticaja, te sopstvenih božanskih izvora postojanja.

Premda u objedinjavanju raznovrsnih pravaca razmišljanja i načina viđenja sveta u harmonične, držeće za ruke, uzajamno dopunjavajuće, potencirajuće i uvažavajuće vodilje na našim evolutivnim stopama, počiva vrhunska etika kreativnog razmišljanja, preduslov ovakvih objedinjavanja i koračanja srednjim Putevima sveta, držanja za komplementarne grane ljudskih ideala i njihovog privođenja u zajednicu našeg srca, jeste njihovo postojanje i prethodna dugotrajna izgradnja. Stoga, objedinjavanje kreativnih opcija razmišljanja i življenja u harmonične celine, traganje za srednjim Putevima širom našeg saznajnog sveta, čini samo jednu stranu istinski srednjeg Puta našeg stvaralaštva, dok njegovu drugu stranu čine aktivna razvijanja individualnih grana u susretu, bilo putem kontinualnih unapređenja sopstvenih stavova putem njihovog odražavanja od aktuelnih, problematičnih stanovišta sveta, pronalaženja divnih sinergetskih kombinacija u dodirima raznovrsnih ljudskih ideala, aktivnih, samostalnih iscrtavanja granica razmišljanja, odražavanja od polja zemaljskih nesavršenosti ka nebeskim prostranstvima duha, ili, sve u svemu, podsticanja razvoja sve veće i bogatije raznovrsnosti i čudesnosti stabla našeg znanja. Provozavši Arđunu duž predela susreta dveju vojski Bhagavad Gite, i upoznavši ga sa dualističkom uređenošću Prirode u okviru koje se kroz sukobe između odgovarajućih polariteta rađaju i evoluiraju božanski svetovi, Krišna mu naređuje da »ustane i bori se«¹⁴, zauzme jednu od strana u borbi, jer se samo na taj način unapređuje kompleksnost životnih susreta prividno isključivih, ali u svetlu evolucije celine komplementarnih ideala, i prostiru putevi razvoja sve čudesnijih saznajnih svetova našeg življenja. Isus je, takođe, u pojedinim trenucima vrednovao »mač i razdor« iznad »mira« (Matej 10:34; Luka 12:49-53), podsećajući nas da Božiji put ne čine samo težnje ka mudrom prosuđivanju, vaganju i uravnotežavajućem umirenju, već i devičanski viteške posvećenosti, hrabra uzimanja svetog mača našeg duha i odlučne borbenosti ne kroz osuđivanja, već spasenja bića sveta (Jovan 12:47), znajući da ćemo u tom putu osim prosvetljujućih, satvičnih očiju ispred naših puteva ostavljati iza nas i čežnjiva pružanja prema zvezdanom beskraju pitanja sa nečujnim, skrivenim odgovorima i zvezdanim brazdama nikada upoznatih saznajnih svetova, čije bismo žalosti mogli pretvoriti u radosne, sveobasjavajuće osmehe, stvarajući pri tome plodne susrete polariteta Prirode, svetlosti i tame, radosti i tuge, zadovoljstva i čežnje u kojima će se evolutivno rađati sve divniji, uzvišeniji i božanstveniji pogledi na svet. Sve što postoji, tako, čini Put Prirode, a aktivnim delovanjem, bez obzira na istinsku blagodetnost naših dejstava, uvek stojimo na putu građenja sve veličanstvenijih putanja životnosti, jer dok će patnje i nesreće u našem svetu kao odgovore nezadrživo rađati molitvena srca mira i dobrote, blagodeti i lagani tokovi života se moraju neprekidno odražavati od stvarnih ili potencijalnih razdora i nemira (što, kao što smo već primetili, i jeste suština Isusovih patnji kroz koje je spasao čitav svet (Tito 3:5-6), jer prisećajući ih se, naše biće će se na polju svojih unutrašnjih vrednosti odražavati ka visinama mira, dobrote i vrednovanja blagosti u našim pogledima na svet, znajući da su Budine jagode najslađe kada se uzbiraju na samim ivicima ponora¹⁹⁵) u svrhu njihovog održanja, u beskrajnom evolutivnom hodu Prirode duž linija njenih veličanstvenih srednjih Puteva. Sva dela bića Kosmosa, bez obzira na njihove učinke, stoga, možemo uvek sagledati kao povoljne znake na putu duhovnog razvoja nas i celotne Prirode, kao neponovljive trenutke divote, nadgradnjom kojih se možemo uzvisiti do samih Nebesa duha, čineći da sa božanstvenim očima koje prostirući ispred sebe svetle puteve i sjajne uzdanice, a iza raskošne zvezdane ćilime noćnog nebeskog sjaja, svaki detalj sveta ovenčavaju svetlim tračcima čistih, božanskih nadanja i radosti.

Sve, zaista sve, stoga, neumoljivo sledi Put Prirode i poseduje beskrajnu smislenost u svetlu beskonačno evolutivne celine, čineći da svaki detalj Prirode u našim očima postane poput malene sunčane čigre koja svojim postojanjem šalje oko sebe nepregledne nizove talasa svetlosti, predanim jahanjem na kojima možemo stići do blještavih saznanja i uvida u božanske tajne ko-kreativnih dodira našeg bića i Prirode. Znajući da se svaki potez bića sveta, svaka njihova misao, plemenita i harmonizujuća ili samo-uzdižuća i sukobljavajuća, mogu doživeti kao opeke u izgradnji sve čudesnijih pogleda na svet i panorama ozvezdanog Kosmosa, te sve bogatijih perspektiva spoznaje čudesnosti prirodnih dodira, divljenje i neosuđivanje u našim temeljnim orijentacijama prema svetu zamenjuju naša nikada potpuna i savršena vaganja između dobrog i lošeg, nepotpuna jer bi za njihovo savršeno razlučivanje bilo neophodno poznavati čitav kontekst kosmičkih kretanja, držati celokupnu mrežu prirodnih veza, globalnih efekata i dejstava u našem umu, iako znamo da je i najsavršenijem modernom kompjuteru već tri tela u sistemu, i to u okvirima determinističkog kretanja, dovoljno da ukine njegove mogućnosti perfektnog predviđanja ponašanja datog sistema. Iz ove perspektive se spontano razvija doživljaj važnosti ne analitičkog posmatranja i nezasitog prikupljanja, već življenja malenih saznajnih školjki koje nalazimo na obalama ljudskog znanja, uzimanja ih u srce i odlaženja da živimo zajedno sa njima i u najudaljenijim predelima sveta, predani cilju da ćemo i za njih naći put iskupljenja i spasenja, uzdizanja u polja večnih vrednosti i božanskog sjaja. Slično tome, probuđuje se i sveta svest da su naša posvećenost i najmanje uglednim i ljubopitljivim bićima našeg sveta, zavetno, prisebno i pažljivo pružanje našeg bića poput svetlog tepiha duž njihovih staza, te budno isijavanje našeg srca bićima sveta (jer »što vama govorim, svima govorim, bdite« (Marko 13:37)), preči od samo-svrsishodnih kontemplativnih nadgradnji logičkih sistema održanja naših apstraktnih ideala i vizija, s obzirom da nas svako lutanje lavirintima naših konceptualnih predstava bilo čega u Prirodi, vodi u srce našeg bića, te na sveti Put koji se neprekidno prostire prema bićima našeg sveta, čineći početak i kraj svake nauke, filosofije i teologije sveta, ukazujući nam, između ostalog, i da je svaki naš dodir sa bićima Kosmosa, prožet ravnotežom Puta, u stanju da izrodi mora zvezdanih perli na našim saznajnim horizontima, beskrajne plešuće orijentire koji će našem duhu u trenucima usamljenih putešestvija toplinom pokazivati prave, saznajno blistave putanje.