Etika modernog življenja Vuk Uskoković

ravnoteža, često pozivanjem na naglašavanje zanemarenih polova u bezbrojnim aktuelnim polaritetnim susretima našeg sveta. Stoga, ne življenje samih etičkih ideala o kojima priča ova knjiga i koji čine centralne teme njenih poglavlja, već buđenje srednjih Puteva kao harmoničnih spojeva svih eksponiranih etičkih ideala sa njihovim suprotnostima, čini put zaista velike i sjajne mudrosti. Tako, na primer, vrata nastajanju i egzistenciji osećanja čuđenja su otvorena samo zato što postoje unapred kategorizovane celine sveta naše percepcije koje uzimamo »zdravo za gotovo«, čijem postojanju se u trenucima naših čuđenja nečemu drugom, ne čudimo. Čuđenje je, drugim rečima, moguće samo zato što postoji nešto čemu se u datom trenutku ne čudimo, nešto što je trenutno stabilno i nepreispitujuće utemeljeno u svetu naše percepcije i saznanja. Slično tome, svaki eksplicitni zaključak našeg razmišljanja je uslovljen postojanjem izvesnih implicitnih pretpostavki i predrasuda našeg sistema rezonovanja. Zatim, uzajamne promene našeg bića sa svakim novim životnim i saznajnim susretom, sa svakim trenom našeg postojanja, bivaju kreativno osmišljene samo u odnosu na izvesne prividne nepromenljivosti. Ne samo da samo relativna, ali ne i apsolutna kretanja mogu biti smisaono definisana, te da svaka promena neizostavno mora biti promena u odnosu na neku prekoncipiranu nepromenljivost (pri čemu, primetimo, točak koji se brzo okreće, koji se intenzivno menja, izgleda kao da je nepomičan¹⁵³, te samo spore i opiruće promene ostavljaju utisak očiglednih promena, dok nas potpuna i spontana prepuštanja promenama našeg sveta i bića stapaju sa centrom obrćućeg anahata točka našeg bića, sa prazninom i prividnom »beskorisnošću« u kojoj počiva jezgro njegove korisnosti i cikličnog sjaja), već i uzajamne promene kao crte puta Ljubavi, bivaju duhovno osmišljene upravo jer opstaju dragocenosti našeg sveta čijem smo očuvanju brižno posvećeni. Rađanje sjajne, potpuno neosuđujuće i čiste svesti Puta je uslovljeno opstajanjem i izvesnih, prosuđivanjem utemeljenih crta našeg perceptivnog i saznajnog sveta. Spoj periodičnosti i neponovljivih novitetnosti je imanentan u svim prirodnim sistemima, čineći ih spiralnim odrazima harmonije uzajamnih vraćanja, samo-obnavljanja, samo-ostvarenja i kontinualnog kretanja unapred, usled čega prividne periodičnosti ponavljanja putanja našeg sveta, udahnjujući neophodnu stabilnost prilikom koordiniranja našeg bića prostornim ambijentom našeg sveta, čine nužnu komplementarnost meditativnoj svesti Puta i blještavoj slobodi neosuđivanja, pretvaranju našeg uma u praznu posudu poznatog Zen koana. Kada bi savremena razmišljanja bila okarakterisana dominacijom »praznine« čistog uma i instinktivne predanosti nad pažljivim pletenjima logičkih veza i harmonija, posvećenosti haosu koji rađa plešuće zvezde¹¹⁶ nad delanjem u skladu sa prirodnim redom, kada bi se ljudska bića, opčinjena sanjivom zadivljenošću, bezglavo zaletala ka saznajnim, pragmatičnim i evolutivnim ponorima sveta, verovatno bi i moje knjige pozivale na racionalističko vrednovanje logički stabilnog razmišljanja; jer u ravnoteži stabilnosti razuma i majske lepršavosti mašte opstaju zaista plodotvorne i evolutivne duhovne ravnoteže, dok krajnosti u jednom slučaju, slučaju dominacije reda nad slobodom, vode nekreativnim, robotizovanim ukrućenostima, a u drugom slučaju, slučaju prevladavanja sanjalačke lelujavosti nad razumskom proračunljivošću, vode neodgovornim, nerazumnim i šizofrenim saznajnim i emotivnim plutanjima bajnim talasima sveta. Dalje, osvrtanje unatrag podrazumeva kretanje unapred, neprekidno, premda promišljeno, zastajkujuće i zapitkujuće koračanje na putevima naših duhovnih napredaka. Kada god pred nama iskrsnu po jedan put, jedna staza, jedna vrata, kada god se u našim razmišljanjima iskaže samo jedna manifestovana osobina kao ključ napretka našeg sveta, znajmo da u dugim razdobljima samo ravnoteža između njih i njihovih odgovarajućih suprotnosti predstavlja tajnu zaista plodotvornog, održivo evolutivnog delanja, čineći da pronalaženje i praćenje puta Trojstva, svetog Duha, tananih granica koje se pružaju između polariteta sveta predstavlja tajnu iscrtavanja nebeske dobrote i mudrosti na zemaljskim površima. Povećanje broja opcija prirodnih sistema je kroz njihovu evoluciju harmonično, uzajamno potencirajuće usklađeno sa prirodnim ograničenjima njihovih potencijala kretanja, delovanja i razvijanja, čineći da mudri spoj beskrajnog grananja i otvaranja uskih puteva, puteva koji zaista »vode u život« (Matej 7:13-14), čini put svetle, kraljevske edukacije. Predanost našeg bića jednim životnim predelima podrazumeva uskraćivanje naše blagomernosti drugim, usled čega davanje i uzimanje, predana posvećenost i uskraćivanje, poput udisaja i izdisaja, plime i oseke, stresa i relaksacije prirodne muzike čine komplementarne polove našeg kreativnog delanja. Kriterijumi selekcije su, takođe, imanentni i prilikom naše orijentisanosti ka prihvatanju bića, detalja i beskrajno malenih talasića sveta, jer kolika god da je naša otvorenost prema sveopštem prihvatanju blagodetnih uticaja Prirode, bezbrojni detalji našeg sveta će nužno ostati uskraćeni naše blažene pažnje. Pronalaženje srednjih Puteva, stoga, jeste put mudrosti o kome priča čitava ova knjiga. Čvrstim stajanjem na korenima naše tradicije, vere, božanskih nadanja i plemenitih, isceljujućih vizija, te pružanjem naših ruku, dlanova - sa kojih teku reke Jordana našeg srca, prelivajući se duž bića sveta, čisteći njihova čela od zemaljskih nečistoća i u blistavom svetlu vere obasjavajući njihove poglede - i čitavog bića ka nebesima, stapanjem nebeske božanstvenosti, nebeskog Puta sa našom zemaljskom krhkošću i biološkom osnovom postojanja, znajući da naše biće i Priroda u ko-kreativnim dodirima iscrtavaju svaki kvalitet, svaku crticu našeg sveta, te da igra temelja i konteksta rađa lepotu svakog detalja našeg sveta, rasplamsava se divni i blagi olimpijski plamen u našem srcu, plamen mira i ljubavi, čineći isusovski put o kome propoveda ova knjiga.

I suočeni sa teškoćama, nedoumicama, sumnjama, solomonski i isusovski raspećujućim raskršćima na našim duhovnim putevima, znajmo da je potraga za ravnotežama, sveopštim prihvatanjima i pronalaženjima srednjih, sveujedinjujućih Puteva, put rađanja Sunca istinski održivih harmonija i blagodetne evolucije životnosti našeg sveta. A na tom putu, detaljno i prisebno upoznavanje tame, nesklada i neravnoteža našeg saznajnog sveta, harmonija reka koje struje našim bićem, prostiranja naših težnji i dejstava ka čitavom svetu, te celotne Prirode, neophodan je preduslov postajanja svetih bića koja spontano iscrtavaju prosvetljujuća rešenja na najrazličitijim problematičnim poljima sveta, postajanja »dobrog drveta« (Matej 7:18), drveća koja rađaju harmonije i plodna dela čega god se uhvatila, neprimetnih gu-rua, bića koja unutrašnjom svetlošću (»ru«) spontano rasteruju tamu neznanja (»gu«), te zemaljskih anđela, istovremeno starinski prašnjavih i pamučno belih krila, predanih bića koja spontano izvode (čarima maje zasenjena i u nepreglednim lavirintima misli i opsedajućih želja zalutala) bližnje iz pećina zabludelosti, uspavanosti i vezanosti na budne, ushićeno talasaste, šaroliko obojene svetlosti dana, na trenutke produhovljenog divljenja odsjajnom plesu sunčeve duge na tananim suzama naših divnih saznajnih i etičkih težnji, blago održavanim na trepavicama naših pogleda na svet, na milim i suptilnim ravnotežama našeg akrobatskog hoda srednjim Putevima ko-kreativnih dodira naših najdubljih težnji i ideala sa zvezdanim vodiljama božanske Prirode. I sa idealom ravnoteže Puta na našim dlanovima, idealom duhovno obasjavajućih dodira odgovornosne utonjenosti u jezgro težnji našeg bića sa jedne, i naše predanosti stvaranju srca dobrote u svim bićima sveta sa druge strane, obasjaćemo i Isusov ideal: »Milosti hoću, a ne žrtve« (Matej 9:13), znajući da ne samo-žrtvovanja u vidu pasivnog utonjavanja u slepa, neprisebna i za skute drugih bića održavajuća dobročinstva čine isusovski put, slično kao ni potpune opsednutosti sopstvenim blagostanjem i spasenjem, već da blagi i sunčani, miloski pogledi koji se blještavo rađaju sa svakim trenom življenja, sa svakim našim dodirom sa bićima sveta, uviđajući mora prosvetljujućih podsticaja i jezgrovite lepote u svim prividno tamnim predelima sveta, čine put duboke etike i mudrosti. Stajanjem u susretu sa putokazima tipa: »Iscelitelju, izleči sebe« (Luka 4:23), stoga znajmo da se svako naše isceljenje odvija kroz izgradnju ravnoteže Puta, prosvetljenja najdubljih klica naših težnji i prostiranja svetu sa jedne, i predanosti pružanju nevidljivih cvetova dobrote iz dubina našeg srca bližnjim bićima sa druge strane. Jer, ne u očiglednim rečima i eksplicitnim izrazima, već u ispletanju nevidljivih niti dobrote sa srcima bližnjih bića, u skladu sa Isusovim rečima: »Ostavljam vam mir, dajem vam svoj mir. Ne dajem vam kao što svet daje« (Jovan 14:27), iscrtava se put mudrosti i sveopštih, uzajamnih isceljenja našeg bića i sveta. Ipak, znajmo i da je probuđeno poverenje sa saznajnih temelja bića ka kojima su usmerene naše isceljujuće želje neophodan preduslov otelotvorenja naših svetlih vizija, te da uvek put, dodir blagih prisebnih poverenja dveju strana nevidljivih mostova saosećanja i ljubavi koji se pružaju između srca bića Prirode, krije tajnu istinske blagodetnosti naših predanih delanja; jer »ja sam došao na svet kao svetlost, da nijedan – koji veruje u mene – ne ostane u mraku« (Jovan 12:46). Nisu, dakle, naše eksplicitne reči i izrazi ti koji zaista nahode naš svet u smeru dobrote i milostovosti, već mirno more našeg srca i topli vetrovi naših tihih, najdubljih težnji koji, ne znajući odakle pristižu, mrse kose bića Prirode i pozivaju ih da se osvrnu i upregnu svoja jedra u njihovim smerovima, a održavajući tananu ravnotežu Puta, nezavisno od reči, tema i poenti naših ekspresija, naše biće će posvuda, neprimetno odašiljati talase blagodeti, harmonije i duhovnog sjaja.

»Čovek sprema srce ali je od Gospoda šta će govoriti« (Priče Solomonove 16:1), učio je car Solomon da kada je naše srce obasjano toplim i plemenitim težnjama, kada sve životne poklone primamo na temeljima poverenja i uverenosti u božanske osnove svakog bića sveta, u svaku crtu sveta kao nezadrživu stopu na evoluciji života ka sve čudesnijim saznanjima i pogledima na svet, znajući da »poklon je dragi kamen onome koji ga prima, kuda se god okrene napreduje« (Priče Solomonove 17:8), naše biće će spontano, sa svakim trenom življenja obasjavati čitav svet, pretvarajući mnoštva zadivljenih zvezdanih pogleda u čudesne saznajne dragulje, u sjajne, istovremeno duboko religiozne i monistički čiste vizionarske svesti. I sva naša dela, nezavisno od njihovog prividnog značaja, izvođena na temeljima brižnosti i pažnje prema bližnjim bićima, nadasve će širiti talase blagostanja i radosti; »jer, slavan je plod dobrog truda: i koren mudrosti nikada ne nestaje« (Mudrost Solomonova 3:15). I kada je naše, duboko uzemljeno i nebeski predano biće precizno naštimovano u skladu sa Putem našeg srca i Prirode, kada reke naših saznanja neometano plove u harmoniji sa svetom, umesto neprekidnog poređenja i izbiranja između povoljnih i nepovoljnih, dobrih i loših puteva, svaki put postaje dobar put, čineći da negovanjem temelja našeg srca spontano plovimo ka divnim lukama životnosti, sa srećnim i duhovno obasjanim pogledima, očima koje će jednog dana, poput Sunca iznad morskog horizonta, večnom lepotom obasjati svet.

Put našeg življenja predstavlja neprekidno učenje, radosno koračanje beskrajnim stazama evolucije Prirode, mudrim i prisebnim prevazilaženjem prepreka neznanja i pretvaranjem naših pogrešaka u divne stepenice opšteg napretka. I na tom putu, Priroda nas kroz izgled našeg sveta neprekidno suočava sa refleksijama naših najdubljih težnji, samostalno nevidljivih crta našeg bića, čineći da »sada gledamo kao pomoću ogledala – u zagonetki, a onda ćemo licem u lice« (Korinćani I 13:12), da neprekidno budno moramo osluškivati suptilne putokaze jezika Prirode, u najmanjem šumu vetrića ili crtici Prirode prepoznavati najčudesnije izraze prirodne poezije, orijentire koji vode ka srcu našeg bića.

I na tom putovanju ka jezgru našeg bića, ali i ka sveprisutnim, skrivenim i sveprožimajućim temeljima Božije Prirode, znajmo da - slično kao što planete, nebeska tela koja reflektuju Sunčevu svetlost, uvek svetle jednakim sjajem, dok zvezde, tela koja zaista jesu kosmičke svetiljke i izvori života, neprekidno trepere – naši usponi i padovi, radosni, sveobasjavajući osmesi i trenuci tužnih zamišljenosti, ushićeno i trijumfalno uzdizanje naših ruku ka nebesima i skrušeno žalosna kapanja suza stazama sveta, čine uzajamno prožimajuće puteve svih velikih duhovnih uspona. I poput planeta koje hitro promiču nebeskom sferom, i bića jureći za blagom svoje duše po prostranstvima sveta, neusredsređena na sopstvena duhovna izvorišta i sjajne, božanske putokaze na izvorima našeg srca, neprekidno ne nalazeći, već gubeći sebe lutaju predelima sveta, dok zvezde znaju da »ljubav je ostajanje«, čvrsto stajanje i meko, molitveno pružanje blaga naše duše na našim toplo okrenutim dlanovima svim bićima, cvrčcima, potocima i drvećima sveta. I brižnim treperenjima našeg bića, ne jednoličnim, ujednačenim i uniformnim svetlim poljima naše svesti, već neprekidnim preispitivanjima i prelamanjima sjajne svetlosti našeg duha kroz vazdušasto talasaste slojeve našeg saznajnog i vrednosnog uobličavanja sveta, te iskrenim i svepoistovećujućim saživljavanjima, zvezdano treptećim, naizmeničnim radosnim bezbrižnostima i strepećim utonjavanjima, sjajnim radostima i tamnim problematičnostima, vedrim harmonijama i oblačnim plovidbama, oboženim otvaranjem i tužnim zatvaranjem latica našeg srca, rascvetavaju se cvetovi zaista svake mudrosti.

Poput biljaka koje u obilno navodnjenim sredinama teže plitkom rasprostiranju svojih korenova, dok se u potrazi za podzemnim vodama sušnih doba i tračcima svetlosti rasta u hladovinama čvrsto ukorenjuju i uvećavaju svetlosno osetljive površine, čineći svoje »saznajne interfejse« ne mlitavo neosetljivim i lagodnim, već budno i široko opruženim, prijemčivim na i najmanje kapljice dragocene vode i svetlosne talasiće, i ljudska bića u obilatim i bogatim sredinama postaju duhovno mlaka, nemarna i uspavana, dok se u trenucima teškoća i nepoklapanja naših svetlih očekivanja i nadanja sa izgledima našeg sveta otvaraju vrata kako očajavajućih uvenuća, tako i sve dubljeg utemeljivanja našeg bića u nevidljivim i skrivenim, duhovnim izvorištima kaplji mudrosti, našeg istinskog ojačavanja, ne kroz raspilavljenu pasivnost izbora apsorpcije uticaja sredine, niti kroz krutost naših kriterijuma selekcije, već kroz rast fleksibilne osetljivosti i otvorenosti interaktivnog doživljaja sveta putem revnosnog rasplamsavanja divnih, plemenitih težnji u našem srcu, predanosti traganju za putevima rešenja i prosvetljenja tamnih neskladnosti našeg sveta. Jer, naše velike želje, plamteće posvećenosti marljivom delanju za opšte dobrobiti, zaista, neprimetno, čine naša dela briljantno blistavim, nečujno nas čuvajući od saplitanja pri uspinjućim koracima duž staza našeg duhovnog napretka. I na tom putu, znajmo da slično kao što su najtamniji trenuci noći prisutni neposredno pre trena svanuća^34,83, čineći i najneskladnije crte sveta glasnicima nezadrživosti rađanja svetlih, vedrih i srećnih vremena, i paradigmatski obrti puteva našeg saznanja, prosvetljujuća svanuća idejnih polja našeg uma se odigravaju u kriznim vrhuncima doživljaja naših nedoumica, strepnji i nejasnoća, trenucima koje duboke plamteće želje našeg srca, vodilje konceptualnih pronalazaka njihovih rešenja - istovremeno naglo, ali i poput svakog praskozorja, nežno i blago utopljavajući svetlucanja zvezdanog mnoštva u jasnoj svetlosti sveosmišljenosti i jedinstva, uviđanja svega na Putu Prirode - obasjavaju sjajem duhovnih temelja našeg bića. »I Gospod povika glasno govoreći: 'Moja moći, moja moći, izdala si me'. I rekavši ovo, postade uzvišen« (Petar 5:5), opisani su trenuci Hristovog raspeća i nebeskog uzdignuća u nekima od apokrifnih jevanđelja, podsećajući nas na tananu granicu koja spaja krhke i prolazne životnosti, trenutke očaja, nemoći i beznađa sa sjajem božanske večnosti, nepregledne lepote i duhovnosti. Svaki tamni trenutak našeg življenja, stoga, jeste znak blještave svetlosti jasnoće i prosvetljenja koja nas čeka iza ugla hrabrog, otvorenog, iskrenog i predanog susreta našeg svetlog srca sa njihovim zamršenostima i nejasnoćama. I naše sjajne težnje, ispunjenosti srca lelujanjima plemenitih i blagodetnih osećanja činiće da sve neskladne putanje, misli i ideje sveta, njihovim prihvatanjima i osmišljavanjima u sve čudesnijim kontekstima Puta Prirode, prevodimo u svetle znakove, sijajuće zvezde-vodilje na uspinjanjima čovekolikih krhkosti ka zvezdanim, bogolikim večnostima.

Jer, dokle god naše najdublje težnje, temeljni orijentiri naših dejstava, pokreta, misli i ideja u svetu, budu odisale brigama za našim sopstvenim blagostanjem, pokazivanjem na sopstvenu uglađenost i čistotu, te veličanjem i slavljenjem samoga sebe u očima drugih, i svi naši pokreti i pružanja prema svetu će biti prožeti nelagodnostima, bezrazložnim tremama i sramotnim samo-svestima (koji, kao i uvek u Prirodi, predstavljaju suptilne znake da nešto nije u redu sa našim temeljnim težnjama), a kada se umesto neprekidnog implicitnog upitkivanja: »Šta je dobro za mene«, počnemo ispunjavati morem prosvetljujućih talasa božanstvenih brižnosti prema bližnjima, nečujnim pitanjima: »Šta je dobro za tebe?...Kako ja da pomognem svetu?«, oličavajući ne naše sebične i sujetne, samo-slavljeničke utemeljenosti, već uzvišene, plemenite i produhovljene susrete sa nejasnoćama i zapletenostima našeg sveta, te odlučne orijentisanosti ka njihovim prosvetljujućim rešenjima, i naše biće će spontano, sa svakom mišlju i pokretom sejati širom sveta nevidljive, opčinjujuće i blagodetno umirujuće talase dobrote, isceljujućih inspiracija i nebeskih, svetlih i divotno prozirnih harmonija.

Umesto strepećeg, krutog, uplašenog i stresnog sprečavanja prirodnog ispoljavanja našeg neznanja, nesigurnosti, ljudskih krhkosti i nemoći, sa stavom brižne okrenutosti ka uvećanju dobrote i blagodeti pogleda na svet bližnjih bića, sva naša prisilno ispravna održanja, krute i neprirodne, ignorišuće, samo-svestne odlučnosti i zombirane fiksiranosti, zajedno sa strahovima od dodira naše prirodnosti sa drugim bićima, skidanja svih velova tajne sa naših spoljašnjih izraza, preobražavaju se u milo, spontano postajanje onoga što jesmo, doživljavanje jedinstva kako sa zemaljskim osnovama našeg porekla, tako i sa nebeskim sjajem, čineći da se naše biće prosvetli svešću da sve je Jedno i znanjem da sa iskrenom prisnošću uvek možemo obgrliti svaki komadić naše zemlje i opet se okrenuti ka zvezdanim izvorima u našim divotnim začuđenostima. Jer, ne skrivanjem, već otvorenim ispoljavanjem naših mana i pogrešaka, radovanjem kako našim posebnostima, tako i uzajamnim jednakostima razvijamo put našeg i opšteg mudrog usavršavanja. Tek kada se sve naše gadljivosti i odbojnosti pretvore u uočavanje lepote i dragocenosti koja prevazilazi sve muzejske eksponate u svakom deliću Prirode, ka beskraju će se otvoriti staze našeg duhovnog hoda. Put svake duhovnosti, stoga, nije priželjkivanje i iščekivanje sopstvenog iznenadnog prosvetljenja, već stapanje u saživljavajuće jedinstvo sa bližnjim bićima našeg sveta, žrtvovanje sve veće svetlosti koja se na ovom putu Ljubavi rađa u nama, o čemu nam i metafora Hristovog raspeća i vaskrsnuća priča. Svi i najmanji znaci naših uplašenosti, potencijalnih patnji, nelagodnosti i sva odstupanja od čistih, svetlih ravnoteža u životnom putovanju našeg bića, stoga, predstavljaju divne, božanske znake da moramo prosvetliti temelje našeg bića čistim težnjama ka pružanju čitavog našeg bića, svih naših zvezdanih ideala i snova poput čarobnih ćilima pred stope bića našeg sveta¹⁶⁵. Divne ravnoteže Puta koje se rađaju u ovakvim našim nadanjima, čineći da se u našim trenucima ljubljenih stopljenosti ne odričemo prisebnih odgovornosti, niti da u premišljanjima naših odluka u dubinama našeg srca zanemarimo lepotu bića koja nas okružuju i njihovu dragocenost jednaku držanju čitavih zvezda na našim dlanovima, već da se uzajamno talasamo između naših prisebnih odgovornosti, mirne i meditativne utonjenosti u more naših najdubljih težnji sa jedne, i predanosti našeg bića, svake naše misli i ideje prosvetljenju čitavog sveta sa druge strane, jesu ideali puta mudrosti i Ljubavi, o čijem procvatu čitava ova knjiga svedoči.

Poput Sunca koje donosi nasušnu, oživljavajuću svetlost tamnim i inertnim skamenjenostima sveta, dok u već osvetljenim i životnim predelima predstavlja samo blage zvezdane odsjaje i povode naših čuđenja i divljenja, i naše misli, ideje i pogledi moraju ne uzmicati od tamnih, nemirnih i zamućenih predela našeg sveta, već upravo na njima ostavljati čiste tragove naše pažnje i mira, upravo od njih odražavati kreativne uzlete naših ideja i plemenitih težnji, razbistrujući i blagosiljajući tužne i zapostavljene, ali bezmerno dragocene i divotne predele sveta, znajući da »lekar nije potreban zdravima, nego bolesnima...i bićeš blažen što ne mogu da ti uzvrate; uzvratiće ti se o uskrsu pravednih« (Matej 9:12...Luka 14:14). I našavši se utopljeni u tamnim nejasnoćama našeg sveta, namesto očajavanja i nezadovoljstava, bude se svete predanosti našem misionarskom putu kojim odzvanjaju dubine našeg srca, suptilnim, izvornim inicijacijama sjaja naše duhovnosti, večne radosti i poverenja u božanske putokaze svakog detalja, trenutka i bića Prirode, te spontanih prosvetljenja mnogih tužnih, zaklopljenih saznajnih latica našeg sveta, činjenja ih ushićeno radosnima, slobodnima i ne kruto i borbeno, već graciozno i miloski hrabrima.

Put svake naše uspešno odigrane životne transformacije se najčešće ne pruža stazama iznenadnih, supernovičnih prosvetljenja, naglih i direktnih prelaza iz tamnih zamršenosti u zaslepljujuće, sveobasjavajuće osvetljenosti bez igre prelaznih, blago zvezdanih, svetlucavih vodilja, malenog sjaja mnoštva luka naših nadanja, već saznajnim predelima postepenog, blagog i pažljivog pretvaranja zvezdanog mnoštva u religiozno znanje o sveprožimajućim nitima jedinstva, poput rađanja granitnog sunčanog jutra iz draguljasto letnje, ozvezdane noći. Na putu postajanja naših divnih vizija, najdubljih muza našeg bića, oživljavanja svetlih ideala, skrivenih u jezrgu našeg bića, iskazivanja anđeoske topline i kreativne bodrine sa svakim našim pokretom, pogledom i izrazom, ne očekivanje naglih prelaza iz naše sanjivosti i učmalosti u življenje svetlih snova, već postepeno, korak po korak uz pogrešku po pogrešku, kretanje na putu ka predano održavanim idealima na horizontima našeg uma čini put njihovog otelotvoravanja. Jer, želeći da postanemo božanstvena bića, bića preplavljena ljubavlju za sva stvorenja sveta, dišući i živeći sa svakim našim pokretom i mišlju naše blagodetne vizije, neprekidno se, ni sami ne primećujući, krećemo na putu njihovog postajanja. Poput blještavih odsjaja Sunčeve svetlosti sa površine mora, nepredvidljivih poskakivanja koja se u daljini pretvaraju u kontinualnu i jasnu prugu svetlosti, i naše postajanje naših najsvetlijih težnji se pruža kroz nizove malenih pogrešaka, suptilnih nesigurnosti, drhtavih i osetljivo treperećih otkucaja srca, te saznajno poskakujućih upitkivanja i premišljanja, sve dok se jednoga dana, ni sami ne znajući kako, ne zateknemo na samoj prugi svetlosti, shvatajući da smo postali ono o čemu smo nekada čežnjivo sanjali.

Težnje ka iznenadnim, naglim, šaroliko psihodeličnim idealima prosvetljenja, skladne sa savremenim vrednovanjima veličine, glasnoće i moći naspram malenosti, skromnosti, tihoće, blagosti i predanosti nenametljivim osluškivanjima huma Kosmosa, pretvaraju se u znanje da postepena, vredna i dugotrajna prostiranja puteva čistote i ne saznajne za-majanosti, te razumevajuće i verske zamagljenosti, već duhovne i racionalne bistrine i jasnoće, čine staze istinskih prosvetljenja, postajanja našeg uma čistog poput miloske suze iznedrene iz saosećajne utonjenosti u sebe samog, ravnoteže Puta našeg duhovnog oka. Da bismo kraljevski razumeli čudesne Puteve Prirode moramo najpre pažljivo i poslušno osluškivati njene šumove i, zaista, u svakom vremenu je bivanje davidovske, pigletovske, čarli-čaplinovske, miki-mausovske i đepetovske malenosti ključ buđenja svevišnje lepote u pogledima na svet bližnjih bića. I na ovom putu ulaženja u najveće dubine našeg srca, dostizanja otkrovenja da »sve što treba otkriti jeste ono što smo sakrili od sebe samih«³⁷, prosvetljujućeg obasjavanja i povezivanja svih prividno razdvojenih i nemarno povezanih delića, predela i predstava našeg sveta u čudesne, besprekorno jasne celine, na putu marljive izgradnje naših anđeoskih krila, znajmo da se blaga, topla i mirotvorna vremena smenjuju sa bremenitim, promrzlim i duhovno neutoljenim dobima rađajući sve čudesnije kosmičke zadivljenosti, sejući zvezdane klice novih, sve čudesnijih kosmičkih prostiranja svetlosti duha. Sve radosti i teškoće, ushićenosti i tuge, trijumfe i sažaljenja moramo, stoga, primati sa jednakim mirom duha i radosnim žarom srca, sećajući se Isusovog učenja da »blaženi ste kad vas nagrde i usprogone...Radujte se i kličite, jer je nagrada vaša velika na nebesima« (Matej 5: 11-12) - pokazujući nam da sukobljenosti polariteta Prirode predstavljaju povode rađanja i rasta duhovnih očiju Prirode -, i znajući da nas sve uzajamno dopunjavajuće, blagodetne i trudbeničke prirodne harmonije duhovno uzdižu na putu našeg življenja, rađajući posvuda sve uzvišenije, čudesnije i blistavije klice kosmičkih divljenja.

Čitava biblijska priča o Isusovom življenju nam pokazuje da, nažalost, ne svetovne prihvaćenosti i oduševljenosti našim bićem i izražajnim putanjama, već zbunjenost, odbačenost i nerazumevanje čine pratioce i znake na putevima našeg napretka i prosvetljujućeg delanja. I kada sledeći put čujemo roditelje kako kore svoju decu koja tužno tragaju za sopstvenim putevima sreće i božanskog misionarstva, pokazujući na primere njihovog nerazumevanja i neuklapanja u aktuelne etičke, estetske i komunikacijske norme sredine, setimo se da je i Isus, osim nekolicine apostola – »besposličara« koji su ga verno pratili, u svom svetu uglavnom bio dočekivan ljutnjom, osudama, odricanjima, težnjama ka kamenovanju (Jovan 8:59), bacanju sa litica (Luka 4:29) i raspećima (Jovan 19:15). Susretanje sa teškoćama, obasjano divnim vizijama lepote i duhovnog sjaja koje nas čekaju iza horizonata njihovog prebrođavanja, podsticanje samostalnih traganja za rešenjima aktuelnim problemima naspram bezbednosnog i odgovornosnog privijanja voljenih bića uz naše skute (čineći da se ona kreću putevima postajanja nezadovoljnih i mrzovoljnih »drvoseča« sveta, slepih sledbenika tradicija razmišljanja, delanja i doživljaja sveta, namesto razvoja u smeru razvitoperenih, kreativno lepršajućih, »geteovskih« letova nebeskim prostranstvima božanske inspirativnosti i radosnog, uzvišenog stvaranja svakog, i prividno najmanje značajnog životnog dela) i našeg rukovanja nitima njihove lutkaste pinokijevskosti, čini put mudre edukacije. Đepetovsko puštanje voljenih bića u svet sa dragocenim, etičkim zvezdama-vodiljama u srcu, put je istinske dobrote i veličanstvenosti, put koji čini da naša tragalačka bića od ljudske krhkosti i prolaznosti postanu preobražena u anđeoske večnosti. Već smo videli da morska zvezda koja napušta svoju veselu družinu i odlazi put traganja za uzvišenim evolutivnim stanjima koje će, dajući sebe svetu, predati čitavoj Prirodi, čineći beskrajno dragoceni korak na evolutivnoj priči Kosmosa, predstavlja sjajnu metaforu napretka životnosti.

I znajući da su sve tamne nesuglasice, trenuci zabrinutosti, sumnji i teškoća odskočne daske rađanja nebesko čistih lotosovih latica naših duhom-obasjanih pogleda na svet, te cvetne čistoće, radosne šarolikosti i blistave vedrine etike našeg življenja, sve okolnosti našeg sveta ćemo, umesto paničnog osuđivanja, blaženo blagosiljati, spontano čineći da se i najotrovnije strele usmerene ka našem biću pretvaraju u blažene niti ispletanja čudesnih, isceljujućih snova za sve biće našeg sveta. Prašuma Amazona koja čini »pluća«¹⁶⁹ i »klima-uređaj«⁹⁹ planete, esencijalnu kariku u ciklusu održive evolucije i postojanja naše biosfere, karakteriše se ne hitrošću rasta, te lepo osvetljenim i bogato hranljivim osnovama, već upravo suprotno²¹, izrazito sporim, ali trajnim rastom stabala nad tamnim i slabo hranljivim tlom, i slično tome, i najsvetliji sjaj bića sveta se rađa na temeljima tamnih nedoumica, tužnih saživljavanja i isusovskih rascepljenosti nad životnim raskršćima. »U istosti sa Mnom Ja te krstim, da bez straha i s ljubavlju nosiš svoju različitost sa Mnom«, podseća nas Vesna Krmpotić na radosna prihvatanja različitosti, susreta bezbrojnih suprotstavljenosti u kojima se rađaju putevi kosmičke evolucije i sve čudesnijih pogleda na mora zvezdanih perli na našim čelima duž kojih, poput misaonih platna, plutaju brodovi naših pragmatičnih snova i ideala. Namesto osuđivanja, ogorčenosti i ozlojeđenosti nad neprilikama našeg življenja, tmurnosti, bezvoljnosti i strahotne izolovanosti, rađa se nebeski čista, neosuđujuća i trijumfalno radosna, sveprihvatajuća svest koja u svakom biću i detalju sveta vidi samog Boga, znajući da »gledajte da ne prezrete jednog od ovih malih; jer vam kažem da njihovi anđeli na nebesima stalno gledaju lice moga Oca koji je na nebesima. Jer Sin čovečiji je došao da spase što je izgubljeno« (Matej 18:10-11), čineći da se mora ignorišućih, zanemarujućih i odbacujućih crtica bića našeg sveta pretvore u povode beskrajnih divljenja.

O kontekstualnom definisanju kvaliteta
»Les étoiles sont belles, a cause d'une fleur que l'on ne voit pas...«

Mali princ¹³⁵

Kvalitete svakog tela, svakog bića, svake linije i svake informacije ne definišu samo njihove fizički inherentne relacije, već igra između ovih, očigledno unutrašnjih putanja i kontekstualnog karaktera datog sistema. Slično kao što se u kvantnoj teoriji polja, čestice predstavljaju u vidu putanja kojima se pružaju prema svojoj sredini, te slično kao što muzika ne počiva u instrumentima, već u putanjama kojima se oni prostiru prema svojoj okolini, i suštinske crte svakog bića ne počivaju u njima samima, već u putevima, dodirima, granicama, informacijama koje ona, sa svakom najdubljom željom, pomišlju, težnjom i dejstvom, stvaraju u svome svetu. Živa bića iz ove perspektive postaju duhovna Sunca koja neprekidno pružaju svoju dušu, esenciju sagorevanu vatrom njihovih najdubljih, temeljnih težnji, svome svetu.

Znanje da lepota detalja i bića našeg sveta ne počiva u njima samima, u njihovom sadržaju, već u kontekstualnom putu njihovog uobličavanja, posmatranja i predstavljanja jeste prosvetljujuće znanje koje, zamišljeno u jednom društvu budućnosti, budi slike divnih, toplih i dražesnih komunikacija, molitvenih razgovora, ispunjenih pažnjom i držanjem na dlanovima poput najdragocenijih bisera sve stvari našeg sveta. Ljubav prema jednom biću našeg sveta, ispunjenost brižnošću i požrtvovanom predanošću nad njim, čini da čitav svet vidimo u svetlu tople ljubavi i lepote, podsećajući nas na mudre reči malog princa da »zvezde su lepe zbog jednog cveta koga čovek ne vidi«¹³⁵, reči koje nam, između ostalog, suptilno otkrivaju svetu tajnu da ne umni talenat ili hladna veština inteligentnog povezivanja logičkih struktura, već ljubav, saznajno pružanje sa predanih osnova zajedničkosti i saosećanja predstavlja koren svake mudrosti, svakog zaista oplemenjavajućeg znanja.

Putem uobličavanja spoznajnog konteksta (koji pripada, naravno, našim saznajnim i vrednosnim temeljima) u kome postavljamo i doživljavamo razlike, granice i harmonije našeg sveta, bilo koju, pa i najmanje vrednovanu muziku, možemo pretvoriti u zadivljujuću lepotu, u duhovnu hranu naše religioznostu. Zamišljajući anđeosko biće i zagledanost u zvezdane, svetle oči, plutanje u svemirskom brodu kosmičkim prostranstvima, svaka muzika koju čujemo odisaće lepotom.

Dekontekstualizacija kvaliteta ko-kreiranih prirodnih entiteta, posebno u odbojnom i nepoverljivom okruženju »vojske« istinitosti, predstavlja jednu od najvećih grešaka savremenog razmišljanja¹¹³. S druge strane, duboko znanje da ne samo da je svet, knjiga Kosmosa koja kontekstualno definiše interne kvalitete svake posmatrane putanje i svakog entiteta, svakog malenog slovca našeg neposrednog okruženja, veća nego što to ikada možemo da zamislimo, veća od opsega oka našeg, ljudskog uma, kao i da svako biće vidi svoj poseban svet, kome se možemo samo diviti, ali u koji nikada ne možemo kročiti, čini nas mudrim ljudskim bićima, bićima koja svojom prosvetljenom tolerantnošću i kosmopolitanstvom⁶³ kao divljenjem i konstruktivnim prihvatanjem i radovanjem nad raznolikošću Prirode, tiho i neprimetno obasjavaju svet i čine, zaista, da se zvezde i planete okreću u svojim orbitama.

Možemo se prisetiti nebrojeno puno primera »upotrebe« izvesnih konteksta ko-kreacije kvaliteta našeg sveta, od detinjeg blaženog ručanja zamišljajući se pod vodom, na dnu sirenski lepog okeana, preko zagledanja u oči voljenih bića sa svešću o zvezdanom nebu koje nas pokriva i doživljavanja sveta u svetlu očiju voljenog bića, do šarolikog, čip-end-dejlovskog iscrtavanja linija na drvetovoj kori uz zvuke Koltrejnove deonice. Međutim, bitno je primetiti da prilikom blaženih, harmonizujućih i sveujedinjujućih trenutaka uočavanja lepote ko-kreiranih putanja sveta, kontekstualni »okviri slike« u kojima počiva i enorman deo tajne probuđene lepote, ostaju sakriveni. Da bi se i oni otkrili, neophodno je popeti se na viši saznajni nivo, na nivo sagledavanja procesa sagledavanja pri kome opažamo datu lepotu. Iz ove perspektive, konteksti našeg razumevanja i posmatranja, poput nebeske sfere koja pokriva naše zemaljske prostore interakcije i sa koje potiču limelights predstave života, postaju identični sa tajnovitim i sakrivenim temeljima – bilo ontološkim, našeg postojanja ili epistemološkim, našeg saznanja i razumevanja.

Sveto, ne magijsko i manipulativno, već izvorno religijsko »čarobnjaštvo«, kreacije koje se prinose drugim bićima, odlikuju se upravo buđenjem čudesnih konteksta uobličavanja putanja našeg sveta u izvesne saznajne celine kroz koje i naizgled neugledne i beznačajne stvari postaju izvorišta beskrajnog smisla i beskonačnih vrednosti, nosioci uvek novih obogaćujućih spoznaja i otvorena vrata neponovljivo kreativnim kontemplacijama. Probuđena svetlost i lepota koju deca vide u prirodnim putanjama njihovog upoznavanja, bivaju iscrtane upravo kontekstom njihovog doživljavanja⁷³, i poput Šeherezade koja umećem pričanja, preoblačenja »istih« reči, misli i dela u bajne kontekste, ushićujuće opija iskustvo sagovornika, i naše mudro obraćanje pažnje na kontekst pokazivanja na relacije i crte Prirode u našim komunikacijama, krije tajnu pružanja božanstvenih orijentira u domenima naših iskustava.

Znajući da suština »stvari« - u izvesne saznajne i perceptivne celine objedinjenih putanja, ko-kreiranih na relaciji između uma i Prirode - počiva u preseku konteksta saznajnog, subjektivnog uobličavanja datih putanja, i realističnog pružanja datih putanja ka čitavom svetu, znaćemo i da suština naših bića ne počiva u lokalizovanim, očiglednim i prividnim crtama naše životnosti, već u putanjama kojima se pružamo prema našem svetu. I kada nas više ne bude, naše biće ostaje da postoji, u fasadama kroz koje smo radoznalo šarali pogledom, u zalascima Sunca koje smo sa blagom suzom u očima predano pratili, u čempresima i zvezdama nad kojima smo postavljali naša pitanja o svrsi Kosmosa i našeg bića, o tajni ljubavi, o Tao-Te misterijama sveta, o ljubavi kroz koju sve više znamo, i o znanju kroz koje sve više volimo. Stoga, ne traćimo naše poglede, naša osluškivanja i naše misli, jer se u njima krije tajna naše večnosti i lepote našeg bića koja se dostiže samo zaboravljanjem na nju i stapanjem sa lepotom uviđenom u ko-kreiranim crtama našeg sveta. U današnjoj londonskoj katedrali sv. Pavla, tako, na mestu spomenice Kristoferu Vrenu, njenom arhitektonskom dizajneru, jednostavno piše: »Tražiš li spomenicu, pogledaj oko sebe«.

Jer, kada se naš život koji je samo treptaj u vremenu Kosmosa, tren u nedokučivoj beskonačnosti postojanja, okonča, kada život koji je poput kapi vode na dlanu lotosa, sklizne u beskrajno more našeg Izvora, kada nas leptirska transformacija blago povuče za ruku sa ove plave planete, vodeći nas ka nekim novim svetovima kojima smo preko potrebni, svaki naš pogled, svako naše nadanje, svaki zvonki ton u našem srcu, svaka naša miloska suza ostaće da postoje u celotnom svetu, svetu koji sa svakim trenutkom našeg življenja neprekidno obasipamo sa jedinstvenošću našeg bića, našom neponovljivom sintezom mora prirodnih uticaja i inicijacija u divna razmišljanja i unutrašnje Sunce koje sa svakim našim udisajem odašilje naše tople težnje posvuda u svet. Bićemo u brazdama morskih kamenčića i plovećih brodova, u slanom ukusu morskih školjki, u leopardovim štraftama i slonovim stopama, u indijanskim percima i svetlosti Meseca, u svakoj opeci prirodnih kuća i šumu čempresova, te zaista u svakom, i najmanjem deliću Prirode za bića koja će umeti svojom osetljivošću da čitaju suptilne znake svete knjige sveta. I kada naučimo da se umesto težnji ka »peglanju« naših »odela«, ka učtivosti, otmenosti, uglađenosti i slatkorečivosti, neprekidno posvetimo štimovanju jezgra našeg bića, upoznavanju najveće, orfejske tajne čovečnosti i negovanju implicitne, duboke etike, polako ćemo postajati bića srca naštimovanih u harmoniji sa Prirodom, bića koja će u svakoj travki i pahulji snega umeti da prepoznaju vanvremenske poruke i tragove voljenih bića, ne tragajući za natprirodnim čudima, već sa moći čitanja malih, suptilnih znakova Prirode neprekidno obogaćujući svoju Božiju veru. A do tada, sa čistoćom na nivou naših vrednosti, misli i osećanja, otvaramo put isijavanja našoj duši ka površini sveta, istovremeno produbljujući naše svesne uvide u njeno sjajno bogatstvo i najdublje tajne. Saživljeni sa lepotom naše duše, našeg temeljnog jastva, utapajući se i kupajući se u njenoj čistoj svetlosti, i ona neprimetno svojim božanskim sjajem osvetljava čitav svet.

U preseku konteksta subjektivnog doživljaja posmatranih putanja Prirode, i apsolutno nedokučivog, globalnog, realnog konteksta u kome opstaju inicijacije uviđenih putanja, počiva, dakle, tajna lepote sveta kao dodira između »lepote u očima posmatrača« i božanske, učiteljske Prirode. Međutim, nesagledivost kako epistemoloških dubina mora naših temeljnih, podsvesnih težnji i htenja, tako i ontoloških osnova Puta Prirode, u sprezi sa znanjem da konteksti definišu putanje sveta, navodi nas na neosuđujuću skromnost i tiho, prijateljsko prihvatanje raznovrsnih pogleda na svet. Jer, stvari i dejstva viđeni u jednim saznajnim, društvenim ili ekosistemskim okvirima kao dobročiniteljske, mogu se pokazati kao destruktivne u drugim kontekstima. Poznato je da ono što izgleda kao negovanje prijateljskih putanja u uskim kontekstima, često predstavlja društvenu korupciju iz širih, sveobuhvatnijih perspektiva, slično kao što se prividne drskosti i nemarnosti u uskim okvirima mogu pokazati kao Božija dela u prostorno i vremenski širim opsezima. Znajući za ovakvu zavaravajuću privrženost jednostranim kontekstima uobličavanja sveta (pri čemu samo posmatranje sveta iz naših očiju, na kraju krajeva, predstavlja poseban vid neprevazilazeće jednostranosti), i odgovornost prema delovanju u skladu sa najširim mogućim kontekstom, odgovornost prema svemu postojećem kao nerazlučivoj celini, prema Bogu, a ne prema malim, autoritativnim hijerarhijskim nivoima, predstavlja put duboke etike. Širimo kontekste našeg sveta – jer, znajući da sve što znamo da postoji, i mi sami jesmo ko-kreirali, te da šire granice našeg sveta jesu i šire granice našeg bića – i sa znanjem da se konteksti prelivaju u svaki kvalitet sveta, moći ćemo i beskrajno veliko, zvezdane i galaktičke puteve, celinu božanske Prirode, videti u najmanjim zrncima peska i tihim talasićima jezera.

I slično kao kretnje individualnih molekula vode, kapljica kiše i miloskih suza nisu određene njima samima, već putevima izvora, reka i celokupnih vodenih kruženja na našem planetarnom domu, i smisao koji pridajemo slovima, rečima i rečenicama bilo koje knjige ne opstaje u njima samima, već u kontekstu u kome sagledavamo date entitete, uključujući sve sintaksičke celine kojima one pripadaju, kao i celokupni, jedinstveni kontekst našeg razumevanja i doživljaja datih poruka. Slično tome, nijedna fizička veličina se ne može suštinski definisati akontekstualno, nezavisno od uzimanja u obzir čitavog okruženja sistema opisanog njenim posredstvom. Pojam energije kao fundamentalne veličine savremenog »fundamental(istič)nog« naučnog izučavanja i opisivanja stvarnosti, ne može se, stoga, razumno koristiti držanjem našeg saznajnog oka isključivo na inherentnim relacijama opisivanog sistema, već neprekidno moramo uzimati u obzir celokupni spektar potencijalnih efekata datog sistema na njegovu sredinu kroz njihovu uzajamnu vremensku evoluciju (što čini, naravno, nikada u potpunosti ni približno saglediv spektar), zajedno sa našom biološkom i epistemološkom osnovom postavki celokupnih sistema rezonovanja u okviru kojih date veličine nalaze svoj namenski smisao. Energija se, tako, može smatrati potencijalom izvesnih kvantitativnih doprinosa promenama okruženja datog sistema, dok se paradigmatska tvrdnja savremene nauke o živom svetu na osnovu koje »struktura definiše funkciju« može preobraziti u znanje da se funkcija (= preslikavanje, relacija, put), harmonija putanja kojima se izvesna prirodna struktura pruža prema svom okruženju, prema svom svetu, može sagledati samo kroz upoznavanje dinamičkog, uzajamno transformišućeg odnosa između date strukture i njenog celokupnog konteksta postojanja, zaista čitavog sveta. I naravno, samo ono što smo biološki u stanju da opazimo, možemo pod određenim uslovima rangirati kao informaciju, odakle nam sledi shvatanje da se nesaglediva čudesa i vodoskoci duhovne inspiracije Prirode prelivaju u svim ko-kreiranim i sopstveno oivičenim sistemima našeg sveta. Potencijali i aktuelnosti interakcije u izvesnim granicama sazdanih sistema sa čitavom Prirodom, ostaju predmeti našeg divljenja i postepenog, korak po korak, razumevanja tajni koje nose prelivanja celovitosti i jedinstva Prirode u nesagledivom kontrastnom mnoštvu i bisernoj raznovrsnosti sveta.

»Kroz veru saznajemo da su svetovi uokvireni rečju Božijom, i da stvari koje vidimo nisu načinjene od stvari kako izgledaju« (Jevrejima 11:3), učio je apostol Pavle, podsećajući nas ne samo da nevidljive, implicitne, a ne očigledne i vidljive putanje sveta čine suštinske crte čitavog postojanja, već i da nam se u svemu što vidimo ne otkrivaju samo »objektivne« crte posmatranih sistema, već i da u svakoj putanji našeg sveta, kao posledica perceptivno-kontekstualne ko-kreacije sveta, možemo pronaći osnovne težnje našeg bića i naših saznajnih temelja. Kada naše biće sagledava svet sa temelja blaženog mira i dobronamerne radosti, i sve što vidimo će životno pulsirati sličnom vedrinom i veseljem, te je stoga razumno shvatati da »Priroda uvek oblači boje duha«³⁹, kao što je smatrao Ralf Valdo Emerson.

I zadivljeno zastajući, zabljesnuti lepotom doživljaja Prirode, znajmo da se ne u saznajno zaslepljenom fotografisanju datih predela ili pohlepnom skupljanju predmeta za uspomene, krije put istinskog uzimanja blaga naših divnih doživljaja, već u skromnoj želji da nam u budućnosti trenuci vredni divljenja i božanstveni iskustveni prizori čine Sunca konteksta naših pogleda na svet i osvetljavanja tamnih, obskurnih kutaka sveta unutrašnjom lepotom i milostivošću. I najdivnije životne trenutke, tako, možemo napustiti, »iz sna izaći, ali blago poneti«, sa znanjem da se ne u nezasitom skupljanju školjki preko školjki sa plaže života⁹⁷, pamćenju saznanja preko saznanja na putu našeg razumevanja sveta, već u pletenju tananih i nevidljivih veza između linija, boja i šumova Prirode sa svetlim draguljem našeg srca, u poklanjanju našeg srca i najskromnijim detaljima Prirode, krije put upijanja srži prirodnih blagodeti od kojih ćemo, jednoga dana, iznedriti stostruki plod, blistava stabla koja će i iz enormnih daljina pokazivati svetu na jedinstvo svih njihovih i prirodnih ogranaka, blagodareći rasipajući svoj cvetni čar i plodove duž nadasve pružajućih zemaljskih prostranstava i nebeskih plavetnila.

Ljudska bića su poput morskih kamenčića, kamenčića koji opstaju na udaru životnih elemenata zemlje, vode i vazduha, i koje morski talasi neprekidno kotrljaju i valjaju duž šljunkovitog morskog tla. Što više se oni prepušteno uljuljkuju promenama Prirode, što više se sudaraju, upoznaju i menjaju u susretima sa drugim kamenčićima, to postaju ovalniji i uglačaniji, ali istovremeno noseći u sebi neizmerno bogatstvo informacija u vidu finih brazdi i crtica koje nam mogu, ukoliko to želimo, pričati o velikim i raznovrsnim putevima klesanja duha. I što se više menjamo, sa što više pogleda na svet se slobodno saživljavamo, što više saznajnih perspektiva upoređujemo, spajamo ili suprotstavljamo, to naši konteksti uobličavanja sveta postaju svetiji, prosvetljeniji i veličanstveniji, usmeravajući jedra našeg broda ka postajanju temeljnih orijentacija našeg bića poput Sunca koje svoje zrake života i toplote bezuslovno šalje posvuda duž sveta, i stizanju na predele Sunčevih zalazaka nad horizontom mora sa miloskom suzom u očima, kao jednog divnog, budućeg konteksta viđenja detalja našeg sveta u neizmernoj, večnoj, božanskoj svetlosti.

A do tada, znajmo da se mudri izrazi naših komunikacija karakterišu postavljanjem putanja sveta u šire kontekste od neposredno sagledanih, u šire osmišljavajuće okvire u kojima one dobijaju novi značaj, čineći često male, neprimetne i prividno nevažne stvari esencijalnima i ključnima u opstajanju našeg sveta. Umesto dresirajućeg, uslovljavajućeg nametanja programskih pravila razmišljanja i ponašanja, zaista plemenita i uspešna edukacija se karakteriše obraćanjem pažnje na kontekst u kome bića našeg sveta vide predmete diskusija, te na prikazivanje suštinskih tematskih crta lekcija u kontekstima koji vode buđenju njihovog radoznalog prihvatanja i svetla samostalnog istraživačkog duha. U imitaciji Prirode se krije tajna mudrosti, a podsetimo se da ne samo da ishodi svakog našeg trenutka življenja i postavke svakog naučnog eksperimenta predstavljaju odgovore božanske Prirode na pitanja koja se kriju u najvećim dubinama našeg, imanentno istraživačkog bića, već i da s obzirom da naši saznajni konteksti uvek predstavljaju samo deliće nedosegljivo veličanstvenih osmišljavajućih okvira u koje Priroda postavlja svoje inherentne komunikacije, čitav naš svet kao neprekidni tok odgovora na naša jezgrovita pitanja nikada ne klima glavom »da« ili »ne«, već uvek pokazuje na neadekvatnost konteksta u kome postavljamo naša pitanja, pozivajući nas na njihovo mudro, blago i postepeno širenje ka sve obuhvatnijim okvirima, te ka kvalitativnoj beskonačnosti sveta. Jer, svaka stepenica naučnog progresa je uslovljena dobijanjem ne jednostavnih potvrdnih ili odričnih odgovora na naša eksperimentalna pitanja i hipoteze, već susretima sa fuzzy logičkim, »mu« odgovorima Zen koana, od kojih uspinjanje ka novim i bogatijim opisima i kontekstima sagledavanja sveta rezultuje u sve tananijim i osetljivijim predstavama sveta i bogatstvima biosferičnih komunikacija Prirode.

Jezgra najdubljeg bunara želja našeg bića, tiho i neprimetno iscrtavaju kontekste našeg uobličavanja detalja sveta u izvesne, specifičnim osećanjima i vedrim mislima obojene celine. Kada su naša nadanja svetla i kada je naše biće obasjano svetlim željama, kada je naš svet ispunjen beskrajnim putevima duž kojih se prostiru same beskonačnosti života, saznanja i putovanja duše, i čitav svet ćemo lako preplavljivati spontanim osmesima i radosnim vibracijama.

Za razliku od kartezijanskog posmatrača koji rezultate svoje percepcije temelji na ideji o sebi kao pasivnom detektoru spoljašnjih impulsa, o procesu posmatranja kao jednostavnom primanju, ali ne i suštinskom odavanju sebe, te o izvodljivosti sticanja objektivne, od posmatračevih suštinskih crta nezavisne slike univerzalnog i za sva bića identičnog sveta, mudri posmatrač zna da se održanjem pažnje na temeljima sopstvenih vrednosti, na jezgru našeg srca, naš svet svesno obasipa čistim zracima Sunca našeg bića, bistrog uma sa svakim našim pogledom. Svuda gde u Prirodi izgleda kao da postoje isključiva primanja ili davanja, uvek opstaju uzajamna, istovremena primanja i davanja, podsećajući nas na prosvetljujući trenutak Diznijeve scene u kojoj super-Šilja uspeva da pronađe izlaz sa planete na kojoj je zatočen nevidljivim zidom kroz uočavanje pravila da s obzirom da nešto na planetu pristiže, nešto mora i odlaziti. Tako je i čitavo naše življenje kao poklon Prirode praćeno neprekidnim pružanjem srca našeg bića njoj, čineći da samo kroz beskrajnu predanost davanju sebe, zaista postajemo ispunjeni. Svaku lepotu bića našeg sveta mi, stoga, ne samo da pogledom uzimamo, već i stvaramo, dajemo, a svest o ovakvoj konstruktivističko-objektivističkoj ravnoteži nas, kroz preplitanja subjektivnih i objektivnih, epistemoloških i ontoloških egzistencijalnih konteksta procesa ko-kreacije dinamičkih prirodnih ambijenata i saznajnih pejzaža, dovodi na put beskrajne raznovrsnosti saznajnih mogućnosti i kvalitativnog beskraja Prirode.

Svaki detalj sveta jeste izvorište beskraja potencijalnih saznanja, usled čega se nezasito traganje, uzimanje, brzo, površno upoznavanje i odbacivanje detalja sveta zamenjuje dubokim i svevrednujućim držanjem malenih kamenčića i misli u sferama naše pažnje, i dopuštanju da se iz njih razviju čudesna drvesa znanja koja će nam pružati blaženi hlad i osvežavajuće plodove, zanimljive predele iz kojih uvek možemo istrčati na osunčane plaže radosnog, potpunog jedinstva uma i Prirode. Otvaranje svetih knjiga na bilo kom mestu i pažljivo probiranje pojedine, izabrane rečenice, stoga, ne bi trebalo da predstavlja sujeverno i odgovornosno-redukujuće zaboravljanje na putokazni, nečujni glas sopstvenog bića, već isijavanje znanja da mudrost počiva ne u alavom zgrtanju, već u nošenju stvari jednu po jednu, u posvećivanju čitavog bića pojedinačnim pogledima, detaljima, izrazima i mislima nas i sveta, te znanju da se posredstvom analogija iz svake misli Prirode, poput nepresušne svilene bube, mogu isplesti u beskonačnost prostirući božanstveni gobleni iskazivanja slave života i Prirode.

Putanje Prirode koje nam sagledane iz tipičnih saznajnih konteksta živih bića izgledaju nerazumljivo i prividno duhovno obesplođujuće, u širim kontekstima, kontekstima celine mogu dobiti smisao čudesnosti, božanstvenosti i zaista »svega na svom mestu«, što i jeste razlog zašto je, sagledavajući mnoštvo kompetitivnih ekosistemskih interakcija, Teodosijus Dobžanski smatrao da »u biologiji ništa nema smisla, osim u svetlu evolucije«¹⁶². Na sličan način kao što jedna luda drevnih Zen priča¹ vadi »zlatne oči« bića očekujući da će mu one pružiti tajnu viđenja božanstvene svetlosti u svakom deliću Prirode, zaboravljajući da je u kreativnosti tih očiju samo u kontekstu čitavog bića i njegovih celotnih saznajnih dodira sa prirodnom sredinom tajna njihove lepote, dok druga luda misli da ukusnost same soli predstavlja razlog prelaza od bljutave do ukusne hrane sa njenim soljenjem, i savremene ideje o počivanju vrednosti stvari sveta ne u celoti njihovih interakcija sa svetom i saznajnim bićima, već u njima samima, zaboravljajući na holističku, sinergetsku uređenost Prirode, na nužnost neprekidnog obasjavanja crtica doživljavanih sistema sveta svetlošću naše svesti o Putu celine, predstavljaju odraze površnih, uskih i budalastih doživljaja sveta. Međutim, susret sa beskrajnošću i neshvatljivošću celotnog osmišljavajućeg konteksta životnih putanja našeg sveta u kome - za razliku od treće lude koja, žedna dolazeći na obale pitke reke, reši da ne pije njenu vode jer je nikada ne može popiti svu - naša saznajna nezasitost ili rešenost ka očajavajućem odbijanju svakog znanja (jer nikada ne možemo postići okvire potpuno konzistentne finalnosti posmatrajući svet iz jedne malene saznajne perspektive kao što su naše oči) se moraju pretvoriti u uživanja u dodirima sa malenim zrncima mudrosti, radovanjima u držanju sitnih kapljica vode na našim dlanovima, čini put zaista velike etike. Jer, učiniti da malene, plašljive zeke hrabro posrkaju vodu sa našeg dlana, daleko je veći izazov od grandomanskog ispijanja širokih vodoskoka znanja sveta. I sedeći na malim obalama reke sa stavom skromnosti i dovoljnosti, neumorno se zapitkujući za produhovljavajućim smislom mnoštva razočaravajućih i neskladnih događaja i harmonija našeg sveta, vode koje protiču pored nas će nam jednog dana, obogaćujući kontekste naših razmišljanja, doneti divne odgovore koji će nas voditi ka dubokom razumevanju šumećih mora virovitosti i prolaznosti sveta.

Duh svetog, sveopšteg prihvatanja koji krije tajnu svakog vida evolucije života karakteriše se ne u modifikovanju pruženih saznajnih putanja, već u njihovom očuvanju, a preobražavanju saznajnih konteksta u kojima ih doživljavamo i osmišljavamo, sve dok od naizgled upadljivih, prepadajućih i često disharmonizujućih vibracija i melodija ne načinimo harmonične tokove ka moru religioznog jedinstva, uz šumeće slapove mira, blagodeti i prijateljstva. Razlog muzičke revolucije i evolutivnog značaja romantizma u odnosu na klasične i barokne standarde kompozicija se krije u rušenju prezadatih koncepcijskih šablona dotadašnjih kreativnih vodilja putem dozvoljavanja beskrajnog spektra mogućih melodija u okvirima bilo koje harmonijske sheme (kroz mogućnosti modifikovanja harmonijskih konteksta uz održanje harmonijske celovitosti dela), te time i otvaranjem vrata mnoštvu novitetnih muzičkih grana, impresionizma, atonalizma i beskrajno slobodnog, dekompozicijskog muzičkog izražavanja u tokovima budućnosti. Kada naše biće - prosvetljeno znanjem da se u traganju ne za uzbudljivim i ispunjavajućim predelima i prizorima, već kontekstualno-uokviravajućim srcem naših pogleda na svet kriju putevi ka izvorima životne sreće, te da sveti gral, alhemičarsko zlato, kamen mudrosti i temelji Atlantide ne počivaju u crtama »objektivnog« sveta¹⁶⁹ nezavisnog od jezgra našeg bića, već u najvećim dubinama mora naših pogleda na svet - poverenjem i vodiljom očuvanja lepote uokviruje putanje našeg sveta, u svakom šumu Prirode ćemo sa temelja naše vere moći da osluškujemo božanske poruke, čineći da svaka travka, cvet i tok reke postanu izvorišta najdubljih poruka, poruka koje nam prenose tajne večnosti postojanja, da uvidimo savršenstvo našeg mesta u celokupnoj Božijoj kreaciji, sveta kakav sada i ovde jedino, zaista jedino može biti.

Sve poruke bića sveta, njihova malena dela, pokreti ruku i šačice ideja, tada se iz kreacija u kojima bismo možda doživeli raznovrsne nedostatke, skoro krećući da izbrišemo ili ispravimo njihove mane, pretvaraju u zavetna mala Sunca horizonata naših molitvi, kreativne putanje za koje se milosko obavezujemo da ćemo ih doveka nositi u srcu, u skrivenim temeljima našeg bića, odakle će oni jednoga dana procvetati u stablima naše dobrote i zadivljenosti, od često naizgled neuglednih, skromnih i nespretnih dela činiti divotne putanje kroz naša kontekstualna, životna oblikovanja njihovih crtica. Jer, i najneuglednije obrise našeg sveta i najsiromašnija dela Prirode možemo preobraziti u virove koji nas vode jezgrovitim spoznajama našeg bića i čitavog kosmičkog uređenja, kroz vredna i mudra modifikovanja naših saznajnih konteksta u smeru svitanja radosti susretanja, poverenja, brižnosti i saznajno-tragalačke opčinjenosti u morima srca našeg bića.

S obzirom da kontekst u kome opstaje interaktivni »sjaj«, celokupno izražajno prostiranje posmatranog sistema definiše njegove površne i suštinske kvalitete, identični izražaji i ideali se u jednim kontekstima mogu pokazati divnim i harmonizujućim, a u drugim okolnostima neplodnim i neskladnim. Pažljivo osluškivanje i upoznavanje konteksta u kome opstaju naše biće i naši izražaji, intuitivna, budna predanost traganju za putevima saznajnog i delatnog prostiranja našeg bića u skladnosti sa prirodnom celinom, za uvek novitetnim izražajima i putevima vezenja naših ideja i saznajnih koncepata (jer kontekst prirodne celine, krećući se evolutivnim tokom, neprekidno postaje novi i bogatiji), zajedno sa neosuđivanjem i svepraštanjem koji izranjaju iz znanja da nepoznavanjem celokupnog saznajnog konteksta bića u sklopu njihove istorije doživljaja sveta, nikada ne možemo znati u kolikoj meri su zaista harmonizujuće ili disharmonizujuće njihove tvrdnje, izbori i dejstva u veličanstvenoj igri susretanja, prožimanja i granajućeg oplođavanja polariteta Prirode, rascvetavaju se, stoga, sa mudrih saznajnih osnova našeg bića. Ideali sveprihvatanja, neosuđivanja, doživljavanja svakog dejstva Prirode, bez obzira na koju stranu klackalice srednjih Puteva života ono stalo, kao dela Puta Prirode, rađaju se, između ostalog, iz stava o kontekstualnom definisanju kvaliteta, ukazujući nam i na nerazlučivu isprepletenost i uzajamnost potenciranja svih etičkih putokaza koji se iscrtavaju u saznajnom dodiru sa ovom knjigom.

S obzirom da su elektronski oblaci atomskih i molekulskih entiteta Prirode budno osetljivi na najsuptilnije promene u njihovoj neposrednoj sredini, da bi se odigrala bilo koja hemijska reakcija u Prirodi nije dovoljan jednostavan susret dveju interagujućih entiteta, već čitavo njihovo fizički-kontekstualno okruženje mora pružiti podršku njenom povoljnom izvođenju¹⁴⁴. Slično tome, i da bi se susret dveju bića Kosmosa pretvorio u divne, plodonosne, uzajamno kreativno pobuđujuće dodire, neophodno je ne samo da se grube i očigledne, fizičke crte bića poklapajuće usaglase, već i da dođe do rađanja nevidljivih i neprimetnih zvezdanih iskrica pri preseku nesagledivo daleko prostirućih saznajnih i životnih kontekstualnih crta bića u dodiru, da se talasi duhovnih Sunaca bića u njihovim uzajamnim preplitanjima pretvore u harmonični dlano-preklapajući svetlosni ples koji čudesnom muzikom nebeske tihoće osvetljava mora tamnih kosmičkih prostranstava. Ne zaslepljeno i opčinjeno utonjavanje u oči drugih bića, zaboravljajući na budno osluškivanje muzike sopstvenog bića i prisebno prostiranje plodova njene kreativnosti čitavom svetu, već održavanje ravnoteže Puta kroz koju svestrano pružamo duh našeg bića čitavom svetu, stoga, krije tajnu rađanja divnih, zadivljenih pogleda u kojima se susreću uviđena lepota u malim detaljima našeg sveta i očima bližnjih bića sa naslućenom lepotom čitavih zvezdanih i planetarnih kosmičkih orbita, odslikavajući u našim istovremeno duhovno smirenim i radosno euforičnim očima zvezdano mirna, ali i svetlucavo uzbuđena, graciozna plutanja nebeskom podlogom njenih mora.

Znajući da Put Prirode, u beskraj protežuća i nikada u potpunosti ne spoznatljiva sfera večnosti definiše značaj i lepotu svih, i naizgled beskrajno malih i beznačajnih bića, plodova njihovog truda i prirodnih detalja, naše tužne zamišljenosti nad malenošću, prolaznošću i protraćivanju životnosti se mogu pretvoriti u radosne ozarenosti svesti da sve, zaista sve prati Put Prirode, te da ne samo, poput džez improvizacije, svaki niz padova, neskladnosti i nekreativnosti uvek možemo narednim sekvencama preobraziti u beskrajno smislene detalje, već i da uokviravanje tužnih, nesrećnih i zabrinutih putanja i predela sveta u beskrajno srećne i razdragane, anđeoski vesele celine, čini svet daleko veličanstvenijim u poređenju sa neprekidnom, kontinualnom blagošću i mirom koji bi prožimali svet. I kada spoznamo Tajnu kontekstualnog preslikavanja čudesnog Puta Prirode u lepoti beskrajno malenih detalja sveta, kada naučimo da u brazdama naših dlanova, kora šumskih stabala, duboko poštujućih, poglavičjih čela ili linija oblaka vidimo zapisane najdivnije putokaze duhovnog uspinjanja našeg bića i celotnog sveta, znajmo da naše biće sa svakim trenutkom življenja, sa svakom našom svetlom mišlju ostavlja večne kosmičke tragove, tragove koji mogu biti bilo vodilje ka ponorima u trenucima naših razjarenosti i nerazumnih destruktivnosti ili anđeoski zamasi krilima, nevidljivi duhovni čuvari bićima koje obasipamo milujućim talasima naše brižnosti, pažnje i ljubavi. Poput zeke Banija, i kada nas više ne bude, ostaćemo da postojimo u svakom šumu vetra, u svakoj šari Sunčeve duge, u svakom rađanju Sunca i svakoj miloskoj suzi koja kaplje sa obraza divnih kosmičkih bića, bića koja pronalaze svete ravnoteže Puta, istovremeno radosnih postajanja Jednog sa čitavom Prirodom i svakim njenim bićem, isijavanja svetlih zaveta predanosti Božijem Putu beskrajnog davanja sebe sa jedne strane, i tužnih saživljenosti nad ljudskim sudbinama, nad usamljenostima, udaljenostima i rastajanjima koje tihom lepotom večnosti obavijaju sve životne poklone. Cela Priroda u svakom njenom deliću će nastaviti da priča naše priče, da odzvanja melodijama našeg srca, žubori i šapuće božanske poruke i tiho pokazuje (budnim očima srca prepoznatljive) puteve spasenja bićima sveta; jer naš duhovni put jeste pronalaženje nas u svim delićima sveta i čitavog sveta u nama, postajanje našeg bića čitavim svetom, širenje naših saznajnih horizonata poput zraka Sunca koji blistavo prosvetljavaju tamna prostranstva Kosmosa, postajanja od male, prolazne i hirovite reke čitavo more, mirno, sveprihvatajuće, ali i duboko prisebno, samo-osluškujuće i biserno odgovorno, dok kraj našeg bića jeste istovremeno utonjavanje u naše božansko jezgro, izvor našeg postojanja, kao i postajanje čitavog sveta, celotne Prirode.

Doživljavanje našeg postojanja, čitavog našeg bića i svakog detalja našeg sveta u kontekstu večnosti, beskrajnog ispoljavanja Božijeg Puta Prirode, pretvara sva naša očajavanja nad prolaznošću dragih putanja sveta, doživljenih kroz kontekst naše utvrđenosti u trenutku sadašnjosti i inertnom plutanju doživljajima neposrednih saznajnih putanja, u nepregledne radosti nad beskonačnim procesom evolucije kosmičkog poretka, rađanja sve bogatijih i uzvišenijih pogleda na svet, zaljubljenih dodira, saosećajnih obgrljenosti i mirotvornih molitvi. Predanost doživljaju beskraja božanskih poruka Prirode u svakom trenu postojanja, sada i ovde, potpuna uživljenost u najsitnije deliće putanja Prirode sa jedne, i širenje konteksta njihovog doživljaja do ivica same večnosti, beskrajno prostiruće raznovrsnosti eksplicitovanja božanske suštine sa druge strane, čini put mudrosti o kome priča čitava ova knjiga. I na tom putu znajmo i da svaka naša kategorizacija, sagledana kroz durbin beskrajnog potencijala mogućih konteksta njenog izražavanja i razumevanja, predstavlja u podjednakoj meri uzvišujuće, idejno prosvetljujuće i unapređujuće, kao i degradirajuće, prozaično i obezvređujuće razgraničavanje, usled čega pažljivo osluškivanje kako temelja naših najdubljih težnji, tako i celokupnog, beskonačnog i nepojmljivog nebeskog konteksta koji se nadvija nad nama, prisebno odabiranje »pravoga trenutka«, čini put dolaženja do mudrih, pravovremenih i evolutivno prosvetljujućih zapažanja i izražaja našeg celotnog bića.

Sagledavanje najraznovrsnijih životnih putanja i harmonija u kontekstu evolutivne bajke Kosmosa, neprekidnog toka iscrtavanja sve čudesnijih i bogatijih linija životnosti i saznanja, preobražava naše tužne zabrinutosti nad životnim prolaznostima - sagledanim u uskim kontekstima individualnih egzistencija - u radosne i verom u božanska odredišta Puta Prirode prožeta upoznavanja čudesnih tragova života. Mnoštvo evolutivnih faktora³³ se susreće u svakom predelu života, čineći da se u kontekstu blagodetne evolucije ne mogu sa potpunom pouzdanošću razlučiti »povoljni« od »nepovoljnih« uticaja. Hrišćanski kvaliteti vere, nadanja i ljubavi, stoga, stupaju na mesto prepotentnih apsolutizama i perfekcionističkih sigurnosti, obasjavajući čitav naš svet novim evolutivnim koracima. A prilikom utabavanja staza za buduće stope čovečnosti, znajmo da ne samo da svaki put istraživanja i otkrivanja vodi (usled ko-kreativne prirode svakog saznajnog sveta) istovremeno u srce našeg bića i Boga – usled čega savremene naučne potrage za vanzemaljskom inteligencijom čine delimične odraze drevnih ljudskih potreba za religijskim utočištem¹⁴³, dok nanotehnološki i genetsko-inženjerski ideali ostvarenja potencijalno svekreirajućih nanobota vode ka spoznaji upravo naših bića kao savršenih nanotehnoloških i genetskih »mašina« u datom trenutku zemaljske evolucije¹⁸⁴ -, već da i svrha čudesnog puta prirodne evolucije mora zauvek ostati prelivana talasima mora vere (nasuprot aktuelnim naučnim prikazima puta evolucije u okviru kojih se, između ostalog, uprkos prividnog negiranja teleološkog elementa, koristi pojam »pogrešne« replikacije koji implicira prethodno postuliranu svrhu opisivanog procesa, neprimetno ugrožavajući potencijal rađanja čudesnih, samostalnih spoznaja tananih koraka evolucije)⁵⁷ i radosnog držanja palčeva, poput naše brižne predanosti rastu svakog prirodnog sistema, brižnosti koja čini temelj rascvetavanja svakog znanja, svake hrabrosti, snage i veličanstvenosti postojanja. »Nisam došao zbog umnih i načitanih, da im potvrdim umnost i znanje; došao sam zbog onih koji umiru od žeđi...Na tvom tabanu je ucrtana mapa tvoga kretanja, ali nauči se da je ne čitaš i ne prevodiš na svoj jezik...Igraj je ne pitajući što znače boje i lepršaji, igraj je uživajući u svom neznanju...Leptiru, dokle ćeš sanjati svoj let? Koliki sad cvjetovi, kolike livade sanjaju tebe, a ti na predivu svoje kukuljice rišeš njihovu sanjariju...Ah, ti razmišljaš o meti, o točnosti i promašaju pogotka...Ne rekoh li ti da je tvoj cilj gađanje«^90,91, podseća nas Vesna Krmpotić na lepotu uzdržanosti od preslikavanja antropocentričnih metafora prirodnog reda na beskrajnu lepotu zvezdanog mnoštva, te na prihvatanje Puta Prirode u kome počiva suštinska lepota celotnog postojanja, vađenje čitavih vedara vode života iz bunara našeg duha i zalivanje žednih bića sveta njihovom dragocenošću. Međutim, u ravnoteži intelektualnih konceptualizacija – iscrtavanih na platnu nebeski čistog uma meditativnog jedinstva uma i Prirode, nepoistovećenosti naših predstava sa crtama beskrajno bogate stvarnosti, nepokušavanja ubacivanja čitavog mora sveta u male boce naših misaonih shema i preslikavanja beskrajno bogate teritorije u mape na našim dlanovima – i intuitivni budne vere otvaraju se blještava polja sjajne krasote crtica evolucije budućnosti.

Kada umesto doživljaja sveta iz perspektive kapi vode koja neprekidno, transformišući sebe, plovi ka novim predelima i svom utapanju u okean, doživimo lepotu sveta iz perspektive nepreglednog mora, čitavog veličanstvenog sveta, zvezdanih rojeva večne evolucije, rađanja sve čudesnijih ogledanja božanske Prirode i toplih, molitvenih očiju Ljubavi njenih bića, i sve naše tužne zabrinutosti nad životnim prolaznostima, evolutivnim plesom rađanja i umiranja, trenutaka molitvene čistote i koprenastih nejasnoća, suza radosnica i suza žalosnica, sjedinjenih u svakoj svetoj kiši na našim obrazima, kiši koja čisti nebesa našeg uma, rađajući čudesne duge božanske vere u našim srcima, preobražavaju se u prosvetljenu svest koja vidi sebe u svakom deliću Prirode, svest mora od koje više ništa ne odmiče, već u koju se sve sliva, sve prilazi i nalazi blaženo utočište¹³⁰. Umesto paničnog držanja za stabljike trenutaka sadašnjosti, neprekidno slivanih u nove životne tokove, nove trenutke istorije Kosmosa, sa proširenjem našeg konteksta doživljaja sveta ka postajanju čitave Prirode, rađa se sjajna svest koja - poput ideala svetog života koji se rađa u suzama, a završava sa blaženim, prosvetljenim i večno osunčanim osmesima⁷⁵ – ispraća predele iza nas sa veselom vedrinom i svetim osmesima, a novima se okreće sa blaženom, molitvenom suzom na ivicama oka⁹⁰, znajući da se na temeljima našeg doživljaja sveta kriju tajne istinske mudrosti i prosvetljenosti, te da slično kao što površinske struje i valovi okeana ne uznemiruju njegove biserne dubine, i uzburkani predeli životnosti ne mogu poremetiti mir kojim odzvanja srce svetog bića, šaljući tihe i neprimetne talase dobrote i ljubavi širom kosmičkih prostranstava.