Etika modernog življenja Vuk Uskoković

O davanju

»Ako zrno pšenično, bačeno na zemlju, ne umre, ono će ostati samo, ali ako umre, doneće mnogo ploda« (Jovan 12:24)

Dok se u kvantnoj teoriji čestice predstavljaju ne kao lokalizovani gradivni elementi Kosmosa u prostorno-vremenskom kontinuumu, već kao putanje kojima se one pružaju ka ostatku sveta, iz perspektive teorije kompleksnosti živog sveta, životnost se može sagledati kao ples koji neprekidno daje i iznova rađa sopstvene gradivne elemente, kao komunikacija bezbroja miliona interaktivnih jedinica zvezdanog porekla koje se kontinualno stvaraju i predaju čitavom svetu, čineći Kosmos i život poput talasa ili vira koji uvek ostaje isti iako se njegova sastavna materija neprekidno menja, rađa, samo-ostvaruje i rasipa širom prostranstava sveta. Davanje i neprekidno rađanje, uzajamno stvaranje postaju tako svete crte životnosti, a sličnom idealu davanja nas mogu poučiti i nebeska Sunca koja »traju večno, stoga što žive za druge« (Tao Te Ćing 7), što daju sebe drugima, ne zahtevajući ništa zauzvrat.

U drevnoj orijentalnoj priči, mudri učitelj suočava svoje učenike sa uvredom i posmatra kako će je svako od njih otrpeti¹²¹. Prvi učenik se najpre zacrveni od probuđenog besa, a zatim utihnu i oćuta, a učitelj primeti: »Nije još pobedio sebe«. Drugi učenik se, opet, slatko i glasno nasmeja, na šta učitelj pomisli: »Pobedio je sebe, ali nije pobedio i svet. Nije postao Jedno sa njim, nije sagradio most Ljubavi prema bližnjima«. Međutim, treći učenik u susretu sa uvredom, iz dubokog saosećanja sa nesrećom bića iz koga poniču takve reči, tiho zajeca. Učitelj se radosno osmehnu, znajući da učenik, sagradivši sjajne, religiozne temelje sopstvenog bića, pruža sada, kroz miloske suze koje čiste prašnjave puteve sveta, i duhovne mostove davanja i čudesnih želja za pomaganjem bićima sveta, poput zraka Sunca, svud oko sebe. Želja za bezmernim davanjem predstavlja jezgro Sunčevog uma, blistave isusovske čistoće, odraz vrhunske snage našeg bića. »Blaženi su siromašni duhom, jer je njihovo carstvo nebesko« (Matej 5:3), jedan je od najlepših novozavetnih stihova, savetujući nam da i sa zrncima sakupljene mudrosti i sa srcem našeg bića, našom božanskom klicom postojanja, budemo beskrajno velikodušni, da dajemo, rasipamo i sejemo blago našeg znanja i naše dobrote poput cvetne prašine ka u nedogled pružajućim, spiritualno plodnim nebesima.

Prepuštanje promeni, prateći svaki čin davanja, znak je duboke vere u naše božanske temelje, te odraz naše dobrodušne predanosti i jedinstva sa celotnim svetom. Julija Kapuleti sa jednog veronskog balkona govori da je njena duša kao more, da što više daje, to više i ima, dok nas LaoCe uči da »sveti čovek ne prikuplja (za sebe): on živi za druge, a postaje sve bogatiji; on daje drugim ljudima, a živi u sve većem izobilju« (Tao Te Ćing 81). Jer, ako činimo bića u našem prisustvu srećnim, i mi ćemo blistavom vodom duha zalivati temelje našeg viđenja sveta. I dubokim razumevanjem i življenjem znanja da »ono što je dobro za drugog, dobro je i za mene«, činićemo da beli golubovi mira uzleću iz našeg srca, šaljući poruke ljubavi i mira, nečujno nahodeći čitav svet ka predelima harmonija i sreće.

Etika ciljeva naših delatnosti u svetu se može očitavati i u svetlu kvaliteta davanja. Tako, osnivanje kompanije, podstaknuto željom za davanjem i duhovnim obogaćenjem ljudi, predstavljaće u najširem mogućem kontekstu bezmerno uspešniji i blaženiji cilj u odnosu na upravljanje preduzećem sa primarnim ciljem o ostvarivanju sopstvenih profita. Slično tome, učenje u svrhu misaonog razvoja radi pružanja lepote i znanja drugim bićima, neuporedivo je etičkije u odnosu na učenje radi dobijanja visokih ocena školovanja, dok je i naučno-istraživački rad podstaknut stvaranjem i otkrivanjem za dobrobit ljudskih bića i čitave ekosfere, prosvetljeniji i istinski, u širokom, sveobuhvatnom opsegu, uspešniji od naučne kreacije pokrenute ciljevima objavljivanja naučnih radova u cenjenim časopisima i sticanja ličnog ugleda u naučnoj javnosti. Tako, i težnje ka dokazivanju Božijeg porekla sveta predstavlja manje etički cilj u poređenju sa primarnim željama ka davanju, ka ljubljenju bližnjih bića, iz kojih se rađa istinski religijski osećaj, iz kojih duboko, van svih reči i izraza sveta, znamo da sve što postoji vodi poreklo od Božijih misli. Za sva ova poređenja je, takođe, karakteristično i da prihvatanje i slobodna, spontana i iskrena objava naših grešaka, nedoumica i ne-znanja, čini blagotvorniji put u kontekstu opšteg informativnog i spiritualnog napretka naše biosfere, u poređenju sa prividno sveznajućim, zido-kreirajuće samopouzdanim i kruto ograđenim, fiksnim životnim i saznajnim određenjima.

Tako, umesto branjenja sebe, sopstvenih postupaka i sopstvene tradicije razmišljanja i etike doživljavanja sveta, u svim našim izražajima, a prevashodno onima profesionalnog karaktera, moramo težiti ka prenošenju suštinskih, izvornih inspiracija na kojima su i ponikle date tradicije ljudskog delanja. Celovito isceljenje, delanje u svrhu oplemenjujuće koordinacije našim iskustvima, stvaranje imanentne lepote sa svakim našim uzdahom i pogledom i buđenje znanja da temelji našeg znanja bivaju odslikani u svakom eksplicitovanom detalju našeg sveta, kao i svakoj našoj apstrakciji, tako moraju postati osobine koje ćemo implicitno stvarati i davati drugim bićima, sagledano sa polja medicine, nauke, umetnosti, saznajnih nauka i filosofije, respektivno ili sveukupno. Jer, samo sa plemenitim težnjama orijentisanim ka davanju u dubinama našeg srca, ka držanju i čuvanju svakog bića našeg sveta poput dragocene kapi vode na dlanu, bivajući time implicitno, za nas same nevidljivo, prava Sunca koja - naspram crnih rupa koje gutaju sve postojeće u svojim destruktivnim težnjama ili planeta koje održavaju ravnotežu dobra i zla (pasivnih, upijajućih i utonjavajućih »voli me« pohotnosti i sunčanih, aktivnih, svedajućih i prisebnih »volim te« pogleda) u svakom svom delu – svojim sjajnim željama davanja predano obasipaju duhovnom svetlošću naš svet, moći ćemo i u svim drugim bićima videti slična Sunca duše, te slobodno, bez odbojnog straha se susresti sa njihovim očima, pretvarajući obostrane staklaste, odbojne i ledene poglede u prijemčive, srneće, tople i lelujave okice, stvarajući nove mostove prijateljstva, pouzdanja i radovanja.

Ne samo da nas svest orijentisana ka beskrajnom davanju čini bioenergetski usklađenima - harmonično celovito integrisanima i fleksibilnima, svetlo stenovitim i sanjivo lepršavim - kroz rastapanja stresnih tačaka naših fizičkih i saznajnih struktura, i ponovno omogućavanje slobodnog Ći energetskog toka, već nas kroz odricanje od naših površnih težnji i želja, od volje usmerene ka svetovnim objektima, čini oslobođenim i od našeg bivstva okarakterisanog trčanjem ka plodovima sveta, budeći nas u samo praskozorje Ekhartovog »temelja duše«, izvorne dobrote našeg srca, sjajne, intuitivno osnažene praznine analogne pročišćenoj, satori Zen svesti, stopljenoj sa sveprožimajućim morem apsoluta. Na sličan način kao što je Da Ju, osnivač kineske dinastije Ćia, odlučnošću, marljivošću i spojem logičkog znanja i enormne želje za postignućem plemenitog cilja, napravio čitavu reku koja je sprovela nagomilanu vodu velike kineske poplave od pre približno 4 milenijuma, u more, i naša dobrota stresom pritisnute sukobe i probleme našeg sveta, mora - poput veštog Tai Ći ili Aikido borca koji samo pretvara ka njemu usmerenu razarajuću silu u pokretač sopstvenog energetskog štita, i koji zna, naravno, da njegova borba nikada nije borba protiv nekoga ili nečega, već borba sa samim sobom, čineći da njegov sluh, kao što nam pokazuju kineski Jang i Jin ideogrami, neprekidno bude usmeren na pažljivo osluškivanje sopstvenih ravnoteža »Sunca i Meseca« - rešavati putem pronalaženja puteva koji vode ka stapanju u jedinstvo sa morem Prirode, ka pronalaženju Boga i sveprisutnosti sopstvenog bića u svačijim pogledima na svet, ka prožimanju svih neujednačenih i destruktivno nabijenih suprotstavljenosti vodama davanja i preobličavanja u svest o svepreplićućim vezama jedinstva koje nas sve za-jedno drže na okupu.

Kroz svest o beskrajnom davanju kao putu duboke, zvezdane etike kojom skromni, lepotom obasjani pogledi nadole postaju adekvatni čednom posmatranju uzvišenih, nebeskih predela – čineći da se temelji i kontekst stope u nerazlučivu celinu – u stanju smo da povećavajući broj opcija voljenih sistema, svet naših saznanja ograničavamo, postepeno otkrivajući da se upravo u ovakvom, svojevoljnom prihvatanju ograničenja rađa sloboda duhovnog beskraja. Jer, ako postoji nešto lepše i uzvišenije od wondering posmatranja zvezdanih putanja, od opčinjenosti kosmičkim pitanjima smisla, porekla i misije našeg bića i celotnog sveta, te treperećeg istraživanja uređenosti Prirode, onda je to wondering posmatranje začuđenih očiju koje posmatraju zvezde. I tada zaista znamo da požrtvovano sputavanje sopstvenog bića u uske granice u svrhu rađanja čudesnih drveća saznanja na drugim mestima – poput ukroćivanja nabujale, lepršave i virovite reke u tokove vodenica¹⁴² koje melju žito, stvarajući hranu informativne i duhovne evolucije – jeste put stvaranja novih zvezdanih očiju. »Želiš li da vidiš, nauči da deluješ«, jeste fon Fersterov estetski princip, komplementaran etičkom principu koji se tiče povećanja broja opcija sistema, i zaista, premda je učenje mnogih religija sveta orijentisano ka viđenju, ka postizanju transcendentalne večnosti našeg bića i posmatranja, dobrota i saosećajnost u našim voljnim postupcima predstavlja korene ovakvih prosvetljenih viđenja. Jer, želimo li da ceo svet postane naš, te da istovremeno naše življenje bude prožeto svešću o nerazlučivoj pripadnosti našeg bića čitavom svetu, moramo najpre dati sve što imamo, moramo se našom predanom dobrotom pružiti prema bićima našeg sveta, moramo sve, celog sebe dati svetu i duhom postati uistinu siromašni, čime nam se rasvetljuje stav da etika temeljne orijentisanosti našeg bića prema svetu i drugim bićima čini osnovu svakog vida prosvetljenog pogleda na svet.

»Važno je, možda, i to da znamo: čovek je željen, tek ako želi. I ako celoga sebe damo, tek tada i možemo biti celi. Saznaćemo, tek ako kažemo reči iskrene, istovetne. I samo onda kad i mi tražimo, moći će neko i nas da sretne«¹¹⁴, u ovom duhu bi nas divnim rečima podsetio Mika Antić na cirkularne uzajamnosti koje prožimaju prirodnu uređenost, na neprekidno zaljubljeno ogledanje duše bića i Prirode u svakom trenutku postojanja. Duboko znanje da su zabadava sve naše nauke i umetnosti ukoliko ih ne prožmemo dubokom željom da pokrenemo planine našim radom i izražajima, da probuđenom svetlošću našeg srca ispremeštamo gore i obaspemo božanskom radošću setne poglede bližnjih bića, da spasimo svaku trunku našeg listopadnog sveta, slično kao i prevashodno aktivno, delatno pružanje ka bićima našeg sveta, otkrivaju nam se iz ovih poetičnih reči kao putokazi rađanja u našim očima Sunca koje će svuda prosipati duhovnu lepotu i koje će, u skladu sa staro-grčkom vizijom oka koje svojim unutrašnjim izvorom svetlosti osvetljava svet i omogućava vid, činiti svaki naš pogled sunčanom stazom, pruženom u nedogled nepreglednog, božanskog mora postojanja. »Srce znanja je, jednom kad ga imaš, da ga primeniš«¹⁰⁵, smatrao je Konfučije, i neprimenjivanjem etičko-estetskih principa i naših duhovnih i umetničkih, opšte prosvetljujućih vizija i ideala koje nosimo u sebi, gradimo samo jednu stranu mosta našeg hrišćanskog, svetog i isceliteljskog pružanja prema bićima našeg sveta, samo jednu stranu pruge na kojoj mora proći voz evolucije života, ljudske svesti i lepotne radosti ponašanja, ostajući neprekidno »na pola puta«, samo jedna polu-zvezda, hujeći ka nostalgičnim i setnim snovima T. S. Eliotovog Alfreda Prufroka, Ingmar Bergmanovog Isaka Borga ili Džejms Džojsovog Gabriela Konroja⁷⁷ o bićima poput Isusa, Gautame Bude ili Majkla Fjurija⁷⁷, o istinski blagodarnim bićima našeg sveta, bićima kojima su blažena dela i davanje čitavog sebe bili preči od moralnih, propovedničkih reči, bićima kojima su trenutni kontakti srca i poverenja i brižno pružanje ruku prema drugima bili ispred analitičkih premišljanja i razumskih prosuđivanja, kao i oštroumnih monaških kontemplacija neponiklima na sveobasjavajućoj želji za pomaganjem i spasenjem svega postojećeg.

Sve što postoji, tako, suštinski ne predstavlja samo lokalizovana unutar-granična tela, izolovana od ostatka sveta, već more beskrajnih putanja kojima se ona neprekidno prostiru prema svojoj sredini. Sve što imamo je, stoga, ono što dajemo, i što više budemo davali, više ćemo i imati. »Kad se toliko lepote u sebi čuva i ima, umeti, da niko ne sazna, bar komadić tog nečeg umotati u snove i dosanjati svima...I svaki put kad budeš komadić sebe dao i svoje snove svetu po vetrovima slao, ličiće jutro na tebe više nego na druge«¹¹⁴, kako je pisao Mika Antić, pokazujući nam da sve što imamo jeste naša ljubav, jeste jezgro Sunca naših najdubljih želja kroz čije sagorevanje se talasi duha našeg bića prostiru ka čitavom svetu.

Ono što se trudimo iz sveg srca da dajemo, to i postajemo: duhovna Sunca kada iz svetlog jezgra našeg bića vadimo dragulje čistoće, dobrote i milostivosti, i pružamo ih bićima našeg sveta; crne rupe kada sebično i pohlepno otrgavamo lokalizovane (zaboravljajući da je ne u lokalnom, već u kontekstualnom, u beskonačno prostirućem tajna lepote i bogatstva našeg sveta) entitete i putanje sveta; ili možda samo planete kada bivstvujemo u ravnoteži ovih dveju modova naše interakcije sa svetom. Ipak, ne samo da putanje koje dajemo postepeno usađujemo u srž našeg bića, već i ono što težimo da postanemo, menjajući vrednosne, etičke i estetske temelje naših pogleda na svet, usmeravajući ih ka putevima Sunca, neprimetno, sa svakim trenutkom življenja odašiljemo posvuda, neprekidno dajemo čitavom svetu, čineći naš put duhovnog traganja i tumačeće zagledanosti u kompas srca našeg bića, nevidljivim putokazima i dobrim morskim strujama za bezbrojne barke životnosti sveta.

Svako živo biće Prirode i svaka ekosistemska, simbiotička prirodna organizacija karakterišu se dinamičkom cikličnom uređenošću u okviru koje ne samo da se svi, i naizgled najbeznačajniji uticaji sprovode duž čitavog sistema, pronalazeći kad-tad svoje odredište u tačkama njihovog kreativnog polazišta, istim blagodetnim težnjama obasjavajući njihove stvaraoce, već i u okviru koje svaki element sistema neprekidno gradi sve ostale elemente, odslikavajući nam proces kontinualne samo-generacije, autopoietičnosti, osnovne crte svih životnih procesa u Prirodi. Kroz čudesnu ljubav i želju za davanjem, »od jedan, nastaje dva, od dva nastaje tri, od tri nastaje ceo Kosmos (...jer biće dobija gubeći i gubi dobijajući)« (Tao Te Ćing 42), i svaki evolutivni trenutak u istoriji sveta sadržao je u sebi magičnost davanja, rađanja neslućenih noviteta kroz uzajamnu simbiotičku dobrotu treperavih čvorova muzike Kosmosa. Uzajamnost napretka našeg bića, ulepšavanja temelja naše ko-kreacije sveta sa jedne, i opšteg, zajedničkog istinskog progresa, otvaranja puteva radosnim evolucijama života sa druge strane, postaje, tako, očigledna sa ovakvog, autopoietičkog pogleda na uređenost Prirode. Nigde u Prirodi, takođe, ne postoje fiksne, unapred postavljene hijerarhijske strukture, prezadati skeleti našeg stvaralaštva, već se nevidljivi temelji i njima uzrokovane vidljive predstave, eksplicitne i implicitne crte, pojavni i duhovni putevi uvek uzajamno grade, modifikuju i podržavaju. Genetske forme usmeravaju procese formiranja proteinskih molekula koji usmeravaju procese formiranja genetske forme, pojedinačne misli, strofe i pasusi knjige spontano grade njen skelet koji usmerava nadgradnju misli i izražajne konciznosti čitave knjige, a umetnička, duhovna inspiracija pretače se u skladne metafore prirodnih veza i putanja koje suštinski – na sličan način kao što je Sunce metafora jednog velikog Sunca u nama - jesu metafore dubokih, duhovnih crta ko-kreativnih dodira našeg bića i božanske Prirode. Stoga se održanje životnosti i njeno prevođenje u sve bogatije stadijume evolucije sastoji ne u orijentisanosti ka sebičnom, malignom održanju i napretku, već u davanju, u preusmeravanju poplave znanja i duhovnih ushićenja našeg bića kroz reke naših plemenitih težnji i pružene dlanove sa kojih, poput Isusove svetlosti, mogu teći svete vode Jordana i Ganga, neprimetno navodnjavajući bića našeg sveta, znajući da »neće čovek živeti od hleba samog, već od svake reči Gospodnje« (Matej 4:4), znajući da je ljubav, poput kiše koja pada na žedne listove biljke u savremenom sušnom, otuđenom, pustinjskom dobu, neophodna svakom biću da bi ono raslo i jednoga dana ispružilo svoje, duboko u sebi skrivene, implicitne cvetne lepote i radosti postojanja. »Praveći muziku, imao sam za cilj da pružim ljudima osećaj da su voljeni«, želja je bila Brajana Vilsona, ovenčana u divnoj ploči »Pet Sounds«¹⁵⁹, u muzici koja odiše zvezdanim zadivljenostima, toplinom, susretima sa tajnama života u tami igličastih podova ozvezdanih čempresovih šumaraka, tihom šumu vetra, talasima mora i nečijim bisernim očima. Jedini put stvaranja sebe, iz ovakve biološke perspektive, zaista jeste kroz neprekidno stvaranje drugih, kroz davanje našeg znanja, toplih želja i blaženih kreativnosti drugima, kroz brižnost da drugi postanu sveci, čista i savršena bića, ogledala lepote Kosmosa, najlepši znaci divote Prirode i njihovog božanskog porekla.

Sve naše delatnosti u svetu opstaju na nevidljivim temeljima naših težnji i želja koje čine i ključ uspešnosti našeg truda. Prividno plemenite delatnosti, izvođene na temeljima jalovih, mlakih (Otkrovenje 3:16) težnji, žeđi za slavom, profitom ili sa inertnom beživotnošću, slično kao i suve reči, odsečene od pružanja našeg srca zajedno sa njima u svakom našem jezičkom odnošenju, ostavljaju tragove u svetu u skladu ne sa njihovim prividnim i površnim znacima, već dubokim i skrivenim motivima osnova njihovog porekla. I ne samo sva dragocena umetnička dela, već i sva vredna i revolucionarna naučna otkrića nisu predstavljali posledice programskih razvoja, već dubokih želja za otkrivanjem novih plodnih teritorija ljudske interakcije sa Prirodom i uznošenjem blagih plodova našeg znanja svim bićima sveta. »Praktično polje je još veliko, i još puno toga nam treba za uzdignuća ljudi. Ali, pisati takve knjige je teška stvar, potrebni su ljudi koji imaju naučnost u glavi i ljubav u srcu«³⁰, pisao je Jožef Štefan u duhu ideala pragmatičnog nicanja naučne egzaktnosti i jasnoće na osnovama našeg milostivog pružanja prema svetu. Nikola Tesla je svojim trudom sa temelja plemenitih težnji uspeo da donese čari svetlucavog zvezdanog neba na Zemlju, uzdigne svetleće lustere koji nam neprimetno razbistravaju vode naših razmišljanja, te osvetli puteve do savremenih zadivljenih upitkivanja i začuđenosti živih bića koja odražavaju city lights u svojim očima, pronalaze refleksije svetlucavih iskri u srcu svoga bića i sveprožimajući se pitaju je li to »Heaven or Las Vegas«²⁹, obogaćujući se znanjem da električne svetlosti i celokupni naučno-tehnološki, informativni razvoj jesu komplementarni delovi etici i duhovnosti našeg puta ka Carstvu Božijem na Zemlji.

Iskreno postajanja Sunca u jezgru naših težnji, na osnovama našeg srca sa kojih se pružamo prema svetu sa svakom našom mišlju, rečju i pokretom, uslovljeno je bezuslovnim davanjem čitavog našeg bića svetu, nošenju našeg srca na dlanovima i predavanju ga svima, jer »što više dajemo, više zaista i imamo«. Za razliku od fariseja, književnika, grešnika i lažnih proroka koji »vole one koji i njih vole« (Luka 6:32-38), koji su u stanju da svesrdno i posvećeno obasipaju pažnjom i svetlim željama samo bića koja im uzvraćaju sličnom merom, koje doživljavaju kao »svoje«, bića-Sunca, viteška srca, ne traže odgovore prihvatanja u svrhu svog davanja, već su njihove težnje bezuslovne (oni se saginju za ispalim novčićem ne kalkulišući sa da-ili-ne opcijama, stvarajući tako neuništive temeljne etičke orijentacije u srcu svoga bića), poput dobrog baštovana koji negujući svaki cvet i biće Kosmosa, ne očekuje da mu oni ikada pruže primetne ruke pažnje, znajući da nas samo prostiranje puteva Gospodnjih ispred svakog bića sveta, može učiniti celovitim i beskrajno duhovno srećnim, da samo bezuslovno davanje dobrote, božanskih harmonija i svetlosti ispred nas može otvoriti u beskraj prostiruće horizonte naše duše.

Brižnost i davanje, tako, kao u primeru očuvanja deteta iz Solomonovog kruga i rađanja čitavih novih svetova saznanja, pobeđuju pohlepu i svaki vid sebičnog sticanja i uzimanja. I jedan od centralnih problema savremenog življenja, problem razdvojenosti svesti o onome što jesmo od svesti o onome što stvaramo kroz naše življenje¹²⁴, tako se rešava stapanjem ovih dveju kategorija – našeg bića i putanja koje odašiljemo ka našem svetu – u jedinstvenu celinu, rasprostirući ispred nas vizije o stvaralačkim delatnostima budućnosti koje će biti prožete saživljenostima, zadovoljstvima i vanvremenskim radostima. Poput Tai Ći umetnika, cveta koji neprestano, blago uvija svoje latice oko talasa vazduha ili ruku zaljubljenih bića koje se kontinualno preplićuće dotačinju, neprekidno dajući sebe, nalaženjem srednjeg Puta između prehitrog i ukočenog postojanja - koji oboje grade trajne otpornosti, suštinski blokirajući kontinuitet i dugoročnost našeg kreativnog prostiranja i realizacije – u blagom, kontinualno pokrećućem, plutajućem plesu našeg kretanja, pronalazimo savršeni mir postojanja, savršenu statičnost centra obrćućeg točka, disipativnog, našim najdubljim vrednostima sveobasipajućeg vira naše životnosti.

Slično kao što su pokazivanja sopstvene snage i moći unižavanjem drugih bića znaci istinskih slabosti i nemoći (koje biće pokušava da pobedi), te slično kao što je buntovno ponašanje znak unutrašnje težnje ka pokoravanju (protiv koje se biće bori), i štednja i strah da se naši najdragoceniji kvaliteti ne izgube, znaci su istinskog siromaštva njima, dok sa druge strane, beskrajno davanje, zalivanje voljenih bića sveta dragocenim kapima vode u dobima suša, znak je neizmernog, iskrenog bogatstva našeg duha. Ne samo sanjanja o divoti putanja brižnosti, ljubavi, davanja i istinski kreativnog pružanja prema bićima sveta, puteva pružanja kroz koje se rađaju beskrajni novi putevi životnosti i povodi radoznalih osvrtanja naših blistavih pogleda, već i življenje ovih snova, aktivno pružanje plodova naših brižnih želja za duhovnim rastom bićima našeg sveta, predstavljaju put istinskog uzajamnog bogaćenja putanjama duha kako voljenih bića, tako i nas samih, jer »želih li da vidiš, nauči da delaš«. I znajmo da osećanja stida, krivice i teskobe (Mojsije I 2-3) na ovom putu predstavljaju prirodne odgovore našeg bića na našu delatnu mlakost, na mlakost naših dubokih težnji ka predanom krojenju niti jedinstva između našeg i bližnjih bića, putanja jedinstva kojima se prebrođuju posledice kušanja biblijskog ploda drveta znanja, odnosno buđenja samo-svesti, moći misaonih refleksija, a sa njima i znanja o prividnoj sopstvenoj posebnosti i odvojenosti od ostatka sveta. Kada se naše duboke težnje raspu poput zraka Sunca na čitav svet, kada naše isusovske želje za isceljivanjem tuga, usamljenosti i očajavajućih izolacija našeg sveta – kitovih utroba Joninog putešestvija, tami izolacije, nereligioznosti podstaknutih odbijanjima predanog služenja i pokazivanjima puta izgubljenim bićima sveta (Jona 1-4) -, za brižnim podsticanjem svačijeg duhovnog rasta, kao u trenutku faznog prelaza kada je kosmička svetlost nakon trenutka velikog praska obasjala čitav Kosmos, zabljesnu posvuda, tada u našoj svesti postoje samo predani putevi pružanja našeg bića prema drugima, putevi koji zaista i jesu strune kosmičke ljubavi.

O prihvatanju svega

»Duh i nevesta rekoše: dođi. I ko sluša neka kaže: dođi. I ko žedni neka dođe, ko hoće neka uzme vodu života badava« (Otkrovenje 22:17)

Dok nas svest o neprekidnom davanju čitavog našeg srca - pružanja svakog tračka našeg pažnje, čitavog svetlog oreola naših molitvenih misli, misli vedrih nadanja i vodilja ka sjajnim životnim i saznajnim putevima, predanosti »držanju palčeva« bićima sveta, obasjanosti željama da oni »moraju uspeti«, da njihove misli moraju jednoga dana postati poput leta galebova nad čistim plavim morem mira i predelima ovenčanim blještavom srećom postojanja – u sprezi sa predanim osluškivanjem i polaganjem venaca naše odgovornosti božanskoj klici našeg bića spontano održava u ravnoteži Puta, komplementarna orijentacija našeg bića u ovoj izgradnji »srednjih Puteva« našeg duhovno prostirućeg življenja, mostova Ljubavi, divotnog treperenja tananih struna koje se pružaju između našeg i bližnjih srca, jeste duh sveprihvatanja, neodbacivanja nijedne putanje i nijednog izražaja bližnjih bića, te traganje za božanski izvornom lepotom u crtama svakog bića, svakog lista, svakog daška vetra i talasića Prirode, svakog zvezdanog odsjaja radosti, tanane uplašenosti ili toplog poštovanja u pogledima i saznajnim sferama bića Kosmosa.

Dok je Sokrat smatrao da »ko ima najmanje potreba, najbliži je bogovima«¹⁷⁶, Epikurovo mišljenje je bilo da »sloboda samodovoljnosti čini filosofa bogom među ljudima«¹⁷⁶, Šopenhauer je put ka Nirvani, ka »okeanskoj tišini duše«, ka savršenom miru i blaženosti video kroz poništenje volje kao osnove svih naših težnji i želja¹⁵⁴ (u sprezi sa saosećanjem koje vodi do ukidanja egoizma i shvatanja da je sve Jedno), sveti Jovan Lestvičnik je pisao da »apatheia nije ništa drugo do Nebo u unutarnjosti duha«⁵⁴, a u shvatanju da »nezadovoljstvo predstavlja koren svakog zla«, složni su Tao mudraci⁷⁴, iako se, sa druge strane, možda možemo složiti i sa shvatanjem da jedan vid blaženijeg i kreativnijeg »nezadovoljstva« počiva u stvaralačkoj osnovi najvećeg dela ljudskih izuma i civilizacijskih putanja informativnog napretka. Harmonija duha prihvatanja i kreativnog stvaranja putanja raznolikosti na nivou naše svesnosti, stoga, može predstavljati blistavi točak ravnotežno-dinamičkog vira sa koga se rasipaju božanstvena cvetna prašina zemaljske evolucije.

Ne suprotstavljanje bilo kojoj sagledanoj mani ili prepreci, već upravo prihvatanje datih zamišljenih kvaliteta – straha, treme, nelagodnosti, tuge, ukrućavajućih refleksija⁸⁰ - predstavlja put iznalaženja prolaza do ponovnog povratka zadovoljstva našim sopstvom i radosnih harmonija u svetu naših saznanja. A znajmo da naše sopstvo i jeste naš svet, s obzirom da sve što postoji predstavlja našu kreaciju u sprezi sa prirodnim inicijacijama, usled čega se disharmonije na nivou naših temeljnih vrednosti uvek samo preslikavaju na slike našeg sveta, na naše zaključke, osude i vizije sveta »oko« nas, te tako videći fašizam u shvatanjima i ponašanjima drugih bića, isti fašizam možemo dovoljno dubokim pronicanjima sagledati u srži našeg bića u vidu izvesnih lažnih pripadnosti i netolerancija (te, uopšte, želja za povređivanjem drugih bića uvek potiče od nezadovoljstva koje prožima srž našeg doživljaja sveta, i predstavlja težnju ka razaranjem upravo sopstvenih pogleda na svet, sopstvenog bića), dok nas, s druge strane, uviđanje dobrote i božanske lepote u drugim bićima navodi na ogledanje lepote i harmoničnosti na nivou suštinskih kvaliteta i verovanja našeg bića, slično kao što pokušaji menjanja sveta u pravcu ostvarivanja veće »slobode« nastaju na osnovi krutosti sopstvenih pogleda na svet, dok usmeravanja sveta u vode ozbiljnosti, logičke racionalnosti i objektivističkih klasifikacija niču kao posledice straha od neuređenosti i haotičnosti na našim saznajnim temeljima, odnosno putanjama koje vidimo = stvaramo u svetu. Jer, kada su naši temeljni stavovi isključivog i odbijajućeg karaktera, i u bićima najsvetlijih težnji ćemo videti sebičnost i destruktivnost, dok kada su osnove našeg bića osvetljene Suncem ljubavi, i u najstrašnijim stavovima prema nama ćemo prepoznati dobrotu jedne uspavane i oblacima misli nezadovoljstva zamračujuće prekrivene duše. Sa svetlih temelja našeg bića, sa spiritualnih vrednosti na osnovama našeg bića, svaka harmonija putanja našeg sveta, stvorena sa bilo plemenitim i konstruktivnim ili razarajućim težnjama, preobražava se u hranu naše duhovne evolucije. Očuvanje naše svesnosti ne na površini naših reči, misli i dela, već na saznajnim temeljima, našim najdubljim porivima i željama, čini put buđenja ovakve spontane Sunčeve svesti koja svaku nesuglasicu u našem svetu, ni sama ne znajući kako, pretvara u zrake veselja i puta Gospodnjeg.

Kada naša svest pluta na temeljima mira i sveopšteg prihvatanja, tada su i sve atomske sile, svi mikroorganizmi i sve crte sveta materije naši prijatelji, delujući za dobrobit nas i naših voljenih bića. Poput mornara koji neprekidno može posmatrati more, i mi tada možemo, bez da ikada dotaknemo prag dosade, biti zaljubljeno zagledani u životnost našeg sveta - životnost koja se iz perspektive Gaje, našeg planetarnog doma kao živog bića, proteže od individualnih bioloških entiteta do zemaljskih voda, stena i zrnaca peska - otkrivajući uvek nove povode divljenja. Jer, dok naše odbijanje bilo čega, detalja sveta, ljudskih bića, poruka ili sopstvenih misli, kainovske težnje ka njihovoj destrukciji i iščezavanju (često, kao u biblijskoj priči o Kainu i Avelju - kada uspeh i profesionalno zvanje zamrače uviđanje izvornog bratstva, putanja izvornog jedinstva - izazvane poistovećivanjima mape sa teritorijom, uviđanjem apstraktnih kategorija u koje postavljamo produkte našeg razmišljanja i opažanja, kao prečih od naše zajedničke ljudskosti i duhovne osnove) uzrokuju tragične posledice, težnje ka bezuslovnom prihvatanju nose sa sobom susrete sa problematičnim situacijama, ali nam i otvaraju vrata duhovne evolucije, čineći nas i naš svet postepeno sve bogatijim.

Jer, nisu suprotstavljanje, odbijanje i sebično uzdizanje putevi ka našem duhovnom napredovanju, već se upravo prihvatanjem svih detalja i bića našeg sveta kao nas samih, zajedničkim držanjem za ruke na putu ka zajedničkom cilju, utvrđuje naš i opšti put duhovne evolucije. Slično tome, i ne sukob protiv straha, već njegovo prihvatanje čini put ka preobražavanju strahovima ukrućenog ponašanja u tihim osmehom obavijenu spontanost naših pogleda i dejstava, dok prihvatanje sebe kao ljudskog bića sa svim našim trenutnim nedostacima i manama - u skladu sa mišlju Terencija Afera da »homo sum: humani nil a me alienum puto« (»čovek sam, i ništa ljudsko nije mi strano«) – vodi dosezanju anđeoske topline i transcendentalne uzvišenosti u našim odnosima sa svetom, postajanju našeg bića kao konteksta prostiranja ka svetu, čistog i svetlog poput Sunca. I kada pred važan nastup, naš organizam posredstvom misaonog uzbuđenja počne da se »puni« stresnom energijom, ne pokušaji odbacivanja ovakve treme (jer, odgovaranje na strah strahom od straha rezultuje u pozitivno povratno-spregnutom iniciranju paničnih klimaksa), već njeno prihvatanje, skladno raspoređivanje i konstruktivno emitovanje kroz naše uživljeno izlaganje, čine put pretvaranja mlakih i suvoparnih diskursa u radijantne i kreativno podstičuće, životno intenzivne i našim dubokim vrednostima - koje tada isplivavaju na površinu, čineći da, umesto da samo meditativno, bez osetljivosti na tanane odgovore publike, posmatramo zamišljene sveće u prostoriji, izbegavajući susret očima, kroz ravnotežu ovakve mirne misaone usredsređenosti i otvorenosti koju nosi temeljni stav, opisan biblijskim rečima da »vi ste svetlost sveta. Ne može se sakriti grad koji leži na brdu; niti se pali svetiljka i stavlja pod mericu, nego na svećnjak, i svetli svima u kući« (Matej 5:14-15), dodir unutrašnjeg mira i vatrene želje za prenosom duhovnih vrednosti i nebeske lepote, zaista obasjaju poglede bližnjih bića - ispunjene putokaze.

Dok nas odbacivanje uočenih disharmonija našeg sveta i drugih bića, neprimetno vodi u vode izolacije, usamljenosti, neispunjenosti i razočarenja, prihvatanje svih neusklađenosti, pogrešaka i nemira u zajednicu našeg srca, poistovećivanje sa svim okolnostima, naspram odricanja i bežanja od njih, jeste put buđenja iskrenog zadovoljstva našim postojanjem. Postajanje Jednog sa svim, koliko god uznemirujućim okolnostima našeg sveta, obgrljivanje svih ljudskih, unesrećujućih misli, i pronalaženje puteva preobražavanja ovakvog jedinstvenog sistema sa temeljima našeg bića u središtu, u nova, bogatija i prosvetljenija stanja organizacije, čini put duboke etike. Morska školjka, želeći da iznedri bisernu sferu, mora se susresti sa iritirajućim zrncem peska koga neće odbaciti, već će ga prosvetljujuće obgrliti svojom draguljnom, implicitnom, u dubini svoga bića sakrivenom kreativnošću. I svaka zemaljska tečnost na temperaturama bliskima njenoj tački mržnjenja u atmosferskom ambijentu, kristališe tek kada se fluidni ples njenih atoma i molekula poremeti susretima sa stranim telima, sa mikroskopskim česticama prašine, podsećajući nas da su nepravilnosti i susreti čistoće našeg bića i uma sa tragovima prljavštine, sa putevima nesklada i nečistoće sveta neophodni u svrhu kristalizacije našeg znanja i celotnog bića u nove stupnjeve organizacije mikrokosmosa naših ideja i implicitne ko-kreacije sveta, iscrtavanja svake crtice, granice i informacije našeg sveta pomoću kičice i palete koje zajednički drže ruke (= kreativne putanje naših najdubljih težnji kojima se pružamo prema svetu) našeg bića i učiteljske Prirode.

U pronalaženju putanja jedinstva kroz detalje sveta raznovrsnosti počiva lepota življenja i saznanja, i premda mnogi smatraju da se Budina priroda svakog bića može podjednako diviti šumu drveća i brujanju motora¹²⁴, tišina koju doživimo kada zaronimo u more, potičući od bezbroja nevidljivih stvorenja i njihovih poruka, neuporedivo je bogatija u odnosu na mehaničke pogone modernih bazena. Ipak, ne osuđivanje okolnosti, već orijentisanost na pronalaženje božanskih rešenja u aktuelnim graničnim uslovima, čini iskrenu religioznost i put opšteg zadovoljstva, zadovoljstva i unutrašnjeg mira kojima ćemo sami biti preplavljeni i koje ćemo tiho buditi u drugima. Jer, putnik koji u susretu sa tigrom u šumi ne očajava nad okolnostima i ne očekuje natprirodna rešenja, već predlaže uspinjanje na drvo svojim saputnicima, zaista voli Boga, kao što nam kaže drevna indijska priča⁶⁰. Jer, »što su prilike više protiv vas, to se više ispoljava vaša unutarnja snaga...Svako može ukazati na zlo, ali prijatelj čovečanstva je onaj koji pronalazi izlaz iz teškoće«⁷⁶, smatrao je Svami Vivekananda, ukazujući nam na duhovni put kao ne na besciljno i obeznađeno očajavanje nad okolnostima sveta, slično kao i ne na negovanje radosnih osećanja kroz zaboravljanje na zemaljski imanentnu tugu i nesreće, već na ravnotežu između prihvatanja tamnih problema našeg sveta i njihovog vedrog i pragmatičnog obasjavanja finalnim vizijama dobrote i osunčanog mira, čineći da sve nesuglasice i sukobe u svetu kreativno objedinjujemo, otvarajući nove evolutivne perspektive i puteve.

Susrete sa ljudskim manama i postavljenim preprekama na našim izabranim putevima, stoga, možemo sagledati ne kao povode očajavanja, obeznađivanja i ozlojeđenosti, već upravo kao znake otvorenih puteva našim suštinskim duhovnim napretcima kroz rasplamsavanje saosećajnih želja za pomaganjem ljudskim nesrećama. Jer, životna iskušenja predstavljaju Šaolin kapije na ulazima u bašte svakog divnog unapređenja kako našeg, tako i opšteg doživljaja sveta, a ko pobedi sebe, zaista odnosi pobedu, pobedu bez ičijeg poraza, vodeći sve sukobe u opšte harmonije, držeći se reči ratnika Nagarđune da »u želji za povređivanjem neprijatelja, uoči njegove dobre unutrašnje osobine; zle misli nauđuju tebi, a ne neprijatelju«¹⁰¹. I susreti sa paradoksima, nesuglasicama i nerešivostima kiše Rašomon kapija se prevladavaju sveprihvatanjem, brižnošću i davanjem, preuzimanjem odgovornosti za dojenčad sveta, za siromašne i unesrećene poglede na svet, i njihovim predanim odgajanjem do novih, čudesnih životnih radoznalosti. »Pridruži li ti se stranac u tvojoj zemlji (susretnemo li biće prožeto osećanjem izolacije u svetu jedinstva našeg uma i Prirode, prim.a.), ne čini mu krivo. Ko je stranac sa tobom, neka ti bude kao onaj koji se rodio sa tobom; ljubi ga kao sebe samoga...jer poznajete srce stranca, jer ste bili stranci u zemlji Egipta« (Mojsije III 19:33-4...Mojsije II 23:9), podsećaju nas biblijske reči na tugu stranaca, bića koje se osećaju otuđenima i odbačenima od svog sveta, tugu opisanu divnim stihovima 137. psalma, »Na vodama vavilonskim seđasmo i plakasmo sećajući se Siona. O vrbama sred njega vešasmo harfe svoje. Onde iskahu oni koji nas zarobiše da pevamo, i koji nas oboriše da se veselimo: 'Pevajte nam pesmu sionsku'. Kako ćemo pevati pesmu Gospodnju u tuđoj zemlji?« (Psalm 137:1-4), tuge i poplavljenosti stresnim branama koje samo naše duboke posvećenosti mogu prevesti do nežnih tokova i voda blaženih radosti. Jer, svuda oko nas su tužna, usamljena bića, čijim zanemarivanjem sejemo seme otuđenosti i sneveselosti, osvetničkih želja da »blago onome ko tvoju decu razbije o kamen« (Psalm 137:9) i krutim navikama učaurenih života na koje će svetla deca budućih vremena gledati sa dubokom tugom. Samo sa prihvatanjem svakog živog bića kao dela nas samih, sa svešću da sve postoji jesmo mi, i da smo stoga odgovorni za zvezdano obasipanje srećom svakoga od njih, i naše biće postaje celovito; dajući sebe svetu, i čitav svet postajemo mi.

Usled samo-organizacione, emergentne prirode životnosti, naše znanje se ne povećava samo inkrementalno¹⁰², već i neposrednim, spontanim dodirom sa Prirodom, kada se naše interne putanje harmonizuju i postaju blagodetno oplođene. Ne odbacivanje problematičnih i paradoksalnih susreta – nakon kojih se, poput bumeranga, srazmerno intenzitetu odbacivanja, ponovo vraćaju⁴⁴ – već njihovo prihvatanje i otkrivanje »duhovitosti« sopstvene interakcije u odnosu na njih, te, na kraju krajeva, prihvatanje sopstvene ljudskosti, čini put duboke etike. Dok nas bežanje od naizgled neprijatnih i intenzivnih osećanja vodi u vode nerazrešivih problematičnosti i paradoksalnih ukočenosti, njihova prihvatanja nas, ponekad kroz stanja krize i nestabilnosti, pratioce svih duhovnih napredaka i prirodnih evolucija, uvodi u bogatija stanja unutrašnjih organizacija. Upoznavanje sa novim objašnjenjima uređenosti Prirode, novim umetničkim delima, prirodnim i urbanim predelima, društvenim i logičkim situacijama, kao posledica odstupanja od naših implicitnih očekivanja i otvaranja vrata učenja i napretka, ispunjava nas osećanjima zbunjenosti, istovremeno pred nama otvarajući stranu upitkivanja »zašto mi je trebalo ovo?« i stranu novih, uzvišenih stanja naše unutrašnje organizacije i evolucije celokupne Prirode. Jer, neizvesnosti i krize čine nužna stanja svakog pupoljka Prirode, bilo na stablu znanja, duha ili naše biološke uređenosti.

Čitava evolucija životnosti se karakteriše neprekidnim prihvatanjima novih, ko-kreiranih uticaja sredine i njihovim konstruktivnim uklapanjima u nove i bogatije biološke i saznajne strukture. Slično kao i svako uspinjanje u bogatije forme uređenosti, i ovakvi postupci prihvatanja nose sa sobom osećanja zbunjenosti, nedoumica, preispitivanja naše vere i nesigurnosti, ali iz kojih se rađaju novi, čisti i sjajni oblici života. Endosimbiotičko unapređivanje bogatstva ćelijskih organizacija kroz asimilaciju stranih cijanobakterija i njihovu funkcionalizaciju u vidu hloroplastnih i mitohondrijskih organela (biljnih i kako biljnih, tako i životinjskih ćelija, respektivno)^99,103, predstavljalo je proces koji je bio fatalan u mnogim primerima, sve dok se čudesno, uzajamno uzdižuće i oživljavajuće prijateljstvo nije iznašlo, neslućeno otvarajući vrata razvoju nesagledivo veličanstvenih formi života. Razvoj eukariotskih od prokariotskih ćelija, pretvaranje jednoćelijskih u multicelularne organizme, te unapređivanje čitavih ekosistemskih organizacija, ljudskih društava, saznajnih opsega, bogatstva i jasnoće naših pogleda na svet, karakterišu se simbiotičkim pružanjem ruku, prihvatanjem i zajedničkim, uzajamno podržavajućim kretanjima ka novim horizontima evolucije života. Ničeov stav sveopšteg prihvatanja, amor fati - oličen rečima: »Oslobođeni duh stoji nasred svemira...verujući da se u celini sve oslobađa i potvrđuje – on više ne negira«¹⁷⁶, postajući »dete koje je nevinost, praštanje, novi početak, igra, samo-obrćući točak, prvi pokret, sveto Da«¹¹⁶ - u sprezi sa »nihilističkim« odricanjem objektivne, za svakoga važeće istinitosti, i morala kao za svakoga u svakom trenutku važećih i odgovornosno oslobađajućih pravila, u zabljesnutosti ne-znanjem i verom, čineći »sjajnu napetost duhova. Tako napetim lukom se može ciljati na najudaljenije ciljeve«¹⁷⁶, čini i put ka novim morima, novom »natčoveku«, inteligentnim bićima budućnosti čije odnose sa svojim kako misaonim, tako i pojavnim svetovima, danas samo možemo naslućivati.

Ne odlučna »borba protiv...«, već prihvatanje talasa naših osećanja i dopuštanje njihovog spontanog isplivavanja na površinu mora naših kreativnih misli, ideja, pokreta i pružanja ka svetu, jeste put pretapanja svesnih strahova, nelagodnosti, potištenosti i ukočenosti u toplu, iskrenu i svetlu ljudskost. Niti »zapadnjačko« maskiranje naših iskrenih osećanja i stavova prividno vedrim frazama i ukočenim, fasadnim osmesima, niti »orijentalni«¹⁰⁰ izgled bezizražajnog spokoja, naizgled nedirnut prirodnom plimom osećanja, nisu putevi dosezanja prirodne i spontane veze između naših temeljnih težnji, između saznajnog srca našeg bića i našeg delatnog, eksplicitnog ponašanja i postojanja. Identifikovanje ega sa eksplicitovanom vedrinom, dok naša stvarna osećanja neprekidno suptilno isplivavaju na površinu našeg ponašanja, put je razbijanja celovitosti našeg bića, stvaranja ambivalentnih neuroza - koje uvek podsećaju na upravljanje kretanjem našeg bića pomoću dva konja Sokratove alegorije¹²⁶, jednoga koji kaže: »hoću« i drugoga koji kaže: »neću«, nasuprot celovitog vođenja kočije Kata Upanišade sa čistim umom koji, poput bistre reke koja sabira pojedinačne kapi vode u zajednički tok ka moru jedinstva uma i Prirode, ujedinjuje pojedinačno zapregnute usmerenosti u brilijantnu celinu (dok, podsetimo se, slično kao što jahanje dva konja istovremeno čini preduslov iskazivanja cirkusantske veštine, i umeće stapanja raznorodnih ideja u zajedničke celine, ne razdvajajućeg i rascepljujućeg, već harmonično nadopunjujućeg karaktera, celine usmerene ka zajedničkim horizontima na putu našeg srca, čini srž kreativnog razmišljanja) - i poremećaja pulsiranja kosmičke muzike života, skladne muzike koja se rađa sveopštim prihvatanjem i postajanjem, identifikovanjem sa svakom našom emocijom, jezičkim izrazom i idejom, i dopuštanjem da oni slobodno, iskreno izlaze na površinu našeg bića, znajući da bili oni pogrešni ili ispravni, predstavljaće uvek najdivnije, iskrene putokaze bićima našeg sveta. Dok odbacivanje i skrivanje iskrenih temeljnih težnji i osećanja koji se neprekidno kovitlaju u nama, vodi ka praznim pogledima i izgradnji otuđenih društvenih odnosa u kojima, znajući da svako krije svoje slabosti i mane, poštujemo prećutno pravilo nezadubljivanja u tuđe oči, u »gorska jezera« duše, prihvatanje naših osećanja vodi pretvaranju prozirnih i nezainteresovanih očiju »mrtvih duša« u tople, sveprihvatajuće, začuđene, širom otvorene, meke i natopljene ljubavnim uzbuđenjem¹⁰⁰ poglede na svet. Sve hronične napetosti i ukrućenosti, izazvane našim orijentisanostima ka odlučnim »bitkama protiv...«, sa verom u prihvatanje svega i blagodeti prepuštanja prirodnom toku našeg božanskog bića, poput hujeće reke koja svojom veličanstvenošću rastapa sve virove i vrtloge psiho-fizičko-emotivno konfliktnih prepreka na njenom putu, preobražavaju se u glatki tok reke, enormno snažne u svojoj lakoći prihvatanja, uspostavljanja veza iskrenosti i poistovećivanja sa esencijama našeg bića.

Prihvatanje i ko-integracija naše životnosti, imanentne biološke osnove sa jedne, razuma i samo-svesti sa druge, i topline milostivih osećanja, blage pokornosti i ljubavi sa treće strane, jesu put postizanja potpune harmonije u interakciji našeg bića i celotnog sveta. I ove tri strane našeg bića skladno su odslikane braćom Karamazovih Fjodora Dostojevskog: Dimitrijem, Ivanom i Aljošom. Dok njihov rascep rađa životne sukobe, neprijateljstva, nezadovoljstva, očajanja i tuge, u njihovom nikada dostignutom jedinstvu, istinskom, dubokom bratstvu se krije tajna očuvanja sveta i njegovog popločavanja »žutim ciglama« koje bi nas vodile na putu ka povratku našoj Božijoj kući iz sveta Maje i zanosnog življenja. I primetimo još da dok je čitavo društvo uvereno kako su Dimitrijeva strastvenost i prepuštenost čulnim užitcima, neukroćeni Ivanovom racionalnom skeptičnošću i »objektivnošću«, i neoplemenjeni Aljošinom verom i religioznom brižnošću, uzrok ubistva njihovog oca, prekidanja veze religioznosti, milostive vertikale koja spaja naše srce i Tajne Prirode, direktni uzrok ubistva leži u nerazumevanju subjektivnosti, posebnosti sveta koji se rađa iz svačijih očiju, u razgovoru Ivana i sluge Smerdjakova, odnosno u razumu Ivana Karamazova, razumu u čiju moć je on sam neprekidno poljuljan, kao, na primer, nakon divnog sna o prelasku puta od bezbroj milja u jednom jedinom trenutku³². Nastanku čoveka na našoj planeti je prethodila evolucija bez razuma, evolucija na bazi prirodnih spontanosti i instinkta, dok je sa zagrizanjem u plod biblijskog drveta znanja, sa čudesnim rađanjem misaonih refleksija, moći ogledanja sopstvenih misaonih koncepata i moći razmišljanja o sebi samome, čovek dobio moć divnih, božanskih saznanja, ali i oružje potencijala neprevaziđene destrukcije, globalno gradeći puteve i konstrukcije vredne božanskih divljenja, ali i čineći ljudsku vrstu jedinstvenom u svetu životnosti po pitanju samo-razaranja, s obzirom da danas nismo samo jedina planetarna živa vrsta sa kapacitetom kreativnog mišljenja, već i jedina vrsta čiji su članovi u stanju da se međusobno namerno uništavaju. Prihvatanje naše prirodne životnosti, prepuštanje Taou našeg bića, spontanoj struji osećanja, unutrašnjih uvida i radosnih gracioznosti, na temeljima kojih ćemo postavljati odlučnost razuma i toplinu religioznih osećanja koja će tada, poput talasa koji se odbija između nebesa i zemlje, spontano činiti naše osmehe, dodire i poglede na svet iskreno ozarenima i sjajnima.

Umesto zapadnjačkog ideala »sreća, a ne tuga« koji vodi iscrtavanju maski neiskrenosti i rascepima kosmički ispunjujuće celovitosti našeg bića, i orijentalnog ideala »ni sreća, ni tuga«¹⁵⁸ koji vodi kreativnim ukočenostima i postavljanjem brana na reke naših osećanja (brana koje, doduše, ili poplavljuju naše biće ili se mogu iskoristiti za uspinjanje u nova, bogatija stanja životnosti^13,17), ideal »i sreća i tuga«, ideal prihvatanja potpunosti našeg bića kao savršenog putokaza bićima sveta, ideal dopuštanja svim našim, i najdubljim osećanjima da isplivaju na površinu našeg bića, vodi nas ka obasjavanju naših radoznalih pogleda na svet čudesnom toplinom, pružajući svetu spontane reke saosećanja i milosti sa naših dlanova.

Mudraci iz davnina su oduvek znali da se ne odbijanjima, odricanjima i negiranjima u dodiru sa bićima sveta i Prirodom postižu preobražaji i harmonizacije njihovih puteva, već prihvatanjima i saživljavanjima sa njihovim postupcima i razmišljanjima, pretvaranjima svih naših nedoumica u jedno veliko jurodivsko i krotko, poverljivo, sveprihvatajuće i sveobgrljavajuće »Da« na osnovama našeg bića, te ne osuđivanjima okolnosti, već predanošću pronalaženju (= stvaranju) blistavih izbora, grana i pupoljaka u izvesnim graničnim uslovima evolutivne egzistencije sistema u pitanju. Jer, samo prožetošću duhom milostivog sveprihvatanja moći ćemo u svakom šumu Prirode da čujemo potvrdne, dirljivo pokretačke poruke toplih, anđeoskih glasova koji nas okružuju. Međutim, i ovde primetimo da se stare indijske mantre »tat tvam asi« (»to si ti«; pronalaženja sebe kao božanske klice postojanja u svakom detalju Univerzuma) i »atat tvam asi« (»to nije to«; negiranja smeštanja Boga i naše duše u malene stvari svakodnevnog sveta) stapaju u identične ishode, da kontinualno »da« i kontinualno »ne« vode jednakim prosvetljujućim ishodištima, čineći da je neizvodljivo razlučiti potpune vezanosti za svaki detalj sveta i nevezanosti, duhovne slobode našeg bića, slično kao ni odgovornosti za stanje svakog delića našeg sveta i neodgovornosti prema svima njima, ili krajnja stanja utonjavanja u jezgro našeg bića i utapanja u čitav svet (slično kao što će produbljivanja materijalističkih i spiritualističkih, duhovno imanentnih i duhovno transcendentalnih stanovišta rezultovati u njihovom susretu i naznakama identičnosti suštinskih ishoda njihovog razvoja na izvesnim mentalnim ravnima ljudskog doživljaja sveta). Slično tome, tragalačka svest koja nije nahođena glomaznim i slepo obuzimajućim ciljevima, već koja u svakom trenu življenja biva, poput zvezdanog svoda, obasuta malim ali beskrajno dragocenim povodima traganja, postaje ekvivalentna poput mora svezadovoljnoj, spontano plovećoj, ništa ne ištećoj, sveprihvatajućoj svesti. Svi putevi, tako, kuda god krenuli, vode u srce našeg bića i Boga, u naše izvorno polazište, a svaki tren života, svaka naša malena obuzetost jeste neprekidno i nezaustavljivo koračanje na našem hodočasničkom putu ka spoznaji božanstvenosti sopstvenog bića, ka utapanju našeg uma u prirodnu celotu.

Prihvatanjem bića sveta u naručja našeg duha i obasipanjem svih njihovih dela i nama pruženih orijentira blago vodopadnim, radosnim vodama poverenja, za razliku od sumnjičavog, odbijajućeg i fiksirano ukočenog (kroz nespremnosti na poverljive promene u dodiru sa raznovrsnim pogledima na svet), sve crtice na putevima našeg življenja preobražavamo u divne putokaze koji istovremeno vode u centar našeg bića, čineći da se ponekada, u našim začuđenim i radoznalim upoznavanjima sveta, izgubljene ravnoteže Puta, od istovremenih budnih, meditativnih prisebnosti i gorećih težnji ka pružanjem dobrote bićima sveta, neprimetno preobražene u svoje suštinske suprotnosti, u istovremeno gubljenje i osećanja odgovornosti prema temeljima našeg srca i osećanja divljenja čudesnosti života koji nas okružuju u našoj posvećenosti njihovim duhovnim usponima, ostavljajući nas tužno i beznadežno usamljenima u gungulastim predelima sveta, ipak iznenada, poput uspavanih zvezda oživljenih skokom uzdignutih ruku sazvežđa Oriona, probude i sunčanim, sveujedinjujućim okom jedinstva začnu neprimetnom svetlošću mira, harmonija i divne kosmičke muzike duha obasjavati tužne, nelagodne i usamljene puteve sveta.

Sa znanjem da prosvetljena, sveprihvatajuća svest sve kamenujuće osude (Jovan 8:7-8), odbačene kamene, »kamene spoticanja i stene sablazni« (Rimljani 9:32-33) pretvara u ugaone kamene (Matej 21:42), u ključne (s obzirom da su predodređeni da izdržavaju najveće pritiske) i temeljite podrške uzdizanju veličanstvene vere naših pogleda na svet, i sva površna, »fuj i bljak« osuđivanja, gadljivosti i odbacivanja usled neslaganja zvezdanog neba naših svetlećih vrednosti sa tuđim kreativnim idealima, preobražavaju se u izvorno mudre svesti da se i u najtrivijalnijim, temeljito plitkim i otaljavajuće izvođenim izrazima i delima našeg sveta kriju beskrajni, suptilni i zvonki, metaforični putokazi na putevima našeg življenja. Slobodnim uzimanjem ovih znakova u naše ruke, predanim upoznavanjem suptilnih značenja njihovih linija, brazdi i samo srcem našeg bića pojmljivih poruka, otvaraće nam se novi horizonti, sjajni predeli duhovnih spoznaja i radosnih traganja na poljima ko-kreativnih dodira našeg bića i celotne Prirode. Naspram tvrdoće srca i krutosti naših vrednosnih ideala postavljaju se divotne vizije otvorenog, milog cveta duha koji sa svakim daškom vetra i talasom nevidljivih, sveprožimajućih osećanja Kosmosa lelujavo pokreće svoje latice, malo se bezbrižno radujući, malo brižno kašljucajući¹³⁵ u svojim saživljavajućim dodirima sa bićima sveta, blistavo verujući da se kada je srce bića ovenčano svetlim težnjama za spasenjem čitavog sveta, »govoriće novim jezicima, zmije će podizati, ako i popiju što smrtonosno - neće im naškoditi« (Marko 16:17-18) – ipak, u sprezi sa znanjem da iako nas anđeli nose »da gde ne zapnemo na kamen nogom svojom« (Matej 4:6), »i to je napisano: ‘Ne iskušavaj Gospoda, Boga svoga’« (Matej 4:7) - blaženo rasprostiru krila našeg duha i srca širom čitavog sveta. Jer ravnotežu Puta čini uzajamno potenciranje aktivnog, samostalnog stvaranja i pasivnog praćenja Puta Prirode, ravnoteža inspirativne vere koja poput gromoglasne planine odzvanja talasima našeg srca i mudrog uzdanja u imanentnost prirodnih ograničenja, osluškivanja glasa našeg srca i ne prebacivanja odgovornosti na tuđa pleća, već polaganja odgovornosti za naše životne odluke i izbore isključivo na temeljima našeg srca - znajući da »ako svedočim za sebe samoga, moje svedočanstvo je istinito, jer znam odakle sam došao i kuda idem; a vi ne znate odakle dolazim niti kuda idem. Vi sudite po spoljašnosti, ja ne sudim nikome« (Jovan 8:14-15) - sa jedne, i poverenja u putokaze svakog, i najmanjeg bića našeg sveta sa druge strane, ravnoteže ponašanja u skladu sa impulsima našeg srca sa jedne i sveopšteg prihvatanja, objedinjavanja čitavog sveta, svakog glasića i pogleda na svet u zajedničku kućicu našeg srca i življenja za sve njih, činjenja puteva razvoja našeg duha istovremeno putevima ovenčavanja unutrašnjom lepotom čitave civilizacije i svakog bića sveta sa druge strane.

Prihvatanje naše ljudskosti, čitave tradicije našeg postojanja i izgradnje naših pogleda na svet, interpretacijskog uobličavanja rezultata perceptivne ko-kreacije našeg sveta, te, na kraju krajeva, prihvatanje jezgra lepote i životnosti naših roditelja, njihovih poruka, putokaza i saveta naspram odricanja i odbacivanja raznovrsnih korena našeg porekla, predstavlja put mudrosti i rađanja divnih, svezadovoljnih, milo radosnih i spontano, blago, nigde ne žureći, evolutivnih koraka na putu naše i opšte životnosti. Samo se čvrstom utemeljenošću našeg bića u korenima mudrosti, duboke etike i dražesnog prihvatanja naše krhke ljudskosti, u vis mogu vinuti cvetovi lepote našeg postojanja, divotnih poruka koje spontano u svet iznedruje naše biće, čineći da postanemo ne sagorevajući, već svepropuštajući provodnici božanski blagodetnih, nebeskih strujanja sveta, elastični lukovi božanskih strela i nebeskih poruka, te nenarušivi mostovi koji prevode tragalačka bića sveta preko uzburkanih voda životnosti u divna, blaženo mirišljava polja života. Jer, ne samo da se ljudska bića, najrazvijenije, najfleksibilnije i najadaptivnije forme života na našoj planeti, rađaju na svetu bespomoćna poput papirnih zmajeva na vetru, već i svi naši divotni snovi, svetle molitve, slanja ne krilatih fantoma tame posredstvom koprenastih misli ljutnje, mržnje, zavisti i nezadovoljstva, već odašiljanja svetlih, duševno prozirnih, anđeoskih milovanja i putokaza bićima sveta posredstvom čistih misli mira, dobrote, prihvatanja, požrtvovanja i davanja, zahtevaju čvrstu uzemljenost na zavetnom prihvatanju naše tradicije doživljaja sveta, čitavog stabla mukotrpnog rasta i delanja čije cvetove danas čine naša razmišljanja i pogledi na svet, posmatranja sveta sa očima i predelima koje smo ostavili negde daleko iza nas, čineći da ova korenita sidra i blaženo brižne ruke osnova našeg postojanja čvrsto drže zmajeve naših snova, ideala, uzvišenih perspektiva doživljaja sveta i marljivog, inspirativnog delanja u njihovom bezbrižnom letu.

I dokle god naši stavovi prema polaznim tačkama izražaja bića našeg sveta budu implicitno odisali izrazima tipa: »nemoj sada da pevaš, nemoj sada da igraš, nemoj sada to da radiš, nemoj sada...«, čineći da se naši pogledi ukočeno zamrznu i panično zaslepe, i bližnja bića ćemo obasipati talasima nelagodnosti, kreativnog zatezanja i mrskosti kao kočnica spontanih, lekovitih ekspresija mora naših osećanja. S druge strane, kada se mora prihvatanja i saosećanja razliju prema svakoj ljudskoj težnji, izražajnoj želji i kreativnoj inicijaciji, kada se jedno veliko »da« rasprostre čitavim našim bićem, čineći da ne spuštamo, potiskujemo i odbacujemo izražajne težnje bližnjih bića, već da ih zalivamo vodama blaženosti, sveprihvatanja i slobodnog iskazivanja, i talasi blagosti, prijemčivosti i poverenja će se početi prelivati putanjama koje spajaju srca bića sveta. I najstrašnije more naših tmurnih razmišljanja će se tako, sa buđenjem duha sveprihvatanja, uviđanja čitavog našeg sveta kao Božijeg govora tananim impulsima dragulja našeg srca i nebeskih poklona koji počivaju u svakom detalju našeg sveta, pretvoriti u sjajne i večno srećne, duhovno ozarene misli, vedra nadanja iznad i najtamnijih predela sveta, te slike i prilike naše iskrene religioznosti. Jer, u duhu sveprihvatanja se krije srž svakog vida suštinske, duboke religioznosti, religioznosti koja se odlikuje ne uspavanim odbacivanjem i odricanjem, već budnim upijanjem svega, uzimanjem, negovanjem i vođenjem ka beskrajno svetlim i sjajnim Božijim odredištima zaista svega, najrazličitijih bića, dodira, situacija i trenutaka života. Naša vera da svaki delić našeg sveta krije beskrajne putokaze i dragocene duhovne orijentire koje nam ostavljaju u amanet brižna, molitvena bića sveta, čini da zaista sve prividno mukotrpne, neizdržljive i neprijatne putanje našeg sveta preobražavamo u hranu našeg duhovnog napretka, u divne opeke u gradnji kula veličanstvenih pogleda na svet, pretvaranja našeg bića u nebeske ptice koje zamišljeno, meditativno i mudro promatraju svet sa božanskih, ptičijih perspektiva sveta da bi se jednoga dana požrtvovano spustile na zemaljska tla i same pretvorile u hranu¹⁸⁰ nekih drugih veličanstvenih, zvezdanih pogleda na svet.

A na putu pretvaranja čudesnošću postojanja ozvezdanih, beskrajnim mnoštvom povoda divljenja posutih životnih pogleda u osunčane svetlosti jedinstva, mira i topline, u uviđanje svakog delića Prirode kao odraza božanske savršenosti postojanja, znajmo da otuđivanje i odricanje od bližnjih bića, te njihova pretvaranja u lutkaste figure neprožete tračcima čudesne, zadivljujuće lepote postojanja ne čini pravi put duhovne evolucije našeg bića. Posvećenost stvaranju puteva jednakosti na kojima opstaju titraju naše istovremene meditativne prisebnosti i svesrdne poistovećenosti sa bićima našeg sveta čini put našeg i opšteg duhovnog procvata. Ne ignorišuće zaobilaženje pogledima i pažnjom, već radosno prihvatanje i postavljanje svakog, i najmanjeg bića našeg sveta u središte naše pažnje, čini put svevišnje mudrosti postojanja. Jer, dok će otklonom od ravnoteže Puta u smeru prekomerne uronjenosti u plamen našeg bića sa zaboravljanjem na negovanje putanja saosećanja i poistovećenosti sa bližnjim bićima, blagodetni sjaj našeg bića koji se rađa sa dobrote naših temeljnih stavova prihvatanja i davanja biti nepotpun, otklonom u suprotnom smeru koji vodi zaboravljanju na prisebnu utonjenost u srce našeg bića i povodljivo lelujanje talasima sveta, vodeći potlačenosti našeg bića tuđim stavovima i idealima, te uslovljenosti temeljnih stanovišta naših davanja i prihvatanja tuđim priznanjima, pohvalama i poklonima, dolazimo u priliku da »bacivši bisere pred svinje, one ih pogaze nogama svojim, okrenu se i rastrgnu nas« (Matej 7:6). Jer, na kraju krajeva, »svinje« opstaju samo kada u bićima našeg sveta ne vidimo odsjaje duhovnog blaga, ponekada skrivenog oblacima pomućenih misli i razarajućih osećanja, ali uvek jezgrovitog i večno prisutnog, većeg od svih mogućih bisera naših reči, izražaja i ideja, već niža bića u odnosu na aristokratsku unutrašnju plemenitost našeg sopstva. S druge strane, pretvaranjem svakog bića našeg sveta u sjaj jedinstvenih i neprocenjivih blagodeti, u vodoskoke divljenja i lepote, svi biseri koje spontano seje naše biće u svom hodu prostranstvima sveta, ne išteći naplaćivanje njihove vrednosti, rađaće posvuda putanje divnih posvećenosti i molitvenih brižnosti. Jer, sva bića našeg sveta su malene bebe u svetlu spiritualnog razvoja, klice čudesnih duhovnih procvata, semena koja kriju čudesna kraljevstva Božija i isusovski sjaj njihovih bića, očima duha još uvek delimično slepi embrioni u opnama i ljuskama prirodnih brižnosti, opnama iz kojih će se jednoga dana nepotpuna, sklupčavajuća, žmirkajuća i uplašena pružanja sopstvenih bića, kroz dugotrajnu izgradnju temelja brižnosti i mostova ravnoteže Puta, pretvoriti u bezuslovni, otvoreni, širokogrudi Sunčev sjaj, te prostirati sve novije i sve čudesnije puteve životnih zadivljenosti večno novorođenim pogledima na svet.

Umesto naših zabrinutosti nad pitanjima da li će neko naći naša blaga koja smo posejali širom sveta, čineći da često zanemarimo tananu, prikrivenu dragocenost bića našeg sveta i posvetimo se sopstvenom veličanju i gradnji samo-slavećih kula, sa stavom sveprihvatanja Puta Prirode i Svevišnje vere u imanentnost Božije ruke u svakom deliću sveta, rađa se svest da naša božanska predanost svakom, i prividno najmanje značajnom delu na neprimetne načine ostavlja svoje blažene uticaje na i najudaljenijim kutcima Kosmosa, prosvetljujući neznana bića, skrivena iza i najdaljih horizonata našeg sveta. »Gospod je postavio svoje oko u ljudska srca, kako bi im (putem kontrasta, prim.a.) pokazao veličanstvenost svojih dela…Ko dirne oko, suze će proisteći: a ko dirne srce, čini da ono zasija mudrošću…Darežljivost je najplodniji vrt, a milostivost opstaje zauvek. Delati, te biti zadovoljan onim što čovek ima, jesu sladak život: ali ko pronađe blago iznad je oba dva…Mnogi kraljevi su sedali na zemlju, a onaj koji nikada nije pomislio na to stavlja sebi krunu...Ako voliš da slušaš, primićeš razumevanje: ali ako nakloniš (ponizno pokloniš, prim.a.) svoje uho, postaćeš mudar…Dela Gospodnja su čudesna i skrivena među ljudima…Ko je u stanju da razume Gospodnje puteve? To je zbrka koju nijedan čovek ne može sagledati: jer najveći deo njegovih dela je skriven…Ništa im se ne može oduzeti, niti im se išta može dodati, niti se temelj njihov može otkriti…Sva dela Gospoda su dobra, i svaku potrebnu stvar će dati u pravo vreme. Tako da čovek ne može reći: ‘Ovo je bolje od onoga’: jer u vremenu će vrednost svega biti potvrđena« (Sirah 17:8...22:19...40:17-18...11:5...6:33...11:4...16:20-21...18:6...39:33-34), učio je u ovom duhu mudri Sirah, pokazujući nam ne samo na kontrastnu prirodu održanja i evolucije životnosti i duha, te na Svevišnje blago koje počiva u svesrdnom davanju i prihvatanju beskrajne, božanske vrednosti svakog, i naizgled najbeznačajnijeg delića sveta, već i na srca mudrosti koja se rađaju iz predanih poverenja i saosećajnih utonjenosti u čudesne niti koje prepliću ljudske snove, nadanja i sjaj naše izvorne dobrote.