Etika modernog življenja Vuk Uskoković

O prihvatanju grešaka i rađanju lepote iz disharmonija

»Godišnja doba dolaze i odlaze, a sve raste«¹⁵⁰

Konfučije
Ne samo da se kroz istoriju ljudskog društva kontinualno otelotvorava Heraklitova misao da »put naviše, naniže: isti je«¹⁷⁶, pokazujući nam da velika naučna otkrića u podjednakoj meri stvaraju blagodetne, kao i tragične posledice, već se može uočiti i suprotan trend – da se upravo kroz patnju, sukobe i nemir dolazi do prosvetljujućih i unapređujućih otkrića. Čitava lepota životnosti je nastala i nezadrživo se razvija ka sve uzvišenijim stanjima, u graničnim uslovima oličenima zakonima termodinamike, neumitnim usmeravanjem svih prirodnih procesa u celini ka termodinamičkim ravnotežama, entropijskom maksimiziranju i slobodno energetskom minimiziranju, utapanju životnih raznovrsnosti u spokoj ujednačenosti i uniformnosti. Darvinova teorija evolucije po kojoj su se savremene ljudske sposobnosti, uključujući i njihove spiritualne crte, pa čak i čitav naš svet (kakvim ga vidimo, aktivno iscrtavamo), razvili kroz eone kompetitivnih interakcija i sebičnih borbi za opstanak između živih bića i vrsta, kao i činjenica da najveći broj značajnih naučnih izuma savremenog doba poniče iz vojnih istraživanja, istraživanja iniciranih strahom usled potencijalnih ili realnih oružanih sukoba, oličenih metaforama čoveka - kopljanika ili ukrotitelja ratoborno okrenutog ka ostatku Prirode, predstavljaju, takođe, primere stava o večnom ogledanju i uzajamnom odražavanju svetlosti i tame u svakom vidu prirodnog ostvarenja. Robert Openhajmer je u trenutku eksplozije prve atomske bombe, ugledao viziju kako Svevišnjeg razaranja, tako i neograničenog potencijala pragmatičnih priliva konstruktivno usmerene energije nukleonskih veza¹¹⁹ - asocirajući nas na Šivin mitski ples koji dovodi u postojanje čitav svet da bi ga zatim razorio i opet stvorio, te na stav da sva pragmatična oruđa i izvori duhovnih bogatstava predstavljaju istovremeno i potencijalna oružja raskola i izvorišta nesreća, da se evolutivni putevi rađanja sve čudesnijih saznajnih svetova, ispunjenih sve veličanstvenijim informativnim bogatstvima, mogu pretvoriti u sve ogorčenija i duhovno razarajuća rastajanja od njih kada naše čulne vezanosti i svetovne zavisnosti prevladaju svest o našem beskrajnom putovanju na zvezdanim stazama samo-spoznaje našeg bića i celotne Prirode, kada se pohlepna zadovoljenja usisavajućih težnji ega i strasti ustoliče nad anđeoskom slobodom i sveprisutnošću našeg bića, poljima večnosti u našem srcu koje iznedruju tople težnje ka beskrajnom davanju i življenju za druge -, a Orson Vels nas podseća da »dok su se tokom trideset godina ratova, terora i krvoprolića u italijanskoj istoriji pod Borđijima rascvetala dela Mikelanđela, Leonarda da Vinčija i odigralo rađanje Renesanse, u Švajcarskoj se za petsto godina bratstva i demokratije razvio...ku-ku sat«⁶. Ostvarenje dražesnog prijateljstva i osećajnog prihvatanja iz prvobitnih, uplašenih dodira radoznale devojčice i livadske kravice, slično kao i prosvetljujuće, kreativno rasplamsavajuće vrednovanje lepote i razumevanje dragocenosti življenja, isključivo pod zvezdanim svodom umiranja, predstavljaju primere rađanja nebeskih lepota na Zemlji kroz njihovo odražavanje od obskurnosti, zatamnjenosti i nesklada. Melanholičnost i saosećajna tuga čine preduslov duhovnog napretka bića, a proračuni na bazi teorije igara su pokazali da bi u slučaju hipotetičkog Boga koji bi neprekidno proračunavao optimalni put za maksimizaciju kosmičke dobrote, zlo i patnja predstavljali nužan deo tog plana¹. Staro-grčke vizije o lepoti i čistoći filosofiranja, zajedno sa doživljajem sveta kao elementa duše, razvile su se zajedno sa grčkim tragedijama, te momenat apolonskog, mere i reda, u grčkoj istoriji biva nerazdvojan od momenta dionizijskog, principa stvaranja i razaranja. U biblijskoj priči o postanku, Adam, prvo ljudsko biće, biva podeljen na dve celine koje mogu predstavljati povod radovanja i beskrajne evolucije kada hebrejsku reč tsela (ili tsal-ah) koja označava deo Adamovog tela iz koga se izrodila Eva, poistovetimo sa »stranom«, sa polovinom bića, ali i oznaka potencijalnog ranjavanja kada istu reč izjednačimo sa »rebrom« kao simbolom zaštitne ograde ljudskih bića⁵⁵. I plod biblijskog drveta znanja u vidu ljudske samo-svesti⁹ kao osnove intelektualnog unapređivanja, nadgradnje apstraktnih, a zatim i prirodnih konstrukcija našeg sveta, predstavlja istovremeno i prozor na vidike sopstvene konačnosti, nadgradnje ega i manipulativnog samo-zadovoljstva. Sa razvojem jezika, povećavaju se mogućnosti izražavanja jedinstvenih putanja sveta naših saznanja i mora osećanja, te učenja, evolucije uma i oblikovanja čitavog našeg bića kroz ovakvim iskrenim izražavanjima ostvarene komunikacije, ali se istovremeno razvijaju i opcije neiskrenog skrivanja našeg bića iza fraziranih jezičkih izraza, te mnoštva zavaravajućih brkanja mapa sa teritorijom, imena sa imenovanim bićima, putanjama i čitavim našim pružanjima prema svetu i drugim bićima, čineći naše jezičke izražaje, neuokvirene smislenostima koje izviru iz dubina našeg srca, slične (kao i u slučajevima svih naših aktivnosti koje ne teže nalaženjima, već gubljenjima sopstvenih i drugih bića, kroz bilo pasivne, odgovornosno samo-utopljavajuće ili dominirajuće i manipulišuće interakcije, odstupanja od ravnoteže Puta) iscrtavanju lavirinta u našem hodu, lavirinta u čijim se putevima bez suštinskih, implicitnih poruka lako i sami možemo izgubiti. Pišući knjigu, istovremeno zamrzavamo životno promenljive i fleksibilne misli u nepomične crte i oblike slova, reči i rečenica, dok sa druge strane rađamo nove kreativne misli u umovima drugih bića koja će ih jednoga dana interpretirati, usled čega svaki vid umetničkog stvaralaštva možemo sagledati kao istovremeno umrtvljivanje¹⁴² i oživljavanje saznajnih puteva. Iz sveta umetnosti znamo da ne samo da se najlepši i najiskreniji snovi o Suncu, lepoti i svetom bratstvu sanjaju i iscrtavaju u tami, neuglednosti i međuljudskom raskolu, već i da dok se lepota umetničkih dela sastoji u izgradnji čudesnih istina kroz niz »belih laži«, jedna od vulgarnih crta naučnog opisivanja sveta (kao i opisivanja prirodnih situacija sa mnogih drugih društvenih izražajnih osnova) jeste kretanje kroz niz »istinitih« tvrdnji i ideja da bi se došlo do velikih laži u vidu bilo kojeg stava u čijoj emanenciji njegova istinitost postaje preča od poverenja i dobronamernosti njegove upotrebe. I najlepša umetnička dela, dela koja odišu dubokom željom za sjedinjavanjem našeg bića sa celotnim svetom, željom koja svojom vatrenom snagom, inherentno ugrađenom u delo, kao da može pokrenuti planine, ispremeštati gore i hodati po vodi, dela koja sijaju svetlošću jedinstva i svepovezanosti, nužno poniču iz osećanja razdvojenosti i neiznalaženja običnih puteva uklapanja kreativnog bića u aktuelnu društvenu, ekološku i uopšte, prirodnu sredinu, usled čega, naravno, »a bright type could never draw, could not describe nightswimming«¹³⁰. Svaka crtica našeg sveta je, tako, »mač sa dve oštrice« - informacija čiju korisnost definiše splet naših najdubljih težnji i duha naše tradicije i celokupne Prirode, neprimetno ugraviranom na njoj - dok čitav svet predstavlja nerazrušivu igru svetlosti i senke.

Kontemplacije nad životnim prolaznostima i zabrinutosti da će nas jednog dana »love tear apart«, da će nas na moru naše predanosti i posvećenosti razbiti talasi ljubavi, iako joj se hrabro i svetlo bacamo u zagrljaj, uzvišeni grebeni ljubavi sa kojih vidimo divne prizore mora i dolina, ali se i izlažemo opasnostima koje nose sve visine, izvorišta su inspiracija naših istinskih i zaista trajnih kreativnih poduhvata. Jer, svaka crtica koja i za pedalj unapređuje kosmički ples životnosti poniče na osnovama duboke, brižne zamišljenosti nad igrom stvaranja i uništenja u kojoj se poput nestvarnih silueta talasa jednog penušavog mora izdižu bića, misli, filosofije i ljubavi sveta, čedni pogledi i blistava saosećanja, samo da bi nedugo zatim ponovo utihnuli u nesagledivom moru svoga porekla. Sva ljudska vredna naučna, umetnička i duhovno inspirativna ostvarenja bila su podstaknuta uočavanjima disharmonija u našem svetu, nesuglasica i sukoba, obavijenih najpre nebeskom, saživljavajućom tugom, ali zatim i čistom vizijom o putu njihovog rešenja i prebrođavanja, poput izlazećeg Sunca koje svojom svetlošću rasipa misli nade i srdačne pokretljivosti.

Kada god tražimo potvrdu, razjašnjenje ili usavršavanje naših hipoteza o uređenosti Prirode i naših razmišljanja, možemo se okrenuti Prirodi, jer, i na samom početku, ne samo da naša osećanja i vedrina misli spontano odslikavaju ideal Sunčevog sjaja, prozirnost i čistoću nebeske sfere, mističnost zvezdanih puteva, melanholičnu oblačnost, razjarenu oluju i ravnodušni mir smena vremenskih prilika, već i sve ljudske predstave o prirodnoj organizaciji predstavljaju parabole svakodnevnih prirodnih procesa. Intuitivna nadahnutost i primena lepotom ozarenih ideja, sastavljenih od predstava svakodnevnog življenja, na aktuelnim naučno-istraživačkim problemima, dovode do razvijanja novih, kreativnih i pragmatičnih pupoljaka naučne misli, a »odlučujuća su druga posmatranja, ona koja se nisu koristila pri postavljanju zakona«¹⁹⁴, kako je smatrao Karl Poper. Tako, podsetimo se da bi samo vedrina Sunca, stalna radost i veselost u dugom razdoblju spržili nekada potencijalno plodnu zemlju, te da se kroz čudesnu igru Sunčane vedrine i kišne tuge oplođava zemlja i čini da daje »stostruki« plod. Svetli dan i tamna noć se, takođe, smenjuju gradeći sve čudesniji svet, odražavajući igru nezadovoljstva i dobrote, sneveselih upitkivanja i probuđenog osećanja beskrajnog davanja i predanosti Prirodi, kao osnove svakog razvoja i napretka. Naime, da bi postojalo »nešto«, mora postojati i »ništa«⁴⁰, da bi postojala dražesna lepota muzike, mora postojati i tišina⁴⁵, da bi postojale svetle zvezde, moraju postojati i tamne razdvojenosti između njih, što je shvatanje koje odražavaju kako svetovi naših razmišljanja i filosofiranja, tako i biološki mehanizam naše percepcije na osnovu koga smo samo razlike u stanju da registrujemo. Naša očna jabučica, naime, neprekidno izvodi mikronistagmično treperenje⁸, uzrokujući kretanje optičke slike na mrežnjači u odnosu na kupaste i štapićaste osetljive ćelije koje, tako, prihvataju razlike i provode signale ka određenim moždanim centrima. I ono što nam izgleda kao konstantni izraz u našim čulnim poljima predstavlja, stoga, neprekidnu igru nastajanja i nestajanja, nečega i ničega, slično neprekidnom formiranju i dezintegracijama elementarnih čestica iz »kvantnog mora«, fizički fundamentalnog nivoa materije. I znajući za ovakvu osnovu poretka Prirode koja podseća na sukob dveju vojski Bhagavad Gite, sukob na čijem poprištu se odigrava duhovni uspon ratnika Arđune, rađaju se mir i božanska snalažljivost, odslikana Isusovim rečima: »U svetu imate nevolju; ali budite hrabri – ja sam nadvladao svet« (Jovan 16:33). Jer, možda se upravo u ukazivanju na uređenost sveta u okviru koga neizostavno sukobi polariteta rađaju svu lepotu postojanja, i krije smisao tajnovitih Isusovih reči: »Mislite li da sam došao da donesem mir na zemlju? Ne, kažem vam, nego razdor...nisam došao da donesem mir nego mač...došao sam da bacim vatru na zemlju, i kako bih hteo da je već zapaljena« (Luka 12:51...Matej 10:34...Luka 12:49). I ugledavši neizostavnost sukoba polariteta Prirode i uzajamnost nastajanja i nestajanja u svrhu duhovnog progresa, ratnik Arđuna »baca od sebe luk i strelu i seda na kočiju, uma preplavljenog tugom« (Gita 1:46) i »govori Krišni: 'Govinda, neću se boriti', i utihnu« (Gita 2:9), na šta Krišna izgovara: »Nikada nije bilo vremena u kome nismo postojali ja, ti i svi ovi kraljevi, niti će biti vremena u kome nećemo postojati...Nestalno pojavljivanje sreće i razočarenja, i njihovo nestajanje u pravom toku, poput su dolaska i odlaska godišnjih doba. Oni nastaju iz čulnih opažaja, i moraju se naučiti tolerisati bez uznemirenja...Ono što je noć za sva bića, vreme je buđenja za samo-ovladanog mudraca, a ono što je vreme buđenja za sva bića, vreme je noći za introspektivnog mudraca. Biće koje nije uznemireno neprestanim slivanjem želja – koje se poput reke ulivaju u okean, večno prijemčiv, ali i večno smiren – može dostići mir, ali ne i oni koji teže zadovoljavanju ovih želja...O, Kuntin sine, ustani i bori se« (Gita 2:12...2:14...2:69-70...2:37), pokazujući da saživljavanjem sa životnim preplitanjima svetlosti i tame, dodirima lepote mirnih i razornosti nemirnih ljudskih težnji, ali i večnim opstajanjem na granici između susreta prirodnih polariteta, uma nedirnutog plodovima našeg rada, ciljevima, pobedama i porazima, čulnim željama, materijalnim vezanostima i averzijama (Gita 2:64), uvek boraveći na Putu, nezaustavljivo, nedirnuti vetrovima naših čulnih opsesija (Gita 2:67), spontano plovimo ka svojim božanskim odredištima.

Stoga, zahvalnost za sve neprilike koje nas okružuju - znajući da su one te koje nam otvaraju vrata suštinskom, duhovnom napredovanju - u sprezi sa svesrdnim putevima saosećanja sa životnošću Prirode, sa teškoćama i patnjom našeg sveta, jeste put duboke etike. Međutim, ovakvo shvatanje ne znači da etika počiva u ravnodušnosti i nemarnosti prema nesagledivim efektima naših dejstava u svetu, efektima za koje nikada ne možemo ni sa blagom sigurnošću znati da li pripadaju uvećanju opšte dobrobiti ili patnje ili samo razvoju potencijala konstruktivnih i destruktivnih dejstava, slobodno oblikujućih dubokim težnjama drugih bića, već koje uvek moramo molitveno oblačiti našim plemenitim željama. Suprotno od ravnodušnosti prema našim zamišljenim susretima između harmonija i disharmonija muzike Kosmosa, naša želja za stvaranjem dobrote, milostivosti i opšte harmoničnosti mora biti sve veća, mora stalno ići »na kraj sveta, i još dalje iza kraja: do beskraja«¹¹⁴. U ovakvom shvatanju do izražaja dolazi značaj Isusovih muka u vidu biblijskog učenja da »Hrist je umro za nas« (Solunjani 5:9-11, Korinćani II 5:14-21), ne značeći da, uzimajući ovakvo mišljenje »zdravo za gotovo«, možemo podići »sve četiri u vis« i raditi šta god zaželimo. Zapravo da, možemo raditi šta god zaželimo, ali sa dubokim težnjama i zvezdanom željom da naš trud urodi plodom, da stvori dobrotu i mir u našem svetu, kakve god bile naše akcije. Hrist je »umro za nas« da ne bismo zaboravili na strahotne patnje, na podvijena podnožja teškoća i tuge sa kojih se sve više vrednuju uzvišene crte lepote, smirenosti, mirotvornosti, plemenitosti i dobrote kao ciljeva ljudskog ponašanja, delanja i osnova razmišljanja. Jer, kao što je već napomenuto, percepiramo samo razlike, te sa jednim »okom« na tami, ništavilu i beznađu, naše drugo »oko« će biti preplavljeno lepotom svetlosti, prirodnog poretka, nenasumične organizacije sveta i svim uzvišenim ljudskim vrednostima. Oko saosećanja i oko čuđenja, tako, čine perceptivni par kroz čije inherentne dodire se podstiču vode kreativnosti, miloske suze koje nas pokreću na blaženo, predano i neumorno delanje za dobrobit celokupnog sveta. Možda upravo usled zaboravljanja da tajna duhovnog napretka počiva u ovakvom odražavanju dobra od zla, lepote od strahota, te božanskog duha jedinstva i prihvatanja nasuprot disharmonizujućim sebičnostima i spiritualnim izolacijama, okrećući leđa patnji, usamljenostima i teškoćama u svetu (čineći da nedostatak nezaustavljivih težnji ka samilosnom ponašanju i delanju, ka stalnom upitkivanju »zašto?«, te manjkavost stalnih želja za istinskim pomaganjem, za slanjem svih naših anđela bićima u teškoćama, predstavlja temeljni greh savremenog doba), bilo da se ona tiču nekog cveta, čoveka ili čitave Gaje – naše planete, danas i postoji toliko nesreća i povoda za tugu, jer nas Priroda kao »dolina vajanja duša« uporno susreće sa suštinski istim paradoksima, Gordijevim čvorovima, raskršćima, nedoumicama, di-lemama i problemima, dokle god na njima ne naučimo, dokle god ih ne prebrodimo duhom sveprihvatanja i obujimanja novim, prosvetljujućim kontekstima razmišljanja, pokrivanjem »istih stvari« nebeskom dobrotom. Da ne bismo bili poput onih koji »sit around, ignore, 'till someone goes away«¹²⁹ - kao što nas podseća Pedi MekAlun - moramo uvek odražavati šarolikost našeg sveta u odnosu na meditativnu čistotu, čime će i naša začuđenost postojanjem bilo čega i samim činom postojanja, biti osvetljena svetlom duha. Možda upravo stoga, da bi postojao naš svet plesa šarolikih putanja, mora postojati i tama iza zavesa naših kapaka. I dok se - slično kao što u filmskom serijalu o Tvin Piksu, nedostatak brižnosti i zadivljenosti našim svetom rezultuje u dramatičnim susretima sa »It is happening again, it is happening again« - kroz ovakvo molitveno odražavanje postojanja od nepostojanja, razvitka od patnje, i osećaj čuđenja prema našem svetu, a sa njim zajedno i naše znanje o svetu, produbljuje, pružajući i razvijajući ka beskraju nove potencijale sve većih, opšte obogaćujućih začuđenosti i zadivljenosti - sličnih tananim povetarcima misterije koja prati zadubljivanje u društvenu strukturu Tvin Piksa i uviđanje nepojmljivih skrivenih veza u naizgled običnom gradiću – koji čine prve korake na putu religijskih otkrovenja. U ovakvom odslikavanju tragalačkog zanosa i začuđenosti od spontane predanosti, čiste svesti Puta, poput odražavanja kineske veštine šarolikog slikanja od grčke veštine glačanja u drevnoj sufijskoj priči¹⁷⁹, možda se i krije tajna ujedinjavanja zapadnjačkog tragalačkog poriva kao zametka religijskog osećaja u tradiciji hrišćanstva i eventualno Islama, sa istočnjačkom prepuštenošću Putu Prirode – traganju ka moru, i znanju i veri da more zna put ka nama¹¹⁵.

Dinamička, nikada ne potpuno stabilizovana, već uvek prelivajuća i uzajamno potencirajuća ravnoteža komplementarnih polariteta Prirode čini da evolucija i održivost životnosti biva skladno opisana drevnim, kineskim Tai-ći-tu dijagramom u kome možemo sagledati nešto poput vira života, vira u kome se jedni, pokušavajući da uhvate u svoje konceptualne klopke »galebove« beskrajne životnosti, rascepljujući upoznaju cvetove života i eksplicitno stignu do kafkijanskog zamka ili začetnih osnova prirodnih procesa, dave, a drugi, predajući se suptilnom, nedodirljivom, verom obasjanom, svezadivljujućem i implicitno čuvajućem odnosu sa Prirodom, plivaju, stvarajući usput divne, božanske saznajne putanje. Poput surfera na tananoj ravnoteži morskog talasa ili akrobate na žici koji neprekidno i naizmenično mora usmeravati svoje kretnje ka naizgled suprotstavljajućim, ali zapravo komplementarnim stranama, tragajući za balansom u kome počivaju njegova održivost i dalji uspon, i naš duhovni put se pruža duž uske ivice harmonija najrazličitijih aktivno manifestovanih suprotnosti. Znajući da se napredak svesti, saznajnih moći i opsežnosti prirodnih uticaja, ne odslikava na uvećanju dobrote našeg bića, nezavisnog od naših najdubljih težnji, već upravo na uravnoteženom širenju opsega harmonizujućih, ulepšavajućih, dobrih sa jedne i disharmonizujućih, razarajućih i zlih potencijala sa druge strane, te da »isti je ključ koji otvara vrata raja i vrata pakla«⁴¹ (kao što nam kaže budistička izreka), znaćemo da je nužno održavati našu blagodetnu pažnju i svesnost na našim temeljnim težnjama koje tiho i nečujno rukovode istinskom uspešnošću i blagodetnošću naših misli, reči i dela. Saosećanjem sa životnom igrom sreće i patnje, suzama saživljavanja sa bilo radošću ili teškoćama životnosti, pročišćava i prosvetljuje se svet, uzajamno individualno i globalno. Jer, »koji su sa suzama sejali, neka žanju s pevanjem. Ide i plače koji nosi seme da seje; poći će s pesmom noseći snopove svoje« (Psalmi 126: 5–6).

Život u Prirodi obiluje nesavršenostima i preplitanjima naslućenih simetrija i fraktalnih asimetrija. I upravo se kroz ovakve nesavršenosti i rađa svest o savršenosti postojanja. Jer, da bi nešto postalo savršeno, ono mora ostati nesavršeno. I potencijal ljubavi i zadivljenosti (ali i neprijatnosti i vulgarnosti) životnošću Prirode je neizmerno veći kada smo okrenuti bićima koje ne krase lepote matematičke preciznosti i simetrije, već neobične i neponovljive asimetričnosti, usled čega moramo biti zahvalni i radosni u susretima sa odstupanjima od naših simetrijama nahođenih očekivanja i nesavršenostima Prirode, i znajmo da se vrhunac lepote rađa u komponovanju blistavih harmonija na raštimovanoj gitari. Dete Afrike sa UNICEF-ove razglednice, iskrenog, nesamo-svesnog osmeha krivih, polomljenih, neuniformnih i zlatnih zuba, nudi nam daleko veći potencijal oplemenjavanja i zaljubljenosti u odnosu na savremene, samo-svesne, uniformne i usiljene »bele« osmehe, osmehe koji zaboravljaju da »budalama je srce u ustima, a mudrima su usta u srcu« (Sirah 21:26). »Stil« ljudskog ponašanja upravo grade suptilne greške, nesavršenosti i odstupanja od aktuelnih društvenih kriterijuma pojavne estetike, uokvireni dubokom, implicitnom etikom našeg pružanja, susretanja sa bićima sveta i celotnom Prirodom. A da nesavršenosti, odstupanja od potpunih ravnoteža i zadovoljenja ljudskih težnji, oskudice i nemaštine čine deo Božijeg puta, anđeoskih uzvišenja naših bića - te da uvek otvaraju vrata kako blaženim prijateljstvima, tako i sukobljavajućim tragedijama u zavisnosti od naših najdubljih, temeljnih težnji - može nam ukazati i divna Geteova priča o doktoru Faustu³⁷ koji, nakon bezuspešnih potraga za trenucima prosvetljenja u kretanjima lavirintom inteligencije ljudskog uma, predajući se borbi za spas plodne seljačke zemlje od nadolazećeg mora, u požrtvovanoj sprezi sa bližnjim bićima, dostiže dugo traženi trenutak blještavog ispunjenja duše.

Onoliko koliko »vidimo« svet, u istoj tolikoj meri ga sa druge strane i »stvaramo«, »iscrtavamo«. U svakom zrncu Prirode je, stoga, naša odgovornost da uočimo lepotu, skrivenu božanstvenu izvornost i povode raznovrsnih saznajnih i religioznih otkrovenja. Međutim, neko bi nas mogao podsetiti da prividno jasno ponekada možemo razgraničiti dobru, lepu i prožetu briljantnim težnjama muziku sa jedne, i muziku lošu, vulgarnu, prožetu težnjama ka slavi, profitu i divljenju sopstvenom egu u očima drugih bića, sa druge strane. Ipak, najpre, ne samo da se lepota lepe muzike odražava u moru prosečnosti i nisko-kvalitetne umetnosti, te, zatim, da i slabu muziku možemo preobraziti u lepotnu kroz ljubav prema bićima koja vole tu muziku, te da nas upravo nalaženje lepih crta u ovakvim, malim stvarima čini sposobnim da lako uočimo slične crte i u znatno bogatijim, već i siromašne, često destrukcijom prožete harmonije slabe muzike predstavljaju neophodne, jedine moguće odgovore Prirode na težnje bića koja su je kreirala i koja u njima nalaze svoje emotivno utočište, predstavljajući tako nužne stepenice njihovog učenja u dodiru sa Prirodom. Svako biće Prirode, svako njihovo delo i pokret mogu se, kao što je Sokrat smatrao¹²⁵, odslikati nizom magnetnih perli koji se postepeno gubi iz vidokruga, utonjavajući u implicitne tajne njihove egzistencije i naših spoznaja, ali uvek se (sa jedne ko-kreativne strane) završavajući na Muzi bića, na njegovom jezgru najdubljih vrednosti koje ono teži da postigne, usled čega svako biće našeg sveta, znalo ono to ili ne, spontano prati svoj Put u svemu što radi, pružajući nam povode ne za očajavajuća osuđivanja i ogorčenja njihovim posmatranjem, već za beskrajna radovanja i divljenja, s obzirom da sve prati Tao, te da je tada čitav svet zaista onakvim kakvim jedino može biti. Svako biće sveta u svojim najdubljim osnovama čezne za čudesnim plesom ljubavi, za uzajamnim davanjem suštine svoga bića, celoga sebe drugima, i crpljenjem božanskih saznajnih nektara koji počivaju u svetu, usled čega svako ljudsko delo, pokret i izražaj u svojim osnovama sadrže puteve ka našem duhovnom obogaćenju u hodanju njima, puteve koji nas vode na izvore dobrote i duševne suštine bića sveta, često prekrivenim plaštovima raznoraznih potreba i nesvesnih težnji u raznovrsnim oblicima stvaralaštva i samog postojanja, iza kojih, ipak, predanim upoznavanjem dolazimo do divnih vodoskoka iskrenosti i svetlog presijavanja duhovne kreativnosti. U svakom slučaju, nikada ne možemo znati da li neprilike i odstupanja od naših očekivanja predstavljaju događaje poput Zenonovog brodoloma nakon koga se on upoznao sa svojom prvom filosofskom knjigom¹⁷⁶, a svaka prepreka na našem putu može postati odskočna daska našeg napretka, svaki kamenujući kamen konstruktivna opeka ili zadivljujuća poruka drevnih vremena, uz preobraćanje našeg odbojnog, očekivanjima i potrebama prožetog mentalnog stava u prihvatanje i svesno uviđanje lepote i dobrote imanentne u svakom zrncu našeg iskustva i celokupnog sveta.

Zahvalnost za susrete sa ljudskim greškama mora biti barem podjednaka, ako ne i veća u odnosu na uočena iskazivanja prijatnih crta u ponašanjima bližnjih bića, jer, podsetimo se, ulazeći u voz, podjednako, ako ne i daleko značajnija informacija biva označena sa »Mind the gap«, ukazujući ne na efikasno dostizanje željene destinacije, već upravo na mogućnost neuspešnog ukrcavanja, te slično tome, pogreške koje stoje u osnovi svakog vida učenja, progresa i opšte evolucije, predstavljaju često neizmerno dragocenije informacije u odnosu na uspešne rezultate, o čemu bi, naravno, savremene veštine i tradicije izlaganja rezultata naučno-istraživačkih projekata mogle mnogo toga da nauče i eventualno modifikuju metodologiju izražavanja u smeru iskrenosti, dovodeći, u dužem razdoblju, do znatno bogatije opšte kreativnosti i plodotvornosti. Iščekujući rezultate naših, bilo naučnih istraživanja (postavljanja pitanja prirodnom redu) ili radoznalog upoznavanja sveta (budnog osluškivanja odgovora sredine na naše najtananije impulse), zadovoljstvo nad lako interpretirajućim, prethodno hipotetički očekivanim rezultatima, rezultatima koji ne odskaču i lako se objašnjavaju postojećim paradigmama modelovanja sveta na datom polju istraživanja, navodi nas na uspavanu uljuljkanost snovima o konzistentnom predstavljanju sveta postojećim bilo naučnim ili ličnim konceptima, dok nam susreti sa na prvi pogled neobjašnjivim rezultatima, rezultatima koji se ne uklapaju u postojeće eksplanatorne modele i koji zahtevaju dumanje nad njima i osmišljavanje novih, ponekada kompleksnijih, ponekada duboko pojednostavljajućih slika sveta, pružaju ruku i čine dragocene putokaze, prve korake - koji su ravni čudima, kao što je mislio al-Haladž, rekavši da »među hiljadu stepenika koji vode Bogu, samo prvi predstavlja čudo«⁶⁰ - na putevima stvaranja vrednih otkrića, miloskih pogleda i blistavih saznajnih otkrovenja.

S obzirom da se svaki ljudski, informativni i duhovni napredak zasniva na sudaru polariteta Prirode - dobrog i lošeg, harmonizujućeg i disonantnog, gracioznog i vulgarnog, konstruktivnog i destruktivnog, prosvetljenog i zatamnjenog, i čitava naša svest, sve što znamo da postoji, tu je u svrhu učenja na putu naše spiritualne evolucije. Ono što znamo, u nama je (što je i razlog zašto kroz vekove naša spontanost i predanost samom trenutku postojanja, svesti Puta rezultuje u sve lepotnijem ponašanju), a ono što postoji, predstavlja znakove na putu našeg duhovnog učenja. Kada je naše učenje gotovo, ostaje samo čista svetlost jedinstva uma i Prirode, vrhunska etika koja čini i ideal razmišljanja izloženih u okviru ovog rada. Međutim, čak i tada, opet i iznova možemo povratiti osećaj posebnosti i razdvojenosti od našeg sveta, da bismo ponovo dualizam pretočili u blaženi monizam, odražavajući Put kao simbol uređenosti postojanja života i sveta. Jer, životnost i duhovnost Prirode, sve postojeće, razvijaju se u dijalektičkim procesima smena teza – jedinstva uma sa Prirodom, antiteza – buđenja svesti o razdvojenosti uma od Prirode, i sinteza – ponovnog stapanja uma i Prirode na novim, višim i bogatijim stupnjevima organizacije globalnog sistema. Razdvajanja i spajanja, samootuđenja i mirenja sa sobom, simbolizovana istovremenom razdvojenošću i spojenošću Puta i opisana Hegelovim rečima: »Razvoj duha jeste izlaženje van sebe, rastavljanje od sebe samog i istovremeno dolaženje sebi...Apsolutni duh je onaj koji, iz večnog i sebi identičnog bića, postaje sebi drugi i tog drugog prepoznaje kao sebe samog...Samo je duhovno stvarno«¹⁷⁶, karakterišu i evoluciju apsolutnog duha Prirode koji se iz početnog stanja savršenog jedinstva samootuđujuće razdvaja na posmatrača i posmatrano, na um i Prirodu, na Atmana i Bramana, čineći tako da ljudski duh kroz saznanja koja ga privode ponovnom jedinstvu sa čitavim svetom, zapravo predstavlja Božiji apsolutni duh u prepoznavanju sebe samog. Sve što vidimo, stoga, jeste ne hladna i inertna materija, već božanski, apsolutni duh, Bog u svakom deliću materije.

Delić tajne ovakve polaritetne uređenosti Prirode se krije u našem evolutivnom učenju kroz greške, kroz uviđanje detalja i harmonija našeg sveta kao refleksija naših najdubljih težnji i htenja. Jer, naš svet, Priroda kakvom je vidimo neprekidno odslikava igru polariteta na saznajnim i egzistencijalnim temeljima našeg bića. Kada god napravimo grešku putem, na primer, osude drugih bića, osude osobina koje smo i mi prevazišli na greškama (ali to, zaboravljajući, ne uzimamo u obzir), uskoro ćemo se susresti sa odrazom naših pogrešnih težnji na novim primerima našeg sveta. Čitavo novozavetno Otkrovenje predstavlja odraz strukture svakog učenja, svakog prirodnog napretka, kao hrabrih i vizijom finala u vidu čistog Sunčevog zalaska prožetih susreta sa »ponorima u kojima prebiva istina«, sa tamnim i nerazjašnjenim problemima (jer, »svako plodno naučno delo polazi od problema«²⁷, kao što je smatrao Karl Poper), kroz koje se morem ko-kreiranih putanja dolazi do čistih, izvornih vodopada blaženog davanja. Znajući tada da smo jedno sa temeljima svoga postanja, da sve što postoji jeste priča koja teče sa božanskih izvora stvaranja novih zvezda, novih svetova (»vidi, činim sve novo« (Otkrovenje 21:5)) i beskrajne evolucije, možemo se podsetiti da »ja sam izdanak iz korena i rod Davidov, sjajna zvezda Danica. Duh i nevesta rekoše: dođi. I ko sluša neka kaže: dođi. I ko žedni neka dođe, ko hoće neka uzme vodu života badava« (Otkrovenje 22:16-17). Divna umetnička dela upravo odslikavaju ovakvo prirodno odslikavanje temelja, najdubljih težnji kao evolutivnih zvezda vodilja našeg bića, našeg sveta, sveta koji, u dodiru sa Prirodom, stvaramo našim očima.

Sa porastom kompleksnosti prirodnih sistema i razgranatosti naših stabala (sa)znanja, uporedo se razvijaju kako osetljivost sistema, tako i potencijal pogrešaka, otvarajući tako (s obzirom da greške predstavljaju preduslove napretka) vrata eksponencijalnom umnožavanju informacija^93,134, fraktalnoj multiplikaciji Univerzuma. Emergencija životnih kvaliteta se, tako, odigrava paralelno sa emergencijom repertoara grešaka, repertoara koji ne bi trebalo da teži da se uklanja i eliminiše u svrhu dolaženja do puta »istine« (a što predstavlja suštinu savremenog unapređivanja naučne metodologije, iako je poznato da ulaganja niskog rizika dovode do kratkoročnih, inkrementalnih i površnih unapređenja ljudskog znanja, dok se predanost fundamentalnim istraživanjima sa potencijalom suštinskih obogaćivanja naučne slike sveta i lepote življenja odigrava uporedo sa visokim investicionim rizicima¹⁹), već koji predstavlja povod stvaralačkog, sistematskog istraživanja i diskursa, predmet nadgradnje, proširivanja i rafiniranja¹³⁷ (s obzirom da nas kontemplacija nad greškama naše prakse i razmišljanja suštinski vodi unapred), jer se uporedo sa njim, razvijaju i hrabrost i veličanstvenost života. Međutim, strah od grešaka, uzrokovan bilo konformističkim težnjama ka potčinjavanju autoritetu i neodstupanjima od unapred preciziranih vizija skladnog učestvovanja u mrežama napretka nauke i sveta, ili egoističnom, sujetnom krutošću na raskrinkavanje sopstvenih osnova razmišljanja i ponašanja, predstavlja kočnice razvoja i postizanja društvenih i individualnih harmonija, iako je poznato da »majstori postaju samo oni koji greše, i uče na greškama«¹⁹⁶. Međutim, strah od padova i grešaka, ojačan kroz stupnjeve edukacijskog usavršavanja izloženošću uslovljavajućem metodu nagrađivanja i kažnjavanja (posredstvom koga se suštinski usmeravajuća pitanja svrhe učenja prebacuju iz naših unutrašnjih, najintimnijih nivoa razumevanja sveta u domen površnog prikazivanja i ocenjivanja, te kratkoročnog i plitkog »briljiranja«), najčešće postepeno ukida dečiju spontanu heurističnost, ravnotežu pametne logičke razumnosti i slobodne, nesputane intuitivnosti i istraživačkog instinkta, spremnosti na pogreške i fleksibilne lakoće učenja na njima, čineći nas krutima i neosetljivima na nova saznajna otkrića = izume.

Svako učenje bića se može sagledati kao trofazan proces. U prvoj fazi dolazi do do odstupanja bića od izvesnih temeljnih očekivanja, od poklapanja apstraktnog modela sveta sa rezultatima sopstvene percepcije ili misaonih refleksija. Druga faza oličava trenutak zbunjenosti i krize izazvan ovim odstupanjem, dok treću fazu čini pronalaženje načina da se prevaziđe data nesuglasica, bilo posredstvom ad hoc modifikacija sopstvenog modela sveta ili posredstvom temeljitih, paradigmatskih promena koje se odigravaju na temeljima naših predrasuda i pretpostavki na koje se nadovezuju apstraktne, logičke i intuitivne putanje, rađajući izvesne zaključke o Prirodi. Stoga je očigledno da pogreška predstavlja nužan preduslov svakog vida napretka, te je neprirodno očekivati da ikada dostignemo vode napretka bez učenja na greškama. Veliki udeo ideja koje nosi ova knjiga, nastao je ne samo u vidu nalaženja odgovora na sopstvena uočavanja sitnih »kako ne treba« postupaka – prevashodno u vidu zaboravljanja na suštinske, izvorne, temeljne postavke bilo tradicije našeg znanja i postojanja, ili našeg razmišljanja i opšteg doživljavanja sveta - već i promišljanjem sopstvenih »neuspešnih« misli, ideja i stavova prejašnjih vremena, kroz koje su se rađali novi zaključci o organizaciji Prirode, kojima obiluje i ova knjiga. Zaključke do kojih sam dolazio, često sam zapisivao i umesto da ih živim, brisao ih iz uma i išao dalje u budno življenje novih, malih i suptilnih pogrešaka. Da bismo se uspinjali na putu životnog i spiritualnog napretka, neophodno je grešiti, i učiti na greškama, hrabro se suočavati sa trenucima kriza koje nam donosi naše spontano upoznavanje i istraživanje sveta, i svaku od njih doživeti ne kao povod očajavanja, već kao otvorene kapije novim, sve bogatijim, zvezdanijim i zimzelenijim predelima našeg duha. »Dvojica su bili dužni jednom zajmodavcu; jedan je dugovao pet stotina dinara, a drugi pedeset. Kako nisu imali da vrate, oprosti obojici. Koji će ga, dakle, od njih više ljubiti? Simon odgovori: mislim onaj kome je više poklonio. A on mu reče: pravo si prosudio…Stoga ti kažem, oprošteni su joj mnogi gresi, jer je imala mnogo ljubavi; kome se malo prašta, malo ljubi« (Luka 7:41-43…7:47), odlomak je Isusovog učenja koji nam pokazuje na uravnoteženost pogrešaka i ovenčanosti svetlom ljubavlju svakog bića sveta, podsećajući nas na životne priče mnogih religijskih propovednika sveta, od Gautame Bude preko apostola Pavla¹¹⁸ do proroka Muhameda¹⁸³ i starca Zosime³² Fjodora Dostojevskog. »Postajemo mudriji kroz greške. Vreme je beskonačno. Pogledaj zid. Da li je zid ikada izgovorio laž? I uvek je zid. Čovek govori laž – i postaje bog, takođe. Bolje je učiniti nešto; nema veze ako se ispostavi pogrešnim; bolje je nego ne činiti ništa. Krava nikada ne izgovara laž, ali ostaje krava, zauvek. Učini nešto!..Nema veze ako padneš, nema veze ako se uhvatiš krive teorije..Budi aktivan; i gde je aktivnost, mora biti razlike. Razlika je srž života; ona je lepota, ona je umetnost svega. Razlika čini sve lepo ovde. Ona je raznovrsnost koja je izvor života, znak života. Zašto bismo se je plašili?«¹⁸², govorio je u ovom duhu Svami Vivekananda, čije ime i znači »sreća u razlikovanju«, podsećajući nas na čuveni imperativ Džordža Spenser-Brauna: »Iscrtaj razliku!«, te na razlike i granice kao na izvore svake informacije i svega postojećeg, jer, naime, samo razlike naša bića mogu opažati. Sve što zaista znamo, sve što nije samo prepričana mapa ljudskog iskustva, već direktno proživljeno znanje koje jedino može na korenima pokrenuti bića našeg sveta, uslovljeno je našim susretima sa greškama, odakle je očigledno ne samo da sve kritike i osuđivanja tuđih pogrešaka zapravo predstavljaju prepoznavanje sopstvenih, ponekada davno prevaziđenih nesuglasica, već i da se ne u izbegavanju i odbacivanju potencijalnih pogrešaka, nego u hrabrosti susretanja i prihvatanja grešaka, u sprezi sa snalažljivošću i božanskom, molitvenom i saosećajnom voljom ka njihovom apsorbovanju u nove, bogatije i prosvetljenije poglede na svet, krije ključ velike mudrosti.

Na putu našeg življenja se neprekidno susrećemo sa naizgled nerazmrsivim čvorovima naših isprepletanih koncepata prirodnih veza, sa prividno nerazrešivim problemima na nivou poklapanja naših predstava sveta sa životnim ishodima, i ne odbacivanje sa strane svakog od ovih čvorova - koji podsećaju na Zen koane i mondoe -, već njihovo prihvatanje uz življenje naših neodlučnosti i nesigurnosti sa njima vodi nas ka vodama pronalaska njihovih svetlih rešenja i dostizanja novih, uzvišenijih pogleda na svet, ka rasplitanju zapletenih niti i uzročnih veza našeg sveta u njihovo oslobađajuće, zadivljeno držanje na našim otvorenim dlanovima. S obzirom da svakom učenju prethode trenuci nerazumevanja, zbunjenosti, malih ili dubokih razočarenja i nesuglasica, i sva zaista važna, unapređujuća i velika dela naše civilizacije po pravilu nisu bila prihvaćena kao značajna u svojim vremenima, dok eksplozivna i fanatična, nagla prihvatanja ljudskih dela kao izraza neprevaziđene divote često rezultuju u razočaravajućim uočavanjima njihovog skromnog značaja i prolaznosti atrakcije u dužim razdobljima. Najdivnija umetnička dela, kreativni izrazi koji su, pogledavši unatrag, najdublje, suštinski oblikovali naše poglede na svet, nisu predstavljali oduševljeno i sveuzdižuće prihvaćena dela u prvim trenucima naših susreta sa njima, već - s obzirom da trenuci zbunjenosti i nerazumevanja, suštinskih odstupanja od naših očekivanja, čine nužan preduslov svakog vida našeg saznajnog obogaćenja u upoznavanju sveta – samo iscrtane putanje (koje na prvi pogled često izgledaju nedovršeno, nepotpuno i nedorečeno, poput čitave Prirode kako nam ona danas izgleda, ali koja zapravo u svakom svom deliću krije tragove koji nas navode na puteve beskrajno dubokih i sveobuhvatnih otkrovenja) čiju smo izražajnu dubinu i more potencijalnih impulsa lepote tiho naslutili u prvom susretu sa njima, usled čega se vraćanjem na njihova ponovna, saznajno neiscrpna i ushićujuća upoznavanja i prepoznavanja, upornim i strpljivim vraćanjem na ponovno čitanje nerazumenih zapisa knjige života (pri čemu nisu samo očigledne knjige »lišća koja pričaju«, kako su ih Čiroki Indijanci nazivali⁴⁶, već i svaki šuštavi list i svaki neizmerno mali pejzaž našeg sveta nose priče beskraja knjiga koje »kada bi se zapisalo...ne bi stale ni u sami svet« (Jovan 21:25)), zapisa za koje duboko u jezgru svoga bića osećamo da neizmerno znače, da predstavljaju vrata novih razgranatosti sveta naših saznanja, sve dublje obogaćujemo implicitnim morem njihovih skrivenih poruka. I sve zaista značajne i konstruktivne tvrdnje se, stoga, ne karakterišu pasivnim potvrđivanjima ili fasciniranjima površnim očiglednostima, već iskazivanjem zbunjujućih tvrdnji i pitanja kojima otvaramo nove perspektive udubljivanja u suštinske crte detalja Prirode i uspinjanja u nova polja ljudskog razumevanja sveta. Jer, čitava Priroda je poput dragog kamena¹²³ sa beskonačnim brojem kristalnih ravni, zahtevajući uzajamno dopunjivanje ishoda naših posmatranja i razumevanja sveta u svrhu sticanja što celovitije slike o njenoj uređenosti i Putu. U istoj muzici sveta će svako od nas pre-poznati posebne i neponovljive poruke (a igranje gluvih telefona, čitanje skamenjenih ostataka u šoljicama kafe, te slušanje zamršenih zvučnih traka ili glasova Elizabet Frejzer ili Jonsija Birgisona predstavljaju samo grube – usled pokušavanja preslikavanja beskonačnog spektra doživljavanih detalja u konačne skupove jezičkih ili simboličkih entiteta - metafore uočavanja različitosti i neponovljivosti komplementarnih saznajnih aspekata Kosmosa), i ne kroz sukobljavanje o realističkoj i objektivističkoj, jedinstvenoj ispravnosti interpretacija izvesnih prirodnih putanja, već kroz prihvatanje raznovrsnih njihovih doživljaja se rađa put obogaćivanja i rešavanja mnogih zapletenih nejasnoća naših pogleda na svet.

Ne samo da svi veliki i značajni naučni izumi prolaze kroz faze »snova« - začetnih otkrića na osnovu kojih se rađaju vizije o dragocenosti njihove pragmatične primene, i »noćnih mora«¹⁹¹ - dugotrajnih perioda interdisciplinarnog iznalaženja načina prebrođavanja socijalnih, tehnoloških i ekoloških prepreka ka njihovom ostvarenju, na putu svojih otelotvoravanja u »stvarnosti« i implementiranja u vidu industrijskih proizvoda, već i sve ljudske svetle ideje i vizije dobrote, mirotvornosti i duhovnih blaga u svetu budućnosti bivaju nužno suočavane sa pustinjama kroz koje moramo proći da bismo dostigli »obećane zemlje« (Mojsije II) – i pustinje u kojima ćemo spontano načiniti staze Gospodnje (Isaija 40:3) i stvoriti čudesna vodena izvorišta (Isaija 35:6, 43:19) žednim putnicima -, sa teškoćama, iskušenjima i otporima koje moramo prebrođavati očuvanjem svetlih, dečije nevinih, ali u svojoj fleksibilnosti nerazorivih ideala i snova opštih blagodeti, da bismo otvorili puteve njihovih ostvarenja i blaženih dana nečijih vedrih zadivljenosti poreklom datih dela i izuma, trudom, znanjem, kreativnošću i nevidljivim vodoskocima inspiracije koji neprimetno opstaju u njihovim osnovama.

Posvetivši život traganju za detelinom sa četiri lista, moramo biti svesni da svi naši razočaravajući trenuci susreta sa trolistnim stabljikama čine nužne preduslove prosvetljujućeg dolaska na cilj našeg traganja, otkrovenjskog trenutka finalnog pronalaska i praskozorja svesti da taj trenutak znači nešto zaista, zaista važno, da je on božanski znak i namig Prirode našoj dobroti, marljivosti, strpljivosti, upornosti, ulaganju blažene volje i vere na putu naših životnih istraživanja, učenja, traganja i zvezdanih upitkivanja. Radosno prihvatanje grešaka, smejanja čitavog našeg bića u susretima sa njima, jeste jedan od najvećih izazova modernog doba, jeste put ka stvaranju istovremeno hrabre i stenovite, ali i poput vode fleksibilne, radoznale i sveprijemčive svesti neprekidnog istraživanja Prirode. A upuštanje u vode nepoznanica sa našim malenim kanuom, u neotkrivene predele ljudske interakcije sa svetom, činiće da, sa svetlom verom u našem srcu, verom da sve teškoće i nedoumice sa kojima se susrećemo postoje u svrhu sveopšteg napretka, napretka svakog bića Kosmosa, u svrhu davanja blaga do koga ćemo doći svim bićima i čitavoj životnosti »badava« (Otkrovenje 22:17), jednog dana dostignemo nova polja ljudskosti i nove visine u evoluciji životnosti i celokupne Prirode, utkajući neobjašnjive crte originalnosti u sve naše pokrete, te i samu srž našeg bića, te utabajući nove puteve duhovnih evolucija našeg planetarnog doma.

Ljudska bića se moraju neprekidno susretati sa blagim izbacivanjima iz stabilnih homeostatskih ravnoteža ka nepoznatim, nestabilnim stanjima iz kojih uvek i iznova moraju homeoretski preuzeti kormilo svoga broda iz domena »računarskog«, spontanog nahođenja u svoje ruke, samostalno pronalazeći nove konstruktivne pravce plovidbe, nova, bogatija stanja uređenosti dodira našeg broda i mora Prirode. Premda planetarna mora predstavljaju - usled ravnomernije raspodele vode, egzistencije užih temperaturnih opsega, blaže Sunčeve radijacije i lakše izvodljive trodimenzionalnosti životnih kretanja, u odnosu na nestalne kiše i druge klimatske karakteristike, te nedostatak mnogih esencijalnih minerala kontinentalnih predela - znatno pogodnije životne sredine u odnosu na kopna, životnost je u jednoj od etapa evolucije hrabro stupila na čvrsto tlo, teže za kretanje usled nedostatka sile potiska vodenih sredina, kao i prepuno opasnosti suša, vatre, snegova i poplava, te danas, premda kopno čini približno trećinu planetarne površine, polovina naše biote živi na njemu⁹⁹. Čitav život u svojoj neprekidnoj evoluciji, stalnoj težnji ka dinamičkom očuvanju stabilnosti, tako, podseća na kretanje akrobate duž tanke žice, razvučene između dveju planinskih vrhova, metafora veličanstvenih puteva koji stoje između ljudskih duša, duž same oštre ivice provalije, sa dubokim znanjem da nas, s obzirom da »u ponoru prebiva istina«, samo susretanje sa opasnostima našeg sveta, prožeto verom u praćenje pravog, božanskog puta, puta opšte dobrobiti, može učiniti mudrim i istinski blagodetnim bićima. Okretni jogini nam ukazuju na blagodeti dubokog, celovitog i ritmičkog disanja⁷⁶, disanja koje skuplja pranu, vitalnu kosmičku energiju, iako znamo da ne samo da kiseonik u telu vodi sagorevanju ugljenih hidrata i opštem fiziološkom aktiviranju, već i da procesi oksidativnog metabolizma vode i nastajanju potencijalno destruktivnih slobodno-radikalskih molekula koji, naravno, normalno bivaju neutralisani posredstvom izvesnih vitaminskih i polipeptidnih makromolekula. Blagodeti i opasnosti se, tako, ne mogu podvojiti i »isti je ključ koji otvara vrata raja i vrata pakla«, odnosno »the same thing that makes you live, can kill you in the end«¹⁹³, kako je pevao Nil Jang, pokazujući nam na jedan sličan hod akrobate na žici, na neprekidno ogledanje svetlosti rešenja od tame prihvaćenih problema u našim putevima kreativnih napredaka, te na imperativ savremene ekološke medicine na osnovu koga ne opstaju apsolutno dobročiniteljske ili škodljive stvari, nezavisno od konteksta njihovog upoznavanja i upotrebe, već ono što može predstavljati lek u jednom, može se pokazati štetnim u drugom kontekstu, i to često, naravno, u zavisnosti od doze, jer optimalnosti i tanani, dinamički balansi, a ne maksimizacije bilo čega čine put harmonije sa Prirodom. I znajući za ovakvu esenciju svakog suštinskog progresa u Prirodi, namesto osuđivanja koja bude ne blažena, dobrotom i toplim saosećanjima prema bližnjima okrenuta »nezadovoljstva« - osećanja koja nas pokreću da poput drevnih mornara napustimo svoj dom i zaradi opšte dobrobiti se otisnemo na pučine novih mora, donoseći jednoga dana blago novootkrivenih zemalja svome domu - već destruktivna, na sebičnim korenima ponikla nezadovoljstva, nezadovoljstva koja ne povezuju i usklađuju, već kidaju veze zajedništva i mirnih harmonija koje nas spajaju sa bićima sveta i našim ekosistemskim okruženjem, postavljaju se duboka, blažena znanja da »čudni su putevi Gospodnji«, da se kroz učenje na greškama, bića sveta mogu iznenada, prosvetljujuće obasjati sopstvenim pokajanjima, krenuti Božijim putevima i obasuti nas nepreglednom lepotom svoga delanja, podsećajući nas na trenutak kada je Bili Korgan ispevao pesmu »Thirty-three«¹⁴⁵, pesmu čiju divotu možda nikada ne bismo doživeli bez prethodnih autorovih otvorenih hodanja putevima hedonizma, destrukcije, frustracija i samo-zadovoljenja.

Dostižući ovakve trenutke savršenih harmonija, trenutke kada zvezdano zadivljeni znamo da je sve iza nas, sve ispred nas i sve nadasve nas ljubav, koja je večno bila i biće, čedno nas noseći na našim putevima i traganjima, kada akrobata postigne kratkotrajnu perfektnu ravnotežu bez potrebe za naizmeničnim padanjem ka naizgled suprotstavljenim, ali suštinski komplementarnim jednostranostima, ponekada se, bacajući umiren pogled ka velelepnim predelima i prostranstvima našeg sveta, osećamo kao da se čitava Priroda u svojim beskrajnim harmonijama ogleda u našem biću i obrnuto, premda čak i tada možemo znati da - iako ovakva skupljanja čudesne lepote sveta koju ćemo poput oboženja čoveka u dodiru dveju kažiprsta sa Mikelanđelove freske u Sistinskoj kapeli, jednoga dana svesrdno predati voljenim bićima sveta - povlačenje u sebe jeste prilika za sabiranje sopstvenih misli i osećanja, ali i svaki ovakav trenutak jeste i protraćeni trenutak našeg potencijalnog pružanja ruku bićima, možda potopljenim u moru suza, odricanje od plemenitog davanja čitavog našeg bića svetu, vaseljenskom uveseljavanju nekih tužnih i usamljenih pogleda na svet. Svaki izvor svetlosti, tako, osvetljavajući nam razlike spoznajnih dodira našeg bića i Prirode, stvara istovremeno i senke sopstvenih dodira sa crtama Prirode.

Dok sve tvrdnje kreativno uokvirene kriterijumom istinitosti, tako, možemo, slično kao i sve jednostrane ideje i eksplicitovane pronalaske rešenja životnih problema, znajući da »suprotnost svake istine je takođe istina«⁶⁶, u svrhu sticanja iskrenije slike stvari pomešati sa odgovarajućim dijametralno suprotnim tvrdnjama u izvesne celine fuzzy logičkog karaktera, tvrdnje orijentacionog karaktera, tvrdnje koje, nezavisno od svog eksplicitnog sadržaja, zrače dobronamernom implicitnošću svud oko sebe, istovremeno pokazuju wayward, ka plodnim smerovima i svetlim predelima Prirode, kao i u srce bića slušaoca, vodeći ga neprimetno ka postajanju jednoga sa suštinom svoga bića i čitavom Prirodom. Puno priče je, tako, istovremeno prazna priča, mlaćenje prazne slame, dok tišina predstavlja sveprožimajuću muziku, podsećajući nas na tonjenje Vitgenštajnovog logičko-filosofskog traktata iz analitičkog, sveobuhvatajuće pretencioznog diskursa u tišinu izražavanja sa dolaskom do opisa suštinskih crta življenja, kao i na divotu biblijskog stvaranja sveta »ni iz čega« (Mojsije I 1:1). Vrhunci inspiracije se, tako, ne nalaze u predelima čiste svetlosti ili tame ništavila, već u kreativnim i uzajamno osetljivim susretima svetlosti i tame, stvaralačke dobrote životnosti i slepih težnji ka sveopštem razaranju, susretima u kojima spavaju potencijali buđenja životnih težnji ka obuhvatanju čitave ove igre kreacije sveta svetlošću jedinstva i dubokih želja za pobedom dobrote, svetlosti i sveopšteg mira, čineći da se, poput velikog praska, naše srce svojom dobrotom i isceljujućim sjajem rasprši duž čitavog sveta, predstavljajući njegova nova, isusovska Sunca.

Čitava ova knjiga je zapis o sopstvenom traganju za putokazima naše temeljne orijentacije prema svetu, etičkim putokazima i postavkama koji bi svojom primenom (moj) ego, granicu između (moje) svesti o sopstvenoj odvažnosti, značajnosti i nadgradnji, i doživljaja delova našeg sveta kao »tuđih«, drugih, nepripadajućih nama, poput jednog balona raspuknuli, i u novoprobuđenom jedinstvu uma i čitave Prirode, raspršili njegovu cvetnu prašinu duž čitavog sveta, radosno obasipajući sva bića, kao mehurovima od sapunice, duhovno opijajućim idejama i mislima, ohrabrujućom verom i snažnim pružanjima i davanjima sebe čitavom svetu, nebeskim željama ka nalaženju i izranjanju svetla duše koje spava negde duboko u nama, na površinu sveta. Ravnoteža usamljenih kontemplacija i predanog pružanja ka bićima i svim detaljima našeg sveta, neprekidno traganje za nitima koje nas povezuju u beskrajno smislenu, religijsku celinu, traganje koje uvek podrazumeva oscilovanje između krajeva potpune samoće i zabljeskujućeg svetla zajedništva, utopljenosti u čitav svet, čini tako i put iznalaženja kreativnih rešenja i milog ostavljanja tihih i jedva primetnih znakova na putu budućim hodočasnicima, novim tragalačkim očima sveta.

»Ljubav je moguća jedino ako dvoje ljudi međusobno komunicira iz centra svoje egzistencije i ako pri tom svaki doživljava sebe iz centra svoga postojanja. Jedino u tom 'centralnom iskustvu' nalazi se ljudska stvarnost, jedino je ovde životnost, jedino je ovde osnova ljubavi. Ljubav, tako doživljena, neprekidni je izazov; ona nije mesto odmora, već mesto neprestane aktivnosti, rasta, zajedničkog nastojanja...I zaista, biti sposoban da se koncentrišeš, znači biti sposoban da budeš nasamo sa sobom – a ta sposobnost baš i jeste uslov sposobnosti da se voli. Ako sam vezan za drugu osobu jer ne mogu stajati na vlastitim nogama, on, ili ona, može da bude moj spasilac, ali naša veza nije veza ljubavi. Paradoksalno je, ali sposobnost da budemo sami preduslov je sposobnosti voljenja«⁵², pisao je Erih From u sličnom duhu doživljaja ljubavi kao umeća istovremenog održanja prisebnog kreativnog integriteta i predanog pružanja puteva jedinstva bićima sveta. Iz razgovora Sokrata i Fedara na obali Ilisa znamo da svaka zaljubljenost nosi potencijale uzajamnih kreativnih pustošenja, činjenja da »kao što vukovi vole jagnjad, tako ljubavnici vole svoje voljene«¹²⁶, kada god voljena bića uokvirimo našom sebičnošću, egocentričnošću i posesivnošću, dok sa druge strane, ljubav čini preduslov da »naša duša počinje da dobije krila«¹²⁶, da postajemo »besmrtna stvorenja sa telom i dušom u jedinstvu kroz vreme«¹²⁶, jer »božanski su lepota, mudrost, dobrota i slično; posredstvom njih, krila duše se hrane, i hitro rastu, ali kada se hrane zlom i gadostima i suprotnostima dobroti, troše se i otpadaju...i kao što se vetrić ili eho odbijaju od glatkog kamenja i vraćaju odakle su došli, tako se i tok lepote, prolazeći kroz oči koje su prozor duše, vraća zadivljenom biću; stižući tamo i navodnjavajući krila i podstičući ih na rast, i istovremeno ispunjavajući dušu voljenog bića ljubavlju. I tako, ono voli, ali ne zna šta...voljeno biće je ogledalo u kome se ono ogleda, ali nije svesno toga...duša prelazi čitava nebesa pojavljujući se u raznolikim formama – kada je savršena i okrilaćena uzdiže se naviše i uređuje čitav svet; dok se nesavršena duša, izgubivši svoja krila i klonući u svom letu, nastanjuje na čvrstom tlu, dobijajući zemaljski okvir koji izgleda kao da je samo-pokretan, ali se u suštini pokreće njenom snagom«¹²⁶, kao što je smatrao Sokrat, premda, podsetimo se, slično kao što Zen majstor Džošu, upitan da li će jednoga dana otići u raj ili pakao¹⁵⁰, odgovara: »U pakao; jer ko bi u suprotnom slučaju spašavao izgubljena bića?«, u predavanju lepote koju nosimo duboko u suštini našeg bića, zalutalim i tužnim stvorenjima sveta, počiva put vrhunske dobrote i herojstva. Svaka nit koja povezuje bića Kosmosa, otvara nam puteve duhovnih uspinjanja i ovaploćujućih dodira, ali se istovremeno nadvija nad provalijama i ambisima ka kojima počinjemo da padamo kada god negovanje uzajamnih sloboda i spontanih otvorenosti prema svim bićima sveta zamenimo željama za prisvajanjem, posedovanjem, izrabljivanjem i izolovanjem voljenih bića od ostatka sveta. Ipak, kada naša ljubav prema bližnjim bićima stoji na osnovama našeg pružanja slobode i nevezivanja voljenih bića, kada doživljavamo ljubav kao prisebni i predani susret našeg bića i objekta naših brižnosti, nalazimo se na putu ovenčavanja lepote življenja, sjajnog vibriranja nevidljivih struna koje spajaju srca dveju zaljubljenih bića.

Međutim, poput deteta koje, učeći da hoda, mora neprekidno padati i padati kako se jednog dana uzdiglo i zakoračalo svetom, i naše učenje svakog umeća ne samo da mora biti obasjano predanom željom za našim usavršavanjem i davanjem stečenog znanja svetu, već se mora karakterisati nesujetnim spremnostima na greške u našim praktičnim »eksperimentima«, u aktivnom i budnom upoznavanju sveta, jer se samo kroz učenje na njima zaista stiču čudesna i vredna umeća življenja i stvaranja. Svako »teorijsko« znanje o duhovnoj i usrećujućoj koordinaciji na relaciji biće – Priroda je izraslo na sučeljavanjima bića Prirode sa greškama i učenju na njima, te imajući visoko-etičke putokaze u rukama, takođe moramo grešiti želimo li da ove idejne vrednosti postanu sastavni deo našeg bića, da - poput virtuoznog muzičara koji ne prati svesno svoje fine pokrete na instrumentu, već sve što neguje su prisebna koncentracija i duboka želja da se svet prosvetli stvaranom muzikom, ili okretnog vozača koji ne razmišlja o svojim pojedinačnim pokretima, već neguje sveprožimajuću težnju ka bezbednoj vožnji – i naše biće sa svojim duboko sazdanim, temeljitim vrednostima spontano, nezavisno od toga o čemu priča, čime se bavi i na šta pokazuje, samo sa pažljivim negovanjem želje za stvaranjem mira i sklada u putevima koji povezuju bića, zaista prosvetljuje svet.

Privrženost bilo kakvim pravilima, principima i normama kao putevima »pouzdanog« postizanja ciljeva ljudske sreće i prosvetljujućih trenutaka življenja implicitno podrazumeva zanemarivanje i odbacivanje mora dragocenih znakova Prirode, nevidljivih dragulja kojima nas ona obasipa u našim tragalačkim ispunjenostima. Osnovno pravilo je, zaista, nemati pravilo, i ne truditi se ponavljati divna životna iskustva ponavljanjem eksplicitnih izražajnih formi, dodira i eksternih interaktivnih predela, jer ne samo da se svi oni suptilno menjaju sa svakim trenutkom kosmičkog toka, već i mi iz trena u tren nikada nismo isti, zauvek se menjajući. Prihvatanjem uvek novoga sebe i sveta u potpunosti, i pronalaženje uvek novih puteva dosezanja blaženih trenutaka jedinstva našeg bića i Prirode, jeste put duboke, moderne etike, iako se kroz niz religijskih tradicija naše civilizacije, uključujući i hrišćanstvo i tradiciju sufizma, provlači ideja da se božanska milost spušta na bića bez ikakvih pravila, da se blagosiljajuća ruka Prirode ne može dosegnuti pukim eksplicitnim traženjem, već samo jednako pruženom unutrašnjom milostivošću i gracijom duha. Jer, »pružimo li korak ka božanskoj milosti, ona će napraviti deset koraka da je primi«, podsetio bi nas prorok Muhamed, a kada se jednom zateknemo na putu koračanja na Božijem putu, postaćemo svesni beskraja znakova Prirode posvuda oko nas, znakova koje ćemo sledivši jezik srca, moći da pratimo ka čudesnim osunčanim predelima naše duše.

Tek kada temeljna orijentacija našeg bića postane iznutra obasjana našom predanošću svakom biću sveta, i Priroda će nam se – kao u divnoj sceni buđenja iz filma »Umberto D« - približiti svojim vedrim putokazima i oplemenjavajućim dodirima, otvoriće nam vrata anđeoskih glasova i božanskih poruka. Jer, »kada bogovi hoće da nam pomognu, oni ne stoje pored nas sa prutom u ruci poput pastira koji štiti svoje ovce, već blagoslovi sa nebesa dolaze do nas kada je naš intelekt pravilno usmeren«⁸⁸, kako nas podsećaju stihovi Mahabharate. Prvi korak na putu prosvetljenja nas i čitavog sveta jeste u nama, u našem sopstvenom izboru, u prvom koraku koji kada je usmeren ka nebeskoj posvećenosti svim bićima sveta, i čitava Priroda će svojim glasnicima obeležavati puteve ispunjenja naših plemenitih želja koje, znamo, uvek moraju biti svetlo okrenute ka drugima. Ključ božanskih spoznaja, srećne celovitosti i duhovne ispunjenosti našeg bića je, stoga, uvek u našim rukama, odnosno u njihovim korenima koji leže u dubinama našeg srca, naših osnovnih težnji i vrednosti. Jer, naš um, poput jedne rastegnute membrane ili strune, rutinski vibrira na prepoznavanje eksternih inicijacija u vidu subjektivno određenih a priori kategorija (objekata i drugih u izvesne celine objedinjenih kvaliteta sveta), jedan mali deo eksternih podsticaja svesno prihvata šaljući odgovarajuće impulse u smeru njihovog daljeg procesovanja, dok najveći udeo ovih eksternih impulsa propušta (s obzirom da bi osetljivost na sve njih bila misaono preopterećujuća usled enormnosti informacija koje nam pristižu u svakom perceptivnom trenu), pri čemu kriterijumi selekcije inicijacija ko-kreacije kvaliteta našeg sveta i opsezi osetljivosti našeg uma opstaju upravo na nivou naših najdubljih, jezgrovitih vrednosti i težnji. I kada se kroz naše molitvene želje pretvorimo u mostove koji će spajati puteve bića sveta sa saznajnim predelima ka kojima ona čeznu, i naš svet će postati ozvezdan božanskim spoznajama i smirenim, sveobasjavajućim ushićenjima.

Svi naši pokreti koji su pod potpunom kontrolom razuma, pod totalnim okriljem naše samo-svesti, neutemeljeni na našoj spontanoj životnosti, lišeni su životne i duhovne gracioznosti¹⁰⁰. Svaki vid namernog forsiranja postizanja bilo kog cilja nužno proizvodi ukrućujuće tenzije, blokirajući nas na putu njihovog postizanja, usled čega se spontanim prihvatanjem naše životnosti, sada i ovde, na temeljima sa kojih ćemo započeti traganje za uvek novim putevima emanencije suštine našeg bića, karakteriše put mudrosti. Jer, svako vreme traži nove odgovore na suštinska kosmička pitanja, nova, nepoznata rešenja kojima ćemo otvarati vrata novim granama procesa evolucije životnosti. Znajući ovo, idolatrijsko, indoktrinirano sleđenje unapred zadatih recepata će ustupiti mesto našoj kreativnoj odlučnosti i mogućnostima izgradnje duboke religioznosti jezgra našeg bića. »Ako tvoj razum istupi iz zbrke omame, biće ti na teretu ono što si učio iz svetih knjiga, i ono što iz njih možeš da naučiš. Ako se pak tvoje znanje već suprotstavlja i s učenjem svetih knjiga, a ti se čvrsto kao stena udubljuješ u meditaciju, postižeš ono što se naziva – joga...Za brahmane koji stižu do prosvetljenja, Vede su samo poput rezervoara vode u poplavi«⁶⁰, zapisano je u Bhagavad Giti, i svi veliki učitelji religijskih tradicija naše civilizacije nisu predstavljali slepim strahom od pogrešaka opčinjene i potčinjene sledbenike prethodnih, idolizovanih učenja, usled čega je Svami Vivekananda učio: »Ove velike duše su putokazi na našem putu. To je sve što one jesu. Govoreći: 'Napred, brate!' Mi se oslanjamo na njih; nikada se ne želeći pomaknuti. Nećemo da mislimo; želimo da drugi misle za nas. Poslanici ispunjavaju svoju misiju. Mole nas da ustanemo i delujemo. Stotinama godina kasnije se pridržavamo za istu poruku i idemo da spavamo...Više bih voleo da svako od vas postane prorok ovog Novog Zaveta, sačinjenog od svih Starih Zaveta. Uzmite sve stare poruke, obogatite ih svojim uvidima, i postanite prorok drugima«^182,183, podsećajući nas i na Isusovo učenje: »Gle, carstvo Božije je među vama…Svaki književnik, poučen za carstvo nebesko, sličan (je) domaćinu koji iz svoje riznice iznosi novo i staro« (Luka 17:21...Matej 13:52). »Iz sna izađi, a blago ponesi«, i divljenje briljantnim težnjama, vizijama, postupcima i pogledima na svet bića Prirode, naspram uspavljujućeg i inertnog utonjavanja u njih, moramo uvek razbuđivati u kontekstu našeg puta, naše životne misije, hodajući ka njoj sa zavetnim davanjem našeg srca voljenim bićima sveta i blagim očuvanjem i življenjem blaga naših uspomena, divnih, pokretačkih trenutaka našeg življenja i istorije Kosmosa.

Slično kao što zaljubljeno biće neprekidno misleći o ljubljenom, harmonijom i gracioznošću obavija svoje spontane pokrete i misli, sa posvećenošću održanja naše pažnje na temeljima našeg bića, na našim dubokim težnjama, isceljujućim mantrama i fundamentalnim vrednostima, kao i na ontološkim osnovama naše (biološke) životnosti i naše duše, svaki naš pokret, glas ili misao u vazduhu stvaraju talase lepote i blaženosti. Prihvatanje naše biološke osnove i naše utemeljenosti u božanskoj, sveprožimajućoj i svepovezanoj stvarnosti, te naših najdubljih težnji kao kormila, intelektualnog znanja kao orijentacijskih kompasa i mape zvezdanih konstelacija, a intenziteta osećanja kao jedara broda našeg bića, uz preuzimanje osećanja odgovornosti za sudbinu svakog bića i kamenčića Kosmosa, vodi nas ka vodama obasjavanja sveta sveusklađujućim talasima i harmonija, dok naše kreativne brane, mentalni i emotivni pritisci izazvani težnjama ka »savršenom« eksplicitovanju našeg bića, kroz vedre osmehe prihvatanja naše ljudskosti i prirodnosti pogrešaka, nesigurnosti i isusovske raspetosti na sanjalačkim, životnim raskršćima, bivaju pretvoreni u bistre, šumeće reke života, reke koje na svom putu ka moru jedinstva uma i Prirode prihvataju sve potoke sa kojima se susreću i kao u bajci o Viniju Puu⁶⁷, istovremeno saživljene sa svakim trenutkom postojanja i duboko u srcu čuvajući viziju svog finalnog puta, odzvanjaju i brboću: »Nema žurbe, već smo tamo«.

Premda nam na svakom životnom raskršću bezbrojni anđeli, vibracije molitvi i dobrih želja bića Prirode, šapuću tajne koje nas neprimetno nahode na ispravni izbor puta - izbor koji, podsetimo se, ne počiva samo u sleđenju jedne od mogućih grana raskršća, već u isusovskom, saosećanjima raspetom prihvatanju svih njih, znajući da se nikada ne samo u eksternim predelima, već u interakciji između spoznajnog jezgra našeg bića i prirodnih inicijacija krije tajna sveprožimajuće sreće u našim životnim izborima, što divno opisuje metafora Sunčeve duge i ćupa sa blagom u njenom podnožju, ćupa koji je neuhvatljiv jer se uvek pomera zajedno sa našim očima, približava kada se od njega udaljavamo i udaljava kada mu se približavamo - čineći da osluškivanjem našeg srca, jezgra muzike našeg bića, možemo ispravno izabrati ispravan put, ponekada je neophodno pinokijevski skrenuti od glasa našeg srca, od svetlih putokaza naše »savesti« i upustiti se u izvesne »ne tamo« vode, suprotno od kompasa naše intuicije, u svrhu spoznaje dragocenosti i pokajanjima prožetog, praskozornog buđenja poverenja u implicitni govor našeg bića, govor koji krije tajnu našeg Puta i istinske harmonije sa celotnom Prirodom. Upitan od strane Fedara da prokomentariše Lisijevu tezu o distanciranom prijateljstvu kao uzvišenijem i plodotvornijem od stopljene ljubavi, Sokrat najpre, saživljen sa Lisijevim pogledom na svet, uvereno iznosi svoje slaganje sa njim da bi, okončavši svoj govor i umalo krenuvši natrag u grad, sa pogledom na izabrani put intuitivno osetio neusaglašenost svog eksplicitnog stava sa pravim, zaista blagotvornim putem, rekao: »Vidim da sam pogrešio«¹²⁶ i iznedrio jednu od najlepših beseda antičke grčke filosofije, podsećajući nas da ne udaljeno, transcendentalno prijateljstvo, već istinska ljubav koja saživljava i ujedinjuje biće sa čitavom Prirodom predstavlja najuzvišeniji ideal ljudske mudrosti, te nam sa uzvišene perspektive (čitavog dela) pokazujući da ne opiranje promenama našeg bića i čvrsto držanje za fiksne i šablonizovane ideje i stavove, već otvorena i fleksibilna saživljenost sa pogledima na svet bližnjih bića, koliko god oni bili neuravnoteženi i pogrešni, predstavlja divan put obogaćivanja našeg razumevanja harmoničnih odnosa bića i Prirode, i predavanja svetu iskrenih i zaista plodotvornih putokaza; ne samih slova i pisama koji su uspinjuće »merdevine« širenja naših saznajnih perspektiva (merdevine koje, podsetimo se, »moramo odbaciti kada se na njima uspenjemo«¹⁸⁹) i koje »moramo čuvati u sred našeg srca, jer one su život za one koji ih pronađu« (Priče Solomonove 4:21-22) - ali čije horizonte značenja ljudi, »misleći na pisano pamćenje, zaboravljaju da održavaju u jezgru uma«¹²⁶ (prevodeći, tako, divne, sunčane »biti« - što i predstavlja značenje reči »sattva« - u posesivne, usisavajuće »imati« modove življenja), čineći da poput velikog Konfučija zapadnemo u tugu kada uvidimo da naši pisani putokazi ostaju neproživljene reči¹⁵⁷, samo zarđali znaci na zaraslim i prašnjavim putevima života budućih generacija -, već dubokih vodilja bićima sveta koja pružaju Prirodi svoje predane ruke, temeljitih, nevidljivih talasa koji nalaze svoj put i do najudaljenijih predela sveta i najusamljenijih saznajnih pogleda, tiho ih, zlatnim uljuljkivanjem, nahodeći na pravi put, na buđenje beskrajne, sveobasjavajuće i isceljujuće vere u božanske snage sopstvenog bića, u blještavost Sunca životnih težnji koje sijaju iz našeg srca, nadaleko osvetljavajući Puteve Gospodnje.

Na sličan način kao što je spektar opcija mogućnosti upoznavanja našeg sopstvenog bića (što čini cilj svih velikih putešestvija hodočasnika Prirode) znatno širi i otvoreniji kada naše kretanje usmerimo ka vodama nepredvidljivih komunikacija, izražajnih izazova i obilovanja potencijalnih pogrešaka, a ne zatvaranju u vode bezbednosti (a podsetimo se da osim propadanja metafizičkih interesovanja i vrlina, raspad Rimskog Carstva možemo pronaći u rečima Edvarda Gibona da »na kraju, zahtevali su bezbednost više nego što su tražili slobodu«), prividne sigurnosti, poznatih i predvidljivih modova ponašanja, i, uopšte, putevi koji obiluju preprekama i opasnostima predstavljaju zaista puteve koji vode velikim i važnim postignućima. Male i uske ulice, mala vrata »vode u život« (Matej 7:13-14), dok veliki, široki, predvidljivi putevi često rezultuju u izbegavanjima susreta sa jezgrom našeg bića i sveta, te u traćenju naših veličanstvenih potencijala razumevanja procesa čudesnog iscrtavanja sveta na relaciji između našeg bića i Prirode. Susreti sa teškoćama sveta predstavljaju neophodan preduslov svakog vida napretka, što zna svako dete koje je ikada uzdiglo papirnatog zmaja u vazduh. Naime, trčanje ne niz vetar, već sa vetrom koji nam bije u prsa, predstavlja put zmajevog uzdizanja, nakon čega se možemo ponovo okrenuti i pustiti ga da se vijori i leti duž linija najmanjeg otpora vihorastih talasa. Slično tome, ne bitka »protiv...«, bitka ka gašenju i nestajanju naših pogrešaka, mana i strahova, već njihovo prihvatanje i činjenje puteva sjajnih vizija i hrabrih izbora uprkos njih, jeste put istinskog, ne zaslepljenog i srljajućeg, već mudrog i prisebnog herojstva, kao i zalivanja svake pukotine, duhovne, fizičke i emotivne rascepljenosti našeg bića isceljujućim dodirima i mostovima blagodetnih spajanja. Jedna od najvećih pogrešaka u svakodnevnim komunikacijama, stoga, jeste težnja ka nečinjenju nikakvih pogrešaka, dok beskrajni putevi stvaranja sigurnosti u nesigurnosti, besprekornosti u činjenju pogrešaka i učenju na njima, predstavljaju puteve mudrosti koji se prostiru pred našim stopama.

I tek kada naše biće slobodno ispolji sve svoje nesigurnosti, nedoumice, slabosti, nesavršenosti i esencije naše ljudskosti, brane ega koje sprečavaju slobodne tokove reka ljubavi i podižu zidove netrpeljivosti između nas, ruše se i preobražavaju u korita slobodnih tokova ispoljavanja jezgrovite, skrivene lepote našeg bića, čiste, iskrene ljubavi (ne njenog iskazivanja kada je nema na osnovama našeg bića, ili izražajnog uzdržavanja kada ona preplavljuje naše saznajne osnove, već spontanog rađanja i predavanja) i mostova isceljenja našeg i drugih bića, te čitavog sveta. Kako polja lakoće naše voljenosti, tako i vrata Suncu putanja naše ljubavi, otvaraju se sa prihvatanjem i slobodnim ispoljavanjem svih naših nesavršenosti i pogrešaka, s obzirom da ljubav jeste prihvatanje svih duhovnih rascepa u relacijama bića i Prirode i ulaganje naših nebeskih težnji ka njihovom isceljenju, prožimanju »putanjama koje povezuju«, usled čega susreti sa malim, neuglednim bićima i detaljima sveta moraju u nama buditi neuporedivo veće zahvalnosti i posvećenosti u odnosu na susrete sa savršeno uglačanim draguljima i ogrlicama sveta, jer dok sve otrovne šumske pečurke i štetni reklamni slatkiši savremenog doba izgledaju površno primamljivo, neprirodno uglačano i ujednačeno, beskrajni potencijali ljubavi i našeg duhovnog učenja tiho i neprimetno opstaju u nesavršenim, tragovima vremena izbrazdanim, prašnjavo romantičnim bićima i putevima sveta. I sa znanjem da »Bog je ljubav« (Jovan I 4:16), pred nama se prostiru polja svetog znanja sazdanog na temeljima našeg prihvatanja nesavršenosti, teškoća i iskušenja sveta kao nužnih preduslova, kao osnova rascvetavanja kosmičke ljubavi, srca Prirode i Boga.

Svaka naša životna pobeda, svaki cvet na krošnjama našeg uma ponikli su kroz hrabre i svetle susrete našeg bića sa tamnim i obskurnim predelima našeg iskustva. I stoga, kada god se pred nama pojavi izbor inertnog sleđenja poznatih puteva i procedura ponašanja u svetu, očekivanih izraza, naklonosti i fraza sa jedne, i predela nepoznanica, iskušenja, iskrenih izraza i puteva istine koji uvek nose mogućnosti padova, ali i svetlih saznanja i interaktivnog unapređenja sa druge strane, setimo se da »u ponoru prebiva istina«, da samo susretanje sa nejasnoćama našeg doživljaja sveta može unaprediti našu ljudskost i duhovnost. Na raskršću ovakvog izbora, možemo hrabro zakoračiti tamo gde je tama (ali ne slepo srljajući, već stupajući pažljivih, nežnih očiju, ispunjenih čuđenjem i strahopoštovanjem, znajući da »where fools rush in, angels fear to tread«, kao što je smatrao Aleksander Poup), i pri tome biti svetlost, biti ono što zaista jesmo, obasjavati svetiljkom našeg uma i bića nejasnoće i nerazrešenosti naših doživljaja sveta, te razumeti često prašnjave i drevne hijeroglife na zidovima našeg doživljaja sveta, crtice koje nose beskrajno vredne poruke Prirode i skrivena vrata novim, neočekivanim granama našeg upoznavanja i divljenja čudesnog sveta življenja, obasjavanja naše platonovske pećine doživljaja očiglednih crta životnosti kao izvornih putanja sveta, Suncem znanja da sve što postoji jeste slika naše duša, beskrajno divan put njenog traganja za svojom sopstvenom spoznajom, za otkrovenjem da duša i Bog čiji ko-kreativni dodir stvara čitav naš svet jesu Jedno.

Jer, svaki zid koji zaklanja vidike na divne horizonte Prirode, svaka brana koja sprečava slobodne tokove ispoljavanja našeg bića, poseduju svoje tajne prolaze, skrivena vrata koja se ne mogu otvoriti slepim srljanjem »glavom kroz zid«, već tihim, strpljivim i supltilniim upoznavanjem crtica koje ga prožimaju, ravnotežnim susretom prožetim zlatnim rečima koje poniču iz jezika našeg srca, čineći da se u čudesnom trenutku ovi sezamovski prolazi, wonderwalls našeg upoznavanja sveta, otvore. Zlatne Gospodnje reči, tiha, blažena muzika našeg srca, molitvenih putanja koje se svojom blagonamernošću prostiru širom sveta, čini da se i gvozdene, najčvršće prepreke na putevima ostvarenja našeg bića otvore, »jer je 'svaka plot kao trava, i sva njena slava kao cvet trave; trava se osuši i cvet otpade, ali reč Gospodnja ostaje doveka'. A to je reč koja vam je kao evanđelje objavljena« (Petar I 1:24-25), kao što nas je učio apostol Petar.

Svako herojsko doba poseduje i svoje zmajeve u susretu sa kojima, odražavanjem od predela zalutalosti, nesklada i tame, se dostižu uzvišene, svetle predstave sveta ispunjene vedrim horizontima, simbolima ne finalizovanja, već beskonačnosti naših putovanja, večnosti tragalačkosti. Nedoumice, dileme, paradoksi, zagonetke i enigmatska iskušenja stoga predstavljaju nužne pratioce na putevima svih blistavih otkrovenja, usled čega ravnoteža unapred usmerene, vizionarske, voljne i stenovito utemeljene odlučnosti sa otvorenim, sveosetljivim i pažljivim osluškivanjem suptilnih odgovora Prirode na naše najfinije misaone orijentacije, sa predanim apsorbovanjem umirujućih i harmonizujućih talasa sveta, čini put mudrih i visoko-etičkih odluka. U trenutku odlučne predaje u vrtu kedronskom, Isus nije bio siguran u ispravnost svoga izbora (Matej 26:42, Luka 22:42), dok je Ničeov Zaratustra u svetlu življenja svojih individualističkih ideala, učenja da »čini što ti je volja, ali prvo budi takav da možeš voljevati. Voli uvek bližnje kao i sebe, ali prvo budi takav da možeš voleti sebe«¹¹⁶, da moramo biti budno utopljeni u suštinu sopstvenog bića da bismo zaista bili ispunjeni moći ljubavi, ipak, kao u divnoj »noćnoj pesmi«, prekomerno tonući u svetlost svoga srca naspram razumevanja i saživljavanja sa bližnjima, dospevao u trenutke čežnje za svojim danima neznanja i traganja, doživljavajući Sunce koje sija samo onima koji ne znaju i tragaju, slično kao i trenutke dopuštanja da različitim jezikom govori sebi i drugima (što čini jedino pitanje u ovoj bajci na koje nije zapisan Zaratustrin direktni odgovor (42. poglavlje)), što se, doduše, sa jedne strane može tumačiti gubitkom prisebnosti i povodljivim utapanjem u vode slave i sopstvene veličanstvenosti koji uvek, naravno, opstaju u egocentričnom vrednovanju sebe kroz oči drugih bića, dok se sa druge strane može sagledati kao plemenito i isceljujuće prilagođavanje jezgra svog bića neponovljivom i uvek novom Putu koji se pruža između bića u dodiru. Ipak, kroz trenutke iskušenja i neodumica, prihvatanjem svih naših mana i nesavršenosti, te njihovim usaglašavanjem u osnovama našeg bića, i uspinjanjem na njihovim lestvicama ka idealima našeg bića, nezaustavljivo vodimo svet ka izgradnji čudesno stabilnih i razboritih životnih struktura i puteva koji se pružaju među njima.

Odstupanja i spontani otkloni od životnih i saznajnih ravnoteža čine preduslove naših učenja njihovih postizanja i održanja, te dubokih vrednovanja. Jer, slično kao što se isključivo iskoračivanjem iz saznajnih polja u svetlu kojih vidimo naš svet, i njihovim posmatranjem »sa strane« (na primer, stupanjem na više stupnjeve sistemskog rezonovanja, sa spontane svesti Puta na polje misaonih refleksija, sa polja razmišljanja na polja razmišljanja o razmišljanju, sa predela učenja na premišljanja učenja o učenju itd.) mogu sagledati suštinske vrednosti naših osmišljavajućih saznajnih okvira (koji, dok smo »u njima«, predstavljaju neuočljive crte, svojevrsne saznajne »slepe mrlje«, kao što je oko za pogled koji se rađa iz njega), samo se sanjanjem o divnim ravnotežama sveta sa predela koji odgovaraju iskoracima od njih, pokajajućim, sa tihom suzom u očima, vizionarenjem lepote mirotvornih harmonija kada smo se bilo agresivnim nemirom ili usnulim ignorisanjem bezbrojnih znakova Prirode koji nam na svakom koraku pokazuju blagodetne ravnotežne puteve, udaljili od njih, mogu steći duboko pokretački i dirljivi uvidi o nebeskim vrednostima negovanja srednjih puteva, dinamičkih ravnoteža našeg življenja. Životne ravnoteže se, stoga, mogu postizati samo njihovim neprekidnim gubljenjem, svako učenje predstavlja učenje na greškama, dok svi vidovi prirodnih napredaka poniču ne na konsternirajućem skrivanju, već na spontanom iskazivanju i prihvatanju pogrešaka u našim saznajnim pružanjima prema svetu i drugim bićima. Učeći trenuci naše stidljive zajapurenosti, razrogačene paničnosti ili blokirajuće napetosti u našim društvenim komunikacijama, izazvani pogrešnim težnjama ka ostavljanju neprirodno perfektnih, bezgrešnih utisaka, tako, predstavljaju nužne preduslove, ne borbom protiv kojih, već čijim prihvatanjem se dostižu divne ravnoteže, postavljanje centra »gravitacije«¹⁹⁰ ni samo u naše biće, niti u tuđe autoritativnosti, već na blaženi put koji spaja naše biće sa bližnjima, sa očima koje tada niti hladno posmatramo orijentisani na samoga sebe, niti u koje inertno utonjujemo, gaseći našu kreativnost, već sa kojima gradimo divne mostove jednakosti i uzajamno razbuđujućih kreativnosti, čineći da poput dvojnih zvezda, držeći se za ruke, istovremeno orbitiramo i vodimo put naših, zajedničko sijajućih kretanja.

Međutim, na tom putu nikada na osnovu samih racionalnih prosuđivanja ne možemo znati da li naša dela u kontekstu celine doprinose rezultujućim harmonizacijama ili disharmonizacijama Kosmosa, gašenju evolutivnih puteva ili pupoljenju i rađanju raznovrsnosti ogranaka evolucije, već smisao i efektivna dobrota naših dejstava u svetu nužno ostaju predmet vere, činjeći sve naše postupke briljantno neprekidno uobličavane toplim i vedrim bojama naših nadanja i molitvenih težnji. Slično tome, i da li zaista ideal činjenja bilo čega, ideal postojanja same aktivnosti koja bi - s obzirom da u skladu sa Tai-ći-tu slikom, potenciranje bilo kojih krajnosti dovodi do spontanih otklona u njihove suprotnosti –, bez obzira na našu preopterećenost njenom istinskom blagotvornošću, u svakom slučaju vodila rasprostiranju novih evolutivnih puteva i informativnih bogatstava pred očima sveta, ili duh sveopšteg prihvatanja, oslobođenost interferiranja sa Prirodom i prepuštenost njenom spontanom toku, ili zapravo dinamički ravnotežni splet ovih dveju, respektivno Jang i Jin uzajamno potencirajućih polariteta prirodnog reda, čini pravi put našeg misionarskog postojanja i putovanja, predstavlja fon fersterovsko, neodlučivo pitanje na putu posutom uistinu filosofskim, zvezdanim trenucima naših kosmičkih zadivljenosti. I kada u retkim trenucima savršene ravnoteže na našem akrobatskom putu traganja postanemo umireni poput mermerne statue sa pogledom ovenčanim u lepoti večnosti sada i ovde, kada se sve tiho, lelujajuće šećuće i šumeće zvezde umire u tišini svoga sjaja, znajmo da se Put Prirode i Put našeg bića stapaju u neraskidivo isprepletenu celinu, da praćenje glasa srca našeg bića jeste oduvek bilo osluškivanje Puta celotne Prirode, kao i da se naše odluke praćene dubokim osećajem odgovornosti i slobodne volje neobjašnjivo stapaju u jedinstvo sa celotnom sudbinskom pričom Kosmosa, te da svaki naš izbor predstavlja nahođenje kormila našeg svemirskog broda u smeru spiralnog putovanja u srce jedinstva ljudskih doživljaja sveta i Prirode, te beskrajnog grananja raznovrsnosti svetova saznanja i divljenja Božijoj lepoti oličenoj u svakom cvetu i dašku vetra, svakom tonu koji prenose nevidljiva i naizgled »beskorisna« bića vaz-duha, znajući da »dok ne prođe nebo i zemlja, neće ni jedno iota ili jedna crtica od zakona nestati, dok se sve ne zbude« (Matej 5:18), te da za svako biće, za svaki prosvetljujući pogled, bistro slovo, potez pera i kreativni podvig postoji pravo i jedino moguće vreme, da je čitav naš svet, sada i ovde, zaista onakav kakav u svakom trenutku jedino može biti. Spontano iskazivanje onoga što jesmo, iskreno dopuštanje da jezgro našeg srca i najdublje konstelacije našeg bića, poput Sunčevih zraka nepreprečenih tmurnim oblacima i neprobojnim zidovima naših egocentričnih, samo-svestnih poriva, slobodno obasja i ozari naše poglede i čitav svet, u sprezi sa predanosti njegovom osluškivanju, adekvatnom osluškivanju Puta celotne Prirode, proizilazi iz prihvatanja ovog srednjeg Puta, nerazlučivog, uzajamno potencirajućeg spleta između odvojenosti i samostalnosti naših životnih izbora sa jedne, i stopljenog jedinstva našeg bića i Prirode sa druge strane.

Poput oduvek vedrog uma, uma koji ne zna za oluje unutrašnjih nedoumica, rascepa i patnji, i koji, stoga, nikada ne može sažeti svoje misaone putanje i osećanja u duboko inspirativne opise i spiritualno snažna dela, i biće koje je oduvek bilo snažno i koje ne zna za trenutke slabosti i duhovne malaksalosti, potrebe za nevidljivom integrišućom pomoći, nije u stanju da u razvije u svetu puteve iskrene hrabrosti i saosećajne dobrote. »Kad sam slab, onda sam silan« (Korinćani II 12:10), učio je apostol Pavle, podsećajući nas ne samo da trenuci naših slabosti mogu biti povodi rascvetavanja herojskih srca bližnjih bića kroz trenutke njihove brižnosti prema odsjajima naše iskrene, životne krhkosti, već i da se trenucima naših nedoumica i slabosti moramo radovati, znajući da upravo oni grade velika, viteška i isusovska srca, te ozareni, duhovni sjaj čitavog našeg bića u vremenima pred nama. Ne samo da se kroz olujne trenutke i munjevite bljeske u tamnim noćima naših putovanja rađaju sva srca svetle hrabrosti i herojski bistre svesti koje prostiru među bićima sveta implicitne zavete dobrote i požrtvovanja, već je neophodno poznavati ljudske slabosti, mane i raznovrsne psihološke kvalitete kako bismo postali zaista divan zaklon, zaštita i pružena, sveisceljujuća ruka iskrene brižnosti, dobrote i uzdizanja bićima sveta. Svi olujni trenuci našeg življenja, naslućeni u dalekim oblacima našeg sveta i naše svesti, stoga, ne predstavljaju povode jadikovanja, već mudrih i pribranih susreta sa večno radosnim srcem u jezgru našeg bića, jer upravo ovakvi trenuci teškoća čine divne stepenice na putu našeg duhovnog, anđeoskog rasta, trenutke u beskonačnom toku vremena iza kojih se uvek rađaju sve lepši i blistaviji dani, sve divnije radosti Suncima jedinstva uma i Prirode.

Svi veliki sistemi znanja, bilo naučni, filosofski ili religijski, mogu se u zavisnosti od interpretativnog prilaza doživeti bilo kao prikazi beskrajno smislenog mnoštva zvezdanog optimizma, ili kao pogledi na ponor beznađa i besmislenosti životnih puteva. I kada se obasjani poverenjem i svetim znanjem o beskrajnoj evoluciji Prirode kroz ogledanja lepote, hrabrosti, otvorenog neba našeg duha i ozvezdanih težnji ka oplemenjivanju i prosvetljenju bližnjih bića od tama, nesklada i disharmonija pećinskih zatvorenosti našeg sveta, zagledamo u svaki kamenčić našeg sveta, kamenčić odvaljen od beskrajnog pejzaža osunčanih granitnih visoravni koje se uzdižu u susretima obala našeg znanja i nepreglednog mora ne-znanja, otvorenih i sunčanih saznajnih horizonata rasprostrtih pred nama, čijom umirenom kontemplacijom se usmeravamo ka putevima uzajamnih napredaka i obogaćivanja polja našeg znanja, susreti naše budne pažljivosti sa svešću o dodiru najrazličitijih krajnosti Prirode i u ovom njenom malenom detalju ovenčavaće naš um blagim crticama nebeske lepote. Istovremena ravnodušnost i goruća revnost, meditativna smirenost uma i zvezdane želje u našem srcu kao svetleći putokazi voljenim bićima sveta, doživljaji uzajamnosti rađanja i umiranja, rasta i nestajanja, potpune savršenosti u plesu životnih nesavršenosti i neprekidnog učenja na pogreškama u svakom deliću Prirode, te rađanja najsjajnijih produhovljavajućih svetlosti iz najdubljih tama beznađa, divotni dodiri sveopšteg prihvatanja i neprekidnog duhovnog teženja ka anđeoskim uzvišenjima naših bića, nastaju na putu izvorno mudrih doživljaja lepote u susretu polariteta Prirode, susreta u čijim malenim dodirima se otelotvoravaju beskrajno vredne putanje božanskog stvaranja sveta u svakom njegovom trenutku kao odzvanjanju beskrajno razdragane radosti postojanja.

Sve blistave putanje razmišljanja i sva isusovska srca koja prosvetljavaju svet plemenitim težnjama i divnim željama za spasenjem i obasjavanjem nebeskom srećom voljenih bića, nastaju kao posledice odlučnih želja za rešenjem, razumevanjem i prevladavanjem problematičnih zamršenosti i zatamnjenih nejasnoća našeg sveta. I čitava ova knjiga, nastavši kao posledica moje predanosti kontemplativnom iznalaženju prosvetljujuće skladnih rešenja mnoštva uočenih neravnoteža i disharmonija savremenih ljudskih doživljaja sveta, ne predstavlja izuzetak od ovog pravila. Najbitnije od svega je primetiti da temeljni plan čitave ove knjige jeste borba za povratak plodnih i usrećujućih duhovnih