Opis namaza allahova poslanika sallallahu alejhi ve sellem

UČENJE FATIHE

Nakon što čovjek zatraži utočište kod Allaha i priuči Bismilu na način kako smo to prethodno pojasnili, insan će da počne sa učenjem Fatihe, a ona je rukn od ruknova namaza kod svih učenjaka (osim po jednom stavu imama Ebu Hanife) na osnovu jasna govora Allahova Poslanika, sallallahu alejhi ve sellem:

حَدَّثَنَا أَبُو بَكْرِ بْنُ أَبِى شَيْبَةَ وَعَمْرٌو النَّاقِدُ وَإِسْحَاقُ بْنُ إِبْرَاهِيمَ جَمِيعًا عَنْ سُفْيَانَ - قَالَ أَبُو بَكْرٍ حَدَّثَنَا سُفْيَانُ بْنُ عُيَيْنَةَ - عَنِ الزُّهْرِىِّ عَنْ مَحْمُودِ بْنِ الرَّبِيعِ عَنْ عُبَادَةَ بْنِ الصَّامِتِ يَبْلُغُ بِهِ النَّبِىَّ -صلى الله عليه وسلم- «لاَ صَلاَةَ لِمَنْ لَمْ يَقْرَأْ بِفَاتِحَةِ الْكِتَابِ».

“Nema namaza ko nije proučio Fatihu.”⁷⁸

A također došlo je od Poslanika, sallallahu alejhi ve sellem, ve selam:

حَدَّثَنَا وَكِيعٌ قَالَ حَدَّثَنَا شُعْبَةُ عَنِ الْعَلَاءِ بْنِ عَبْدِ الرَّحْمَنِ عَنِ أَبِيهِ عَنِ أَبِي هُرَيْرَةَ قَالَ قَالَ رَسُولُ الله صَلَّى الله عَلَيْهِ وَسَلَّمَ كُلُّ صَلَاةٍ لَا يُقْرَأُ فِيهَا بِفَاتِحَةِ الْكِتَابِ فَهِيَ خِدَاجٌ فَهِيَ خِدَاجٌ فَهِيَ خِدَاجٌ غَيْرُ تَمَامٍ.

„Svaki namaz u kome se ne bude učila Ummu Kur'an (Fatiha) taj namaz je NEPOTPUN (manjkav).“⁷⁹

Dok je imam Ebu Hanife, rahimehumullahu, dokazivao svoj stav Kur'anskim ajetom:

“Zato izgovarajte iz njega ono što vam je lahko.”

No, riječ UČITE (IZGOVARAJTE) je općenita i sveobuhvatna a specifikacija i izvođenje sure Fatiha i njenog učenja je došlo posebno (izdvojena) po riječima Allahova Poslanika, sallallahu alejhi ve sellem:

“Nema namaza ko nije proučio Fatihu.”

Dakle, ovdje ova negacija je došla za ispravnost namaza a ne negacija za potpunost, dakle nema ispravna namaza onome ko ne bude učio Fatihu.

Fatihu će da uči na svakome rekatu. Od sunneta je da se lijepo uči sura Fatiha (Tertilom) i da se na svakom kraju ajeta stane kao što se to prenosi od Allahova Poslanika, sallallahu alejhi ve sellem, u mnogim hadisima⁸⁰ sve jedno da li to učio suru Fatihu ili nešto drugo iz Kur'ana (dakle staje se na završetku ajeta).

الجهر بالقراءة

GLASNO UČENJE TOKOM KIRAETA

Čovjek će da uči glasno na namazima na kojima se to uči: Sabah, Akšam i Jacija dok će da uči u sebi tokom namaza koji su te prirode: Podne i Ikindija.

Ovdje je neophodno da se naglasi da je učenje NAGLAS i U SEBI SUNNET pa ukoliko bi čovjek to ostavio namjerno ili iz zaborava (postupio drugačije) nije grešan niti je obavezna bilo šta da učini po konsenzusu četvorice imama osim što bilježi u jednom rivajetu Tulejtili od neki učenika imam Malika, rahimhumullahu, da je on rekao:

„Ukoliko čovjek ostavi namjeno glasno učenje u namazima u kojima se to uči tako, ili pak na namazima u kojima se uči u sebi njegov namaz je pokvaren.“

No, sam mezheb Malikiski je stava da namaz biva ispravan ukoliko bi i namjerno ostavio ovaj sunnet.

قول آمين وأحكامه

IZGOVOR RIJEČI AMIN I NJEGOVI PROPISI

Po proučenoj suri Fatihi odnosno na njenom kraju reći će AMIN što znači USLIŠAJ ili ODAZOVI NAM SE pa tako svako onaj ko kaže AMIN isto kao da je proučio suru Fatiha potpuno doveći za ono što je u njoj i utječući se od onoga što je u njoj iz toga domena. U kontekstu ovoga je i govor Allah uzvišenoga u Kur'anu odnosno kada je Musa alejhi selam dovio njegov brat Harun alejhi selam je amino, kaže Allah Uzvišeni:

„Musa reče: "Gospodaru naš! Ti si dao faraonu i glavešinama njegovim bogatstva da u raskoši žive na ovom svijetu, pa oni, Gospodaru moj, zavode s puta Tvoga! Gospodaru naš, uništi bogatstva njihova i zapečati srca njihova, pa neka ne vjeruju dok ne dožive patnju nesnosnu!" "Uslišena je molba vaša!" - reče On -, " a vas dvojica na pravom putu ostanite i nikako se za neznalicama ne povodite!"

Rječi Allaha Uzvišenoga: "Uslišena je molba vaša!" Allah se obraća Musau i Harun alejhi selam i ako nije spomenuto da je Harun dovio, no, on je na dove Musa alejhi selam govorio AMIN – onaj ko izgovara AMIN je kao i ona što dovi!

Riječ AMIN može da se izgovara dugo (sa Medom) ili pak kratko oba ova načina su ispravna u arapskom jeziku.

Kada imam izgovorio AMIN i svi za njim koji ga slijede (klanjaju) će također reći AMIN. Dakle imam izgovara AMIN po ispravnom stavu suprotno onome na čemu su bili imam Malik i neki drugovi Ebu Hanife po riječima Allahova Poslanika, sallallahu alejhi ve sellem:

حَدَّثَنَا عَبْدُ الله بْنُ يُوسُفَ قَالَ أَخْبَرَنَا مَالِكٌ عَنْ ابْنِ شِهَابٍ عَنْ سَعِيدِ بْنِ الْمُسَيَّبِ وَأَبِي سَلَمَةَ بْنِ عَبْدِ الرَّحْمَنِ أَنَّهُمَا أَخْبَرَاهُ عَنْ أَبِي هُرَيْرَةَ أَنَّ النَّبِيَّ صَلَّى الله عَلَيْهِ وَسَلَّمَ قَالَ إِذَا أَمَّنَ الْإِمَامُ فَأَمِّنُوا فَإِنَّهُ مَنْ وَافَقَ تَأْمِينُهُ تَأْمِينَ الْمَلَائِكَةِ غُفِرَ لَهُ مَا تَقَدَّمَ مِنْ ذَنْبِهِ وَقَالَ ابْنُ شِهَابٍ وَكَانَ رَسُولُ الله صَلَّى الله عَلَيْهِ وَسَلَّمَ يَقُولُ آمِينَ.

“Kada imam kaže Amin i vi recite Amin. Onaj čije se amin poklopi sa aminanjem meleka biće mu oprošteni prošli grijesi."

I rekao je Ibn Šihab Allahov Poslanik, sallallahu alejhi ve sellem, bi izgovarao AMIN.⁸¹

Pa ukoliko ne bi bio glasan izgovor AMIN od strane imama kako bi neko mogao od Muktedija da izgovori za imamom AMIN – AMIN imama je vezan za glasan izgovor.

Imam Malik i oni koji kažu da se AMIN izgovara tiho, prigušeno dokazuju to Kur'anskim ajetom koji unapređuju iznad hadisa Allahova Poslanika, sallallahu alejhi ve sellem. Rekao je Allah Uzvišeni:

„Molite se ponizno i u sebi Gospodaru svome.“

Pojašnjavajući svoj stav imam Malik, rahimehumullahu, je uzeo i smatrao da je izgovor AMIN dova a dova se izgovara tiho prigušeno shodno riječima Allaha dželleša'nuhu u gore spomenutom ajetu. Na osnovu ovoga neki su uzeli da je Kur'anski ajet jači dokaz od hadisa koji govori o glasnom izgovoru AMIN, pa tako većina islamski učenjaka kaže da je izgovor AMIN glasno dozvoljen i propisan zasebnim hadisom dok je Kur'anski ajet općenite forme i tako i ostaje.

Rekli su neki predstavnici Malikija da IMAM neće izgovarati AMIN a to dokazuju da je to DOVA, pa tako da Kur'anski ajet derogira hadis odnosno izgovor AMIN. A također ovo je njihov stav odnosno da Muktedije ne uče ništa iza imama te na osnovu toga također spada obaveza ili izgovor AMIN za imama. No, oni koji su stava da muktedije uče iza imama oni će da izgovaraju AMIN kao i sam imam jer nema razlike AMIN i drugoga učenja.

Izgovarajući AMIN imam i muktedije će da odulje (produže) svoj glas, a oni će da izgovre AMIN nakon što to kaže imam a po riječima Allahova Poslanika, sallallahu alejhi ve sellem:

“Kada imam kaže Amin i vi recite Amin.“

Stava da se AMIN izgovara nakon riječi veledaalliin bili su neki učenjaci Fikha jer se pouzdanim putem to prenosi od Allahova Poslanika, sallallahu alejhi ve sellem, da je rekao:
حَدَّثَنَا عَبْدُ الله بْنُ يُوسُفَ أَخْبَرَنَا مَالِكٌ عَنْ سُمَيٍّ عَنْ أَبِي صَالِحٍ عَنْ أَبِي هُرَيْرَةَ رَضِيَ الله عَنْهُ أَنَّ رَسُولَ الله صَلَّى الله عَلَيْهِ وَسَلَّمَ قَالَ: إِذَا قَالَ الْإِمَامُ {غَيْرِ الْمَغْضُوبِ عَلَيْهِمْ وَلَا الضَّالِّينَ} فَقُولُوا آمِينَ فَمَنْ وَافَقَ قَوْلُهُ قَوْلَ الْمَلَائِكَةِ غُفِرَ لَهُ مَا تَقَدَّمَ مِنْ ذَنْبِهِ.
„Kada imam kaže: Gajril-l-magduubi 'alejhim veledaalliin pa vi recite (vi onda recite) AMIN. Onaj čije se amin poklopi sa aminanjem meleka biće mu oprošteni prošli grijesi."⁸²
I ovo je ono što presuđuje u ovoj temi odnosno ono šta je ciljao Allahov Poslanik, sallallahu alejhi ve sellem, kada je rekao:

„Kada imam kaže AMIN: pa vi onda recite AMIN“ a što upućuje na odgodu izgovora AMIN sve dok to imam ne kaže jer je tako Allahov Poslanik to poredao rekavši I VI ONDA RECITE AMIN.

Kada je u pitanju glasno učenje i izgovor AMIN za imama to je pouzdano bez imalo sumnje⁸³ no glasno učenje za Me'mune (one koji klanjaju za imamom) nema jasnog dokaza koji je ispravan a koji upućuje na to djelo. Najjasnije što je došlo po tom pitanju jeste ono što se prenosi od Ibn Zubejra od Ebu Hurejre a što prenosi Abdu Rezzak⁸⁴ i Ibn Hazm El-Endelusi⁸⁵ u hadisu od Ata da je on bio upitan:

"Da li je Ibn Zubejr preferirao (davao prednost) glasnom izgovoru tokom učenja Ummu Kur'an (Fatihe)? Pa je rekao: Da, i oni iza njega su također glasno izgovarali da je u mesdžidu od toga bio jak eho ili gromoglasan šum.“

Ibn Zubejr je bio Emir (vođa) a iza njega je bilo mnoštvo ashaba i tabina a što upućuje da je to djelo ono što je ispravno i da oni nisu znali za nešto drugačije. Al kao što smo rekli nema pouzdano jake predaje o ovome osim da je rad po tome prisutan sada i prije tokom prvi generacija bio.

Također Ebu Hurejre je bio Muezin u Bahrejnu, te im je stavio kao šart da ga ne preteknu u izgovoru AMIN jer je on bio van mesdžida kako bi ljudima prenosio odnosno kako bi ga bolje čuli. Ovo prenosi AbduRezzak od Jahje od Ebi Seleme a on od Ebu Hurejre.⁸⁶

Također ono što je bitno da se spomene jeste da je Allahov Poslanik, sallalahu alejhi ve sellem, naredio da se izgovori AMIN za imama i me'mune, a kada bude govor upućen u općenitoj formi onda to biva za sve da glasno izgovaraju u protivnom bi bilo rečeno u drugačijoj, specifičnoj formi.

Ova mes'ela oko glasnog izgovora AMIN je po imamu Ahmedu, rahimehullahu, jasna odnosno on je bio upitan: "Da li se glasno izgovara AMIN? Pa je odgovorio: „Da tako mi Allaha i to za imama i sve druge.“

Bilježi se u dijelu „Tarihu El-Buhari“⁸⁷ od Muhammed Ibn Abdullaha Et-Tuvejla da im je pričao Alija Ibn Hasan brat od Ebu Hamze Es-Sukria od Mutarifa od Halida Ibn Ebi Sevra od Ata Ibn Ebi Rebbaha da je rekao: „Doživio sam stotinu ashaba Allahova Poslanika, sallallahu alejhi ve sellem, u ovome mesdžidu, kada bi rekao imam VELEDDALLIIN čuo sam od njih gromoglasan izgovor AMIN.

Poznato je da djela ashaba Allah zadovoljan njima bio nije sam šerijatski propis i stav, no ukoliko bi to postalo javno i uradilo se u džematu (skupini) – to postaje DOKAZOM, a ti javni postupci ashaba (njihova dijela) od njih se uzimaju na nekoliko načina od njih su:

1. 
   Da se pouzdanim putem prenosi neka vijest od vijesti ibadeta ili nečega drugoga, te da to prenose od njega Kibaru Sahabe, „veliki ashabi“ (poznati, stari ashabi) odnosno jedna skupina ashaba, radijjalahu anhum, i da se niko od njih ne izdvoji (bilo to jedan ili dva ashaba) po tom pitanju – i ovo upućuje na to da je taj postupak ili to dotično djelo PROPISANO.
   
2. 
   Da uradi djelo ili da kaže govor (stav) u skupu kao što je ovdje to učinio Ibn Zubejr, radijjallahu anhu, a iza njega su klanjali mnogi ashabi i tabini a nisu to djelo osporili i ako je sam Ibn Zubejr, radijjallahu anhu, bio poznati Emir (vođa) i od njega se govor i postupci prenosili i uzimali.
   

Pa ukoliko bi se ovo prenjelo pouzdanim putem, odnosno ljudi radili po tome a drugi to odobrili onda ovo djelo je najbliže da bude sunnet a također za ovo se kaže da je od sunneta.

Ono što se prenosi od neki učenjaka Fikha da su kazali: sve ono što je preneseno od nekoga ashaba od dijela ili postupaka a što je ustvari Mevkuf do njega i niko to nije porekao – ta to je kao i sam Idžma' Es-Sukuti (ono što se prešuti šutnjom u prisustvu toga dijela) ovaj stav je sporan iz razloga zato što se nerijetko prenosi neki stav ashaba a on nije od onoga na čemu se grade propisi. Pa tako od toga dotičnoga ashaba ne prenosi to niko osim jedan od njegovi drugova i tako dalje pa kako to može da bude MEŠHUR (rasprostranjeno i javno djelo) ili kako da se kaže da je ovo Idžma' Es-Sukitije i ako nije poznato da se neko suprotstavio tome. Zatim kaže: Ovo je ono što je poznat stav toga i toga ashaba i ja ne znam stav drugačiji tome a zatim kaže: ovo je Idžma' Es-Sukitije!

Kada bi rekli da je ovo rezonovanje ispravno onda bi rekli da je mnogo stvari propisano i ako nije to od govora i dijela Allahova Poslanika, sallallahu alejhi ve sellem, nego naprotiv od Poslanika, sallallahu alejhi ve sellem, se prenosi suprotno tome a primjeri ovoga su mnogobrojni. Ovo je za neke malo poteško da prihvate jer se neki dokaz ili satav u jendom slučaju uzme kao validan dok je u drugom pak odbačen a to sve jer se uzima u razmatranje rasprostranjenost odnosno postupak velikoga broja ashaba po istom tom pitanju.

سكتات الإمام