Politika cena kao faktor optimizacije funkcionisanja elektroenergetskog sistema
Začeci tarifne politike i cena električne energije
Yüklə 1,2 Mb.
|
- Bu səhifədəki naviqasiya:
- 1.28Pregled konceptualnih okvira za sprovođenje politike cena električne energije nakon II svetskog rata
- 1.28.1Rezime različitih koncepata dugoročne politike cena električne energije
1.27Začeci tarifne politike i cena električne energijeTarifna politika ( tj. tarifni sistem ) nastaje početkom elektrifikacije i ista evoluira-razvija se paralelno sa razvojem potrošnje električne energije i sve većim potrebama za racionalnim korišćenjem stalno rastućih i sve skupljih elektroenergetskih kapaciteta. Takav razvoj tarifne politike omogućava i pojava i razvoj sve usavršenijih uređaja za merenje električnih veličina. Začeci tarifne politike u Srbiji u stvari prethode i samoj elektrifikaciji (Brajanovski D., Kecman D., Nikolić D., 1997). Naime, u ugovoru o davanju koncesije za električno osvetljenje između opštine varoši Beograd i g.Periklesa Cikosa iz Milana, zaključenom u julu 1891.godine, nalazimo način za utvrđivanje elemenata za obračun električne energije, koja je iz elektrane (koja je bila predmet ugovora) potekla tek nakon dve godine. Pomenutim ugovorom o koncesiji bilo je jasno precizirano koliko metara ulica prve a koliko druge klase treba da bude osvetljeno, koje jačine sijalica odnosno plamenih lampi i na kojoj razdaljini će biti postavljeno kao i niz drugih detalja koji jasno ukazuju na prapočetke tarifne politike na ovim prostorima. Pojedini članovi ugovora na to jasno ukazuju: “čl.25. Intenzitet uličnog osvetljenja neće biti isti cele noći. Sve će lampe goreti do 11 sahata uveče. Posle tog vremena broj zapaljenih lampa svešće se na polovinu. Lampe koje svetle do 11 sahati, goreće 150 sahati, a one što svetle cele noći, gore 2500 sahati godišnje. Trajanje osvetljenja jedne vrste tih lampa može se povećati ili smanjiti na račun lampa druge vrste i to u granicama pomenutog broja godišnjih satova. Kad će se lampe u veče paliti a kad će se u jutru gasiti prema dobu godine i mesečevim fazama, utvrdiće nadzorna komisija naročitom tablicom posle potpisa ovog ugovora i u granicama pomenutog broja godišnjih sahati. čl. 27. Godišnja cena napred određenog uličnog osvetljenja varoši Beograd jeste osamdeset hiljada din. (80.000). čl.29. Ako bi opština gore utvrđeni broj lampa obe vrste ili trajanja osvetljenja povećala, onda će za to povišenje plaćati pored pomenute godišnje cene još za svaki sahat gorenja: 0,14 dinara za sijalicu od 60 sveća 0,035 “ “ “ 16 “ 0,025 “ “ “ 10 “ 0,40 dinara za plamenu lampu od 1000 sveća čl.30. Za osvetljenje državnih i opštinskih zgrada i lokala, cena električnog osvetljenja ostaje ista kao i u članu 29. čl. 32. Najviše cene za privatno osvetljenje i na sahat ove su: 0,06 dinara za sijalicu od 16 sveća 0,04 “ “ “ 10 “ 0,60 dinara za plamenu lampu od 1000 sveća Cena za lampu drugih jačina po naročitoj pogodbi. U svakom slučaju koncesionar zadržava pravo da napred navedene cene za neulično osvetljenje obori ili da abonentima odobri naročiti rabat prema broju lampa ili trajanja osvetljenja.” Iz navedenog se između ostalog može zaključiti:
Cena električne energije, na početku elektrifikacije Srbije, bila je veoma visoka. Njenu visinu opredeljivali su realno visoki troškovi kao i nizak stepen korišćenja instalisanih kapaciteta. Otuda je električna energija bila dostupna veoma malom broju stanovnika, odnosno onima koji su bili u stanju da plate takvu cenu koja se razlikovala po nameni potrošnje. Prve tarife posle I svetskog rata razlikovale su tarifne stavove za privatne pretplatnike i za državna nadleštva, a po nameni za osvetljenje i za pogon motora. One su bile dosta diskriminatorne, obzirom da su kancelarije, hoteli, kafane i dućani plaćali višestruko veće cene od ostalih. Postojale su i paušalne tarife zbog toga što veliki broj potrošača nije imao strujomere, pa se potrošnja obračunavala na bazi svetlosnih kalendara. Prvi racionalni tarifni sistem koji stimuliše potrošače na veće korišćenje električne energije donet je 1931.godine. U njemu su uvedeni niži tarifni stavovi za noćnu potrošnju, a pored cene za potrošene kilovat-sate, uvodi se i cena za korišćenu snagu, a slobodno se ugovara potrošnja kod motornih potrošača sa instalisanom snagom preko 100kW i mesečnom potrošnjom preko 1500 kWh. Tako se po prvi put u Srbiji javila tzv. dvojna tarifa ( cena za snagu i cena za energiju) što će ostati u osnovi svih budućih savremenih tarifnih sistema.
Period nakon II svetskog rata karakterističan je po visokom stepenu administrativnog uplitanja u područja organizacije i poslovanja elektroprivrednih organizacija. Tretman elektroprivrede kao javne službe, opredeljivao je i direktnu ingerenciju države na sektoru politike i režima cena električne energije, utvrđivanja društveno potrebnih troškova poslovanja i dohotka kao i na donošenju politike investicione izgradnje elektroenergetskih objekata. Uslovi privređivanja za elektroprivredna preduzeća u ovom periodu karakteristični su po tome što je društvena zajednica vodila politiku niskih cena električne energije, jer je to bio jedan od važnih uslova za bržu ekspanziju cele privrede i jačanja njene konkurentne sposobnosti na inostranom tržištu i za podizanje životnog standarda stanovništva. Opšta karakteristika sistema finansiranja izgradnje elektroenergetskih objekata bila je centralizacija sredstava i dominirajući položaj centralne investicione odluke. Uslovi finansiranja investicija menjali su se u ovom periodu u zavisnosti od izmena instrumenata tekuće ekonomske politike. Naime, kreditiranje investicione izgradnje, odnosno anuitetna služba, uvedena je 1953.godine, tako da svi objekti čija je izgradnja završena do tog perioda, u strukturi cene koštanja ne sadrže troškove anuiteta. Od 1954. do 1962. godine, sredstva iz Opštih investicionih findova (OIF-a) dodeljuju se kao krediti sa kamatnom stopom od 2% i rokom otplate od 50 godina za HE i 35 godina za TE. Nakon 1962.godine, vreme otplate zajmova iz OIF-a je smanjeno i to na 35 godina za HE i 20 godina za TE, pri čemu je kamatna stopa ostala nepromenjena. Različiti tretman objekata u pogledu uslova finansiranja, naročito je došao do izražaja kada su u pitanju bila sredstva koja su poticala iz izvora van OIF-a. Uvođenjem obaveznog učešća sredstava investitora i pojavom prekoračenja u troškovima izgradnje, elektroprivreda je potrebna sredstva pribavljala putem bankarskih kredita pod mnogo nepovoljnijim uslovima i različitom strukturom od objekta do objekta. Na taj način su uspostavljeni uslovi finansiranja već u startu stvarali problem diferencijacije uslova privređivanja unutar elektroprivrede, te su samim tim uticali na različit ekonomski položaj pojedinih organizacija, nezavisan od racionalnosti i ekonomičnosti njihovog poslovanja. Diferencirani tretman potrošača u snabdevanju električnom energijom bio je realizovan tako što su formirane grupe i kategorije potrošača po namenskom principu i utvrđene cene za energiju i snagu po unapred odeređenom ključu, vodeći računa da takve cene odgovaraju prosečnim troškovima proizvodnje, prenosa i distribucije po kWh. Međutim, troškovi električne energije su bili relativno niski, jer u sebi nisu sadržavali otplatu investicionih kredita pošto se izgradnja elektrana i prenosne mreže finansirala iz opšteg i republičkog investicionog fonda pod veoma povoljnim uslovima. Na politici niskih cena bila je postavljena i tarifna politika. Od 1.januara 1957.godine počeo je da se primenjuje jedinstveni tarifni sistem sa jedinstvenim tarifnim stavovima po nameni, odnosno grupama potrošnje, za celo područje tadašnje Jugoslavije. U osnovi to je bio binomni tarifni sistem sa cenom za snagu i energiju koja je bila diferencirana po dobu dana na dnevne i noćne tarifne stavove i imala je u sebi sadržanu i sezonsku komponentu. Prvi konzistentan model formiranja cena električne energije kod nas definisan je postavkama Privredne reforme iz 1965.godine. Poznato je, da je politika cena u toj reformi u osnovi polazila od pariteta između domaćih i svetskih cena i to cena na konvertibilnom tržištu. Pri tome, kao osnova za formiranje cena poslužile su cene koje naša privreda ostvaruje u spoljnotrgovinskoj razmeni. Na ovom principu su u Reformi formirane cene za oko 2/3 industrijskih proizvoda. Usvojeni koncept formiranja cena električne energije na prenosnoj i distributivnoj mreži pošao je od kriterijuma tzv. normiranih troškova poslovanja uz uvažavanje promena svih cenovnih inputa kao posledice reformskih promena i stope akumulativnosti u visini od 6% u delatnosti proizvodnje i prenosa, odnosno 10% za delatnost elektrodistribucije. Na ovim postavkama računalo se, da će se proizvodno-prenosnom delu sa stopom akumulacije od 6% omogućiti zajedno sa delom obračunate amortizacije obezbeđenje od oko 30% sopstvenih sredstava za finansiranje razvoja. Međutim, kako je jedna od reformskih odrednica bila da cene električne energije ne preopterete ostalu privredu koja treba da bude konkurentna u međunarodnoj razmeni, kao i da ne ugrozi životni standard, to je bio odobren znatno niži nivo cena koji je jedva bio dovoljan da pokrije prostu reprodukciju. Na tom nivou cene su ostale nepromenjene do 1970.godine sa svim posledicama na jačanje reproduktivne sposobnosti ove grane. Zbog tako određenih relativno niskih cena električne energije zadržan je sistem regresa, odnosno naknade onim preduzećima koja su imala relativno više troškove proizvodnje od dozvoljenih prodajnih cena. Pravo na regrese ostvarivale su tri republike, i oni su se postupno smanjivali, da bi na kraju 1968.godine bili i ukinuti. Elektroprivreda Srbije ostvarivala je najveći nivo regresa zbog toga što je tadašnja struktura njene proizvodnje električne energije bila izuzetno nepovoljna zbog velikog učešća malih i skupih termoelektrana, i relativno male zastupljenosti hidroenergije u ukupnoj proizvodnji. Takva politika cena električne energije u ovom periodu negativno se odrazila na položaj elektroprivrede, i osnovne primedbe koje su na nju upućene mogle bi se svesti na sledeće:
U prelaznom periodu posle 1970.godine pa do 1974.godine cene električne energije su bile u nadležnosti federacije, pri čemu treba naglasiti da se taj period poklapa sa pojavom prve energetske krize iz 1973.godine. Već 1972.godine, pokušalo se sa definisanjem sveobuhvatnog modela za dugoročnu politiku cena u energetici. Tako je sačinjen Dogovor o cenama energetskih goriva i električne energije i potpisan je od tri energetske grane: Udruženja rudnika uglja, Jugela i Saveta za naftu PKJ. U tom dogovoru je predviđeno da se cene električne energije obrazuju:
Cene električne energije na mreži distribucije, utvrđuju se u odnosu 2 : 1 prema ceni električne energije na pragu prenosa. Za velike specijalne potrošače kao i za isporuke u međurepubličkoj razmeni, cene električne energije će se obrazovati pod posebnim uslovima zavisno od ugovorenog načina isporuke i od učešća u finansiranju izgradnje elektroenergetskih objekata za njihove potrebe. Pored ovoga koncepta postojao je i predlog na saveznom nivou u pogledu režima kontrole cena po kome bi Savezno izvršno veće svojom odlukom utvrđivalo kriterijume za formiranje cena za proizvodnju i prenos električne energije u okviru kojih bi elektroprivredna preduzeća u dogovoru sa republičkim izvršnim većima određivala svoje prodajne cene. Pored toga, predlog je sadržao i pitanje mehanizma godišnjeg usklađivanja nivoa cena električne energije po principu automatskog usklađivanja sa tržišnim kretanjima domaćih cena proizvoda i usluga koje bitno utiču na troškove reprodukcije elektroprivrede. Takođe, predlog je sadržao i potrebu trajnije primene neposredne kontrole cena, stim što će cene određivati republike i pokrajine u međusobnom dogovoru a na osnovu kriterijuma koji proističu iz opšte politike cena, koja se utvrđuje na nivou federacije.48 Donošenjem Ustava SFRJ 1974.godine i prestankom važenja jedinstvenog Zakona o elektroprivredi, republike i pokrajine su svojim zakonima i drugim aktima regulisale problematiku rada i poslovanja elektroprivrede pa samim tim i politiku cena i politiku razvoja. Na osnovu toga doneti su i posebni tarifni sistemi i tarifni stavovi za prodaju električne energije koji su se međusobno razlikovali u meri u kojoj je vođena i različita politika razvoja. Na taj način, desilo se da je utvrđivanje cena električne energije preneto iz nadležnosti federacije na republike i pokrajine, a cene energetskih goriva ostale su u nadležnosti federacije. Takva preraspodela nadležnosti u određivanju cena električne energije i energetskih goriva dovela je do produbljivanja dispariteta cena u energetici kao celini, dok je između pojedinih republika i pokrajina došlo do velikog odstupanja u cenama električne energije. Republike i pokrajine neujednačeno su donosile odluke o povećanju cena električne energije rukovodeći se trenutnim ekonomskim položajem potrošača i zaštitom standarda stanovništva, ili pak potrebama za obezbeđenje sredstava za finansiranje razvoja. Pored toga, pristupilo se uvođenju različitih vidova doprinosa namenjenih finansiranju razvoja, koji za potrošače električne energije, u osnovi, imaju karakter cene. U pojedinim republikama, ekonomski položaj elektroprivrednih preduzeća koja su poslovala sa gubicima popravljan je korišćenjem različitih vidova dodatnih sredstava. Na taj način se definitivno udaljilo od postavki datih Reformom iz 1965.godine, po kojoj električna energija treba da ima tretman kao i svaka druga roba, sa svim ekonomskim atributima. Zakonom o osnovama sistema cena i društvenoj kontroli cena (donet krajem 1979.god.) uređuju se osnovi sistema cena kao i prava i dužnosti pojedinih subjekata pri usklađivanju i uređivanju odnosa u oblasti cena. Tim zakonom determinisane su polazne osnove i kriterijumi za obrazovanje cena:
Polazeći od ovog Zakona, 1983.godine donete su Osnove dugoročne politike cena energetskih goriva i električne energije, na bazi koga je trebalo da se zaključi društveni dogovor o dugoročnoj politici cena energenata na nivou SFRJ. Kao kriterijum za utvrđivanje paritetne cene električne energije na pragu prenosa predložen je nivo prosečnih prodajnih cena u pojedinim zapadno-evropskim zemljama koje imaju slične uslove proizvodnje električne energije kao i Jugoslavija, i koje vrše razmenu električne energije sa elektroprivredom Jugoslavije a istovremeno su i značajni ekonomski partneri naše zemlje. To su Nemačka, Italija, Austrija, Grčka i Švajcarska. Kao dopunski kriterijum, paritetna cena bi se utvrđivala na pragu prenosa na osnovu cene domaćeg uglja za TE, primenom koeficijenta prerade uglja u električnu energiju od 1,8 na troškove goriva utvrđene na osnovu specifične potrošnje toplote od 11.724 KJ/kWh i cene po jedinici toplote u uglju. Primena dopunskog kriterijuma za utvrđivanje paritetne cene električne energije utvrđena na osnovu cene domaćeg uglja za TE važila bi u slučaju ako ova cena odstupa za više od +- 5% od paritetne cene električne energije utvrđene na osnovu cene u 5 zapadno-evropskih zemalja. Da bi model bio konzistentan, predviđeno je da se cene domaćeg uglja utvrđuje na bazi ino-domicilnih cena uglja kod proizvođača uglja u zemljama Zapadne Evrope (Nemačka, Belgija, Francuska i V.Britanija) uz koeficijenat boniteta u zavisnosti od vrste i kvaliteta uglja. Ovako formirane cene ne mogu preći nivo cena od 80% cene nafte umanjene za koeficijent boniteta uglja. Ovaj koncept, urađen u energetskim granama, međutim nije prošao u republičko-federalnim institucijama, pa su cene u energetici bile direktno pod kontrolom saveznih organa u periodu od 1983.godine. Donošenjem Dugoročnog programa ekonomske stabilizacije, stvorene su pretpostavke za prevazilaženje postojećeg stanja u pogledu odnosa cena. Ponovo se insistira na delovanju svetskih cena koje naša privreda postiže u razmeni sa inostranstvom, dok u segmentima gde cene ne mogu biti isključivo rezultat direktnog tržišnog odmeravanja u principu treba polaziti od uvažavanja dejstva ekonomskih faktora (faktora proizvodnje) na nivo cena. Takođe, u Dugoročnoj strategiji razvoja energetike, kao separatu ovog Programa, definisano je da da u procesu reprodukcije svaki oblik energije mora da se tretira kao spacifična roba, uz uvažavanje ekonomskih faktora prilikom formiranja cena energije. Ostvarivanje ovih postavki datih u Dugoročnom programu ekonomske stabilizacije operacionalizovano je Društvenim planom Jugoslavije za period 1986 - 1990.godine, gde su decidno razrađeni kriterijumi za formiranje cena u energetici: “Cene osnovnih proizvoda i usluga u proizvodnji energije i energetskih sirovina i vršenja usluga železničkog i PTT saobraćaja obrazovaće se u skladu sa Zajedničkim elementima za obrazovanje cena. Zajednički elementi za obrazovanje cena su: prosečni utrošci i korišćenje faktora proizvodnje na bazi jedinstvenih standarda i normativa, odnosi i nivoi svetskih cena, odnosi cena energenata i usluga, pri čemu uticaj pojedinih zajedničkih elemenata na nivo cena ovih proizvoda i usluga treba da bude u skladu sa opredeljenjima sadržanim u Dugoročnom programu ekonomske stabilizacije, polazeći od dugoročnih interesa proizvođača i potrošača za kontinuirano i stabilno obazbeđenje ovih proizvoda i usluga”.49 Realizacija utvrđene politike cena postavljena Društvenim planom otpočela je 1986.godine kada su i usvojeni Zajednički elementi za obrazovanje cena električne energije. Kako je ovim Planom bilo predviđeno da se smanje razlike u odnosima cena električne energije, uglja i prirodnog gasa, u 1986.godini je trebalo otkloniti 33% od postojećih dispariteta cena zatečenim krajem 1985.godine. Koncept Zajedničkih elemenata za obrazovanje cena električne energije zasnovan je na proračunu (na tri različita načina) cene električne energije i to na osnovu:
Doprinos svake od ove tri navedene cene u konačnoj ceni električne energije postavljen je u odnosu 70% : 20% : 10%. Standardi i normativi utvrđeni su za sve elemente u strukturi cene i to za:
Normirani su amortizacija, investiciono održavanje, gorivo, ostali materijalni troškovi, kamate na kredite, premije osiguranja, deo dohotka po nameni, naučno-istraživački rad, naknada za korišćenje prirodnih resursa, naknada za očuvanje životne sredine, lični dohoci, zajednička potrošnja te sredstva za proširenje materijalne osnove rada. Pored toga, normirani su i gubici električne energije u prenosnoj i distributivnoj mreži. Normativi su bazirani na ostvarenju u prethodnim godinama. Proračun svetske cene električne energije polazio je od nivoa cena postignutih u spoljnotrgovinskoj razmeni (35%) i nivoa cena u 5 zapadnoevropskih zemalja (65%). Ove poslednje dobijale su se na osnovu ponderisane cene za industrijske potrošače i domaćinstva. I utvrđivanje treće cene na bazi odnosa cena energenata polazio je od dva elementa: odnos cena energenata korišćenih kao pogonsko gorivo (15%) i uspostavljenih pariteta kroz preradu primarne energije (85%). Kod ovog prvog elementa za poređenje kao osnov uziman je motor sa pogonom na dizel gorivo i električna energija, dok se drugi elemenat zasniva na ceni domaćeg uglja čiji je paritet izveden iz cene kamenog uglja u 4 zemlje Zapadne Evrope, korigovan za koeficijente boniteta za mrki ugalj i lignit uz uvažavanje faktora za njegovu preradu. Na bazi tako proračunate cene, dobijala se konačna cena za električnu energiju, koja je trebalo da se usklađuje sa stopom rasta cena industrijskih proizvoda, uvažavajući postupno otklanjanje dispariteta. Tok realizacije koncepta utvrđivanja cena električne energije na bazi zajedničkih elemenata u početku je zadovoljavajuće tekao, da bi se uskoro svi efekti veoma brzo poništili, naročito krajem 1988.godine kada SIV praktično suspendovao dugoročnu politiku cena zasnovanu na ovim elementima. U okviru objavljene radikalne reforme i makroekonomske politike Savezne vlade krajem 1989.godine, cene svih vidova energije bile su zamrznute, da bi se zatim izmenili instrumenti kontrole cena energije. Novi model zasnivao se na većem prostoru delovanja tržišnih uslova, uz kontrolne limite koji bi reflektovali neku vrstu prosečne cene u nekoliko odabranih zemalja Zapadne Evrope. Za električnu energiju novi model nazvan je “Zajednički kriterijumi za obrazovanje cena električne energije”. Osnovni parametar modela na osnovu koga se izvodila gornja granica cene električne energije bili su cene u pet zapadnoevropskih zemalja (Austrija, Italija, Grčka, Nemačka i Švajcarska). Kao “cena” u ovim zemljama računat je ponderisan prosek za domaćinstva i industriju (na osnovu ostvarene potrošnje električne energije kod ovih kategorija), da bi se preko zvaničnih kurseva one prevele u dinare, te na taj način dobila prosečna cena kao kontrolna veličina za finalnu potrošnju električne energije. Kao dodatni kriterijum uvedene su cene koje su postignute u spoljnotrgovinskoj razmeni električne energije. Obzirom da je učešće ovog kriterijuma u formiranju konačne cene bio udeo uvoza i izvoza u ukupnoj potrošnji električne energije u SFRJ, praktičan značaj dodatnog kriterijuma u modelu je bio marginalan od svega nekoliko procenata. U modelu, nadležnost državnih organa je prvobitno predviđena samo kao manje više tehnička kontrola koja se ubrzo transformisala u ubeđivanje proizvođača da u cenama ne koriste prostor koji model dozvoljava. Potom se paritet u uslovima precenjenosti dinara u poslednjoj godini postojanja SFRJ potpuno devalvirao, tako da ga elektroprivredne organizacije nisu koristile. Model formalno nije napušten ni u SRJ, mada su ga nove okolnosti realno eliminisale. Početkom 1992.godine, republike Srbija i Crna Gora su izvršile izmene svojih zakona o cenama te na taj način stvorile mogućnost da propisuju mere neposredne kontrole cena za proizvode i usluge od interesa za celu zemlju. Vlada Republike Srbije je 30.januara 1992.godine donela Uredbu o cenama električne energije, nafte i derivata nafte i usluga u železničkom i domaćem PTT saobraćaju (Sl.glasnik RS, br.3/92), kojom je utvrđeno da se cene ovih proizvoda i usluga mogu menjati uz saglasnost Vlade Republike Srbije. Od 25.10.1995.godine, cene energenata i električne energije u Srbiji se obrazuju u skladu sa Uredbom o izmeni i dopuni Uredbe o merama za sprečavanje i otklanjanje poremećeja na tržištu izazvanih zloupotrebom monopolskog položaja (Sl.glasnik RS, br.42/95), tako što za svako povećanje cena, privredni subjekti su dužni da pribave saglasnost ministarstva nadležnog za pitanje cena. Ovi propisi su i danas na snazi. 1.28.1Rezime različitih koncepata dugoročne politike cena električne energijePrikazani vremenski tok u kome su se odigrale značajne promene na sektoru primarne raspodele u elektroprivredi karakterišu, u osnovi, ako se izuzme period obnove od 1945-65., tri generalna pristupa definisanja dugoročne politike cena električne energije. Prvi, iz perioda Privredne reforme 1965.godine u osnovi ima model za definisanje cena električne energije kao ekonomske cene na principu reprodukcijske cene. Međutim ekonomska cena se ne može utvrditi ako se ne znaju stvarni troškovi njene proizvodnje, odnosno ako na znamo cene utrošaka (inputa) koji ulaze u proizvodnju električne energije. U tržišnim ekonomijama ovaj problem nije tako akutno izražen kao kod nas jer se cene inputa formiraju na tržištima faktora proizvodnje kroz konkurentsku utakmicu. U uslovima kada nije jasno definisana ni cena rada ni cena kapitala, pojam reprodukcione cene je ostao samo kao teorijska podloga koja nikad nije bila dosegnuta u toku realizacije ovog koncepta. Drugi model, koji se javio u energetskim granama posle 1970.godine za određivanje cena pa i cena električne energije, pošao je od egzogenih faktora na bazi kojih je trebalo izgraditi normalnu ili paritetnu cenu. Ti egzogeni faktori bile su cene električne energije u zemljama sa razvijenom tržišnom ekonomijom i važeći devizni kurs. Na ovaj način se pokušalo doći (u uslovima nedostatka sopstvenih) do objektivnih kriterijuma za valorizaciju svih faktora proizvodnje uz uvažavanje i eventualnih posebnih pogodnosti (povoljniji prirodni resursi) koje imaju naši primarni energetski izvori u odnosu na one koji postoje u Zapadnoj Evropi. Dopunski podmodeli predstavljaju samo derivaciju ovog osnovnog, obzirom da i u Evropi postoji čvrsta korelacija između cena primarnih resursa i električne energije. Ovaj model određivanja ekonomskih - paritetnih cena nije imao adekvatnu podršku od strane države, pošto je činjenicu da u pojedinim segmentima elektroprivredne delatnosti postoji prirodni monopol, država iskoristila kao izgovor za odustajanje od konzistentnog rešavanja dugoročne politike cena električne energije. Treći model Zajedničkih elemenata kao i Zajedničkih kriterijuma, predstavlja sintezu prethodna dva, u kome se pokušalo objediniti delovanje i egzogenih i endogenih faktora na formiranje cene električne energije. Sa učešćem egzogenog elementa od 30% u strukturi cene električne energije, pokušalo se u većoj meri izvršiti objektivizacija i tržišno verifikovanje ove robe. U čitavom ovom vremenskom razdoblju, počivajući na voluntarizmu iz perioda ranog socijalizma i politike jeftine energije, zadržao se i antirobni odnos prema električnoj energiji, tako da su na jeftinoj, neekonomskoj ceni električne energije realizovani mnogi megalomanski investicioni projekti, čija je rentabilnost poslovanja iskrivljena dobrim delom i zbog nerealno obračunatih troškova električne energije. Kroz nisku cenu podsticano je rasipanje električne energije i pothranjivala se njena potrošnja izvan stvarnih materijalnih mogućnosti njene proizvodnje i društva u celini, i ujedno derogirali svi napori koji su išli u pravcu njene štednje i racionalnog korišćenja. Yüklə 1,2 Mb. Dostları ilə paylaş:
|