Politika cena kao faktor optimizacije funkcionisanja elektroenergetskog sistema

2.

ORGANIZACIONA STRUKTURA ELEKTROPRIVREDNIH PREDUZEĆA⁷

Imajući u vidu proces restruktuiranja elektroprivreda koji je ozbiljno započeo pre nekoliko godina, uz uvažavanje specifičnosti koje postoje u elektroenergetskom sektoru različitih zemalja, danas u svetu postoje široke mogućnosti organizacije elektroprivredne delatnosti.

Organizaciona struktura elektroprivredne delatnosti, obzirom na prirodu veza između pojedinih njenih segmenata, ima poseban značaj i uticaj na forme i oblike kao i na samu politiku formiranja cene električne energije. U ovom delu rada prikazaćemo organizacione strukture elektroprivrednih preduzeća u nekim zemljama, sa posebnim naglaskom na sledeća pitanja:

• 
  na koji način pojedine zemlje kroz organizaciju elektroprivrednih preduzeća pokušavaju da izvuku maksimalnu korist iz funkcionisanja elektroenergetskog sistema;
  
• 
  kakvi su sve komercijalni (tržišni) odnosi zastupljeni između elektroprivrednih segmenata i kako su oni regulisani
  

U isto vreme, pokušaćemo da analiziramo prednosti i nedostatke različitih organizacionih struktura elektroprivrednih preduzeća, u smislu ostvarivanja njihovog osnovnog cilja, a to je obezbeđenje pouzdanog snabdevanja potrošača električnom energijom po najnižim mogućim troškovima. Da bi se ostvario tako postavljeni cilj, to podrazumeva da postoji stalni pritisak koji nagoni proizvođače da donose odluke koje će uticati na maksimalnu redukciju troškova (a da pri tome ne ugroze pouzdanost snabdevanja), kao i na donošenje racionalnih investicionih odluka u pogledu vrsta i veličine kapaciteta, čija izgradnja mora da bude maksimalno moguće efikasna.

1.1Organizaciona struktura

Pod organizacionom strukturom elektroprivrede podrazumevaju se institucije i veze koje postoje između delova u vertikalnom (segmenti, funkcije) i horizontalnom smislu (preduzeća). Iz ove definicije sledi da horizontalne i vertikalne veze, kao i razne kooperativne i tržišne institucije, čine osnovne karakteristike elektroprivredne strukture.

Organizaciona struktura elektroprivrede rezultat je delovanja velikog broja tehnoloških, tehničkih, ekonomskih i političkih faktora u jednom dugom roku. Ukoliko su bile diktirane tehničkim, tehnološkim ili ekonomskim razlozima, promene strukture su imale evoluitivan karakter. Nasuprot tome, politički faktori su često dovodili do relativno brzih promena, najčešće putem odluka o nacionalizaciji. Na ovaj način, nisu menjane samo forme vlasništva, već je po pravilu dolazilo i do porasta vertikalne i horizontalne integrisanosti elektroprivrede (Antić, 1998).

Iako se tokom razvoja menjao, visok stepen vertikalne i horizontalne integrisanosti je dugoročna karakteristika elektroprivrede. Upoređivanje nivoa vertikalne i horizontalne integrisanosti po pojedinim zemljama pokazuje da postoji tendencija višeg stepena vertikalne povezanosti u odnosu na horizontalnu. Ova razlika u nivoima, posledica je tehnološke povezanosti pojedinih elektroprivrednih segmenata.

Kada se govori o elektroprivrednom preduzeću, uobičajeno je, skoro prirodno, da se ono posmatra kao potpuno jedinstveno preduzeće u kome su integrisane sve tri osnovne funkcije kao što su proizvodnja, prenos i distribucija električne energije. Takav stav i pristup elektroprivredi je u najvećoj meri posledica postojanja ekonomije obima i ušteda koje po tom osnovu nastaju ukoliko postoji jedinstveno preduzeće, zatim složenosti procesa planiranja, razvoja i upravljanja sistemom, kao i činjenici da je mnogo lakše komercijalne veze između preduzeća zameniti internim rukovođenjem.

Ukoliko se posmatraju istorijske tendencije po pojedinim zemljama, one takođe ukazuju na to da je integrisani elektroenergetski sistem u okviru jednog preduzeća, poželjan organizacioni oblik. Ovo potvrđuje što takav oblik organizacije već postoji u velikom broju zemalja, a i u onima u kojima ne postoji javljaju se tendencije u tom pravcu, pa tako imamo slučaj da se u Nemačkoj broj elektroprivrednih preduzeća smanjio sa oko 2.900 na blizu 1.000 u periodu između 1960 i 1990.godine (OECD, 1993). Slična situacija je prisutna i u Holandiji u kojoj dolazi do integracije elektroprivrednih preduzeća, pa tako umesto 15 proizvodnih kompanija danas imamo samo 5, dok je broj distributivnih preduzeća smanjen sa 85 na 56. U Belgiji, tri najveće privatne kompanije, spojile su se u jedno preduzeće. U pojedinim zemljama, u kojima postoji veći broj preduzeća, i gde je prisutna organizaciona diverzifikacija, međusobne veze i odnosi između tih preduzeća su toliko bliski da su njihovi efekti često slični onima koje postižu integrisane industrije.

Međutim, tendencija ne postoji samo u jednom pravcu. U Španiji imamo slučaj da je 1985.god. došlo do razdvajanja proizvodnje i prenosa. Ono što je u najvećoj meri uzbudilo javnost i uzburkalo elektroprivredne tokove, je privatizacija i razbijanje moćnog CEGB-a (Central Electric Generating Board), koji je bio odgovoran za proizvodnju i prenos električne energije na celokupnom području Engleske i Velsa, na tri proizvodna i na jedno javno prenosno preduzeće.

1.2Modeli organizacione strukture

Specifičnosti koje postoje u skoro svakoj zemlji, pogotovu onima koje su započele proces liberalizacije tržišta električne energije, u velikoj meri otežavaju indentifikaciju organizacionih modela elektroprivredne delatnosti. U literaturi se uglavnom srećemo sa tri ili četiri osnovna modela organizacione strukture elektroprivrednih preduzeća⁸:

• 
  model vertikalno i horizontalno integrisanog monopola
  
• 
  kooperativni model
  
• 
  tržišni model
  

Model horizontalnog i vertikalno integrisanog monopola ogleda se u postojanju jednog ili više javnih preduzeća, najčešće u državnom vlasništvu, koja na određenoj teritoriji upravljaju proizvodnjom, prenosom i distribucijom električne energije i odgovorna su za pouzdano i redovno snabdevanje krajnjih potrošača. Poslovanje ovih javnih preduzeća strogo je regulisano, pogotovo u delu cena, tarifa i investicione izgradnje, i ne postoje komercijalni odnosi između pojedinih elektroprivrednih segmenata. Najveći deo troškova poslovanja može se prevaliti na krajnjeg potrošača, a efikasnost poslovanja se podstiče putem regulative. Usled toga što su ova preduzeća najčešće u državnom vlasništvu, njihov prvenstveni cilj nije stvaranje profita, što potiskuje inicijativu za povećanje efikasnosti radi ostvarenja nekih drugih ciljeva. Moguća unapređenja koja bi vodila ka smanjenju troškova najčešće se ostvaruju kroz izgradnju novih, tehnički savremenijih elektrana koje imaju niži specifični utrošak goriva. Najbolje primere ovakavog modela organizacije elektroprivredne delatnosti predstavljaju Francuska, Italija, Grčka. (Organizacione šeme ovih elektroprivreda možemo videti na slikama 1, 2, 3, i 4 u Prilogu)

Kooperativni model (koji predstavlja određenu podvarijantu modela jedinog kupca) karakteriše postojanje većeg broja proizvođača električne energije koji moraju, na osnovu ugovornog odnosa, svoju energiju prodati jedinom kupcu (prenosnom preduzeću) koji pravno predstavlja monopol, i koji je najčešće u državnom vlasništvu. Prenosno preduzeće, odnosno jedini kupac se u dispečingu proizvodnih kapaciteta pridržava principa ekonomskog redosleda (na osnovu kratkoročnih marginalnih troškova) i može, na osnovu smernica energetske politike, da favorizuje pojedine proizvođače sa različitih lokacija ili koji koriste različite vrste goriva, zbog tehničkih zahteva sistema. Dozvoljeno je postojanje nezavisnih proizvođača koji grade i upravljaju novim kapacitetima. Ovako postavljen model dozvoljava u izvesnoj meri ograničenu konkurenciju, koja se pre svega ogleda u sledećem:

• 
  konkurencija proizvodnih kompanija prilikom izgradnje novih kapaciteta;
  
• 
  inicijativa za smanjenje troškova je uvedena na taj način što se priznaju standardizovani troškovi a ne aktuelni koje preduzeća ostvaruju;
  
• 
  postoji sloboda da veliki industrijski potrošači i distributivne kompanije same biraju snabdevača električnom energijom i to putem zaključivanja dugoročnih ugovora.
  

Ovakav ili sličan model zastupljen je u Holandiji, Belgiji, Danskoj, Španiji, čije organizacione šeme možemo da vidimo na slikama 5, 6, 7, i 8 u Prilogu.

Tržišni model, koji je od nedavno zastupljen u Engleskoj i Velsu (slike 10 i 11 Priloga) a potom se proširio i postao aktuelan u znatnom broju zemalja (Norveškoj, čileu, Novom Zelandu i sl.), u daleko većoj meri, nego što je to slučaj u Holandiji, insistira na konkurenciji i uvođenju tržišta i njegovih zakona u domenu proizvodnje električne energije. Njegove osnovne osobine su:

• 
  slobodan pristup po nediskriminatornim uslovima prenosnoj i distributivnoj mreži;
  
• 
  prevencija da dominantan proizvođač električne energije ne formira cene na način koji ne odgovara u punoj meri samim troškovima proizvodnje;
  
• 
  ukidanje monopolskih prava na snabdevanje određenih grupa potrošača;
  
• 
  dispečing na bazi cenovnih ponuda proizvođača umesto na osnovu marginalnih troškova proizvodnje;
  
• 
  privatno vlasništvo nad proizvodnim i distributivnim preduzećima;
  
• 
  postojanje regulatornog pritiska u pravcu veće efikasnosti u delovima gde konkurenciju nije moguće ustanoviti;
  

Ovaj model organizacione strukture, u skladu sa Hantovom podelom, može da se razdvoji na dva podmodela i to model velikoprodajnog tržišta i model tržišta na malo. Razlika između njih postoji u tome, što slobodu izbora svog izvora snabdevanja električnom energijom u modelu tržišta na veliko imaju distribucije i veliki industrijski potrošači, dok kod modela tržišta na malo tu slobodu imaju i svi krajnji potrošači. Po tom osnovu, pristup je dozvoljen ne samo na prenosnoj mreži nego i na distributivnoj, tako da svi potrošači mogu direktno ili indirektno preko distribucije ili prodavca na malo da dođu u kontakt sa proizvođačima električne energije. Tržište električne energije postaje složenije zbog povećanja broja aktera, što za posledicu ima povećanje tzv. transakcionih troškova, koji su znatno veći nego u prethodna dva modela pošto podrazumevaju postojanje i razgranate informacione, ugovorne i obračunske infrastrukture.

Obaveza snabdevanja ne postoji između proizvođača i distributera odnosno krajnjih potrošača. Vertikalnu strukturu i dugoročne ugovore, u ovom modelu su zamenili komercijalni ugovori. Takođe, u njemu je jasno odvojena funkcija dispečinga od funkcije prenosa električne energije, kao što se i u veoma maloj meri uvažavaju zahtevi ekonomske, energetske, socijalne i druge politike.