Politika cena kao faktor optimizacije funkcionisanja elektroenergetskog sistema

1.4Restruktuiranje

U poslednjih nekoliko godina, jedan veliki broj zemalja je započeo značajne strukturalne promene svoje elektroprivredne industrije. Stepen i pravci ovog restruktuiranja nisu kod svih isti, i oni su rukovođeni različitim ciljevima i politikama.

Pojedine zemlje, kao što je to slučaj sa Engleskom, Norveškom, čileom i Novim Zelandom, opredelile su se za uvođenje većeg stepena konkurencije i tržišta u okviru elektroprivredne industrije. Da bi ostvarili tu nameru, bilo je neophodno da izvrše određene promene u načinu organizovanja kao i u vlasničkoj strukturi. Te promene, neminovno su se odrazile i na stepen horizontalne i vertikalne integracije, odnosno dovele su do dezintegracije pojedinih elektroprivrednih funkcija. Vertikalna dezintegracija je bila neophodna kako bi se razdvojile delatnosti kod kojih je moguće uvesti tržište i konkurenciju od onih kod kojih je prisutan prirodni monopol. Sa druge strane, Engleska je bila primorana da sprovede i horizontalnu dezintegraciju, kako bi obezbedila postojanje više proizvođača električne energije koji bi mogli međusobno da konkurišu.

Konkurencija u elektroprivredi može da se pojavi na:

• 
  velikoprodajnom tržištu (wholesale markets)
  
• 
  maloprodajnom tržištu (retail markets)
  

Na velikoprodajnom tržištu sučeljavaju se ponuda (koju čine preduzeća u segmentu proizvodnje i nezavisni proizvođači) i tražnja električne energije koju predstavljaju distributivna preduzeća i veliki industrijski potrošači (direktni potrošači). Velikoprodajno tržište se deli na tržište dugoročnih ugovora i spot tržište, odnosno “pool“ ukoliko se insistira na kooperaciji. Tržište dugoročnih ugovora predstavlja dominantan deo velikoprodajnog tržišta, i na njemu se trguje kapacitetima u smislu da se sklapaju ugovori između proizvođača i potrošača kojima se garantuje tržište za potrebne kapacitete u veoma dugom roku.

Na spot tržištima se trguje električnom energijom a ne kapacitetima. U tom smislu, ono omogućava konkurenciju između postojećih kapaciteta za proizvodnju električne energije. Cena na spot tržištima se formira na bazi najviše ponuđene cene od strane proizvođača čiji su kapaciteti neophodni da se zadovolji postojeća potražnja za električnom energijom. To je u suštini i osnovna razlika između njih i “pool-ova“ na kojima se operiše sa troškovima zbog čega oni ne predstavljaju formu konkurencije⁹.

Tržišta na malo (retail markets) nastaju ukoliko se krajnjim potrošačima omogući da biraju sopstvenog snabdevača. U ovom slučaju, na stani ponude se javljaju svi proizvođači kao i prenosna i distributivna preduzeća, dok se na strani potržnje nalaze krajnji kupci električne energije.

Kao posledica ovakvih intencija da se uvede konkurencija među proizvođače električne energije na jedinstvenom evropskom području, došlo je do ubrzanja procesa horizontalne integracije. Naime, u Španiji i Belgiji došlo je do spajanja privatnih proizvođača električne energije, sa namerom da se stvore veća i jača preduzeće koja će moći lakše da posluju u okvirima evropskog elektroenergetskog tržišta. U Holandiji, jedan broj malih distributivnih kompanija se takođe ujedinio i to ne samo sa srodnim elektrodistributivnim kompanijama nego i sa distributerima gasa i vode. Uprkos činjenici da se razvoj internog energetskog tržišta odvija sporije nego što je to inicijalno predviđeno, i da postoji još veliki broj pitanja za koje nisu pronađeni adekvatni odgovori, jasno je da ove strukturalne promene predstavljaju strateško pripremanje sa ciljem da se stvore preduzeća koja će moći bolje da se pozicioniraju u uslovima kada zaživi energetsko tržište.

U SAD, gde postoji daleko snažnije regulatorno okruženje, postojeće organizacije¹⁰ pribegavaju širenju bilo kroz prisvajanje bilo kroz otvaranje filijala koje mogu da se kvalifikuju kao nezavisni proizvođači električne energije (IPP’s - Independent Power Producers). Oblici u kojima ti nezavisni proizvođači mogu da se pojave su QF’s (Qualifying Facilities), ili EWG’s (Exampt Wholesale Generators). Osnovni razlog za takvu tendenciju predstavlja činjenica što su ova dva oblika nezavisnih proizvođača bili izuzeti od uobičajenog načina regulisanja profita, čime je dat značajan doprinos diversifikaciji i uvođenju konkurencije na velikoprodajnom tržištu električne energije u SAD. Brzi porast broja QF, koji su definisani kao svi novi proizvođači ispod 50 MW snage, ili kao proizvođači koji za svoju proizvodnju koriste obnovljive izvore ili kogeneraciju toplote i električne energije, potenciran je dugoročnim ugovorima o obezbeđivanju isporuka električne energije. Tu činjenicu su potvrdila i neka istraživanja (NJBPU, 1986) koja su pokazala da određivanje povoljnijih cena nije osnovni uzrok pojave velikog broja QF, već da je to upravo garantovanje dugoročnih isporuka.

Izmenom zakona (PURPA - Public Utilities Regulatory Policies Act) sredinom 1980-ih, omogućeno je vertikalno integrisanim kompanijama da osnivaju svoja preduzeća (EWG) za proizvodnju električne energije, koja nisu bila ograničena sa veličinom instalisane snage i koja takođe nisu potpadala pod uobičajenu regulaciju. Jedini uslov je da proizvedenu električnu energiju EWG’s moraju da prodaju drugim vertikalno integrisanim preduzećima a ne svom vlasniku. Na taj način je kreiran i treći oblik proizvođača električne energije, koji istovremeno smanjuje stepen horizontalne integracije i ujedno povećava konkurenciju između samih proizvođača električne energije.

Iz ovih primera, može se zaključiti da tržište električne energije postaje sve prisutnije i sve dinamičnije, i da su učesnici u njemu spremni i sposobni da izvrše prilagođavanje svoje organizacije u nameri da izvuku što više koristi iz uslova koji proističu iz novih političkih inicijativa.

Sastavni deo procesa restruktuiranja je i stvaranje pretpostavki za međunarodnu razmenu električne energije, što se i čini i to prevashodno kroz uspostavljanje tzv. Interkonektivnih sporazuma.

Naime, bez obzira na strukturu individualnog preduzeće ili strukturu elektroprivrede u nekoj zemlji, interkonektivni sporazumi se javljaju između preduzeća i to ne samo u okvirima pojedinih nacionalnih ekonomija nego i na supra-nacionalnom nivou. Normalno je da ostvarenje ovakvih sporazuma podrazumeva postojanje povezanosti prenosnih mreža koje omogućavaju sinhronizovani rad preduzeća. Stoga, ne treba da predstavlja iznenađenje pojava inicijative za formiranje trans-evropske prenosne mreže za gas i električnu energiju koja bi trebalo da omogući veći stepen konkurencije, pouzdanosti snabdevanja, manje troškove proizvodnje kao i ulaganja u nove objekte odnosno veći stepen ekološke zaštite¹¹⁶

Ako se izuzmu tehnički razlozi (sigurnost sistema), sa finansijske tačke gledišta, postoje dva glavna razloga za poslovanje unutar interkoneksionog sistema: potreba za manjim ulaganjima u izgradnju novih elektrana, i smanjenje operativnih troškova. Smanjenje kapitalnih ulaganja je posledica sledećih činilaca:

• 
  različito vreme i stepeni opterećenja u okviru interkoneksionog sistema rezultiraju ukupno manjim vršnim opterećenjem nego što je to slučaj u divrsifikovanim sistemima;
  
• 
  potreba za manjom rezervnom marginom kako bi se obezbedila pouzdanost snabdevanja potrošača;
  
• 
  manji sistemi mogu da dobiju pogodnosti koje pruža ekonomija obima, izgradnjom velikih proizvodnih kapaciteta kroz zajednička ulaganja (kao što imamo primer u slučaju Francuske i Belgije i Francuske i Švajcarske i između mnogih kompanija u SAD) i njihovim lociranjem u blizini velikih potrošačkih centara.
  

Operativni troškovi u uslovima postojanja interkoneksije mogu da se smanje uglavnom po sledećim osnovama:

• 
  uspostavljanjem zajedničkih standarda koji bi omogućili da se startuje elektrana čiji su marginalni troškovi niži, pa makar se ona nalazila i sa druge strane granice;
  
• 
  upotrebom zajedničkih adekvatno lociranih rezervnih elektrana, te na taj način smanjenjem ukupnog operativnog troška rada rezervih elektrana;
  
• 
  kroz koordinirano i optimalno održavanje bitnih delova interkoneksionog sistema;
  
• 
  uspostavljanjem informacione mreže koja bi omogućila kontrolnim dispečerskim centrima u okviru interkoneksionog sistema relevantne podatke neophodne da bi se međusobna razmena odvijala uz minimum proizvodnih troškova.
  

Tipični primeri kooperativnih sporazuma u formi interkoneksije su American Power Pools ( u koji su uključena i pojedina preduzeća iz Kanade), UCPTE u Zapadnoj Evropi, NORDEL koji obuhvata nordijske zemlje i UPS (Unified Power System) u koga su uključene zemlje Istočne i Centralne Evrope. Ove tri evropske kontinentalne prenosne mreže rade u asinhronom modu, ali su preko DC (Direct Current) veza spojene tako da je omogućena razmena električne energije kao i asistencije u slučaju nezgoda.

Pored interkoneksije, od nedavno se susrećemo i sa još jednom formom kooperacije a to su pool-ovi. Oni nastaju na osnovu usmenih ili pismenih dogovora o principima po kojima se održava pouzdanost sistema i po kojima se vrši razmena snage i energije u cilju optimizacije troškova. Za razliku od interkoneksija, u okviru kojih dolazi samo do saradnje elektroprivrednih preduzeća, pool-ovi mogu biti osnova i za trgovinu, što se najbolje može videti na primeru međunarodnog Pool-a koji su formirale Norveška, Švedska, Finska i Danska.

*

* *

Analizirajući komercijalne veze i načine na koje su pojedine zemlje kroz organizaciju elektroprivredne delatnosti pokušale da izvuku maksimalne koristi iz funkcionisanja elektroenergetskog sistema u smislu traženja odgovora na konfliktnu situaciju koja se javlja iz zahteva za pouzdanim snabdevanjem električnom energijom uz minimalne troškove, možemo konstatovati da sva tri posmatrana modela (vertikalno integrisan monoplo, kooperativni model i tržišni model) imaju svoje prednosti i mane i da nijedan od njih u potpunosti i na zadovoljavajući način nerešava ovaj konflikt.

U meri u kojoj vertikalno integrisan monopol iskorištava sve prednosti koje nosi ekonomija obima kao i jedinstven proces upravljanja, planiranja i razvoja sistema, u ovom modelu nedostaje dovoljno podsticaja za povećanje efikasnosti poslovanja obzirom da nepostoje uslovi za dovoljnu transparentnost podataka, odnosno usled latentne mogućnosti prelivanja troškova između pojedinih elektroprivrednih segmenata, kao i prelivanja troškova na krajnje potrošače zbog postojanja monopolskog položaja.

Nasuprot ovome organizacionom modelu stoji tržišni model, u kome u segmentima u kojima postoji mogućnost uvođenja konkurencije (proizvodnja i prodaja) je prisutan stalni pritisak na povećanje efikasnosti poslovanja, ali ne postoje dovoljne garancije koje bi osigurale pouzdanost snabdevanja kao i njenu geografsku ravnomernost obzirom da je profit jedini cilj koji upravlja odlukama ovih preduzeća.

Iz tih razloga, mišljenja smo da kooperativni model organizacije ili singl buyer model, koji predstavlja svojevrsnu mešavinu prethodna dva, uz adekvatnu razradu i dogradnju, može da bude oblik organizovanja elektroprivrede koji na najbolji način rešava postojeće konflikte. Naime, u njemu postoji dovoljno prostora za uvođenje određenih formi konkurencije sa jedne strane i koordiniranog upravljanja i razvoja sistema od strane prenosnog preduzeća, sa druge strane. Na taj način stvara se podsticaj za povećanjem efikasnosti poslovanja i investicija i ujedno obezbeđuju pretpostavke za dugoročno i pouzdano snabdevanje električnom energijom čitavog konzumnog područja.

Poglavlje