Politika cena kao faktor optimizacije funkcionisanja elektroenergetskog sistema

1.3Faktori koji utiču na stepen vertikalne i horizontalne integracija

Vertikalna integracija ukazuje na to kakva veza postoji između glavnih funkcionalnih aktivnosti u procesu snabdevanja električnom energijom, odnosno, između proizvodnje, prenosa i distribucije električne energije. Potpuna vertikalna integrisanost u elektroprivredi postoji ukoliko se proizvodnja, prenos i distribucija električne energije kontrolišu od strane jednog entiteta. U sistemima koji su bazirani na termoelektranama, česta situacija je da su i rudnici uglja integrisani sa elektroprivredom (Grčka, Nemačka, Jugoslavija i sl.).

Vertikalna integracija nastaje po osnovu svojine ili ugovora. Najčešći i najjednostavniji način ostvarivanja vertikalne integrisanosti je vlasništvo nad svim segmentima elektroprivredne delatnosti, koje najčešće rezultira formiranjem jednog preduzeća. Vertikalna integrisanost se može pojaviti i kao posledica ugovora po kojima jedan segment elektroprivredne delatnosti vrši kontrolu nekog drugog segmenta.

Vertikalna integrisanost je svojstvo elektroprivrede od samih njenih početaka. Tako je ovakav oblik integracije postojao već kod prve elektrane (Pearl Station), pošto su proizvodnja i distribucija bili sjedinjeni. Ovakav tip vertikalne integracije (proizvodnja - distribucija) karakterističan je za početni period razvoja elektroprivrede pošto su tada elektrane građene pored centara potrošnje (industrijski pogoni, gradovi) tako da prenos u današnjem smislu nije ni postojao. Sa širenjem elektrifikacije, i prenos električne energije postaje sastavni deo elektroprivrednog preduzeća.

Današnji stepen vertikalne integracije odnosno dezintegracije nije isti po svim zemljama. Najniži stepen vertikalne integracije imaju elektroprivredni sistemi Engleske, Velsa, Norveške, čilea i Novog Zelanda. U svim pomenutim zemljama stvoren je i novi segment, u vertikalnom smislu, koji je nastao razdvajanjem distributivne delatnosti na čistu distribuciju i snabdevanje. Naime, nizak stepen vertikalne integracije omogućava pojavu konkurencije u okviru pojedinih elektroprivrednih funkcija.

Organizacione opcije mogu biti mnogo složenije nego što to na prvi pogled pruža jednostrano posmatranje vertikalne integracije. Pitanja koja otuda mogu da se pojave i na koja treba dati odgovor, u velikoj meri zavise od toga da li se separatno posmatra veza između proizvodnje i prenosa, ili se tome pridodaje i distributivna funkcija.

Što se tiče veze između proizvodnje i prenosa, nekoliko zemalja imaju formalnu separaciju ove dve funkcije, ali priroda ove veze je veoma različita posmatrano po zemljama. U nekim od njih (Belgija i Holandija na primer) prenosna mreža je u vlasništvu proizvodnih kompanija. Odnos između proizvodnih i prenosnih organizacija je kooperativan u smislu da se upravljanje sistemom od strane dispečerskog centra odvija na bazi marginalnih proizvodnih troškova elektrana. Za razliku od njih, u Engleskoj, Velsu i nekim drugim zemljama koje kopiraju ovaj model, prenosna mreža je u vlasništvu distributivnih preduzeća, koje ne priznaju troškove proizvodnje, već se dispečing obavlja na osnovu cena koje proizvođači nude na spot tržištu električne energije.

1.3.1Veza između proizvodnje i prenosne mreže

Najmanje dva faktora utiču na to da međusobna veza između proizvodnje i prenosa bude veoma snažna. Prvo, zajedničko vlasništvo nad ove dve funkcije omogućava minimizaciju troškova u daleko većoj meri nego što je to slučaj kada su one izolovane svaka za sebe. Drugi faktor je taj što vertikalno integrisana proizvodnja i prenos uprošćuju komercijalnu vezu između investicionih ulaganja u proizvodne kapacitete i povraćaja tih sredstava od strane potrošača.

1. 
   Minimizacija troškova
   

Pitanje minimizacije troškova u uslovima zajedničkog funkcionisanja ova dva sistema se svodi na pitanje lokacije proizvodnih kapaciteta. Naime, sistem koji je skoncentrisan na minimizaciju proizvodnih troškova, izvršiće lokaciju ovih kapaciteta u blizini izvora primarne energije koja se koristi kao pogonsko gorivo ili terminala za prijem uvoznog goriva. Alternativni sistem, koji je orijentisan na minimizaciju prenosnih troškova, prevashodno gubitaka u prenosu, lokaciju proizvodnih kapaciteta postaviće u blizini centara potrošnje. U tom smislu, ukoliko se želi izvesti puna optimizacije sistema, i svođenje troškva na minimum, onda se moraju uzeti u obzir ukupni troškovi proizvodnje i prenosa (Baldick, Kahn, 1993).

Svakako, da je to daleko jednostavnije ukoliko se sav taj posao obavlja u okvirima jednog preduzeća. Pri tome, to ne znači da će ona preduzeća koja imaju objedinjenu proizvodnu i prenosnu funkciju i uspeti, odnosno sistematično težiti da minimiziraju ove troškove, nego da im ovakva organizaciona struktura pruža daleko veće mogućnosti i jednostavniji način da to i primene.

Drugi način da se postigne isti cilj, je kooperativna saradnja između prenosnih i proizvodnih preduzeća, u kojoj se obično kroz aktivno učestvovanje državnih organa, deluje u pravcu minimizacije sistemskih troškova. U Holandiji, na primer, prenosna organizacija SEP, ujedno je i odgovorna za planiranje izgradnje novih kapaciteta. U Belgiji, organizacija CCEG (Comite de Controle do l’Electricite et du Gaz), u kojoj su prisutni i državni predstavnici kao i predstavnici elektroprivrede, je nadležna za odobravanje investicionih odluka i nadgledanje izgradnje kako proizvodnih tako i prenosnih kapaciteta. U Danskoj je slično kao u Holandiji. Prenosna preduzeća Elsam i Elkraft su odgovorna za planiranje, finansiranje i izgradnju novih proizvodnih kapaciteta. U Španiji, plan izgradnje novih elektrana je u nadležnosti vlade koja je ujedno i većinski vlasnik akcija u prenosnoj organizaciji REDESA.

Izuzetak od ova dva prethodna modela su Engleska i Vels. Kod njih, nacionalna prenosna kompanija (NGC) je zadužena za upravljanje, održavanje i izgradnju prenosne mreže. Ulaganja u nove proizvodne kapacitete je u nadležnosti tri velike proizvodne kompanije ( National Power, PowerGen, Nuclear Electric) kao i bilo koje druge kompanije koja dobije licencu da se bavi proizvodnjom električne energije. Mehanizam kojim se pokušava izvršiti minimizacija kombinovanih troškova proizvodnje i prenosa su cene koje NGC zaračunava proizvodnim kompanijama za korišćenje prenosne mreže. Trenutno, u Engleskoj i Velsu, većina najvećih proizvodnih kapaciteta se nalazi na severu gde su locirani rudnici uglja, dok je gro potrošnje skoncentrisan na jugu zemlje. Rezultat toga su prilično veliki gubici u prenosu, a u pojedinim slučajevima kada je potrošnja izrazito velika, usled ograničenja prenosne mreže, ponekad moraju da se angažuju elektrane koje su locirane na jugu zemlje a čiji su margimalni troškovi daleko veći od onih koje imaju elektrane sa severa. Otuda, cenom za korišćenje prenosne mreže, ide se na to da se obeshrabri izgradnja kapaciteta na severu u korist juga zemlje.

Tako, možemo konstatovati da danas dominiraju tri glavna modela za planiranje izgradnje elektroenergetskog sistema:

• 
  model vertikalne integracije;
  
• 
  kooperativni model, u kome su prenosne organizacije te koje koordiniraju izgradnju novih kapaciteta;
  
• 
  tržišni model, u kome prenosne organizacije teže da ostvare simultanu optimizaciju proizvodnih i prenosnih troškova putem cenovnih signala.
  

Prednost prvog modela je njegova jednostavnost, koja ukoliko se upotpuni i sa postojanjem horizontalne integracije, dovodi do postizanja čvrstog monopola koji u principu ne omogućava veliku transparentnost troškova.

U drugom modelu, investicione odluke se u velikoj meri donose na sličan način kao što je to slučaj u prvom modelu. Odvojenost proizvodnih i prenosnih preduzeća pruža mogućnost veće transparentnosti troškova, i u uslovima kada ne postoji horizontalna integracija između proizvodnih preduzeća, stvara prostor i za postojanje ograničene konkurencije, barem kada je reč o izgranji novih kapaciteta.

Treći model počiva na konkurenciji između proizvodnih preduzeća. Za razliku od kooperativnog modela u kome postoji u velikoj meri zajedništvo i mogućnost pristupa komercijalnim informacijama, u ovom modelu ne postoji nikakva obaveza proizvodnih kompanija da otkrivaju podatke i informacije o svojim troškovima i da ih kao takve dostavljaju prenosnom preduzeću niti bilo kom drugom, izuzev u određenim uslovima regulatornim vlastima. Izvesno je, pošto je ovaj model u primeni tek od nedavno, da će godine pred nama pokazati u kojoj meri je ovakav sistem efikasan, odnosno da li cenovni signali mogu na zadovoljavajući način da zamene koordinirano planiranje izgradnje proizvodnih i prenosnih kapaciteta.

2. 
   Povraćaj uloženih sredstava
   

Sledeći razlog zbog koga se vrši snažan pritisak na integraciju proizvodnje i prenosa (kao i distribucije) je uprošćavanje komercijalne veze između uloženih sredstava u proizvodne kapacitete i njihovog povraćaja kroz naplatu od potrošača. Vek trajanja elektrana je veoma dug. Iz toga razloga postoji velika doza neizvesnosti oko kretanja potražnje za električnom energijom u budućnosti, te samim tim i sa mogućnošću povraćaja uloženih sredstava. Sa druge strane, sredstva uložena u elektroprivredne objekte imaju osobinu idiokratskog kapitala, usko specijalizovanog, koji zbog prirode i značaja delatnosti u koji je uložen kao i zbog svoje veličine, nije u stanju da brzo menja namenu. Posledica svega toga je da kompanije ili drugi investitori imaju rezona da ulažu u izgradnju novih kapaciteta samo u slučajevima kada mogu da osiguraju prihod u jednom vremenskom periodu dovoljno dugom koji bi obezbedio da se povrate uložena sredstava.

Ovakav način obezbeđenja može da se ostvari na dva načina. Prvi, je stvaranje monopolskog položaja preduzeća putem vertikalne integracije, dok se drugi način svodi na sklapanje dugoročnih ugovora o snabdevanju sa distributivnim kompanijama ili nekim drugim velikim industrijskim potrošačima, pri čemu cena isporuka električne energije distribucijama može biti regulisana nacionalnim tarifnim sistemom.

Model dugoročnog ugovaranja isporuka električne energije distributivnim kompanijama je danas u većoj primeni nego što što je to model jedinstvenog potpuno integrisanog preduzeća. U principu, ovaj model, dajući slobodu distributivnim preduzećima da pregovaraju i sklapaju ugovore sa različitim proizvodnim kompanijama može da dovede do izvesnog tržišnog pritiska na proizvodna preduzeća u smislu redukcije sopstvenih troškova. Uobičajena dužina ugovora između proizvodnih i distributivnih preduzeća se kreće uglavnom oko 20 godina.

1.3.2Veza između proizvodnje i distribucije

Pored navedenih razloga za ostvarivanje veze između proizvodnih i distributivnih preduzeća (pojednostavljenje i osiguranje povraćaja uloženih sredstava u proizvodne kapacitete) postoje još dva razloga koja se najčešće navode kao osnovna za ostvarivanje ove veze. To su investiciono planiranje i postupci u slučaju hitnih intervencija vezanih za snabdevanje potrošača.

Prilikom planiranja investicija u proizvodne i prenosne kapacitete, od izuzetne važnosti je raspolaganje sa podacima o dugoročnom kretanju potrošnje električne energije. Kako se te informacije nalaze kod distributivnih preduzeća, postavlja se pitanje koji su to motivi koji bi podsticali ova preduzeća da daju korektne podatke o dugoročnim trendovima potrošnje prenosnim organizacijama (koja su uglavnom ta koja u većini zemalja koordiniraju planove investicione izgradnje) ili pak proizvodnim preduzećima. U najvećoj meri, ovo zavisi od prirode ugovorne veze sa distributivnim preduzećem.

Rizik koji se javlja je taj, da distributivna preduzeća mogu da daju precenjene prognoze u pogledu očekivanog kretanja buduće potrošnje, kako bi osigurala izgradnju dovoljnog broja elektrana, koje bi trebalo da zadovolje njihove individualne potrebe. Jedan od načina da se spreči takvo ponašanje distributivnih preduzeća je da se putem ugovora ona učine obaveznim da preuzmu ili barem da plate za fiksan iznos količina koji bi proistekao iz dugoročnih planova potrošnje. Ovakva klauzula je česta pojava u ugovorima između distributivnih preduzeća i velikih proizvodnih kompanija u Nemačkoj. Međutim, kako je obaveznost ove klauzule daleko kraća (kreće se između jedne i dve godine) od perioda na koji se odnosi prognoza, to je rizik od mogućnosti da dođe do precenjene potrošnje još uvek prisutan.

Model koji je daleko više u upotrebi, u slučajevima kada distributivna i proizvodna preduzeća nisu integrisana, je da distributivne kompanije preuzimaju električnu energiju po tarifnim stavovima, koji putem državne regulative, mogu biti jedinstveni za sva distributivna preduzeća. Visina tarifnih stavova za nabavku električne energije utvrđena u skladu sa procenjenom potrošnjom, treba da bude garant racionalnom planiranju. Pored toga, distributivna preduzeća mogu u izvesnoj meri da budu kontrolisana od strane prenosne organizacije, upoređenjem uklapanja individualnih procena sa ukupnim makroekonomskim prognozama kao i upoređivanjem njihovih ranijih predviđanja sa ostvarenom potrošnjom.

Drugi razlog koji se navodi za integraciju proizvodne i distributivne delatnosti je pojednostavljenje procedure u slučajevima kada je opterećenje sistema veliko pa preti opasnost od uvođenja redukcija potrošnje. Informacije neophodne za vođenje i upravljanje sistemom u takvim slučajevima, uglavnom se nalaze na distributivnom nivou.

No, uprkos navedenim prednostima koje sa sobom nosi integracija ove dve funkcije, u najvećem broju zemalja, proizvodna i distributivna delatnost su razdvojene. Postoji nekoliko razloga za to:

• 
  Transparentnost - odvajanjem distributivne od proizvodne delatnosti, njihovi troškovi postaju transparentni, tako da se eliminiše mogućnost skrivene neefikasnosti i prelivanja troškova.
  
• 
  Pritisak na smanjenje distributivnih troškova - u uslovima vertikalno integrisanog preduzeća, u kome se celokupno proizvedena električna energija direktno prodaje finalnom potrošaču, javlja se opasnost da distributivna strana bude predimenzionirana u odnosu na onaj nivo koji odražava ekonomija obima. Postojanjem većeg broja distributivnih preduzeća (dovoljno velikih kako bi mogli da ostvare sve one efekte koji proističu iz ekonomije obima), javlja se mogućnost međusobnog upoređenja efikasnosti pojedinih operacija, te na osnovu toga i izvrši pritisak na pojedine kompanije u smislu redukcije pojedinih troškova u delovima gde su oni viši nego što je to “normalno” ili uobičajeno.
  
• 
  Pritisak na smanjenje proizvodnih troškova - u uslovima kada distributivna preduzeća imaju mogućnost slobodnog izbora snabdevača električnom energijom i dozvolu za uvozom električne energije, čak i u tipičnim situacijama postojanja dugoročnih ugovora između proizvođača i distributera, javlja se odgovarajući tržišni pritisak na proizvođača da povede računa o svojim troškovima.
  
• 
  Postojanje prirodnog monopola u delu distributivne funkcije, što nije slučaj sa proizvodnom.
  

1.3.3Horizontalna integracija

Pod horizontalnom integracijom podrazumevamo povezanost preduzeća u okviru iste funkcije, za razliku od vertikalne integrisanosti, koja je ukazivala na međusobnu povezanost samih funkcija. Ona se obično iskazuje brojem konkurenata ili procentom proizvodnje koja se kontroliše u okviru svakog od pomenuta tri segmenta. Osnov horizontalne integracije je svojina ili razne forme ugovora o zajedničkom obavljanju funkcija.

Dva osnovna razloga za postojanje horizontalne integracije su pojednostavljivanje mehanizma za obezbeđenje (planiranje izgradnje) dovoljnog broja kapaciteta koji bi svojom raspoloživom snagom bili u stanju da zadovolje potrebe za električnom energijom na konzumnom području kao i ekonomija obima.

1. 
   Planiranje izgradnje novih kapaciteta
   

Najednostavniji način za jednu zemlju da obezbedi dovoljno proizvodnih i prenosnih kapaciteta koji bi bili u stanju da zadovolje potrebe za potrošnjom električne energije, pogotovo u periodima vršnog opterećenja, je da povere jednoj organizaciji pravo i odgovornost za planiranje, izgradnju i snabdevanje električnom energijom. Ovo je model koji je trenutno usvojen u Francuskoj, Italiji, Grčkoj, Irskoj i Portugaliji, mada je u ovoj poslednjoj započet proces izrade novih zakonskih propisa od kojih se očekuje da reformišu elektroenergetsku industriju.

Međutim, horizontalna integracija nije jedini način za efikasno nacionalno koordiniranje planiranja i izgradnje novih kapaciteta. U najvećem broju zamalja, pogotovu oni najrazvijenijih, članica OECD-a, za proizvodnju električne energije, odgovorno je više od jednog preduzeća. Način na koji ove zemlje planiraju izgradnju novih proizvodnih kapaciteta može da se razvrsta na tri glavna modela:

• 
  planiranje na nacionalnoj osnovi uprkos nepostojanju integrisane proizvodnje
  
• 
  planiranje je skoncentrisano na regionalnoj osnovi
  
• 
  ne postoji nacionalno i regionalno planiranje, već su na delu tržišni zakoni
  

Od zemalja kod kojih ne postoji horizontalno integrisana proizvodnja ali se zato plan izgradnje novih kapaciteta donosi na nacionalnoj osnovi su Belgija, Holandija, Japan i Španija. U Belgiji su postojala tri privatna i jedno javno preduzeće za proizvodnju električne energije. Nedavno su se ova tri privatna preduzeća spojila u jedno, tako da danas imamo samo dva preduzeća, jedno veliko koje je u privatnim rukama i jedno malo javno preduzeće za proizvodnju električne energije. Izgradnja novih proizvodnih kapaciteta u ovoj zemlji se planira u okviru komiteta u koga su uključeni svi proizvođači kao i predstavnici vlade. U Holandiji, investicione odluke o izgradnji novih kapaciteta se donose od strane SEP-a (nacionalne prenosne organizacije) i države. U Španiji, odluka o izgranji novih kapaciteta je u nadležnosti države, koja je ujedno i vlasnik prenosne mreže.

Zemlje u kojima se planiranje izgradnje novih kapaciteta donosi na regionalnoj osnovi su Danska, Nemačka, Luksemburg, Kanada, SAD, Škotska itd. U Danskoj i Luksemburgu, nosioci planiranja su prenosne kompanije, u Kanadi su to regionalne kompanije, a u Nemačkoj vertikalno integrisana regionalna preduzeća. U SAD, proces planiranja izgradnje novih kapaciteta se odvija ili u kompanijama koje operišu na tom području (u pojedinoj državi ili njenom delu), ili u okviru konzorcijuma koji obrazuje više kompanija sa tog područja.

U Engleskoj i Velsu, situacija je potpuno različita u odnosu na navedene zemlje. Od prenosne kompanije (NGC - National Grid Company), po osnovu date licence, se zahteva da obezbedi dovoljno prenosnih kapaciteta, ali ne postoji ni jedan osnov, ni zakonski ni obligacioni, koji bi primoravao postojeće proizvodne kompanije na planiranje i izgradnju novih kapaciteta u cilju obezbeđenja dovoljno raspoložive snage koja bi zadovoljila nacionalnu potražnju za električnom energijom. Tu ulogu bi trebalo da preuzme tržište. Umesto ultimativne odgovornosti za obezbeđenje dovoljnog broja novih kapaciteta, u Engleskoj i Velsu model počiva na cenovnim signalima na spot tržištu, na kome svi proizvođači moraju da prodaju viškove svoje električne energije ili na osnovu cena iz ugovora koje su distributivna preduzeća spremna da plate.

2. 
   Ekonomija obima
   

Drugi glavni razlog koji upućuje na horizontalnu integrisanost proizvodnih kapaciteta je ekonomija obima. Ova ekonomija postoji na nekoliko različitih nivoa i ona podrazumeva:

• 
  ekonomija obima kod pojedinačnih elektrana - u određenim uslovima i fazama u razvoju elektroprivrede, dugoročni trendovi rasta potrošnje upućuju na izgradnju kapaciteta sa većom instalisanom snagom kako bi se bolje iskoristila termička efikasnost i ujedno smanjili troškovi kapitala po jedinici proizvoda;
  
• 
  marginalna rezerva - Obzirom da svaki sistem mora, zbog pouzdanosti snabdevanja električnom energijom, da raspolaže sa rezervnim elektranama, to ukoliko je ona veća, to je sistem u stanju da izvuče više koristi iz ekonomije obima. Polazeći od pretpostavke da marginalna rezerva sistema treba da bude jednaka najvećoj proizvodnoj jedinici, u velikim proizvodnim sistemima, zahvaljujući efektima termičke efikasnosti, lakše je uskladiti elemente ekonomije obima i neophodne rezerve sistema;
  
• 
  Faktor iskorišćenja snage - mogućnost prilagođavanja različitim nivoima potražnje za električnom energijom lakša je u velikim sistemima što ujedno daje i šanse za ujednačenije korišćenje snage;
  
• 
  koordinacija održavanja - ukoliko je sistem veći, to su troškovi održavanja pojedinačnih elektrana, zahvaljujući mogućoj koordinaciji tih radova, daleko manji.
  

Međutim postojanje ekonomije obima ne podrazumeva da postoji samo jedan način za njeno ostvarenje. Horizontalna integracija omogućava najkraći put ka njenom postizanju, pošto sve koristi koje iz nje proističu ostvaruju se u okviru jednog preduzeća, bez potrebe za koordinacijom, ugovornih ili tržišnim odnosima između učesnika u tom procesu. Ali ona nije i jedini način. Kao što je to već ranije navedeno, postoje tri alternativna modela, koja su zastupljena u pojedinim zemljama, a koji ne podrazumevaju horizontalnu integrisanost:

• 
  kooperativni model - gde se upravljanje i dispečing odvijaju na nacionalnoj osnovi, kao što je to slučaj u Belgiji i Holandiji;
  
• 
  regionalni model - gde se upravljanje sistemom vrši na regionalnoj osnovi bilo preko regionalnih elektroprivrednih preduzeća (slučaj Nemačke, Škotske) bilo preko regionalne prenosne kompanije koja koordinira rad dezintegrisanih proizvodnih preduzeća (slučaj Danske, Luksemburga);
  
• 
  tržišni model - gde se koordinacija i centralno upravljanje odvija kroz proces konkurencije između proizvodnih preduzeća (Engleska i Vels);
  

Sledeći osnovne postulate ekonomije obima, veća je mogućnost da se njeni pozitivni efekti brže i lakše ispolje u okvirima nacionalno integrisanih sistema nego što je slučaj sa regionalnim sistemima, pri čemu treba imati u vidu da taj jaz može da se smanji putem interkonekcije između sistema i međusobnom razmenom između pojedinih regiona.

Upoređenjem kooperativnog i tržišnog modela, dakle sistema koji postoje u Holandiji/Belgiji i Engleskoj/Velsu, fundamentalna razlika je u stepenu i vrsti informacija kojima raspolaže telo zaduženo za održavanje i upravljanje sistemom. U kooperativnom modelu, ta informacija se odnosi na visinu troškova svake pojedinačne elektrane, i ona predstavlja osnovu za utvrđivanje redosleda angažovanja proizvodnih jedinica. U tržišnom modelu, cena kojom se referiše proizvodno preduzeće je jedina informacija na bazi koje se određuje ko, kada i koliko će biti angažovan.